Карађорђе Петровић

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.45.0-wmf.4</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Карађорђе Петровић</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59915</id>
    <revision>
      <id>139668</id>
      <parentid>139432</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:17:10Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139668</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="14149" sha1="49uky0ia8hgqc5anm6c9pbydk3iy1g6" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Карађорђе Петровић
| одељак=
| аутор= Вук Стефановић Караџић
| белешке=&lt;poem&gt;&lt;center&gt;Текст преузет из ''„Српске револуције“'' (нем. ''Die serbische Revolution'') [[w:Леополд фон Ранке|Леополда Ранкеа]] — као заједнички његов и Вуков спис&lt;/center&gt;&lt;/poem&gt;}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[w:Карађорђе|Ђорђе Петровић]], звани Кара или Црни, родио се између 1760. и 1770. године у округу крагујевачком, у селу Вишевцу, као син једнога сељака по имену [[w:Петар (Петроније) Јовановић|Петроније]], и још у раној младости отишао је са родитељима више у брда, у Тополу. Карађорђе је учествовао већ у првом покрету Србије који је плануо у очекивању доласка Аустријанаца године 1787, још пре него што су стигли, и то је било пресудно за цео његов живот. Био је принуђен да бежи, а како није хтео да остави оца, узео је са собом и сву његову покретну имовину и стоку и тако пошао према Сави. Али што су ближе прилазили реци оцу је било утолико теже и он је често саветовао да се врате. И још једном најенергичније кад су видели Саву пред собом: „Покорићемо се“, рекао је, „и они ће нам опростити. Не иди у Аустрију, сине, тако ти мога хлеба, не иди!“ Ђорђе је остао неумољив, а отац је најзад био чврсто решен. Рекао је: „Иди онда сам преко Саве, а мене остави у Србији.“ „Како“, одговорио је Карађорђе, „да доживим да те Турци лаганим мукама уморе? Боље је да те убијем одмах!“ Дохватио је пиштољ, опалио на оца, оборио га и рекао једном од слугу да га дотуче. У наредном селу рекао је људима: „Сахраните ми оца тамо, попијте нешто за његову душу.“ Оставио је све што је носио са собом, испоклањао стоку и отишао преко Саве.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ово дело,који је почео своје мужевне године, избацило га је из обичног тока живота. Са [[w:Фрајкори|фрајкором]] се вратио као подофицир; али како му се при подели медаља учинило да је неправично занемарен, отишаи је као хајдук у планину. Доцније се помирио са пуковником Михаиљевићем, отишао по закључењу мира са другима у Аустрију и постао чувар шуме у манастиру Крушедолу. Ни Аустрија му се није свидела за дуже време. Под Хаџи-Мустафон није имао чега да се плаши. Вратио се и прихватио свога посла. [[w:Дахије|Дахијска]] насиља су га повукла у устанак у којем је сад играо тако важну улогу.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Био је то необичан човек. Седео је понекад данима не говорећи ништа и грицкајући нокте. Кад би неко хтео да говори с њим, он је окретао главу у страну, и није одговарао ништа.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад би попио мало вина, постајао је разговоран. Ако би се развеселио, водио би коло.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;До украса и сјајаније му било стало. И у доба највеће моћи носио је увек старе плаве чакшире, стари изношени ћурак, добро познату црну шубару. И његова ћерка је, док је он владао Србијом, ишла са ведром на воду као и све друге девојке у селу. Па ипак он, зачудо, није био неосетљив према дражима новца.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ко би га видео у Тополи сматрао би га сељаком. Крчио је шуме са момцима, наводио воду на воденицу; после би хватао рибу са њима у Јасеници. Орао је и копао, свој руски орден покварио је стављајући обруч на неко буре. Тек у борби је постајао ратник. Кад би га Срби видели да долази окружен момцима — био је лако познати га: веома висок човек, широких рамена, великог носа — охрабрили би се. Он би скочио с коња, јер се најрадије борио пешке. Иако му је лева шака остала крива од неке ране из хајдучких времена, ипак је извесно руковао пушком. Где би се он појавио, Турке би обузимао страх. Веровали су да је победа с њим.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Волео је утврђен ред и, мада неписмен, ценио канцеларије. Пуштао је радо и дуго да ствари теку на свој начин док му не би дојадиле; онда је чак и његова правда била силовита и ужасна. Заклањајући се за његово име, његов једини брат је дозвољавао себи много шта, Карађорђе је то дуго трпео. Али када је његов брат најзад силовао неку девојку и њени рођаци се гласно жалили да је због таквих ствари почео и устанак против Турака. Карађорђе се толико наљутио да је овог јединог брата, којега је волео, обесио о кућна врата. Мајци је забранио да плаче за њим.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Иначе је био доброћудан; али кад би се наљутио није се могао обуздати. Није имао времена да каже момцима да убију некога. Сам је убијао свога противника и није штедео никога. Убио је кнеза Теодосија иако му је овај помагао да дође до достојанства. Кад би се тако нешто завршило, Карађорђе би плакао и говорио: „Бог убио онога ко је почео свађу!“ Ипак није био осветољубив. Кад би једном нешто опростио, никад се више није сећао претрпљених увреда.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Такав је био Карађорђе, природа необичне снаге, једва свесна саме себе, у којој се потмуло кува и ври, мирна док је тренутак не би убунио, а онда није више господарила собом. Велика опасност била је за њега у томе што је подложан туђим утицајима баш у најзначајнијим моментима живота где се доносе одлуке и почиње делатност. На своју несрећу, лако је веровао што му један човек каже о другоме, иако је тренутак раније био убеђен у супротно.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ово је морало бити утолико опасније што је он сад запао у политичке подвојености у којима су пре свега потребни непоколебљиво мишљење и непристрасна обазривост.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Јер господари никако нису били вољни да му признају неограничену власт. Они су имали власт која је потицала од њих самих, засновану на приликама у њиховим окрузима независну, самосталну; зар да се добровољно и без невоље повинују нашој власти до које је Карађорђе дошао готово случајним избором за ратног вођу и неколиким срећним биткама? Њима је било јасно да је потребан неки врховни вођа; али они су желели да садашњег вођу ослабе толико да га могу задржати ако га хоћу, али да га могу исменити ако га нећу.