Лов Марков с Турцима

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.45.0-wmf.6</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Лов Марков с Турцима</title>
    <ns>0</ns>
    <id>1359</id>
    <revision>
      <id>139735</id>
      <parentid>137083</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:51:33Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139735</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="6759" sha1="1wqkdvqyxs6fn6m1cyhungcvtq0yqk1" xml:space="preserve">Лов ловио Мурате везире,&lt;br&gt;
лов ловио по гори зеленој&lt;br&gt;
са својијех дванаест делија&lt;br&gt;
и с тринʼестим Краљевићем Марком;&lt;br&gt;
лов ловили три бијела дана,&lt;br&gt;
и не могли ништа уловити;&lt;br&gt;
намјера их нанијела била&lt;br&gt;
на зелено у гори језеро,&lt;br&gt;
по ком плове утве златокриле.&lt;br&gt;
Пусти везир својега сокола&lt;br&gt;
да ухвати утву златокрилу,&lt;br&gt;
она му се не да ни гледати,&lt;br&gt;
већ се диже небу под облаке;&lt;br&gt;
соко, паде на јелу зелену.&lt;br&gt;
Тад говори Краљевићу Марко:&lt;br&gt;
„Је ли тестир, Мурате везире,&lt;br&gt;
да ја пустим мојега сокола&lt;br&gt;
да ухвати утву златокрилу?”&lt;br&gt;
Вели њему Мурате везире:&lt;br&gt;
„Јесте тестир, зашто није, Марко!”&lt;br&gt;
Пусти Марко својега сокола,&lt;br&gt;
он одлеће небу под облаке,&lt;br&gt;
и ухвати утву златокрилу,&lt;br&gt;
пак с њом паде под зелену јелу.&lt;br&gt;
Кад то соко угледа везирев,&lt;br&gt;
врло му се тешко учинило,&lt;br&gt;
а наваду лошу научио:&lt;br&gt;
отимати ловак од другога;&lt;br&gt;
залеће се к Маркову соколу&lt;br&gt;
да му отме утву златокрилу;&lt;br&gt;
али Марков соко јогуница,&lt;br&gt;
као што је и његов господар:&lt;br&gt;
он не даде утве златокриле,&lt;br&gt;
већ сокола шчепа везирева,&lt;br&gt;
па му просу оно сиво перје.&lt;br&gt;
Кад то виђе Мурате везире,&lt;br&gt;
врло му се жао учинило,&lt;br&gt;
пак он узе Маркова сокола,&lt;br&gt;
те га удʼри о јелу зелену&lt;br&gt;
и преби му оно десно крило,&lt;br&gt;
па обрну кроз гору зелену&lt;br&gt;
са својијех дванаест делија.&lt;br&gt;
Стаде писка Маркова сокола&lt;br&gt;
као љуте у камену гује;&lt;br&gt;
Марко узе својега сокола,&lt;br&gt;
пак му стаде завијати крило&lt;br&gt;
и с љутитим гласом говорити:&lt;br&gt;
„Тешко мене и тебе, соколе,&lt;br&gt;
лов ловећи с Турци без Србаља,&lt;br&gt;
лов ловећи, криво дијелећи!”&lt;br&gt;
Кад соколу он завио крило,&lt;br&gt;
тада скочи Шарцу на рамена,&lt;br&gt;
пак поћера преко горе чарне.&lt;br&gt;
Шарац иде као горска вила,&lt;br&gt;
брзо иде, далеко одмиче,&lt;br&gt;
одмах бише накрај горе чарне,&lt;br&gt;
и углʼаше у пољу везира&lt;br&gt;
с његовијех дванаест делија.&lt;br&gt;
Обазре се Мурате везире,&lt;br&gt;
па кад виђе Краљевића Марка,&lt;br&gt;
он говори својим делијама:&lt;br&gt;
„Ђецо моја, дванаест делија,&lt;br&gt;
видите ли онај прамен магле,&lt;br&gt;
прамен магле испод горе чарне?&lt;br&gt;
У магли је Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
гле како је наљутио Шарца!&lt;br&gt;
Нека бог зна, добра бити неће”.&lt;br&gt;
У том стиже Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
пак потрже сабљу од бедрице,&lt;br&gt;
и окупи Мурата везира:&lt;br&gt;
побјегоше по пољу делије&lt;br&gt;
као врапци од копца по трњу;&lt;br&gt;
стиже Марко Мурата везира&lt;br&gt;
и русу му одсијече главу;&lt;br&gt;
а од младих дванаест делија&lt;br&gt;
он начини двадест и четири.&lt;br&gt;
Стаде Марко мисли размишљати:&lt;br&gt;
илʼ ће ићи цару у Једрене,&lt;br&gt;
илʼ у Прилип свом бијелу двору;&lt;br&gt;
све мислио, пак је говорио:&lt;br&gt;
„Боље ићи цару у Једрене,&lt;br&gt;
да му кажем шта сам учинио,&lt;br&gt;
него да ме Турци њему туже”.&lt;br&gt;
Када Марко у Једрене дође&lt;br&gt;
и на диван пред цара изиђе,&lt;br&gt;
очи му се бјеху узмутиле&lt;br&gt;
ко у гладна у гори курјака:&lt;br&gt;
кад погледа, канда муња сине.&lt;br&gt;
Пита њега царе господине:&lt;br&gt;
„Мој посинко, Краљевићу Марко,&lt;br&gt;
што си ми се тако ражљутио?&lt;br&gt;
Да ти није нестануло блага?”&lt;br&gt;
Стаде Марко цару казивати;&lt;br&gt;
све му каза каконо је било.&lt;br&gt;
Кад је царе саслушао Марка,&lt;br&gt;
тад се царе гротом насмијао,&lt;br&gt;
пак је Марку био бесједио:&lt;br&gt;
„Бе аферим, мој посинко Марко!&lt;br&gt;
Да нијеси тако учинио,&lt;br&gt;
ја те не бих више сином звао:&lt;br&gt;
свако Туре може везир бити,&lt;br&gt;
а јунака нема као Марко”.&lt;br&gt;
Пак се маши у џепе свилене&lt;br&gt;
и извади хиљаду дуката,&lt;br&gt;
те их даје Краљевићу Марку:&lt;br&gt;
„Нај то тебе, мој посинко Марко,&lt;br&gt;
пак ти иди те се напиј вина”.&lt;br&gt;
Марко узе хиљаду дуката&lt;br&gt;
и отиде с царева дивана;&lt;br&gt;
алʼ цар Марку дукате не даје&lt;br&gt;
да он иде пити рујно вино,&lt;br&gt;
већ да му се скине са очију;&lt;br&gt;
јер се Марко врло ражљутио.&lt;br&gt;

=== Извор ===

* Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 97-98.


[[Категорија:Иван Филиповић: Краљевић Марко у народним пјесмама]]
[[Категорија:Српске епске народне песме]]
[[Категорија:Циклус песама о Марку Краљевићу]]


[[en:Marko and the Turks]]</text>
      <sha1>1wqkdvqyxs6fn6m1cyhungcvtq0yqk1</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Аутор:Антон Павлович Чехов</title>
    <ns>100</ns>
    <id>20723</id>
    <revision>
      <id>139733</id>
      <parentid>139305</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:14:04Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Дела */</comment>
      <origin>139733</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1021" sha1="h3d5z8hpe0cbmupq6id3smlt8erw0k4" xml:space="preserve">{{Аутор
| име = Антон Павлович
| презиме = Чехов
| иницијал_презимена = Ч
| годинарођења = 1860
| годинасмрти = 1904
| опис = '''Антон Павлович чехов''' био је приповедач и најзначајнији руски драмски писац.
| слика = VanMeetin-AntonChekhov.jpg
| опис_слике = 
| википедија = Антон Павлович Чехов
| остава = Антон Павлович Чехов
| остава_кат = Антон Павлович Чехов
}}
== Дела ==
=== Драме ===
* [[Галеб]] (1895−1896)
* [[Ујка Вања]] (1900) 
* [[Три сестре]] 
* [[Вишњик]]

== Приповетке ==
* [[Винт]]
* [[Манић]] 
* [[Шала (Чехов)|Шала]] 
* [[Пошта]] 

{{Википедија|Антон Павлович Чехов}}

[[Категорија:Руски књижевници]]
[[Категорија:Драма]]</text>
      <sha1>h3d5z8hpe0cbmupq6id3smlt8erw0k4</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>139734</id>
      <parentid>139733</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:14:12Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Приповетке */</comment>
      <origin>139734</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1023" sha1="81znv42w1wwgmbz3nf71f4eyrixgdjb" xml:space="preserve">{{Аутор
| име = Антон Павлович
| презиме = Чехов
| иницијал_презимена = Ч
| годинарођења = 1860
| годинасмрти = 1904
| опис = '''Антон Павлович чехов''' био је приповедач и најзначајнији руски драмски писац.
| слика = VanMeetin-AntonChekhov.jpg
| опис_слике = 
| википедија = Антон Павлович Чехов
| остава = Антон Павлович Чехов
| остава_кат = Антон Павлович Чехов
}}
== Дела ==
=== Драме ===
* [[Галеб]] (1895−1896)
* [[Ујка Вања]] (1900) 
* [[Три сестре]] 
* [[Вишњик]]

=== Приповетке ===
* [[Винт]]
* [[Манић]] 
* [[Шала (Чехов)|Шала]] 
* [[Пошта]] 

{{Википедија|Антон Павлович Чехов}}

[[Категорија:Руски књижевници]]
[[Категорија:Драма]]</text>
      <sha1>81znv42w1wwgmbz3nf71f4eyrixgdjb</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/Почетак</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59941</id>
    <revision>
      <id>139724</id>
      <parentid>139364</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:01:02Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139724</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1760" sha1="rr1eka1lv7lsk2kz8wvu9xomhz474d3" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{Почетак}- 
| [[Чучук-Стана|-{Садржај}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/I|-{I}-]]
}}
Ком Србину није познато име [[w:Хајдук Вељко|Ајдук-Вељкове]] „дилбер” [[w:Чучук Стана|Чучук Стане]]? Народна песма спомиње увек и њу уз славно име Ајдук-Вељково, а сад је већ и на позорници гледамо у познатом Драгашевићеву делу. Али и у песми и на позорници видимо је само као пратилицу Ајдук-Вељкову. Смрт његова прекида и наше даље знање о њој, осим кратког наговештаја у Милићевићевој „Кнежевини Србији”, где стоји, да се Чучук-Стана доцније удала за грчког [[w:Капетан Јоргаћ|капетана Јоргаћа]], да је с њим родила троје деце и да је умрла 1848. у Атини.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Попунити по могућству по гдекоју празнину у биографији ове дичне Српкиње, обелоданити по гдекоји податак из бурног и занимљивог живота њеног, биће скромни задатак ових редака.