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад је створен Совјет, господари су се надали да ће им он послужити против Карађорђа; Карађорђе се надао да ће му помоћи Совјет да влада супарницима. А како су совјетници бирани са таквим намерама, било је неизбежно да се подвојеност која је делила земљу покаже и у Совјету. Баш одавде, где су били заједно, морао је почети раздор. Раздор је потицао пре свега из два извора.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Од Крагујевца, из Карађорђевог округа, био је у Совјет послат Младен Миловановић, човек који је као земљак Карађорђев и човек сличне судбине (јер и он је служио у аустријском рату и после тога био хајдук) и по истом занимању био у пријатељству са Карађорђем. Најзад је и свог синовца оженио Карађорђевом ћерком. Понекад му је поверавао да води више мањих војвода, али рат му ипак није био прерастао за срце. Био је врло крупан, пун и помало тром; његово присуство војници нису сматрали неком срећом. Али у Совјету је био на свом месту. Своје мишљење у умео је увек да изнесе са тако убедљивом речитошћу да се други нису усуђивали да му протвурече. Године 1807. држао је све послове у рукама; говорило се: „Сам Младен је Совјет.“&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Остали совјетници нису хтели да трпе ово увек. Аврам Лукић из округа Рудника и Пожеге, пријатељ Миланов, и Иван Протић из Миленкове пожаревачке нахије највише су се противили. А имали су и разлога да буду незадовољни.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Младен и Милоје, стари другови у послу, још и сад тако блиски да су становали у једној кући, владали су Београдом помоћу бећара и момака. Као што им је и при пљачки Београда одмах припао највећи део плена, тако су продужили да узимају најбоље куће и дућане у граду, најрентабилније магазе и земљу по селима. Како су непрестано држали ћумрукане у Београду и Остружници, највећи део спољашњег промета остајао је у њиховим рукама. Тачно је: ћумрук су узели под најам, оне куће и земљишта су куповали, али по цени која се њима свиђала; мало мање било је њихово насиље: често су гонили сељаке на кулук. Без њиховог учешћа нико није могао почети ни са каквом важном трговином.
{{ЈВ-аутор|Вук Стефановић Караџић|1864}}
[[Категорија:Српска књижевност]]
[[Категорија:Биографије]]
[[Категорија:Вук Стефановић Караџић]]</text>
      <sha1>49uky0ia8hgqc5anm6c9pbydk3iy1g6</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59930</id>
    <revision>
      <id>139667</id>
      <parentid>139436</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:15:41Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Извор */</comment>
      <origin>139667</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="28196" sha1="21ea6m05f2djzus2qgqujklp3dr93ga" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= ПОГЛЕД НА ПОЛИТИЧКУ И СОЦИЈАЛНУ ФРАНЦУСКУ ПОЕЗИЈУ ОД 1830. ДО 1848.&lt;ref&gt;Закључак из тезе нашега сарадника Г. Др. Јована Скерлића. (''L' opinion publique en France d'après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848.'' Dissertation de doctorat, presentée à la Faculté des lettres de l' Université de Lausanne par Jean Skerlitch, licencié és-lettres. Lausanne. Imprimerie Constant Pache-Varidel. 1901. p. 237.)&lt;/ref&gt;
| одељак=
| аутор=Јован Скерлић
| белешке=}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Доба од 1830. до 1848. било је у Француској тренутак највећег интелектуалног вријења у ХІХ вијеку, и једна од најљепших епоха људскога духа. Живот је текао таласима, и нека грозничава дјелатност подстицала је све душе. То је био тренутак грађења и преправљања свију идеја, свију вјеровања које дадоше особени жиг вијеку који се сада навршио.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;То је златно доба романтизма, вријеме његових великих побједа. Реализам, у моћним романима Балзаковим изилазио је на видик и објављивао нову једну књижевност, аналитичну и невеселу. На религиозном пољу, једни, као опет Шател и његови ђаци, хтјели су да у литургији замијене латински народним језиком, други, као Ламене, мирили су догму и слободно испитивање, вјеру и разум, Цркву и Демократију. У политици, нове странке су се стварале и постављале озбиљна и тешка питања која пак потомство има да ријеши: догматични либерализам, који је хтио да замијени старо племство обогаћеном буржоазијом, одбацујући сваку реформу у економском стању ствари; радикализам, који тражи опште право гласања, демократизацију власти и интервенцију Државе у односе између Капитала и Рада; реформистички социјализам, који хоће економску демократију и тежи ка поступној социализацији својине; револуционарни комунизам који рачуна на ''coups de maiu'' да оствари цјелокупан идеал комунистички. Најзад, то је било цвјетање теорије друштвенога преображаја. Утописте, те безазлене и узвишене душе, апсолутне и пуне презирања стварности, снијевали су да саграде једно идеално друштво на рушевинама прошлости и у хаосу нових идеја и вјеровања. Они су говорили да људи морају бити уморни од тога што међусобно шкоде једни другима, и да добра воља, морална снага, примјена здравога разума у људским пословима довољна су да у прах оборе то друштво без равнотеже, бесмислено и мрско, и да ''организују срећу'', према њином јаком изразу. Сви ти рационалисти имали су апсолутну вјеру у бескрајну усавршљивост човјечанства, у неограничену ширину разума, и, са Ламартином су говорили:&lt;br /&gt;
:::Нико не зна колико свјетлости&lt;br /&gt;
:::Може имати наша трепавица.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Посред тога хучнога и задиханога хода ка будућности, у тој бици идеја, испрекиданој пуцњима из пушака, поезија је морала претрпјети много утицаја, прожети се страстима и идејама свога времена, постати борбеном и играти улогу хора у античкој трагедији. Она пјева велике наде, расцвјетале под сјајним сунцем Јулским, оно мистично чекање среће која мора да сиђе на земљу; она слави солидарност, братство народâ, религију човјечанства. Она изражава мржњу на Бурбоне, оборене краљеве, који представљају угњетачку и понижавајућу прошлост; она одаје ватрен култ ''Човјеку,'' Наполеону подигнутом у ред полу-богова, који оличава национално осјећање. Поезијом осјећамо горчине првих разочарања која су дошла послије полета и повјерења Јулских дана. Ми у њој налазимо одјек борба које је републиканска странка водила ријечју и оружјем, слику свега што је она волила и мрзила, дивила се и проклињала. Исто тако, она нас подсјећа на неповјерење и одвратност консервативаца према политици напретка или револуције. Ми у њој видимо ону карактеристичну неодлучност душа у беспрестаним промјенама, моралну и интелектуалну нелагодност, одвратност деликатних душа пред индустриализмом и меркантилизмом који су наступили. Поезијом присуствујемо изблиза еволуцији политичких и социјалних идеја цијелога прошлога вијека, њоме видимо како стара идеја милосрђа постаје модерна идеја социјалне правде, како плашљиве тежње и једва изражени смјерови преображују се у солидне системе. У очи 1848, поезија пламти од гњева противу финансијских спекулација и кварежи која нагриза цијело тијело социјално; она очајно криче пред пољима која је глад опустошила и пред биједом која десеткује радно становништво по варошима; она изражава сву ватрену борбу за добијање грађанских права и њоме ми осјећамо оне тајанствене ударе и трзања који јављају велике политичке и социјалне потресе.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Схватање да умјетност треба да буде цивилизаторска, корисна, борбена, тенденциозна, да треба да буде одјек идеја и нада свога доба, да њен циљ, чак њен разлог опстанка јесте да допринесе триумфу правде и истине, то схватање припада XVIII вијеку, његовој рационалистичкој и ослободилачкој филозофији. Она би примијењена у Револуцији и надахну слике Давидове, дрхтаве акценте ''Марсељанке'' и ''Пјесме Понаске,'' као и осредње драме јакобинске из 1794. Гвоздена рукавица Наполеона била је спријечила слободну ријеч, али сенсимонизам прихвати ту идеју демократске и моралишуће умјетности, и поезија Беранжеа и Казимира Делавиња предсказивала је бојну поезију Јулске монархије.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стихови постадоше једна врста оружја; у општој борби, сликови и каденције изразише све гњевове, све наде страначке. Све странке имадоше своје витезе слика. Али, што се има нарочито примјетити, то је да и количином и каквоћом, демократска поезија куд и камо више стоји. Што се више приближује 1848, браниоци реда постају све рјеђи. Влада и њени приjатељи су радили; опозиција, поборници нових учења, имали су потребу да шире своје идеје, да силно оглашују све што су мрзили и све чему су се надали. Узроци овога зближења наступајуће демократије и поезије веома су занимљиви и јако сложени.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Прије свега то је душевно стање цијелог романтичног покољења. Сви ти духови били су рођени у једној од оних прелазних периода које су вазда тако болне. Они су били видјели страховите буре које су чистиле стари свијет и ваздух прошлости бучним ударима грома. Негдашње идеје, стара вјеровања бјеху пале у прашину, и мало је ствари било остало на ногама. Али многе велике наде рође не у XVIII вијеку нијесу се биле оствариле, разуздане амбиције биле су укроћене, и, послије 1815, осјећање атоније, морална и интелектуална нелагодност јела је душе тих младих људи. Они су имали ''одерану душу,'' како је говорио Мирабо; сваки од њих могао је рећи са Ламенеом: „Моја је душа рођена са једном раном“. Најзад, они нијесу јасно видјели у животу. Са Виктором Игом, они су патили од тога ''сумрачнога стања'' душâ, са Алфредом де Вињиом пјевали су:&lt;br /&gt;
:::Дан се није родио. — Ми смо још у првом&lt;br /&gt;
:::бијелом зраку који претходи зори&lt;br /&gt;
:::И оцртава земљу на ивицама хоризонта.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;И у тој анемији духова, у том ослабљењу воља, они су осјећали тежак терет јадне ружне стварности гдје крши идеал, и у виховим паћеничким срцима клијало је незадовољство са животом и потреба за општим ослобођењем, а у исто доба необична способност да се разњеже.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Хуманитарно осјећање одатле долази. Ти малинхоличари који, у својој тузи и душевном немиру, лијеваху сузе, жалостише се пред стварним и опипљивим боловима. Та сумњом изједена срца широко се расплињаху у осјећању човјечанског братства, пред ''величанством људских страдања.'' Бијада онога доба није била ''социјална биједа'' у нашим данима, то јест релативна биједа, која долази од разлике извеђу вриједности рада, кориснога по друштво и подјеле добара, то је била ''физичка биједа,'' глад, лишеност предмета најпотребнијих за живот, најстварнија и највећа биједа коју је Француска познала у ХІХ вијеку. Индустрија је ишла преко људских лешина; увођење парних машина упропашћивало је хиљаде малих занатлија и радника Огорчена конкуренција, индустријске кризе, неизбјежне у капиталистичкој производњи, довршивале су гњечење радних класа. Калдрма великих вароши покри се овим жалосним жртвама новога економскога поретка, тих ''бескорисних'' који су били дотјерани у страховиту дилему, бити пушкаран или умријети од глади. Глад, неродице пустошиле су села, и дешавали су се призори који су подсјећали на се сељачке ратове у XIV вијеку, крваве борбе ''magri'' противу ''grassi'' у талијанским републикама. Радничко законодавство није постојало, а влада, послушно оруђе у рукама плутократије, ништа није хтјела ни да чује о томе.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Мисаона елита буржоазије, ''интелектуалци'' тога доба, искрено су осјећали ту дубоку и незаслужену бијаду. Религиозни, они се осјетише бpaћа тих биједних робова званога неправеднога друштва, те безимене гомиле мученика. Идеалисти, ови се осјећали рањени том мрском стварношћу, том бруталном силом материје и фаталности. И ништа природније но да је једна жена најбоље изразила ту њежност, то саучешће за паћенике. Жорж Сандова, „Изида сувременога романа, добра богиња са дојкама из којих вазда млијеко шиба“, у својим романима, у тој „ријеци од млијека“&lt;ref&gt;Jules Lemaître: ''Les contemporains'', T. IV., p. 168.&lt;/ref&gt; показује силину тога наивнога и дирљивога хуманитаризма. Најљепша епопеја људскога милосрђа, ''Јадници'', схваћена је и почета у то доба. Један од најстаријих највјернијих пријатеља Виктора Ига, Огист Вакери, у својим ''Профилима и гримасама'', црта једну сцену из 1847: велики пјесник пред неколико ученика довршује читање првих глава болне историје Жана Валжана. Дан се рађа, лампа и лице блиједе, а млади ентузијасти, влажна и грозничава ока, осјећају како им се срце шири у безмјерној љубави за све што се пати.