== Извор ==
16. 8. 1900. ''Нова искра'', Бр. 8. стр. 230.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>rr1eka1lv7lsk2kz8wvu9xomhz474d3</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/I</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59942</id>
    <revision>
      <id>139725</id>
      <parentid>139365</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:03:34Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139725</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="4882" sha1="ndyt9c4slvhsp3k4p3qe0g0v8hm4o8f" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''I'''}- 
| [[Чучук-Стана/Почетак|-{Почетак}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/II|-{II}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Чучук-Стана се родила око 1797. у [[w:Сиколе|Сиколу]] у округу Крајинском. Пореклом је из Херцеговине, откуд јој се дед њен са своја три сина одселио најпре у [[w:Влашка|Влашку]]; и пошто му се тамо није допало, врати се из Влашке и настани се у Сиколу. Отуда му се један син врати у [[w:Херцеговина|Херцеговину]] и доведе оданде још нових досељеника, те тако Сиколе населе сами Херцеговци.&lt;br /&gt;
Сва три сина првог сиколског насељеника прозову се различним презименима: ''Нерић'', ''Велимировић'' и ''Пљештић''. Један од них тројице запопи се и оде у [[w:Неготин|Неготин]], где постане прота. Пљештић остане у Сиколу и роди кћери: ''Стану'' (Чучук-Стану), ''Стојну'' и ''Стамену''.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Све три кћери (још док су мале биле) пошље Пљештић у [[w:Банат|Банат]] у Белу Цркву, где су биле код тамошњег попа и училе женски рад. По жељи очиној носиле су све три сестре у Белој Цркви мушке немачке хаљине, па су се доцније у тим хаљинама вратиле у свој завичај. Чудновата она жеља Пљештићева објашњује се тиме, што он све дотле није имао мушкога порода. Најмлађе дете, ''Михаило'', родило му се много доцније, и било је још на сиси, кад се збила [[w:Слом Првог српског устанка|катастрофа 1813. године.]]&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Године 1812. бавио се Ајдук-Вељко у Неготину у кући тамошњег проте, стрица Станина. Неки од његових момака похарају Сиколе и још нека села и том приликом однесу и Станине дарове. Стани је тада могло бити око петнаест година. Она узме за руку своју млађу сестру Стојну и оде на тужбу Ајдук-Вељку. ''„Господару”'' — отпоче она — ''„зар твоји момци не знају Турке убијата, него девојачке дарове красти?”''&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ајдук-Вељко се тргне. Овако је њиме још нико није говорио. Загледа се у лепо, одважно девојче, што ту пред њим стајаше, држећи за руку своју млађу сестру.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У то уђе и прота, и Ајдук Вељко разабра, да је лепа тужитељка протина синовица. На столу пред Ајдук-Вељком стајала је хрпа златног и сребрног новца. Он заграби из гомиле, колико му је у обе шаке стало, па пружи новце млађој сестри, која то прими у мисли, да је то накнада за сестрине дарове. Ајдук-Вељко заграби и по други пут, и обаспе златном кишом Чучук-Стану, која зачуђено прими богат поклон из Вељкове руке: ''„Сад сам те даривао, моја си!”'' одговори Ајдук-Вељно младој тужитељци, која врисне од ужаса.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Така је била просидба Ајдук-Вељкова. Чучук-Стана постане Вељкова жена, а прва његова жена Марија, сестра [[w:Станоје Главаш|Станоје Главаша]], одсели се у Јагодину.&lt;br /&gt;

== Извор ==
16. 8. 1900. ''Нова искра'', Бр. 8. стр. 230.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>ndyt9c4slvhsp3k4p3qe0g0v8hm4o8f</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/II</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59943</id>
    <revision>
      <id>139726</id>
      <parentid>139606</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:04:49Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139726</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="4976" sha1="84a3wogqzgzmmq3begz2ikcdqeg9ish" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''II'''}- 
| [[Чучук-Стана/I|-{I}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/III|-{III}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стана је живела с Вељком мало дуже од године дана. Брачни њихов живот био је праћен непрекидном праском пушака и грмљавом топова.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стана није само ракијом служила дружину Ајдук-Вељкову, нити је само јављала Вељкове заповести сеиз-баши, да му спреме љутог хата „Кушљу”. Она је уз Ајдук-Вељка често била и на окршају, где су се ране делиле и добијале. Тако је од голубице постала соколица, од нежног девојчета јунакиња. Из тог доба су њене четири ране, две на нози и једна на рамену од пушчаног зрна, и једна на потиљку од [[w:Јатаган|јатагана]].&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Док се Ајдук-Вељко с Турцима био на Неготину, протури се кроз турску војску чувени грчки капетан ''Јоргаћ'' са још шест другова. Страна Ајдук-Вељкова ове пребегле није могла распознати од Турака, и у том неспоразумљењу у мал не бише побијени од Срба, којима су у помоћ долазили. Срећом стигне Ајдук-Вељко још на време и избави их. Ајдук-Вељко и Јоргаћ знали су још пре један за другога, а сад су се лично познали и побратили.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;После смрти Вељкове Стана се бавила неко време у Великом Бечкереку. Млада удовица првог српског јунака била је предмет велике пажње и живог саучешћа. Један од најотменијих бечкеречких Срба понуди јој своју руку. Она је одбије. „Била сам за јунаком”, рече она, „и ако се још узудајем, поћи ћу само за јунака.” И одржала је реч.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Из Бечкерека је отишла у Белу Цркву, где се још дететом бавила, као што је горе казано. Ту је провела више година, и доцније се удала за капетана Јоргаћа, побратима Ајдук-Вељкова. Jopгаћ је после пада Неготина још неко време војевао с Турцима на своју руку, а после је ступио у коло „[[w:Хетерија|Хетериста]]”, који су ставили себи за задатак „Ослобођење Грка.” Које се године састао са Чучук-Станом, не зна се тачно; али сва је прилика, да је то било у Белој Цркви, и да није било после год. 1817. [[w:Карађорђе|Карађорђе]], кад је те године у Србију долазио, био је пуне три недеље дана прикривен у стану Чучук Станином у Белој Цркви. Како је и тај долазак Карађорђев био у свези са плановима хетериста, међу којима је Јоргаћ био један од најглавнијих, даје се закључити, да су у то доба Jopгаћ и Стана били већ заједно.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Још у Белој Цркви родила је Стана с Јоргаћем свога првенца ''Милана''. А како су у то доба планови теорије већ сазревали, и како су хетеристе Влашку и Молдавску изабрали за поприште, на ком ће да отпочне свети рат за ослобођење грчког племена: Jopгаћ се с породицом пресели из Беле Цркве у Влашку, да се онде нађе, кад буде дошло до окршаја.

== Извор ==
16. 8. 1900. ''Нова искра'', Бр. 8. стр. 230-231.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>84a3wogqzgzmmq3begz2ikcdqeg9ish</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/III</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59944</id>
    <revision>
      <id>139727</id>
      <parentid>139607</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:05:58Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139727</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="11475" sha1="q99mb12cmqvlsgzcysgjz3j6q3luflt" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''III'''}- 
| [[Чучук-Стана/II|-{II}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/IV|-{IV}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У Влашкој је тада владао Кнез Александар Караџа, ако се може владом назвати кад коме у исто време двојица заповедају. Караџи су долазиле заповести и из Цариграда и из Петрограда, које су често једна другој супротне биле, и између којих је Караџа вешто лавирати морао. У Цариграду се тада већ слутило нешто о плановима грчких хетериста и с удвојеном пажњом се мотрило на све појаве у полуслободним хришћанским државицама, Србији, Влашкој и Молдавији, како би се сваки овакав покрет одмах у постанку угушити могао. На против, Русија беше најјаче, да не рекнем једино, поуздање хетериста. Најглавнији покретачи хетерије (Каподистрија, браћа Ипсиландије) беху у руској државној служби, а и сам цар Александар беше плановима хетерије наклоњен, докле га аустријски министар Метерних од тих симпатија није одвратно.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Jopгаћ још није ни слутио колика му опасност прети у Влашкој. Његово име беше тада већ чувено и међу Хришћанима и међу Турцима. Дика и понос хришћанскога света, беше Турцима више свега страшно и мрско име Јоргаћево, чија је сабља толике турске мајке уцвелила. Његова глава беше у Турској већ одавно уцењена, и могло се мислити, да Порта неће трпети, да се њен најопаснији противник слободно шеће по њеној вазалној земљи. Али да ће живот ''хришћанског борца'' на ''хришћанском земљишту'' бити у опасности, да ће ''хришћанске власти'' бити готове да над јунаком Јоргаћем изврше ''турску пресуду'' — томе се нико није могао надати. Па ипак се тако догодило.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Јоргаћ са женом и сином Миланом пређе у Влашку и упути се Краљеву. У околини Краљева зауставе га турски и влашки четници, и допрате у варош. О том одмах буде извештен Кнез Караџа у Букурешту, и овај под притиском турских власти, и да се не би Порти замерио, нареди да се Јоргаћ посече.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Али док је ђаво свој посао вршио, дотле је и анђео чинио своје. У исто време, кад и Караџи, стигао је у Букурешт извештај и руском конзулу, код кога је секретар био Грк, члан хетерије. Руски конзул подсети Караџу на велику одговорност, коју ће на себе навући, ако турској освети жртвује хришћанског јунака и ако га погуби без суда и доказане кривице. Караџа се тргне натраг и одмах отправи скоротечу у Краљево, да се Јоргаћ не погуби, него да се у Букурешт доведе.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Дотле је у Краљеву све било на ногама. Кад је стигла наредба, да се Јоргаћ посече, били су сви као громом поражен… Грађани су знали, да је порука отишла руском конзулу и уздали се у његово посредовање: али су турске власти журиле, да се наредба Караџина одмах изврши. Ако је дакле било још каквог спасења, могло је бити само у одлагању и отезању.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Припреме су чињене, да се Јоргаћ у вароши погуби. Грађани се листом дигну и замоле власт, да то не чини. „Јоргаћ је на гласу јунак”, — говораху они, — „а његова дружина велика, и сви ће за њим у ватру у воду. Кад чују да је Јоргаћ у вароши погубљен, помислиће, да је то по жељи грађана учињено, и гледаће, да нам се како било освете. Кад већ мора гинути, нека гине бар на пољу. За власт је то све једно, а грађани неће стрепити од освете момака Јоргаћевих, који су раштркани које где, али који се за часак могу искупити и направити триста чуда од вароши.”&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Власт одобри жељу грађана и нареди да се Јоpгаћ погуби изван вароши. Тиме је добивено нешто времена, а онда је сваки тренутак био скуп. Гласник из Букурешта очекивао се сваки час.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Међу тим је време протицало, а гласника још нема. Што се год могло, то се и учинило, а сад се морало приступити извршењу краљеве наредбе.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Јоргаћ се опрости са породицом и попне се на кола, која ће га извести до губилишта. Силан је свет прекрилио све улице, којим ће спровод да прође.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стана је неко време као изван себе гледала шта се око ње збива. Тек кад се спровод кренуо, дође она к себи, и на мах јој се поврати сва снага духа њеног. Та овај ће дан да јој одузме и другог мужа, да је и по други пут начини удовицом! Па да јој бар на бојишту гине и други војно, као што јој и први погинуо, ни по јада! Али на губилишту скончати под руком џелатовом, као злочинац, та мисао беше за Стану страшнија и од саме смрти!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Њој се смрче пред очима, она заборави да јој треба живети за нејаког синчића Милана и за друго живо чедо, које јој је већ заиграло под срдашцем. Све јој се мисли стекоше у ову једну: избавити мужа свог, или с њим заједно умрети!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Као муња полети она колима и ухвати се обема рукама за точак: ''„Најпре ће преко мене прећи ови точкови, најпре морате убити мене, па тек онда мога мужа!”''&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кола стадоше. Убезекнути стражари нису знали шта да раде. Народ се дивио јуначкој жени и гласно је одобравао њено одважно понашање. Ни опомене, ни претње, не могоше поколебати храбру жену у њеној тврдој одлуци.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Овај Станин корак повукао је за собом ново застајање, а у том застајању био је спас Јоргаћев. Док је текла препирка око Јоргаћевих кола, дотрче људи и јаве, да се друмом букурешким диже читав облак од прашине. Сад сав народ у глас стане тражити, да се причека, док не види, хоће ли у тој прашини бити кнежев гласник и какву ће одлуку донети.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тако је и било. Гласник је стигао још на време, и донео ону доцнију Караџину одлуку, услед које је Јоргаћ с породицом одмах у Букурешт отправљен.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У Букурешту је Јоргаћ провео осам дана у руском конзулату. За то је време проглашен од Караџе за невина, а доцније је ступио и у службу код Караџе као ''„питар”'' (што ће рећи, дворски управник).&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Караџа је чуо за Станино јуначко понашање у Краљеву и желео је видети. Она му оде да се уједно захвали, што јој је мужа помиловао. Караџа видећи је у благословеном стању понуди јој се за крштенога кума. Стана роди сина, који на крштењу добије Караџино име Александар.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Мало за тим Јоргаћ се одужио Караџи за учињену му милост. Караџа падне код Порте у немилост, а у исто доба буде и тужен код Порте од Румуна самих. Не имајући ослонца ни у Порти, ни у народу, реши се да побегне у Ердељ, и у томе му је ишао на руку Jopгаћ ca својим момцима, које је у то доба имао размештене по селима.

== Извор ==
16. 8. 1900. ''Нова искра'', Бр. 8. стр. 231-232.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>q99mb12cmqvlsgzcysgjz3j6q3luflt</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/IV</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59945</id>
    <revision>
      <id>139728</id>
      <parentid>139610</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:06:39Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139728</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="5880" sha1="ffaqzoayjyu6ju30evseqrnodojmesj" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''IV'''}- 
| [[Чучук-Стана/III|-{III}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/V|-{V}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У Букурешту је затекао Чучук-Стану устанак грчких хетериста 1821. Овде јој се родило и треће њено дете, кћи ''Јевросима'', која и сад&lt;ref&gt;Ово је писано 1884. г.&lt;/ref&gt; живи у Атини. Кад је већ извесно било, да ће се рат несрећно свршити, остави Стана Букурешт и настани се с децом у Хотину у Русији (Бесарабији).&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Јоргаћа свога није више видела. Он беше душа овом целом покрету, који се његовим подстицањем започео а његовом јуначком смрћу завршио.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Није ми намера да описујем цео ток овога знаменитога и несрећног рата. Само га се у толико морам дотаћи, у колико је у свези са главним лицем, за чију се биографију ове врсте пишу.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Војска хетериста беше разбијена, врховни вођ Александар Косилантија беше већ из Влашке у Ердељ умакао. Турци беху већ заузели и Влашку и Молдавску. Од свију хетеријских чета остаде само још једна, а то беше чета Јоргаћева на северном крају Молдавске.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Са овом четом, у којој беше до 480 друга, затворио се Јоргаћ у ''манастиру Секу'' опкољеном са свију страна многобројном турском војском.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У чети Јоргаћевој било је доста и Срба још из Ајдук-Вељкове војске. Од ових су запамћена тројица: један ''архимандрит'', чије име не могох дознати, ''Петар Дубоњац'', муж Стојне, млађе сестре Станине, и ''Никола Петровић'', пушкар, родом из Неготина.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Храбра ова четица борила се дуже време с надмоћнијом турском силом. Али је већ и храна и џебана била на измаку, а помоћи ни од куда. Јоргаћ се реши да погине са дружином а да се не предаје.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Он зовне на страну Николу, одсече прамен своје косе и преда га Николи.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— „Гледај, рече му Јоргаћ: ако икако можеш, да се провучеш кроз турску војску; па ако се спасеш богом те заклињем, однеси мојој жени и деци овај прамен косе. Нека им је то спомен од мене!”&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Никола оде. Јоргаћ са још шесторицом друга (међу њима онај Србин архимандрит, Петар Дубоњац пашеног Јоргаћев и Фармаћ с којим је Јоргаћ некада Ајдук-Вељку пребегао) сиђе дође у манастирски подрум, где им је џебана била. Осталима заповеди, да отворе манастирску капију на коју сад навале Турци. Жесток се бој заметне. Хришћански борци гинули су као некад Леонидина јуначка дружина код Термопила.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад Турци после очајничке борбе заузму манастир и кад им се дивљи победни усклици стану разлегати над Јоргаћем и његовом одважном дружином, тада Јоргаћ учини што и наш Синђелић: запали џебану и са својим на смрт спремним друговима одлети у ваздух, а с њима уједно и њихови бесни победиоци! Један исти тренутак начини удовицом и Стану и њену сестру Стојну!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Никола се није могао неопажен провући кроз турску војску. Њега заробе Турци и доведу пред пашу. Овај га запита, ко је и шта је, и кад чу, да је заробљеник занатом пушкар, опрости му живот, али да мора војницима пушке оправљати. Доцније улучи Никола прилику и побегне у Хотин, где преда Јоргаћевој удовици поверени му аманет: прамен косе Јоргаћеве и последњи његов поздрав.

== Фусноте ==
&lt;references/&gt;
== Извор ==
16. 8. 1900. ''Нова искра'', Бр. 8. стр. 232-233.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>ffaqzoayjyu6ju30evseqrnodojmesj</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/V</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59946</id>
    <revision>
      <id>139729</id>
      <parentid>139369</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:07:01Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139729</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="3832" sha1="psa8nbgl9b5abzv4gtitb25efg4znas" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''V'''}- 
| [[Чучук-Стана/IV|-{IV}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/VI|-{VI}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стана је живела у Хотину до 1842., више од двадесет година. Сестра јој Стојна, удовица Петрова, преуда се међутим за Недељка Спасојевића у Букурешту, где је и умрла око 1838.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Из Хотина се одсели Стана са својом и сестре Стојне децом 1842. преко Цариграда у Атину.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Још у почетку грчког покрета позајмила је Стана Хетерији знатну суму новаца, тековину првога свог мужа Ајдук-Вељка, на 30000 дуката. Те је новце тражила Стана од грчке владе, и добила је одговор, да јој се не може платити у новцу, него ће се предложити скупштини, да се њој и њеној деци даде пристојна накнада у земљи. Стана је и умрла, чекајући узалуд, да се овакав предлог пред скупштину изнесе, а кћи јој се још и сад нада, да ће та ствар пред скупштину доћи и повољно се решити.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Место те накнаде одобрена је Стани као Јоргаћевој удовици пензија од 145 динара месечно, коју је до смрти уживала. Оба њена сина, Милан и Александар, постану „почасни” потпоручници у грчкој војсци.&lt;br /&gt;
Горка школа живота, кроз коју је Стана још у својим младим годинама прошла; двадесетогодишње становање њено у Хотину и чести саобраћај са многим отменим личностима; свест да су јој оба мужа били први јунаци у српском и грчком роду и да су обојица славно погинули у одбрани свога народа; а уз то разне дужности и бриге породичнога живота скопчане са ватреном жељом: у својој деци отхранити пријемнике очиних врлина и осветнике његове јуначке смрти; — све то скупа јако је утицало на развитак и душевни преображај ове ванредне жене. Од опаке Амазонке постаде озбиљна, достојанствена матрона, од јуначког девојчета свесна, непоколебљива патриоткиња. Срце јоj и сад беше пуно топлине, али са мање бујности; душа јој беше онај исти драги камен, само искуством и културом углађенији. У Хотину jе научила грчки читати, писати и говорити, а осим српског и грчког говорила је још и руски, пољски и румунски.

== Извор ==
16. 9. 1900. ''Нова искра'', Бр. 9. стр. 263-264.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>psa8nbgl9b5abzv4gtitb25efg4znas</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/IX</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59948</id>
    <revision>
      <id>139732</id>
      <parentid>139373</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:11:43Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139732</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2075" sha1="t7qaipg8cbezmbzt7uktgdh0zc4q9qx" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''IX'''}- 
| [[Чучук-Стана/VIII|-{VIII}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/X|-{X}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;''Милан'', син њен, био је права слика свога јуначког оца. Он је походио своју родбину овде у Београду за време [[w:Кримски рат|руско-турског рата 1853.]] Има још људи који га се из оног доба сећају.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Милан је био војник и патриота у пуном смислу речи. Био је јахач, да му се ретко могло пара наћи. Војевао је као добровољац на Криту 1866. Још пре тога кад је с Гривасом и Хаџи-Петром био на граници Тесалије, горео је од жеље, да се једном отпочне општи рат с Турцима. — „Да ми је доживети — говораше он — да ми одавде, а Срби са севера ударе на Турке, па да се тамо негде на граници састанемо и рукујемо, те да им још из далека довикнем: „Добро јутро, браћо Срби!”&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;И он је умро некако пред први наш рат с Турцима, а не виде своју топлу жељу испуњену. Мир пепелу његову.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кћи ''Јевросима'' још живи. И она жели да дође у Србију, да види колевку мајке своје. Што јој се ова жеља и испуни.

== Извор ==
16. 9. 1900. ''Нова искра'', Бр. 9. стр. 266.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>t7qaipg8cbezmbzt7uktgdh0zc4q9qx</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/VII</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59966</id>
    <revision>
      <id>139730</id>
      <parentid>139371</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:08:03Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139730</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="6980" sha1="d50tavcb4m9wut38y8rvjvdrm79ew3k" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''VII'''}- 
| [[Чучук-Стана/VI|-{VI}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/VIII|-{VIII}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У пролеће 1845. задеси Стану највећа жалост. Немила смрт покоси јој сина Александра у цвету младости.&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Овај страшни удар необично је потресао нежну мајку. Сви се бојаху, да њен снажан дух не клоне под теретом ове грдне туге!&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;На погреб се искупила толика пратња, какве нова Атина до онда још није видела. Од свуда се стекло мало и велико, да ода последњу пошту Јоргаћеву сину. Непрегледна гомила прекрилила беше све околне улице. У кући самој све просторије беху испуњене отменијим светом, вишим официрима (негдашњим ратним друговима Јоргаћевим), многобројним свештенством, великодостојницима и вишим чиновницима, угледнијим грађанством и многим отменијим странцима. Међу осталима беше и стари Маврокордато, некадашњи борац за слободу Грчке и председник прве народне скупштине у Епидауру 1822., a до скора председник министарског савета. Међу свештенством видео се и Поликарпо, архимандрит руске цркве у Атини, који беше дошао на пратњу са својим певчицима.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стана је седела у другој соби. Пријатељи њени задржаваху је, да не прилази одру сина свога, да је призор тај још већма не растужи.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Време дође, да се тело на гробље понесе. Стана се дигне. У руци имађаше мален јастучић од зелене свиле. Она пође у другу собу. Пријатељи је стану задржавати.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— „Хоћу да се са својим сином опростим. Пуштајте ме к њему.”&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Глас јој беше тих, достојанствен. Сви се уклоне на страну, а Стана приђе столу на ком јој је син лежао.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Лице јој беше мирно. Вихор туге беше већ преко њега прелетео. ''Мати'' је своје јаде већ изјадала, а сад је на ''јунакињу'' дошао ред да проговори.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Мртва тишина настаде у соби. Сви погледи беху управљени на мајку.&lt;br /&gt; 
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;''„Сине”'' — проговори Стана гласом који није ни мало дрхтаo — ''„при овом растанку требало би да понесеш дарак од своје мајке. Али мајка нема ништа да ти даде у својој сиротињи; него ће ти дати оно, што јој до сад беше највеће њено благо. Ево ти'' — и с овим речима маши се у зелени јастучић — ''ево ти прамен косе твога оца, који је изабрао себи гроб у плавом зраку, а мени ово послао, да му кадгод подигнем гроб у слободној Грчкој! Врати му, сине, натраг овај прамен и кажи му, како су неблагодарни Грци према онима који су им слободу извојевали; кажи му да Јоргаћ још нема свога гроба у слободној Грчкој!”''&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;С овим речма метне Стана онај прамен косе своме сину под главу.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Није могуће описати дејство, које је ова неочекивана беседа произвела. Не, ово није Јоргаћева жена казала; кроз њена уста је проговорио геније Јеладе, проговорила је пробуђена свест јелинског народа. Свак се осећао поражен овим јавним и заслуженим укором.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;С овим речма метне Стана онај прамен косе своме сину под главу.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Није могуће описати дејство, које је ова неочекивана беседа произвела. Не, ово није Јоргаћева жена казала; кроз њена уста је проговорио геније Јеладе, проговорила је пробуђена свест јелинског народа. Свак се осећао поражен овим јавним и заслуженим укором.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Беше то свечан, узвишен тренутак. Кроз дубоку тишину чуло се само по гдекоје тихо јецањe.&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У соби се находило неколико грађана са острва Керкире (Крфа).&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Један од њих приступи Стани.&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;„Госпо, — рече јој — не дај да ова драгоценост оде под земљу. Дај нам тај прамен, или ма и најмањи део од тога прамена, а ми ћемо подигнути Јоргаћу достојан споменик у Керкири!”&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;„Хвала вам, пријатељи, на тој лепој понуди! Кад Јоргаћ ''овде'' није заслужио гроба, не треба га ни тамо!”