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;С друге стране, романтици су осјећали само мржњу, свирепу мржњу за буржоазе. У опште, заљубљени у јаке и интензивне боје, у егзотизам, они нијесу волили садашњост. Бајрон, његов учитељ, у својим ''Мемоарима'' дефинише на занимљив начин поезију као „осјећање старога свијета и осјећање свијета који долази&quot;. Они нијесу волили тај вијек практичан и тужан, без отмјености и без јаких страсти, гдје је идеја згњечена фактом а лијепо корисним. Нова класа господар друштва била је предмет њихове мржње. Они нијесу имали довољно презирања за ''бакале'', за ''дућанџије'', за ''филишћане'', безначајне, плитке, никакве; они су их обасипали истим презирањем којим и слике Делароша и поезију Делавиња. Флобер, у средини тијех Бувара и тијех Пекишеâ, констатовао је да „буржоази мрзе књижевност“, и говорио: „Ја називам буржоа све што мисли ниско&quot;.&lt;ref&gt;Ренан, у 1848, овако је писао: „Ја се боље споразумијевам са простим људима, са сељаком, са радником, са старим војником. Ми говоримо готово исти језик, ја се по потреби могу разговарати са њима: то ми је потпуно немогућно са једним простачким буржоазом: ми нијесмо од исте врсте&quot;. ''L' Avenir de la science. Pensées de 1848. Sixième Édition. Paris. 1890. p. 467.''&lt;/ref&gt; Жозеф Придом, „ученик Брара и Сент-Омера, заклети вјештак код суда“, ― „синтеза за буржоаске глупости“ како је говорио Теофил Готие, ― датира из тога времена. И Бодлер врло добро показује „ту аристократску мржњу без граница, без ограничења, без милосрђа на краљеве и на буржоазију“.&lt;ref&gt;Charles Baudelaire: ''L'art romantique'', p. 353.-354.&lt;/ref&gt;&lt;br /&gt;
Због тога орлеанска династија и побједничка буржоазија немадоше својих пјевача. Нова династија представљала је интересе и идеје буржоазије, није волила помпу и сјај Бурбона, и Алфред де Вињи, у своме дневнику хладно говори о „протестантском крунисању&quot; Луја Филипа. Скиптар Бурбона, и сиви реденгот Наполеонов бјеху замијењени кишобраном краља-грађанина, што је било мало у стању да избије поетске изворе из тих препуних душа. На тај начин, поезија с једне стране, орлеанистичка династија и буржоазија с друге, за навијек се раздвојише.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Млада демократија привлачила је пјеснике, она им је говорила:&lt;br /&gt;
:::Мислимо мање на пастире и мислимо више на људе.&lt;br /&gt;
:::Има других предмета у свијету у коме смо, 
:::Има муклих борба и страховитих зала.&lt;ref&gt;Almanach de la France démocratique, pour 1846. Alphonse Esquiros: „Aux poètes&quot;.&lt;/ref&gt;&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;И они одговорише на тај позив.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У ''судбини поезије'', Ламартин дефинише ту умјетност на овај начин. „То је сам човјек, то је нагон свију епоха, то је унутрашњи одјек свију људских утисака, то је глас човјечанства које мисли и осјећа, сведен и изведен извјесним људима који су више луди но остали, ''mens divinior'', и који лебди над том хучном и збуњеном вревом покољења и траје послије њих, и који свједочи потомству о њиховим јецањима или њиховим радостима, о њиховим дјелима или њиховим идејама“. Он је ишао тијем путем, и нико боље од њега није пјевао велике хуманитарне идеје. Виктор Иго, остајући у интелектуалној неизвјесности, не разликујући ништа јасно, очекујући свјетлост Јунских дана 1848, ипак је чинио свој ''посао буктиње'', и имао акценте који су јављали будућега пјесника ''Казна'' и ''Легенде'' вијекова. Беранже не издаде народну ствар, и вријеме не остари срце старога пјесника. Алфред де Вињи извоље који пут сићи са своје ''куле од слонове кости'', и показа душу отворену идејама времена. Алфред де Мисе, са својим аристократским презирањем гомиле, њених потреба и болова, имао је тренутке када му је дух био широк и када је осјетио људско милосрђе. Исто тако, Теофил Готие, који, скицирајући нову пластичну и неузбудљиву поезију, јављао је долазак пјесника заљубљених у боје, вајаре строфа и резаче сликова.&lt;ref&gt;''Кариатиде'' Банвиљеве датирају из 1841, а ''Сталактити'' из 1843.&lt;/ref&gt; Огист Барбие, са мушким и снажним талентом, запостављеним у наше доба, поста осветник јавне савјести и храбар заточник Идеје. Кондотиер пера, Бартелеми, у језику сировом и живописном, подиже за једно вријеме борбену поезију до њена врхунца. Ежезип Моро и Пјер Дипон, људи из народа, бише најовлашћенији и најслађи пјесници нових идеја.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Иза њих је ишла једна мрачна гомила, каткада пјесника, али готово увијек стихотвораца, који су остављали пушку и узимали перо да испуне своју грађанску дужност и послуже ствари која им је била драга. Поезија је за њих била неки виши позив, и они су у њу стављали сву своју вјерујућу и топлу душу. Праве, високе поезије готово никада нема у њиховим дјелима, тон је емфатичан, декламаторски, усиљен, израз је нетачан, стихови су често осакаћени, идеја није свагда јасна и схватљива, али из тих пожутјелих и прашином покривених књижица диже се мирис искрености, емоције, који изазива сву ту бујну и немирну епоху.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Данас, ми још не можемо да оцијенимо идеје, наде, мржње те епохе. Ми још дишемо готово исту атмосферу, и мучни проблеми које су ти људи обиљежили, остају нам да их ријешимо. Вријеме, врховни судија, још није изрекло о њима своју пресуду. Али, рећи ће је. Тада ће се цијело човјечанство сматрати као један човјек који увијек живи и који се стално учи. Тада ће се имати поштовања и према најочигледнијим заблудама, јер су оне биле корисне у трајању истине, ограничавајући поступно број неовјерених претпоставака. Цио свијет биће сагласан да нема апсолутне и непромјењиве истине, но пролазних и релативних истина; да је у бескрајној разноликости свијета немогућно дати једно једино ријешење свим проблемима. И у тим ''temple serena'', пречишћене и слободне мисли, боље и уједначеније човјечанство, са широком и благом интелигенцијом, биће у стању да суди то ишчезло покољење. Али ми, који смо наслиједили њихове страсти и њихова неспокојства, не наслиједивши њихову моралну снагу и моћ рада, ми који идемо као и они пипајући у блиједој тами једнога свијета који се диже и другога који неће да умре, ми осјећамо за те старије наше њежности и дивљења. Као антични филозоф који је доказао покрет идући, тако су они показали смисао живота и доказали вриједност опстанка тврђењем, дјелатношћу, животом интензивним и утрошеним у напоре који не могу остати бесплодни.