== Извор ==
16. 9. 1900. ''Нова искра'', Бр. 9. стр. 264-265.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>d50tavcb4m9wut38y8rvjvdrm79ew3k</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/VIII</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59967</id>
    <revision>
      <id>139731</id>
      <parentid>139372</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T11:08:53Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139731</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="3551" sha1="j9xltsmsckga1i07sgcxbexicfvy0gy" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''VIII'''}- 
| [[Чучук-Стана/VII|-{VII}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/IX|-{IX}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стана је била малена раста, с тога су је Турци и прозвали ''„Чучук”'' — то ће рећи ''„Мала”'' — Стана. У младости витка, у старијим годинама била се прилично раскрупњала, али јој је лице и онда било лепо и чисто.&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Имала је звучан и пријатан глас. Милина беше слушати је, кад је певала српске песме, што је често и радо чинила.&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У кући њеној највише се српски говорило, а сва су јој деца знала добро српски.&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Била је милостива срца, отворена духа, искрена, досетљива, волела је шалу и кашто би се у шали коме и подсменула. Ведрина и веселост њеног духа није је никад оставила. И у беди и сиромаштву знала је наћи себи и својима утехе и задовољства. Често би у кругу своје породице устајала од сиромашног стола са хришћанском и философском изреком: „Ко је дао данас, нека да и сутра!”&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Пушком је владала као прави војник, гађала је у нишан врло вешто.&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Срце је јако вукло за Србијом. Заклела се да види земљу рођења и детињства својега. Често би с децом говорила о Србији, о њеним рекама и потоцима, горама и дубравама, шумама и виноградима. Тада би јој се лице зажарило, очи би јој почеле ватреније севати и за часак би из ње проговорила Ајдук-Вељкова Чучук-Стана. „Да ми је, децо, само још један пут у мом животу, да видим Србију и да поживим неко време у постојбини, где сам се родила и детињство провела, бих се, мислим, из нова подмладила.” — „А шта би онда радила, мајко?” упита је једно од деце. — „Наложила бих ватру у шуми,” одговори Стана пола у шали, „па да се на њој пече прасе, а ја да певам и да пуцам из пиштоља.”&lt;br /&gt;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;И умрла је сиротица, а та јој се скромна жеља не могаше испунити. За такав даљни пут требало је не само воље, него и трошка.

== Извор ==
16. 9. 1900. ''Нова искра'', Бр. 9. стр. 265-266.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>j9xltsmsckga1i07sgcxbexicfvy0gy</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Корисник:Coaorao</title>
    <ns>2</ns>
    <id>59976</id>
    <revision>
      <id>139723</id>
      <parentid>139716</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T10:59:07Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139723</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="7289" sha1="cpod59yv1gh0jf9a6ybpin0ma6elkl8" xml:space="preserve">''„Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци.”'', Доситеј Обрадовић&lt;br /&gt;

'''Ново;''' у развоју:
* [[Аутор:Илија Пламенац]]✅
* [[Аутор:Јоле Пилетић]]✅
* [[Аутор:Паја Путник]]
* [[Аутор:Нићифор Дучић]]
* [[Аутор:Милојко Веселиновић]]
* [[Аутор:Марко Цар]]
* [[Аутор:Јован Мишковић]]
* [[Аутор:Павле Поповић]] !
* [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.)
* [[Аутор:Хенрик Ибсен]] 
* [[Аутор:Коста Протић]]
* [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]]
* [[Аутор:Пјер Корнеј]] 
* [[Аутор:Исидора Секулић]] 
* [[Аутор:Алфонс Доде]] 

* [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г.
Допунити:
* [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]]
* [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]]
* [[Аутор:Светислав Стефановић]]
* [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905
* [[Аутор:Антон Павлович Чехов]] 
* [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]]📝 
Завршити:
* [[Флорентинске ноћи]]
* [[Певање и мишљење]]✅ 
* [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]]📝( ) 
* [[Благо цара Радована]] 
* [[Патриотизам у Књижевности]]📝


* [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]]
*'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''':
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/8]]&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[Живот и обичаји народа српскога/7]]

== Аутори и Ауторке ==
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[Аутор:Љубомир Недић|'''Љубомир Недић''']]&lt;br /&gt;
[[Песме Милете Јакшића]]✅ • [[Хрваштина у српскоме језику]]✅ • [[Л. К. Лазаревић]]📝 •&lt;br /&gt;

&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[Аутор:Проспер Мериме|'''Проспер Мериме''']]&lt;br /&gt;
[[Таманго]]📝 • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]]✅📝 • [[Хроника о владавини Карла IX]]&lt;br /&gt;

&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[Аутор:Јован Скерлић|'''Јован Скерлић''']]&lt;br /&gt;

⭐[[О Коштани]]✅ • [[Анте Старчевић]]✅ • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]]📝
* [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905)
&lt;br /&gt;

&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[Аутор:Јелица Беловић Бернаджиковска|'''Јелица Беловић Бернаджиковска''']]&lt;br /&gt;
[[Модерне жене]]📝 • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]]

== Нацрти ==
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[Аутор:Максим Горки|'''Максим Горки''']]&lt;br /&gt;

[[Кан и син]]✅ • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]]✅ • [[Сат (Горки)|Сат]]✅ • [[Болес]] • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]]✅ • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝&lt;br /&gt;

&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]&lt;br /&gt;

[[Јака као смрт]] • [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] • [[Симонов тата]]&lt;br /&gt;

== Завршено ==
''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''&lt;br /&gt;
🌟 [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]]
* [[Карађорђе Петровић]]
* [[Хрваштина у српскоме језику]]
⭐ [[Песме Милете Јакшића]] 
* [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848]]&lt;br /&gt;
🌟 [[Чучук-Стана]]
* [[Бој у Фундини]]
* [[Једна војничка успомена]]
* [[Сава Дангубић и Карађорђе]]&lt;br /&gt;
❗[[Визија Карла XI]]
* [[О српским женама]]&lt;br /&gt;
⭐ [[Анте Старчевић]]
== Поезија ==
* '''[[Аутор:Хајнрих Хајне|Хајнрих Хајне]]'''&lt;br /&gt;
[[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]]&lt;br /&gt;
* '''[[Аутор:Михаил Љермонтов|Михаил Љермонтов]]'''
[[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]]✅ • [[Анђео]]✅ • [[Чаша живота]]✅ • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]]✅ • [[Порука (Љермонтов)|Порука]]✅ • [[Палестинска гранчица]]✅ • [[Козачка песма уз колевку]]✅ • [[Крст на Кавказу]]✅&lt;br /&gt;
* '''[[Аутор:Јован Дучић|Јован Дучић]]'''
[[Аида]] • [[Истоку]]
* '''[[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]]'''
[[Анџело]] • [[Кавказ]]✅ • [[Зимње вече]]✅ • [[Село (Пушкин)|Село]]✅ • [[Руслан и Људмила]]📝 • [[Шкотска песма]]✅ • [[Песник (Пушкин)|Песник]]✅ • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]]✅
• [[Камени гост]]❗
* '''[[Аутор:Виктор Иго|Виктор Иго]]'''
[[Натпис („Легенде Векова“)]]📝 • [[Песма о свечаности Нероновој]]📝 • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]]
== Ново (проверити) ==
[[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]&lt;br /&gt; 
[[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]&lt;br /&gt;
[[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]]❗</text>
      <sha1>cpod59yv1gh0jf9a6ybpin0ma6elkl8</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Визија Карла XI</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59995</id>
    <revision>
      <id>139717</id>
      <parentid>139665</parentid>
      <timestamp>2025-06-20T17:29:46Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139717</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="23698" sha1="313ep5hl4kye3g2c44li361lm6qknuo" xml:space="preserve">{{квалитет|250%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Визија Карла XI (''-{Vision de Charles XI}-'')
| одељак= 
| аутор=Проспер Мериме
| преводилац=П. П.
| година= 
| белешке=&lt;center&gt;''Српски књижевни гласник'', 16. август 1903. Књига IX, Број 8. Стр. 570—577.&lt;/center&gt;
}}
&lt;poem&gt;
:There are more things in heaven 
:and earth, Horatio, 
:Than are dreamt of in your 
:philosophy.{{Efn|Има много ствари на небу и земљи о којима ваша мудрост и не сања, мој Хорацио.}} 
:Shakespeare, Hamlet.
&lt;/poem&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Свет не верује у визије и натприродне појаве; понеке су, међутим, толико осведочене да човек који неће да им верује, мора, ако хоће да буде доследан, да одбаци и сва остала историска сведочанства.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Да је ово што хоћу да вам испричам сигурно и аутентично, јамчи један записник састављен као што треба и потписан од четири сведока којима се мора веровати. Додајем још да је оно предсказање које се у записнику налази, било записано у њему и цитирано по њему још много пре него што су га догађаји наших дана могли потврдити.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Карло ХІ, отац чувенога Карла ХI, био је један од најдеспотичнијих владара, али и један од најмудријих који су владали Шведском. Он је ограничио претерано велике привилегије племства, укинуо силу сената, и дао законе по својој личној вољи; једном речју, он је променио устав у земљи у којој је пре њега владала олигархија, и наморао сталеже да њему лично призналу апсолутну власт. Иначе је овај човек био просвећен, храбар, јако одан протестантској вери, несаломљива карактера, хладан, позитиван, потпуно лишен маште и сањарија.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тада му је баш умрла жена Улрика Елеонара. И ако је он према овој краљици био јако суров, што je, како кажу, и ускорило њену смрт, ипак је он њу ценио, и био је њеном смрћу више ганут него што се то могло очекивати од тако хладна човека какав је он био. Од тога догађаја он постаде још суморнији и ћутљивији него пре, и одаде се послу тако вредно да се у тој вредноћи видела неодољива потреба његова да одагна од себе црне и жалосне мисли.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Једне јесење ноћи седео је он у својој домаћој хаљини и папучама поред камина у којем је горела јака ватра, у свом кабинету у стокхолмском дворцу. Поред њега седели су његов шамбелан, граф Брахе, којега је удостојавао нарочитих милости, и лекар Баумгартен који се, узгред буди речено, увек издавао за човека слободна од предрасуда, и који се држао начела да треба сумњати у све сем медицине. Њега је краљ то вече позвао да чује његово мишљење о не знам каквој својој слабост.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ноћ је ишла све дубље, али краљ им, преко свога обичаја, не показиваше никако да је време да се повуку. Оборене главе, очију упртих у ватру и угарке, краљ је једнако ћутао, осећао досаду у том друштву, али се бојао, ни сам не знајући зашто, да остане сам. Граф Брахе је већ поодавно приметио да његово присуство није врло пријатно, и већ је неколико пута излазио бојазан да не смета Његову Величанству које би се можда желело одморити: један покрет краљеве руке задржао га је да не оде. Лекар опет узе говорити колико уди здрављу седети дуго ноћу, али му Карло кроз зубе одговори:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Останите, још ми се не спава.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тада почеше разговарати о разним стварима, али сваки разговор престајаше после прве две три фразе. Јасно се видело да је Његово Величанство суморно и врло рђаво расположено, а у таквој прилици, једноме је ранину врло тешко наћи се. Граф Брахе, помишљајући да краљева суморност не долази можда од жалости за покојном краљицом, упре неко време поглед на њен портрет који је висио у кабинету, на уздахну дубоко и узвикну:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Како личи овај портрет! Исти њен израз, и достојанствен и благ у исто доба!… &lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Којешта! осече се краљ, који је увек држао да се њему нешто пребацује чим се помене пред њим краљичино име.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Тај је портрет улепшан, и сувише. Краљица је била ружна.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Па онда, сам на се љут што је био тако груб, диже се и пође по соби да сакрије узнемиреност које се стидео, па застаде код прозора што је гледао у двориште. Ноћ бејаше мрачна, месец у првој четврти.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Дворац у којем данас станују шведски краљеви није још био довршен, а Карло ХІ, који га је почео зидати, становаше у старом дворцу на врху Ритерхолма који гледа на језеро Мелер. То је велика једна зграда у облику потковице. Краљев кабинет био је на једном крају њеном, а од прилике према њему била је велика дворана где се састајала скупштина кад је имала да прима каква саопштења од круне.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Прозори ове дворане изгледаху осветљени неком јаком светлошћу. То се краљу учини чудно. Он помисли најпре да то није неки слуга ушао тамо са запаљеном буктињом. Али шта ће, опет, слуга у то доба у дворани која толико година није била ни отворена? У осталом, светлост је била толико јака колико не може бити од једне једине буктиње. Готово да човек помисли да је пожар; али нема дима, прозори су читави, и никакво се пуцкарање не чује; све личи пре на какву илуминацију него на што друго.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Карло је гледао неко време у те прозоре ћутећи. Граф Брахе пружи руку ка конопцу од звонцета и хтеде да зазвони за пажа којега би послао да види откуда та чудновата светлост, али га краљ задржа:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Идем ја сам да видим шта је, рече он.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад је довршио те речи, побледе одједанпут и његово лице одаваше некакав религиозни страх. Али ипак изиђе чврстим корацима, а шамбелан и лекар за њим, са запаљеним свећама у руци.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кључар је већ био легао. Баумгартен га пробуди и заповеди му у име краља да одмах отвори врата од скупштинске дворане. Овај се, сиромах, забезекну кад чу тако неочекивану заповест; обуче се брзо, и пође краљу с пуно кључева на алци. Најпре отвори врата једне галерије која је служила као предсобље или излаз скупштинској лворани. Краљ уђе, али како се зачуди кад виде да су сви зидови потпуно превучени црном чохом!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Ко је казао да се овако превуче ова дворана? запита он љутито.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Нико, господару, колико ја знам, одговори кључар сав преплашен; кад сам ја последњи пут чистио галерију, зидови су јој били сви у храстовини као и увек… А ова чоха и није из магацина за намештај Вашег Величанства.&lt;br /&gt;
Краљ, идући брзим кораком, беше већ прешао две трећине галерије. Граф и кључар ишли су одмах за њим; лекар, Баумгартен беше мало заостао, плашећи се и да остане сам, и да иде у сусрет ко зна каквом догађају који се тако чудно указивао.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Немојте даље, господару, повика кључар. Тако ми грешне душе, ту нису чиста посла. У ово доба… од како је умрла краљица, ваша узвишена супруга… кажу да се она шета по овој галерији… Бог нас од напасти уклонио!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Станите, господару, повика и граф. Зар не чујете жагор у скупштинској дворани? Ко зна шта има ту, и каква опасност чека Ваше Величанство!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Господару, рече Баумгартен којем ветар угаси свећу, допустите ми бар да зовнем једно двадесет ваших пратилаца.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Улази, рече краљ одлучно, заставши пред вратима велике дворане, а ти, кључару, отварај врата брзо.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Он гурну ногом о врата, а лупа се одби неколико пута о сводове, и одјекну по галерији као топ.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кључар је тако дрхтао да је кључем једнако ударао у браву а није могао никако да је нађе.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Стари војник па дрхти! рече Карло слежући раменима. Дед ви, графе, отворите нам врата.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Господару, одговори граф и устукну за један корак, нека ми Ваше Величанство нареди да сад станем пред данске или немачке топове, ја ћу без оклевања стати, али ви од мене тражите да и ђаволу пркосим.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Краљ зграби кључеве из руку кључаревих.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Видим ја, рече он презриво, да морам сам отварати; па, пре но што га његова свита могаше задржати, он већ беше отворио дебела храстова врата и ушао у велику дворану рекавши ове речи: „Помози Боже!“ Она три његова пратиоца из радозналости која је била јача него страх, или од срамоте да не оставе краља, уђоше с њим.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Велика дворана беше осветљена са безброј буктиња. Место старих ћилимова с фигурама, по зидовима бејаше црна чоха. Дуж зидова, бејаху поређани, као и обично, немачке, данске и руске заставе, трофеји војске Густава Адолфа. У среди су биле шведске заставе покривене црнином.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;По клупама је била маса света, огроман сабор један. Четири сталежа седела су ту сваки по свом рангу. Сви су били обучени у црно. Цела та множина људи, који су спрам црне позаднине изгледали сретли, толико је засењивала очи да ни један од наша четири сведока овог чудноватог призора није у њој могао угледати које познато лице. Тако глумац кад стоји пред огромном публиком, види само једну неодређену гомилу а не може да разазна ни једну једину личност.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;На узвишеном престолу одакле је краљ обично држао беседе скупштини, они су видели једну крваву лешину која је носила све знаке краљевске. Поред њега с десне стране, једно дете с круном на глави стојало је и држало скиптар у руци; с леве стране, неки постарији човек, управо неки фантом, ослањао се руком о престо. Он је имао на себи онај свечани огртач који су носили стари поглавари шведски, пре но што је Густав Ваза начинио краљевину. Према престолу, неколико људи озбиљна и важна држања, обучени у дуге црне ризе као судије, седели су за једним столом на којем су били велики фолианти и неколики пергаменти. Између престола и клупа, био је један пањ увијен у црно, и на њему секира.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Нико у овој надчовечанској скупштини као да није приметно да је ушао Карло и три његова пратиоца за њим. Кад су они ушли, чули су само неки потмули жагора нису могли ухватити ни једне артикулисане речи; мало доцније, најстарији судија у прној ризи, онај што је изгледао да је председник, устаде и удари шаком три пута по фолианту који је пред њих стојао отворен. Одмах настаде дубока тишина. Неколико младих људи, отмена лика, богато обучени, са рукама везаним одостраг, уђоше у дворану на врата супротна онима на којима је ушао Карло. Они иђаху усправљене главе и јуначкога погледа. Иза њих, некакав снажан човек у некој као блузи мрке коже, држаше крајеве конопаца који им руке везиваху. Онај што је први, и што је изгледао главни међу њима, заустави се на сред дворане, пред пањем, и погледа на њ презриво и поносито. У псто доба, лешина као да задрхта грчевито, и крв свежа и румена пође из њене ране. Млади човек клече и пружи главу; секира сену у ваздуху и на мах тресну о пањ. Крв покуља потоком на естраду, и помеша се с крвљу лешине; а глава, одскачући неколико пута од црвена пода, докотрља се до Карлових ногу и попрска их крвљу.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;До овога тренутка, Карло бејаше занемео од чуда; али, кад виде овако крвав призор, „језик му се одреши“; он учини неколико корака ка естради, и обраћајући се ономе што је имао огртач старих поглавара, изговори мушки ону познату формулу:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— ''Ако си Бог, говори; ако си Нечастиви, одступи!''&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Фантом му одговори полако и свечано:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— '''Краљу Карло!''' ова крв неће потећи за твоје владе… (овде глас постаде нејаснији) него пет влада доцније. Куку, куку, куку крви Густава Вазе!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тада многобројна лица ове чудновате скупштине стадоше бивати нејаснија, и изгледаху само као обојене сени, на ускоро и ишчезоше сасвим; фантастичне буктиње погасише се, и пред Карлом и његовом свитом указаше се само стари ћилими и завесе које су се лако нихале од ветра. Још се неко време чуо некакав мелодичан шум за који један од сведока рече да је личио на шуштање лишћа по ветру, а други, на онај звук кад се струна на харфи прекине баш у моменту кад се инструменат удешава за свирку. Сви се сведоци слажу о трајању целог призора, и цене да је он трајао десет минута од прилике.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Црна чоха, одсечена глава, крв која је окаљала под, све је то нестало кад и фантоми; само се на Карловој папучи задржала једна црвена мрља, и она би га сама подсећала на призоре те ноћи, да је он икада могао на њих заборавити.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад се вратио у свој кабинет, краљ нареди да се напише извештај о свему што је видео, рече својим пратиоцима да га потпишу, па га и сам потписа. Ма колико да се пазило да се садржина овога акта сакрије од осталога света, свет ипак сазнаде за њу, и то још за живота Карла ХІ; тај акт постоји и сад, и до данас још се нико није усудио да посумња у његову аутентичност. Крај му је вредан пажње:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;„И, ако ово што сам напред рекао, вели краљ, није сушта истина, ја се одричем сваке наде на бољи живот на оном свету, који сам може бити заслужио неким добрим делима, а нарочито заузимањем за срећу мога народа, и за одбрану религије мојих предака”.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Сад, ко се сећа смрти Густава III и суђење његовом убици Анкарстрему, наћиће две три сличности између тога догађаја и прилика овог необичног пророштва.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Млади човек којем су одсекли главу пред целом скупштином био би Анкарстрем.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Крунисана лешина била би Густав III.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Оно дете, његов син и наследник Густав-Адолф IV.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;А онај старац, напослетку, био би војвода од Судерманије, ујак Густава IV, који је постао краљевски намесник а после и краљ, након оставке нећакове.</text>
      <sha1>313ep5hl4kye3g2c44li361lm6qknuo</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>139718</id>
      <parentid>139717</parentid>
      <timestamp>2025-06-20T17:30:18Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139718</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="23700" sha1="ka702kk185q8kakone95h0y4q6iob4g" xml:space="preserve">{{квалитет|250%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Визија Карла XI (''-{Vision de Charles XI}-'')
| одељак= 
| аутор=Проспер Мериме
| преводилац=П. П.
| година= 
| белешке=&lt;center&gt;''Српски књижевни гласник'', 16. август 1903. Књига IX, Број 8. Стр. 570—577.&lt;/center&gt;
}}
&lt;poem&gt;
:There are more things in heaven 
:and earth, Horatio, 
:Than are dreamt of in your 
:philosophy.&lt;ref&gt;Има много ствари на небу и земљи о којима ваша мудрост и не сања, мој Хорацио.&lt;/ref&gt;
:Shakespeare, Hamlet.
&lt;/poem&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Свет не верује у визије и натприродне појаве; понеке су, међутим, толико осведочене да човек који неће да им верује, мора, ако хоће да буде доследан, да одбаци и сва остала историска сведочанства.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Да је ово што хоћу да вам испричам сигурно и аутентично, јамчи један записник састављен као што треба и потписан од четири сведока којима се мора веровати. Додајем још да је оно предсказање које се у записнику налази, било записано у њему и цитирано по њему још много пре него што су га догађаји наших дана могли потврдити.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Карло ХІ, отац чувенога Карла ХI, био је један од најдеспотичнијих владара, али и један од најмудријих који су владали Шведском. Он је ограничио претерано велике привилегије племства, укинуо силу сената, и дао законе по својој личној вољи; једном речју, он је променио устав у земљи у којој је пре њега владала олигархија, и наморао сталеже да њему лично призналу апсолутну власт. Иначе је овај човек био просвећен, храбар, јако одан протестантској вери, несаломљива карактера, хладан, позитиван, потпуно лишен маште и сањарија.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тада му је баш умрла жена Улрика Елеонара. И ако је он према овој краљици био јако суров, што je, како кажу, и ускорило њену смрт, ипак је он њу ценио, и био је њеном смрћу више ганут него што се то могло очекивати од тако хладна човека какав је он био. Од тога догађаја он постаде још суморнији и ћутљивији него пре, и одаде се послу тако вредно да се у тој вредноћи видела неодољива потреба његова да одагна од себе црне и жалосне мисли.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Једне јесење ноћи седео је он у својој домаћој хаљини и папучама поред камина у којем је горела јака ватра, у свом кабинету у стокхолмском дворцу. Поред њега седели су његов шамбелан, граф Брахе, којега је удостојавао нарочитих милости, и лекар Баумгартен који се, узгред буди речено, увек издавао за човека слободна од предрасуда, и који се држао начела да треба сумњати у све сем медицине. Њега је краљ то вече позвао да чује његово мишљење о не знам каквој својој слабост.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ноћ је ишла све дубље, али краљ им, преко свога обичаја, не показиваше никако да је време да се повуку. Оборене главе, очију упртих у ватру и угарке, краљ је једнако ћутао, осећао досаду у том друштву, али се бојао, ни сам не знајући зашто, да остане сам. Граф Брахе је већ поодавно приметио да његово присуство није врло пријатно, и већ је неколико пута излазио бојазан да не смета Његову Величанству које би се можда желело одморити: један покрет краљеве руке задржао га је да не оде. Лекар опет узе говорити колико уди здрављу седети дуго ноћу, али му Карло кроз зубе одговори:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Останите, још ми се не спава.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тада почеше разговарати о разним стварима, али сваки разговор престајаше после прве две три фразе. Јасно се видело да је Његово Величанство суморно и врло рђаво расположено, а у таквој прилици, једноме је ранину врло тешко наћи се. Граф Брахе, помишљајући да краљева суморност не долази можда од жалости за покојном краљицом, упре неко време поглед на њен портрет који је висио у кабинету, на уздахну дубоко и узвикну:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Како личи овај портрет! Исти њен израз, и достојанствен и благ у исто доба!… &lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Којешта! осече се краљ, који је увек држао да се њему нешто пребацује чим се помене пред њим краљичино име.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Тај је портрет улепшан, и сувише. Краљица је била ружна.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Па онда, сам на се љут што је био тако груб, диже се и пође по соби да сакрије узнемиреност које се стидео, па застаде код прозора што је гледао у двориште. Ноћ бејаше мрачна, месец у првој четврти.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Дворац у којем данас станују шведски краљеви није још био довршен, а Карло ХІ, који га је почео зидати, становаше у старом дворцу на врху Ритерхолма који гледа на језеро Мелер. То је велика једна зграда у облику потковице. Краљев кабинет био је на једном крају њеном, а од прилике према њему била је велика дворана где се састајала скупштина кад је имала да прима каква саопштења од круне.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Прозори ове дворане изгледаху осветљени неком јаком светлошћу. То се краљу учини чудно. Он помисли најпре да то није неки слуга ушао тамо са запаљеном буктињом. Али шта ће, опет, слуга у то доба у дворани која толико година није била ни отворена? У осталом, светлост је била толико јака колико не може бити од једне једине буктиње. Готово да човек помисли да је пожар; али нема дима, прозори су читави, и никакво се пуцкарање не чује; све личи пре на какву илуминацију него на што друго.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Карло је гледао неко време у те прозоре ћутећи. Граф Брахе пружи руку ка конопцу од звонцета и хтеде да зазвони за пажа којега би послао да види откуда та чудновата светлост, али га краљ задржа:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Идем ја сам да видим шта је, рече он.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад је довршио те речи, побледе одједанпут и његово лице одаваше некакав религиозни страх. Али ипак изиђе чврстим корацима, а шамбелан и лекар за њим, са запаљеним свећама у руци.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кључар је већ био легао. Баумгартен га пробуди и заповеди му у име краља да одмах отвори врата од скупштинске дворане. Овај се, сиромах, забезекну кад чу тако неочекивану заповест; обуче се брзо, и пође краљу с пуно кључева на алци. Најпре отвори врата једне галерије која је служила као предсобље или излаз скупштинској лворани. Краљ уђе, али како се зачуди кад виде да су сви зидови потпуно превучени црном чохом!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Ко је казао да се овако превуче ова дворана? запита он љутито.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Нико, господару, колико ја знам, одговори кључар сав преплашен; кад сам ја последњи пут чистио галерију, зидови су јој били сви у храстовини као и увек… А ова чоха и није из магацина за намештај Вашег Величанства.&lt;br /&gt;