:''Београд.''

== Фусноте ==
&lt;references/&gt;
== Извор ==
''Зорa'', 1. децембар 1901. Година шеста. Стр. 398-402.
{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}
[[Категорија:Српска књижевност]]</text>
      <sha1>21ea6m05f2djzus2qgqujklp3dr93ga</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59957</id>
    <revision>
      <id>139669</id>
      <parentid>139169</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:17:35Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Фусноте */</comment>
      <origin>139669</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="6887" sha1="7qaaugtgvbxeqf6x9z2q2es3u54pneo" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{заглавље
| претходна=
| следећа= 
| наслов= „ЉУБОМИР У ЈЕЛИСИЈУМУ“ ОД МИЛОВАНА ВИДАКОВИЋA
| одељак=
| аутор= Вук Стефановић Караџић
| белешке=&lt;center&gt;&lt;poem&gt;Будим, 1814.
&lt;/center&gt;&lt;/poem&gt;
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;„Вси народи и сами язычницы книги своя по граматïискимъ правиламъ списаша, у насъ по правиламъ бабы Смиляани пишутся.“ Овим ријечма&lt;ref&gt;''Ријеч, вријеме, бијело, двије, ђевојка'' итд. пишемо зато да види Г. Видаковић (и остали који не знају) како Ерцеговци говоре.&lt;/ref&gt; Г. Архимандрит Кенгелац свршује предисловије својега Јестествословија, а ми њима почињемо ову другу рецензију Српску. Већ има око 40 година, како смо почели Српски писати, а за то вријеме не само што нијесмо у језику пошли у напредак, него смо толико ударили натраг, да би нам требало још 40 година, да дођемо на оно мјесто гђе смо прије били. До данас се готово ниједан Списатељ код нас не нађе, да постави себи правила по којима ће писати, него како му кад падне у памет. Како који зареже пером да пише, он већ одма почне мислити како ће ''језик поправљати'', а не ''како ће га учити'': зато је готово свакога нашега Списатеља ''прва књига боља од друге, друга од треће'' и т. д. И ово се зло код нас тако упутило и увело у обичај, да не може друкчије престати, док не почнемо један другога, јавно пред свијетом, непријатељски рецензирати и критизирати; истина, да ће се тим начином осрамотити кад Списатељ, кад рецензент, а кашто и обојица; али народ и литература свагда ће добити (а који се труде за народ, зашто би се жалили и осрамотити кашто његове ползе ради?). Тим ће начином почети једанпут и наши Списатељи мислити и сумњати о ономе што пишу: знајући да ће за сваку ријеч одговарати пред свијетом. Тако су Нијемци, Французи, Талијани и Енглези своју литературу довели у данашње савршенство (и сад има у Њемачкој близу 10 новина, које само књиге рецензирају). И данашњи дан, по свој Њемачкој, Списатељи више пазе (кад пишу књиге) на рецензенте, него на све друге читатеље: зашто већа част читатеља тражи у књизи увеселеније и забаву (или науку, ако је књига зато писана), не сумњајући да би оно друкчије могло бити, него што је написано. И то је познато, да се рђави и слаби Списатељи свагда боје рецензента, и туже се на њи у својим предисловијама; а добри, не само што ји се не боје, него ји још зазивају (кар н. п. Шлецер) да ји рецензирају какогод који оће; па ако који што паметније и боље докаже, они приме с радости, ако ли почне лудовати, а они му се сити насмију, па мир.
Сад ће ко запитати: које ћемо Списатеље наше почети рецензирати? Ми велимо оне, који највише пишу, и који чине (заиста или по мњенију њиовом) као неку епоху у литератури; и зато смо 1815. године почели од Г. Видаковића. Истина да смо му остали дужни ''одвраћак'' на његов одговор, но то је само зато било, што нам се учинило, да је Г. Видаковић својим одговором поправио све наше погрешке, које су биле у оној рецензији, и тако нас сам оправдао.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У свакој се књизи гледа на двије ствари: 1) ''на ствар о којој се пише;'' 2) ''на језик којим се пише.'' Свака се ствар може представити различним начинима, нити се у том може гледати од свакога (особито сад код нас) да буде Класически Списатељ; али језик може (и мора) знати сваки Списатељ: Зато смо у првој рецензији Српској говорили само о језику; али Г. Видаковић у одговору не да ни на ствар ни проговорити, него се представља као неки Српски Виланд или Гете. Зато морамо сад почети од ствари; али је опет ми нећемо критизирати, него ћемо накратко приповиђети шта се налази у овој ''моралној повести'',&lt;ref&gt;Истина да ће то бити врло тешко: зашто у њој има седамдесет и седам предмета, али ћемо опет гледати колико је могуће, барем оно што је најнужније.&lt;/ref&gt; па нека читатељи сами суде (само ћемо ји ми гђешто опоменути).