Краљ, идући брзим кораком, беше већ прешао две трећине галерије. Граф и кључар ишли су одмах за њим; лекар, Баумгартен беше мало заостао, плашећи се и да остане сам, и да иде у сусрет ко зна каквом догађају који се тако чудно указивао.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Немојте даље, господару, повика кључар. Тако ми грешне душе, ту нису чиста посла. У ово доба… од како је умрла краљица, ваша узвишена супруга… кажу да се она шета по овој галерији… Бог нас од напасти уклонио!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Станите, господару, повика и граф. Зар не чујете жагор у скупштинској дворани? Ко зна шта има ту, и каква опасност чека Ваше Величанство!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Господару, рече Баумгартен којем ветар угаси свећу, допустите ми бар да зовнем једно двадесет ваших пратилаца.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Улази, рече краљ одлучно, заставши пред вратима велике дворане, а ти, кључару, отварај врата брзо.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Он гурну ногом о врата, а лупа се одби неколико пута о сводове, и одјекну по галерији као топ.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кључар је тако дрхтао да је кључем једнако ударао у браву а није могао никако да је нађе.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Стари војник па дрхти! рече Карло слежући раменима. Дед ви, графе, отворите нам врата.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Господару, одговори граф и устукну за један корак, нека ми Ваше Величанство нареди да сад станем пред данске или немачке топове, ја ћу без оклевања стати, али ви од мене тражите да и ђаволу пркосим.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Краљ зграби кључеве из руку кључаревих.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— Видим ја, рече он презриво, да морам сам отварати; па, пре но што га његова свита могаше задржати, он већ беше отворио дебела храстова врата и ушао у велику дворану рекавши ове речи: „Помози Боже!“ Она три његова пратиоца из радозналости која је била јача него страх, или од срамоте да не оставе краља, уђоше с њим.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Велика дворана беше осветљена са безброј буктиња. Место старих ћилимова с фигурама, по зидовима бејаше црна чоха. Дуж зидова, бејаху поређани, као и обично, немачке, данске и руске заставе, трофеји војске Густава Адолфа. У среди су биле шведске заставе покривене црнином.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;По клупама је била маса света, огроман сабор један. Четири сталежа седела су ту сваки по свом рангу. Сви су били обучени у црно. Цела та множина људи, који су спрам црне позаднине изгледали сретли, толико је засењивала очи да ни један од наша четири сведока овог чудноватог призора није у њој могао угледати које познато лице. Тако глумац кад стоји пред огромном публиком, види само једну неодређену гомилу а не може да разазна ни једну једину личност.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;На узвишеном престолу одакле је краљ обично држао беседе скупштини, они су видели једну крваву лешину која је носила све знаке краљевске. Поред њега с десне стране, једно дете с круном на глави стојало је и држало скиптар у руци; с леве стране, неки постарији човек, управо неки фантом, ослањао се руком о престо. Он је имао на себи онај свечани огртач који су носили стари поглавари шведски, пре но што је Густав Ваза начинио краљевину. Према престолу, неколико људи озбиљна и важна држања, обучени у дуге црне ризе као судије, седели су за једним столом на којем су били велики фолианти и неколики пергаменти. Између престола и клупа, био је један пањ увијен у црно, и на њему секира.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Нико у овој надчовечанској скупштини као да није приметно да је ушао Карло и три његова пратиоца за њим. Кад су они ушли, чули су само неки потмули жагора нису могли ухватити ни једне артикулисане речи; мало доцније, најстарији судија у прној ризи, онај што је изгледао да је председник, устаде и удари шаком три пута по фолианту који је пред њих стојао отворен. Одмах настаде дубока тишина. Неколико младих људи, отмена лика, богато обучени, са рукама везаним одостраг, уђоше у дворану на врата супротна онима на којима је ушао Карло. Они иђаху усправљене главе и јуначкога погледа. Иза њих, некакав снажан човек у некој као блузи мрке коже, држаше крајеве конопаца који им руке везиваху. Онај што је први, и што је изгледао главни међу њима, заустави се на сред дворане, пред пањем, и погледа на њ презриво и поносито. У псто доба, лешина као да задрхта грчевито, и крв свежа и румена пође из њене ране. Млади човек клече и пружи главу; секира сену у ваздуху и на мах тресну о пањ. Крв покуља потоком на естраду, и помеша се с крвљу лешине; а глава, одскачући неколико пута од црвена пода, докотрља се до Карлових ногу и попрска их крвљу.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;До овога тренутка, Карло бејаше занемео од чуда; али, кад виде овако крвав призор, „језик му се одреши“; он учини неколико корака ка естради, и обраћајући се ономе што је имао огртач старих поглавара, изговори мушки ону познату формулу:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— ''Ако си Бог, говори; ако си Нечастиви, одступи!''&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Фантом му одговори полако и свечано:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;— '''Краљу Карло!''' ова крв неће потећи за твоје владе… (овде глас постаде нејаснији) него пет влада доцније. Куку, куку, куку крви Густава Вазе!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тада многобројна лица ове чудновате скупштине стадоше бивати нејаснија, и изгледаху само као обојене сени, на ускоро и ишчезоше сасвим; фантастичне буктиње погасише се, и пред Карлом и његовом свитом указаше се само стари ћилими и завесе које су се лако нихале од ветра. Још се неко време чуо некакав мелодичан шум за који један од сведока рече да је личио на шуштање лишћа по ветру, а други, на онај звук кад се струна на харфи прекине баш у моменту кад се инструменат удешава за свирку. Сви се сведоци слажу о трајању целог призора, и цене да је он трајао десет минута од прилике.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Црна чоха, одсечена глава, крв која је окаљала под, све је то нестало кад и фантоми; само се на Карловој папучи задржала једна црвена мрља, и она би га сама подсећала на призоре те ноћи, да је он икада могао на њих заборавити.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад се вратио у свој кабинет, краљ нареди да се напише извештај о свему што је видео, рече својим пратиоцима да га потпишу, па га и сам потписа. Ма колико да се пазило да се садржина овога акта сакрије од осталога света, свет ипак сазнаде за њу, и то још за живота Карла ХІ; тај акт постоји и сад, и до данас још се нико није усудио да посумња у његову аутентичност. Крај му је вредан пажње:&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;„И, ако ово што сам напред рекао, вели краљ, није сушта истина, ја се одричем сваке наде на бољи живот на оном свету, који сам може бити заслужио неким добрим делима, а нарочито заузимањем за срећу мога народа, и за одбрану религије мојих предака”.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Сад, ко се сећа смрти Густава III и суђење његовом убици Анкарстрему, наћиће две три сличности између тога догађаја и прилика овог необичног пророштва.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Млади човек којем су одсекли главу пред целом скупштином био би Анкарстрем.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Крунисана лешина била би Густав III.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Оно дете, његов син и наследник Густав-Адолф IV.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;А онај старац, напослетку, био би војвода од Судерманије, ујак Густава IV, који је постао краљевски намесник а после и краљ, након оставке нећакове.</text>
      <sha1>ka702kk185q8kakone95h0y4q6iob4g</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>О српским женама</title>
    <ns>0</ns>
    <id>60000</id>
    <revision>
      <id>139719</id>
      <parentid>139686</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T07:54:55Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139719</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="26275" sha1="eeiel5ipbp8dc77sp9tjzva3ds46aet" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= О српским женама
| одељак= 
| аутор= Тихомир Ђорђевић
| преводилац= 
| година= 1912
| белешке=
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Господо и Госпође,&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад ми је саопштено да је на мене пала част, да говорим пред вама о српској жени, доведен сам био у незгодан положај. О српској жени као о целини, као о једноме типу, не може бити говора, јер тога типа нема. У нас има неколико типова жена и међу њима је велика разлика: огромна је скала од патријархалне српске жене, која је још ниже биће, бесправни створ, економска потреба и фабрика радне снаге, и културне српске жене, која се пење чак дотле да је не ретко књижевник, уметник и борац за идеално женино право. Та је скала велика и код других, баш најкултурнијих народа, али се тамо, пре свега, она не спушта тако ниско као у нас, а за тим, на њој нема размака и провалија као у нас: тамо су прелази од жена на врху и жена на крајњој степеници поступни, управо неприметне ниансе и чврсте везе везују све у једну органску целину са деловима, који се хармонично наслањају један на други, који се разумеју, штите, одржавају, подижу и унапређују. Ту може бити говора о жени као о једној целини. У нас као што рекох није тако. С тога сам принуђен да говорим о ономе чега има; на име о српским женама, управо о њиховим главним типовима и о њиховом положају.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Да одмах пређем на ствар. Српска жена има три главна типа: ''патријархални, полупатријархални'' и ''културни.'' Међу њима је велика разлика, међу њима нема ни везе ни додира, сваки се развија за себе и без везе с другим, без једнога сталнога циља и без једног идеала.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У патријархалној средини нашега народа, у селима, нарочито у селима планинским, забаченим и одстрањеним, у средини која живи и која се развија засебно и самостално, без или са минималним утицајем више културе, води се наш старински, примитивни живот. У тој средини жена има нарочити положај. На име, ту је само човек — човек, жена je ниже биће. Човек је сопственик свега, жена ничега, па ни своје деце. У том погледу врло је карактеристично место из једне херцеговачке приповетке, где муж говори жени: „А зар си ми Стану (кћер) у сандуку с прћијом донијела, те велиш да је и твоја као и моја, је ли?“ Жена ради многобројне врло тешке послове, човеку је недостојно да у њима узме учешћа и да јој помогне. Човек је господар, жена је слуга, — човек заповеда, жена слуша. Она чак нема права ни да једе за трпезом свога господара, већ има дужност да га при јелу двори и да једе засебно. Од тога није била изузетак чак ни Кнегиња Љубица у Крагујевцу и Пожаревцу, ни Госпођа Томанија овде у Шапцу, чији су мужеви, и ако су се успели на високе положаје, у погледу жена остали патријархални. Као господар човек има права да своју жену казни и то чак свирепо да је туче. 20. августа 1824. године тужила се Народноме Суду нека Риста из Сирогојна, у Нахији Ужичкој, на свога мужа Илију Савића, што је немилостиво туче. На питање Суда: „Зашто ти, Илија, бијеш тако жену?“ Он је одговорио: „Ја јесам њу био неколико пута, као своју жену, но не тако, као што она каже...“ Човек може ићи куд хоће и радити шта хоће, жена не сме ни да разбира о његовим пословима:&lt;br /&gt;
&lt;poem&gt;
&lt;center&gt;Кад ме жена пита, ђе сам био 
Казаћу јој да сам со сијао; 
Куку њојзи, ако не вјерова!&lt;/center&gt;
&lt;/poem&gt;
вели кнез Јанко у „Горскоме Вијенцу“. Сматрана као имaовина свога мужа, жена се насилно одводи: отима, граби, вуче, као плен, или се купује и продаје као роба. Као имовина она припада само ономе чија је, са пуним ограничењем и у најмањим ситницама. Слобода кретања је преступ. Грешка противу супружанске дужности је злочин, који се казни гадним срамоћењем и метањем под гомилу.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Патријархална жена се узима из тројаких разлога. Прво, она је радна снага. Због тога мора бити здрава и снажна, да може да ради, да прва устане и да последња легне. Уз то мора бити покорна, и да угове: мужу, свекру, свекрви, деверима, јетрвима, да како песма каже „свима буде слуга“. Друго, она је природна потреба и верни извор насладе своме мужу. Због тога не сме бити одвратна и имати недостатака. Треће, она се сматра као извор радне снаге и продужења лозе. Због тога мора рађати пород, у коме мора бити и мушкараца. Не врши ли ма коју од ових намена, она се презире, злоставља, отерује, па се чак поред ње доводи и друга, — највећа увреда која се жени може учинити. Примера да су сељаци отеривали своје жене чим онеспособе за рад или имају каквих непријатних недостатака или немају деце, у намери да се ожене другима, нису ретки; али нису ретки ни примери, да су поред неспособних за рад, ружних или нероткиња доводили још по једну. Кад црква и власти не би ово спречавали, било би оваквих примера много више. У старије време кад су у нас још потпуно владали примитивни народни појмови и кад црква још није била задобила државне потпоре, овакви су двоженачки бракови били обични. Њих је и кнез Милош у почетку одобравао, јер је и сам био народних погледа ни жену и брак.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тако је 1823. године одобрио неком Цветку бившем буљубаши из Пореча, чија је жена ослепела, да се може оженити другом, али да и прву задржи. У народним песмама се казује, како је муж поред прве довео и другу жену, јер је прва хотећи да се покаже стидљива, по савету материном, непрестано ћутала, а он мислио да је нема. Нарочито је двоженство у обичају кад жене немају деце или кад немају мушке деце. „Наш се сељак страшно плаши да му жена не буде неротка“. Он сматра да „је пропао, ако нема порода: нема га ко у ста рости одменити у раду; нема ко какон њега запалити му крсне свеће, нити се ко има молити Богу за његову душу“. У том погледу врло су карактеристичне Мићунове речи из Врчевићеве приповетке „Народна пресуда вјерене па развјерене дјевојке“: „Зар ни још не знаш, да жене нијесу спрам мужева друго но праве робиње, и да се људи не жене ни за шта друго, но да имају порода, исто као да купи једну живу, да му роди круха, без којега би човјек умро као суви пањ у гори, те не видио од свога срца порода, и тако би му се угасила крсна свијећа“. Мушка су деца нарочито радост и срећа. Женско је дете „туђа кост“, како народ каже. На мушкој деци остаје лоза, кућа и продужење домаћега култа, славе. Ово последње има велики значај у народној религији. Отуда се сматра као тешка клетва, кад се коме каже: „свећа му се угасила“, што значи не имао мушкога порода. С тога је код оних, који немају мушке деце најчешћи случај да поред прве жене узму још једну, при том се обично са првом побратиме и живе као брат и сестра. Овакво двоженство толико је ушло у обичај, да је постало природно, те му се ни жене не противе, већ чак саме налазе мужевима другу жену.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Вук Врчевић казује један истинити догађај из општине грбљанске, како Јово и Мара за двадесет и две године нису имали деце, па Јово отишао о месојеђама са женом и са братом на сеоско гувно, где се игра и пева. Ту се нешто с братом завади и брат му рекне: „Шјутра да се дијелимо, доста сам тебе, ископаниче, и жену ти нероткињу дворио и трпио“. И сутра дан се одиста поделе. Јово се од тада сневесели и даде се у црне мисли. Најзад га Мара једном озбиљно запита, шта му је. Он јој одговори: „Прођи ме се, Маре, тако ти вјенчане уре! Што ми је на срцу ласно је свакоме погодити, а камо ли теби, не гријеши се о мене. Знаш ли, Маре, да је наша старинска клетва вазда најтежа била: тако ми се не утрла три сјемена: људско, скотско и земаљско (пород, четвороножно и род у земљи). Шта ће човјеку оба потоња, па нека су и најизобиљнија, кад му Бог прво узме, као што је мене и тебе утробу свезао, те не имамо ни змије од нашега срца? Човјек се не рађа, да на претек једе и пије, као добар пастуг на пунане јасли; људи се не жене да у игри своје дане премећу, него да након себе свој пород оставе, да на синовље руке умру и да их синови у гроб положе, а њихово имање да ђеци оставе, а не да им га куси и репати развукују. Све четвороножно и летуште, па што пупча и што листа, сретније је од мене, јер по Божјему даћу имаше и имаће плода, а мене се ископа кућа и угаси крсна свијећа (плаче). Па поврх свега овога брат ми Станко уби ме по срчанику, кад ме на сеоском гувну крвнички обружи, називајући ме „ископаниче“, а тебе „безроткињо“, па ми се нешто дало по срцу и по мозгу, све ми је омрзнуло и пред очима ми као крваво&quot;. Кад Мара то чу, предложи му да га ожени. Он се брањаше, али она га не послуша. Кад Јово оде у пазар она оде „оцу, па попу, кнезу и другој тројици, па и сеоском главару, замоливши свакога да шјутридан дођу код ње на ручак, ником ништа не казавши“. Кад сутра дан дођоше, Мара им пред Јовом све потанко каза, шта је било и шта је наумила. „Ви ми шестиња немојте бити душмани, него ми из ваших уста реците, да оженим мога мужа Јова, а ја сав гријех мећем пред Богом на моју душу, а узимам одговорност пред владиком и у суду которскоме, ви сте мој владика и суд“. После ручка сви се посаветоваше и кад најзад поп рече, да нужда закон мења, сви јој одобрише. Кроз десет дана Мара нађе, вери и без сватова доведе Јови младу девојку и добави од некуда некаква стара попа те их венча, а она им кумовала, па је од тад звала мужа куме, а он њу кумо. „Коме гођ није законито било оваково вјенчање, за нашега Јова било је презаконито, јер је с последњом женом имао два сина и једну кћер. Мара је звала последњу жену невјесто, а она њу свекрво, мајко и кумо“. По тврђењу Г. Б. Б. Нушића у Сиринићској Жупи, у Старој Србији, међу Србима има и сад двоженства. Он именује неколико двоженаца у селима: Готовуши, Jaжинцу и Штрпцу. Свуда је разлог овом обичају немање деце. У Јажинцу је сама жена, која за седам година није имала деце, била проводаџика мужу за другу жену, а она остала у кући да с њим живи као сестра.“&lt;br /&gt; 
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Са свим је природно да од овакога облика множенства, тако рећи из потребе, није далеко до злоупотребе, до крај њег унижења жениног достојанства и угледа. Имајући по примитивним народним појмовима права на довођење још једне жене, људи су их доводили и просто из задовољства и беса. Ни данас нису ове ствари у народу тако ретке, и ако су и законима и вером забрањене; у раније време биле су много чешће. Наши претци, који су из примитивне средине на-родне устали на оружје, да се боре за ослобођење од Турака, према жени нису били широких погледа, већ на против. Вође пак народне видећи се на власти представљали су врхунац злоупотребе према жени. За то има пуно примера. Кад су у почетку 1807. године Срби потукли Турке у Београду, остану многе удовице и сирочад. Да би их се отресли, Срби их натоваре на две лађе и низ Дунав отправе у Турску. У Поречу их заустави Миленко Стојковић и избере најлепше жене, девојке и женску децу за себе, те начини читав харем. Хајдук Вељко је поред живе жене имао Чучук-Стану. Кнез Милош је у том погледу довољно познат. Није бољи био ни Јован Мићић, ни многи други. Павле Цукић имао је две венчане жене, које су једна поред друге живеле и лепо се слагале, чак и после његове смрти.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Најзад, људима није ништа до оставе своје жене на милост и немилост судбине, па да отидну у бели свет, и да се тамо ожене другима. Герасим Зелић казује о Бокељима из почетка ХІХ века, да „многи младићи, којима се своје суђенице не допадају, побегну по мору у Смирну или Цариград, ту се ожене и на веки остану“. Вук Врчевић казује за западне крајеве нашега народа, да су људи одилазили у свет, остављајући на дому жене, које се ни после десет година нису смеле удавати. Оваквих је ствари било и у Србији. Акта Државне Архиве садрже пуно података о томе.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Код оваквога стања ствари врло је природно, што и примитивна жена није могла остати равнодушна. У место да буде отета, одвучена или продата недрагоме, она је одбегавала за онога ког јој срце жели. Ни у том случају она није добро пролазила: увек је сматрана као да се наметнула, као самодошљаница. И сувише је позната народна песма о „девојци која сама дође“. Но то је у исто време и врхунац реакције коју је жена смела учинити, а да за то поднесе само прекор, а у ствари, да ни најмање не понизи достојанство жене. Оно што је чинила ван тога, било је испод њеног достојанства. Па ипак је и то настајало, чим су створени услови за то. Само тамо где је народ остао на своме огњишту, у непомућеним патријалхалним приликама, ропски положај жене остао је стална навика, која се не осећа и ако је ту, као рана која се не позлеђује. Жена је ту очврсла у своме положају, сноси га и чак сматра да не сме и не може бити другојаче. Тамо пак где је сеобама, размирицама, турским насиљем, променама управа, патријархалност поремећена, власт човекова према породици ограничена или сведена, а индивидуалност постала без велике контроле и дисциплине, где су у опште стари обичај и ред уздрмани, примитивна жена се осетила своја. Али је била немоћна да се уздигне, те је заједно са падом старог система живота, који ју је држао као роба, пала и жена и постала осиона, самовољна, распусница, убица, рђава мати и домаћица. Ослобођена Србија у почетку ХІХ века имала је врло мешовито становништво из најразличитијих страна Српских Земаља, са врло поколебаним друштвеним односима и врло лабавим моралним обавезама. Та Србија показује у погледу жена стање какво се данас не да замислити. Ја нећу да наводим многобројне примере, које сам нашао у актима Државне Архиве, који бацају ружну светлост на „старо добро време“ наше Отаџбине и жена у њој, само ћу да поменем један, баш из ове околине, који показује, колико се патријалхална жена била отела жениних дужности и моралних обзира 11. фебруара 1819. године пише из Шапца Јеврем Обреновић Кнезу Милошу: „И пређе, Господару јавио сам Вам, да се у овој нахији много деце рађа без законог брака и то највише од ближњи сродства. Не знам каковим би начином ово прекратити се могло“. Против оваквих и сличних ствари предузимане су врло строге мере те су сузбијане и смањиване. Орга-низовање црквених власти, стварање закона и сређивање прилика у Србији знатно су подигли патријархалну жену из понижења и моралнога пада. Али је она и поред тога и даље остала без побољшаног положаја, више или мање роб и не зналица.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Наша патријархална жена није напредовала, из ње се није развијао нови савршенији женски тип, који би с њом остао у вези. У још недирнутим патријархалним срединама, она је и данас дивљака; даље од тих средина она је почела да се квари. Подизање нашег културног нивоа мало је што стигло да учини. Тек са много напора култура ће моћи извршити свој благотворни утицај и на нашу патријархалну жену, нашу сељанку, на којој почива снага и благостиње широке масе нашега народа.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;То је наша патријархална жена.

== Извори ==
Српски књижевни гласник, 16. фебруар 1912. Књига XXVIII, Број 3. Стр. 188—196.</text>
      <sha1>eeiel5ipbp8dc77sp9tjzva3ds46aet</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Патриотизам у Књижевности/I</title>
    <ns>0</ns>
    <id>60010</id>
    <revision>
      <id>139720</id>
      <parentid>139654</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T10:28:38Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139720</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="6426" sha1="74i15vr70avrvo5bbnaadficnfn05i5" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Дучић|Јован Дучић]]
| [[Патриотизам у Књижевности]]
|  
| [[Патриотизам у Књижевности|-{Садржај}-]]
| -{'''I'''}-
| [[Патриотизам у Књижевности/II|-{II}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Српска је Књижевност у једном погледу судбине свог народа: она је препуштена сама себи, бави се сама о себи, чита се само у границама своје отаџбине. Критика њена, колико је има, она је критика само српска. Њу није осијала срећа других народа да је читају и пресуђују страни народи, да они откривају њене велике таленте, да се њима одушевљавају, и да српско слово има већег значења и за шири свијет. Пала је неколико пута у туђини по која утјешна, ласкава ријеч о неким преведеним нашим дјелима, али српска писменост позната је још и данас у опћем књижевном животу само по нашим народним пјесмама. Сатисфакција је то нашем народном генију, народној Музи наше страдалничке прошлости, али и један знак више, да је српска умјетничка Књижевност још дијете, и да, онако самоникла и ненапојена на опћем извору, на врелу свјетског слова, није ни могла да дадне јунаке за ону војску великих генија, чији умови саздаше величанствени храм Европске Музе. Наука Европска познаје неколико српских имена, биљежи их поред страних имена свјетског гласа, али Књижевност није до сада дала таквих имена.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ограничени смо на себи самијем. Српски писци осјећају се славни ако њихова дјела не пропану и ако се пред књижевним српским Ареопагом чује уз њихово име ријеч књижевник или пјесник. Тиме је сва њихова амбиција задовољена. Српска Књижевност задовољена је тако исто с малим; величине не мјери аршином који влада у литератури опћој; она је за себе сад једна република ограничена на себи и у свом очекивању. Вијек пред нама, вијек је њеног уздања. Овај јој је дао и више од њених нада. На свима страницама народне јој повјеснице, он је оставио свој импозантни траг.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Но да се Књижевност српска, дорасло дјетенце народа нашег, васпита, да се његовом организму дадне правилан развитак, да се поставе границе његових дјетињских прохтијева и обиљежи пут напредовања, то је данас прва задаћа, најсветији позив нашег патриотизма. Да не би изгледало е ће овај чланак бити понављање јеремијада на српску критику, на инпорт заразних страних дјела у нашу Књижевност, и понављање у ређању познатих пречага које коче правилан ход наше књиге, помињемо унапријед да је цијељ овим ријечима — не да ређа недаће, него да напомене начин, који би можда могао допринијети оплемењавању срца и душе тог љубљеног дјетета.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Чинимо то без сваког другог увода.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Прије свега — ми нисмо по свом најдубљем увјерењу мишљења да се извјесни калупи, и извјесна лична убјеђења, могу да поставе у развитку Умјетности. Позната истина, да је Умјетност ствар срца, ствар слободних осјећаја, који не подносе окова, и да њен коријен лежи дубоко изнад домашаја икоје снаге споља, ето то је што нас увјерава, да ту њену страну мора да узме на око свако, ко хоће да утјече на њене путеве. Али ако се не да утјецати тако лако на производе срца директно, вјерујемо да се може индиректно: да се дА утјецати на само срце, на мисли књижевних твораца, на њихово васпитање. Књижевност српска нека буде република са слободним исповједањима, са смјелим мислима и широким правима, али нека буде држава с уставом. Слобода мисли нека постоји, али самовоља нека буде субординирана снази устава. Но нека тај устав ''постоји'' у Књижевности, уз чије се име обичаје тако често да помиње ријеч корупција и анархија.