== Фусноте ==
&lt;references/&gt;
{{ЈВ-аутор|Вук Стефановић Караџић |1864}}
[[Категорија:Српска књижевност]]
[[Категорија:Вук Стефановић Караџић]]</text>
      <sha1>7qaaugtgvbxeqf6x9z2q2es3u54pneo</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Анте Старчевић</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59996</id>
    <revision>
      <id>139666</id>
      <parentid>139658</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:15:10Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139666</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="645" sha1="jyo0eujj4uh1yjyciytipku89hyzpoz" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]
| [[Анте Старчевић]] (1912)
| 
|
| Садржај:
| [[Анте Старчевић/Почетак|-{Почетак}-]]
}}
&lt;Center&gt;
[[Анте Старчевић/Почетак|-{Почетак}-]]&lt;br&gt;
[[Анте Старчевић/I|-{I}-]]&lt;br&gt;
[[Анте Старчевић/II|-{II}-]]&lt;br&gt;
[[Анте Старчевић/III|-{III}-]]&lt;br&gt;
[[Анте Старчевић/IV|-{IV}-]]&lt;br&gt;
&lt;/Center&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}
[[Категорија:Српска књижевност]]</text>
      <sha1>jyo0eujj4uh1yjyciytipku89hyzpoz</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Л. К. Лазаревић/Почетак</title>
    <ns>0</ns>
    <id>60014</id>
    <revision>
      <id>139674</id>
      <parentid>139582</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:38:29Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139674</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1973" sha1="jfmc299yxq9iir6a2l6l010xzhw5vpz" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]]
| [[Л. К. Лазаревић]]
|  
| [[Л. К. Лазаревић|-{Садржај}-]]
| '''-{Почетак}-'''
| [[Л. К. Лазаревић/I|-{I}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Чиме се [[Аутор:Лаза Лазаревић|Л. К. Лазаревић]] одликује од других приповедача српских, то није толико својим даром колико својом вештином. И ако се он сматра као најбољи српски приповедач, он није био прави приповедачки таленат; он није имао онога што, у првоме реду, чини приповедача, [[инвенција]], као што није имао ни оног лаког и течног стила у причању који је такође једна од битних одлика правог приповедача. Али и ако тога није имао, он је, у накнаду за то, располагао необичним уметничким тактом, и имао једну вештину која је била толика да је она не само прикривала, него и надокнађавала оне недостатке. Тако се догодило оно што се чини да је немогућно, и што изгледа [[w:парадокс|парадоксно]] рећи: да је овај приповедач без правог талента, написао неколико приповедака које су, без поговора, најбоље што их имамо у нашој српској књижевности.

== Извор ==
{{ЈВ-аутор|Љубомир Недић|1902}}
[[Категорија:Српска књижевност]]</text>
      <sha1>jfmc299yxq9iir6a2l6l010xzhw5vpz</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>139675</id>
      <parentid>139674</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:39:20Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Извор */</comment>
      <origin>139675</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2090" sha1="i3lkdwi75wu8jyp513afliu7n8qg9hn" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]]
| [[Л. К. Лазаревић]]
|  
| [[Л. К. Лазаревић|-{Садржај}-]]
| '''-{Почетак}-'''
| [[Л. К. Лазаревић/I|-{I}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Чиме се [[Аутор:Лаза Лазаревић|Л. К. Лазаревић]] одликује од других приповедача српских, то није толико својим даром колико својом вештином. И ако се он сматра као најбољи српски приповедач, он није био прави приповедачки таленат; он није имао онога што, у првоме реду, чини приповедача, [[инвенција]], као што није имао ни оног лаког и течног стила у причању који је такође једна од битних одлика правог приповедача. Али и ако тога није имао, он је, у накнаду за то, располагао необичним уметничким тактом, и имао једну вештину која је била толика да је она не само прикривала, него и надокнађавала оне недостатке. Тако се догодило оно што се чини да је немогућно, и што изгледа [[w:парадокс|парадоксно]] рећи: да је овај приповедач без правог талента, написао неколико приповедака које су, без поговора, најбоље што их имамо у нашој српској књижевности.

== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 36.
{{ЈВ-аутор|Љубомир Недић|1902}}
[[Категорија:Српска књижевност]]</text>
      <sha1>i3lkdwi75wu8jyp513afliu7n8qg9hn</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Л. К. Лазаревић/I</title>
    <ns>0</ns>
    <id>60015</id>
    <revision>
      <id>139672</id>
      <parentid>139629</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:35:59Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139672</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="9376" sha1="kp4ikxt8oyh24b49o84aekifvw3gap1" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]]
| [[Л. К. Лазаревић]]
|  
| [[Л. К. Лазаревић/Почетак|-{Почетак}-]]
| '''-{I}-'''
| [[Л. К. Лазаревић/II|-{II}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Предмет је приповеткама Л. К. Лазаревића народни живот сеоски и маловарошки, какав је овај некад био у једном крају Србије. Све је то изнесено необично живо и верно; и ако је слика коју нам он о свему томе даје у многоме и идеалисана, она је исписана с толико топлине и љубави и толико је пријатна да волимо веровати да је све, или боље да је било, све онако како се описује и да је, отуда, и сматрамо као да би у свему била верна. Ми волимо веровати да је живот текао онако мирно, идилски у међусобној љубави и слози да је и варош и село било као једна велика породица. Како је на пр. мила она слика села у Школској Икони оних добрих и честитих сељана и њиховог старог попа; оне задруге у приповетци ''На бунару'', све сложно.... И ако није вероватно да је то и некад све тако било, ми волимо веровати да јесте. Томе доприноси много и то што је све изнесено просто, природно и неусиљено, те, према томе, изгледа и да је у свему истинито и ако у ствари није.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У осталом то није оно што је у приповеткама Лазаревићевим главно; живот народни, и ако се тако видно истиче у њима, спореднији је; он је више као стафажа, као Hintergrund нечему другоме.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;То што је у приповеткама Л. К. Лазаревића изнесен народни живот, и изнесен тако вероватно је и учинило да је један критичар његов, Љ. Јовановић којему треба признати заслугу да је покушао једини праву анализу његових приповедака, анализу &gt;''из цело''&lt;{?} , нашао да је оно што је главно у њима, породично осећање. То би, по њему, била поглавита тема у приповеткама Лазаревићевим; она се огледа сад у овоме сад у ономе облику, у свима њима: [у] ''Швабици'' (недовршеној приповетци коју није требало ни објављивати) се оно буни против женидбе туђинком, и односи победу над љубављу; у ''Ветру'' јунак приповетке због мајке одустаје од женидбе;…&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Толики примери, изгледа, доказују да је тако. У ствари они не доказују ништа. Оставимо на страну ''Швабицу'', (несвршену приповетку коју није требало ни објављивати), и разгледајмо мало ближе друге приповетке. Јанко се… На тај начин би и прави Вертер бно пао као жртва породичне среће другога, о коју се он хтео огрешити. Арсен треба да жртвује Аноку и она се мора покорити задрузи зар је то главно у приповетци ''На бунaру'' Ко би још из ''Школске Иконе'' нашао да јој је смисао како љубав и т.д. Ко би други осим критичара за љубав својем тврђењу могао тако што рећи? И критичар треба да је искрен, да му је преча петина него његови критичарски калупи.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Породично осећање јесте јако у приповеткама Л. К. Лазаревића; али оно је јако зато што је оно уопште јако у патријархалнога света какав описује Л. К. Лазаревић; без њега би слике биле ако не неверне а оно непотпуне. И ако би се, на супрот томе, приметило да су и други сликали тај исти свет на инак оно у њих није тако јако, не треба заборавити да га нико није сликао тако потпуно као он. Други разлог што је тако, изнећемо доцније, зашто је толико полагао. Главно је да оно није главно.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Што је Л. К. Лазаревић сликао, то, дакле, није толико живот народни, колико, више, поједине људе, личности, типове, карактере. Што је код њега главно, то је унутарњи живот, оно што у себи самима доживљују, што се у души њиховој збива. То је психолог, који анали зира своје личности, и којему је прича више за то да нам тако изнесе резултате своје анализе.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У вези с тим је и то да је код њега свагда једно лице главно остала су сва, и ако су она свагда живо и истинито изведена, више за то да се истакне оно главно. И ако би се могло приметити да је то и у других приповедача таке, да је у свакој приповетци једно лице главно, јунак приповетке, оно је овде у неку руку објект, предмет анализе… Митар, Анока, Вучко, Јанко.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;И као што му је свагда главно једно лице, тако је исто и оно што износи само један моменат, какав нагао прелом који се у души њиховој догађа. У првој и најбољој приповетци његовој, Први пут с оцем на јутрање то је картар, који се, пошто је прокоцкао сву своју имовину, и поумно већ да сам себи узме живот у последњем часу трже и отпочиње нов живот. У другој приповестки, ''На букару'', Анока, размажена, самовољна и без срца, постаје преко ноћ послушна, смерна, и милостивна према онима које је дотле кињила. Тако и Вучко, у приповетци Он зна све, немиран и раскалашан деран, кад види да је на њему брига о брату и братовој кући, постаје у тренутку други, уредан, честит и ваљан. Тако се и Јанко, ''у Вертеру'', пролази својих млаких, сентиментал них сањарија… И, на послетку, то се исто опажа и у оној слици ''Све ће то народ позлатити'': када онај војник који се враћа из рата без једне руке и ноге, и којему милостивни људи деле богате поклоне, све то захвално прима, док му у једном тренутку не пролети кроз главу мисао да је он сад просијак, и он све не бани на земљу.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тако се, дакле, у свима приповеткама Л. К. Лазаревића понавља исти мотив, нагли, тренутни преврат у

== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 36-40.
{{ЈВ-аутор|Љубомир Недић|1902}}
[[Категорија:Српска књижевност]]</text>
      <sha1>kp4ikxt8oyh24b49o84aekifvw3gap1</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Л. К. Лазаревић/IV</title>
    <ns>0</ns>
    <id>60063</id>
    <revision>
      <id>139671</id>
      <parentid>139622</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:35:32Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139671</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1154" sha1="k4l9scjwggc8279a6v35zfalef3qi0k" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]]
| [[Л. К. Лазаревић]]
| 
| [[Л. К. Лазаревић/III|-{III}-]]
| '''-{IV}-'''
| [[Л. К. Лазаревић/V|-{V}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Поред ове вештине његове има још нешто: он носи на себи чисто национално духовно обележје. Ово, до душе, имају и морају имати и други, али ни један тако да би могао послужити као типски представник. Код њих се оно више види по предмету, у њега у ''начину''; оно што они причају могао је испричати и странац који би довољно познавао наш живот, прилике; то би било тешко, али могућно; као он не би могао изнети.

== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 42.</text>
      <sha1>k4l9scjwggc8279a6v35zfalef3qi0k</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Л. К. Лазаревић/III</title>
    <ns>0</ns>
    <id>60064</id>
    <revision>
      <id>139670</id>
      <parentid>139623</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:35:14Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139670</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2750" sha1="g2cixypqaxmuebjkfv88137ajhtfu9y" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]]
| [[Л. К. Лазаревић]]
| 
| [[Л. К. Лазаревић/II|-{II}-]]
| '''-{III}-'''
| [[Л. К. Лазаревић/IV|-{IV}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У томе је најјача страна његова, у овој вештини којом црта карактере. Али он није вештак само у томе; његова се вештина види још и у многоме другоме. Она се види не само у унутрашњој обради карактерА, него и у спољној изради, у начину причања његова.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Пре свега, у ономе што чини прво обележје сваког и истинског уметничког дела, у погледу његове обраде, унутарњи склоп. (У томе погледу његове су приповетке не само беспрекорне, него по готову савршене.) И ако то, само по себи не даје уметничко дело, ипак је оно један од битних услова што их стављамо сваком таквом делу. Прави уметник треба свакада да уме одвојити што је главно од онога што је споредно, да уме распоредити и одредити свачему његово право место у саставу целине… Ни један од приповедача српских ту вештину није разумевао ни приближно као Лазаревић.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;После ове чисто логичке стране, долази артистична. Она се огледа у томе што зна удесити на згодну месту ефект…&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Осим тога она се показује и у ситницама; као кад Видак, старији брат, Вучка у свечаној прилици зове пуним именом ''Вучета''; или кад овај на питање лекара, који у говору заноси на чешки, угађа да и сам говори тако, као да би му се тиме хтео удобрити: „Он јест так пал?” пита лекар, а Вучко одговара: „Так пал.”

== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 41–42.</text>
      <sha1>g2cixypqaxmuebjkfv88137ajhtfu9y</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Л. К. Лазаревић/V</title>
    <ns>0</ns>
    <id>60071</id>
    <revision>
      <id>139673</id>
      <timestamp>2025-06-07T10:37:40Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]] | [[Л. К. Лазаревић]] |  | [[Л. К. Лазаревић/IV|-{IV}-]] | '''-{V}-''' |  }} &amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Али, колика је та његова вештина, она се ипак опажа и прозире. Читалац добија утисак као да је све брижљиво проучавано, с…</comment>
      <origin>139673</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="4818" sha1="1g9hw2r6e74t0pv5ak7dm9l4n57q3cg" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]]
| [[Л. К. Лазаревић]]
| 
| [[Л. К. Лазаревић/IV|-{IV}-]]
| '''-{V}-'''
| 
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Али, колика је та његова вештина, она се ипак опажа и прозире. Читалац добија утисак као да је све брижљиво проучавано, слагано, намештано, дотеривано. И ако без тога нема уметничкога дела, то не треба да се опази; уметник треба да уме сакрити своју вештину, да се не види иза дела; [иначе ће] оно што износи, место да изгледа да је створено, изгледати да је само добро урађено, добар ''посао'' а не уметничко ''дело''.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Те вештине Л. К. Лазаревић нема, да уме сакрити своју вештину и сасвим је разумљиво зашто није кадар сакрити је. Да се што сакрије, треба нечега иза чега ће се оно сакрити; а он нема ничега до те своје вештине. Она је на видику, ми је видимо, и то нас буни; буни нас, јер нас буни све што је удешено и намештено. Што од уметничког дела тражимо, то је непосредност, да нам изгледа да је писац сео и у једном маху написао што је пред нама.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Погрешка — да оно што писац треба да каже меће у уста појединим личностима: „У њих истина изиђе и по шест џандара у картама” итд. Илинка (стр. 58.).&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Вештина његова. Вешт склоп. Збијеност. Тачност цртежа. Описи. Стил и језик. Овај је чист, идиоматичан готово. Стил једар. Погрешка је да сам говори из својих личности. Местимице књижевне речи где им није места, Поента: почетак ''Сеоске Иксне''. Његов esprit, специфичан, српски, шабачки.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Да је главно како је саломљена Анока, онда би то била шаљива прича.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Он је јака памет; и као и сви људи јаке памети, они не воле много лиризам.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Другога би то одвело лиризму, романтичности. Али он је јака памет… А где избија једна жица, она је с мером, а израз њен обичан. (Можда у томе, у осталом, има и тога што му је писање било тешко.)&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Његов дух има нечега специфично шумадијског, у својој јасности, сређености, једрини.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;„А испод једне карте вирио је дукат.” То је заради ефекта.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ту су црту истицали и други који су о приповеткама његовим писали, само је нису како треба уочили. Они су сви исписивали онај опис собе картарске и дивили се вештини с којом га је он извео. Што се мене тиче, ја у томе опису не видим никакве особите вештине; он садржи просто набрајање предмета у соби и на столу, опис какав може свак без велике муке извести. Што одаје вештака у то[ме], то је атитуда картара, и онај дукат који вири испод једне карте, — и ако ово последње и сувише одаје вештака: дукат који се овде износи као персонификација зла, порока и страсти.
== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 42–44.</text>
      <sha1>1g9hw2r6e74t0pv5ak7dm9l4n57q3cg</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Л. К. Лазаревић/II</title>
    <ns>0</ns>
    <id>60072</id>
    <revision>
      <id>139676</id>
      <timestamp>2025-06-07T10:42:09Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]] | [[Л. К. Лазаревић]] |  | [[Л. К. Лазаревић/I|-{I}-]] | '''-{II}-''' | [[Л. К. Лазаревић/III|-{III}-]] }} &amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Такве су личности. Каква им је обрала? Ако се о тачности и може сумњати, обрада је петинита, без ма…</comment>
      <origin>139676</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1055" sha1="bb48a1irb9tk85oxj2wvjqtbvls8vvf" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]]
| [[Л. К. Лазаревић]]
| 
| [[Л. К. Лазаревић/I|-{I}-]]
| '''-{II}-'''
| [[Л. К. Лазаревић/III|-{III}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Такве су личности. Каква им је обрала? Ако се о тачности и може сумњати, обрада је петинита, без мало савршена.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Узмите његовог Митра. То је јака природа: ћутљив, прек, затворен; он крије радост и жалост. Никад се није насмејао, никад заплакао. Кад му је умро брат… Он не прима савета, прек је… тиран у кући, којега се боје и деца и жена.
== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 41.</text>
      <sha1>bb48a1irb9tk85oxj2wvjqtbvls8vvf</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>139677</id>
      <parentid>139676</parentid>
      <timestamp>2025-06-07T10:43:42Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139677</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1056" sha1="a3eoixps6bo0ufytdtlvw7vcwb220vj" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Љубомир Недић|Љубомир Недић]]
| [[Л. К. Лазаревић]]
| 
| [[Л. К. Лазаревић/I|-{I}-]]
| '''-{II}-'''
| [[Л. К. Лазаревић/III|-{III}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Такве су личности. Каква им је обрада? Ако се о тачности и може сумњати, обрада је истинита, без мало савршена.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Узмите његовог Митра. То је јака природа: ћутљив, прек, затворен; он крије радост и жалост. Никад се није насмејао, никад заплакао. Кад му је умро брат… Он не прима савета, прек је… тиран у кући, којега се боје и деца и жена.

== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', Књига тринаеста; Број 1; 1. 9. 1904. Стр. 41.</text>
      <sha1>a3eoixps6bo0ufytdtlvw7vcwb220vj</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>