== Извор ==
''Зора'', 1. март 1899. Год. IV, Бр. III, Стр. 81-82.</text>
      <sha1>74i15vr70avrvo5bbnaadficnfn05i5</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>139721</id>
      <parentid>139720</parentid>
      <timestamp>2025-06-21T10:52:44Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>139721</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="6431" sha1="iripy7nhskmcbyim36yfdaqa05ci01x" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Дучић|Јован Дучић]]
| [[Патриотизам у Књижевности]]
|  1899.
| [[Патриотизам у Књижевности|-{Садржај}-]]
| -{'''I'''}-
| [[Патриотизам у Књижевности/II|-{II}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Српска је Књижевност у једном погледу судбине свог народа: она је препуштена сама себи, бави се сама о себи, чита се само у границама своје отаџбине. Критика њена, колико је има, она је критика само српска. Њу није осијала срећа других народа да је читају и пресуђују страни народи, да они откривају њене велике таленте, да се њима одушевљавају, и да српско слово има већег значења и за шири свијет. Пала је неколико пута у туђини по која утјешна, ласкава ријеч о неким преведеним нашим дјелима, али српска писменост позната је још и данас у опћем књижевном животу само по нашим народним пјесмама. Сатисфакција је то нашем народном генију, народној Музи наше страдалничке прошлости, али и један знак више, да је српска умјетничка Књижевност још дијете, и да, онако самоникла и ненапојена на опћем извору, на врелу свјетског слова, није ни могла да дадне јунаке за ону војску великих генија, чији умови саздаше величанствени храм Европске Музе. Наука Европска познаје неколико српских имена, биљежи их поред страних имена свјетског гласа, али Књижевност није до сада дала таквих имена.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ограничени смо на себи самијем. Српски писци осјећају се славни ако њихова дјела не пропану и ако се пред књижевним српским Ареопагом чује уз њихово име ријеч књижевник или пјесник. Тиме је сва њихова амбиција задовољена. Српска Књижевност задовољена је тако исто с малим; величине не мјери аршином који влада у литератури опћој; она је за себе сад једна република ограничена на себи и у свом очекивању. Вијек пред нама, вијек је њеног уздања. Овај јој је дао и више од њених нада. На свима страницама народне јој повјеснице, он је оставио свој импозантни траг.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Но да се Књижевност српска, дорасло дјетенце народа нашег, васпита, да се његовом организму дадне правилан развитак, да се поставе границе његових дјетињских прохтијева и обиљежи пут напредовања, то је данас прва задаћа, најсветији позив нашег патриотизма. Да не би изгледало е ће овај чланак бити понављање јеремијада на српску критику, на инпорт заразних страних дјела у нашу Књижевност, и понављање у ређању познатих пречага које коче правилан ход наше књиге, помињемо унапријед да је цијељ овим ријечима — не да ређа недаће, него да напомене начин, који би можда могао допринијети оплемењавању срца и душе тог љубљеног дјетета.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Чинимо то без сваког другог увода.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Прије свега — ми нисмо по свом најдубљем увјерењу мишљења да се извјесни калупи, и извјесна лична убјеђења, могу да поставе у развитку Умјетности. Позната истина, да је Умјетност ствар срца, ствар слободних осјећаја, који не подносе окова, и да њен коријен лежи дубоко изнад домашаја икоје снаге споља, ето то је што нас увјерава, да ту њену страну мора да узме на око свако, ко хоће да утјече на њене путеве. Али ако се не да утјецати тако лако на производе срца директно, вјерујемо да се може индиректно: да се дА утјецати на само срце, на мисли књижевних твораца, на њихово васпитање. Књижевност српска нека буде република са слободним исповједањима, са смјелим мислима и широким правима, али нека буде држава с уставом. Слобода мисли нека постоји, али самовоља нека буде субординирана снази устава. Но нека тај устав ''постоји'' у Књижевности, уз чије се име обичаје тако често да помиње ријеч корупција и анархија.

== Извор ==
''Зора'', 1. март 1899. Год. IV, Бр. III, Стр. 81-82.</text>
      <sha1>iripy7nhskmcbyim36yfdaqa05ci01x</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Патриотизам у Књижевности/III</title>
    <ns>0</ns>
    <id>60085</id>
    <revision>
      <id>139722</id>
      <timestamp>2025-06-21T10:57:02Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Дучић|Јован Дучић]] | [[Патриотизам у Књижевности]] |  1899. | [[Патриотизам у Књижевности/II|-{II}-]] | -{'''III'''}- |  }} &amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;И још нешто.&lt;br /&gt; &amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Како би било патриотски и од колике користи, да тај комитет буде је…</comment>
      <origin>139722</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="4306" sha1="j1fnkqh662rmo7ieqzmoqbf5dmz1yon" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Дучић|Јован Дучић]]
| [[Патриотизам у Књижевности]]
|  1899.
| [[Патриотизам у Књижевности/II|-{II}-]]
| -{'''III'''}-
| 
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;И још нешто.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Како би било патриотски и од колике користи, да тај комитет буде једна контрола и свега онога што се на страни пише о нама Србима. А пише се доста често. Често нам је у туђини село капу кројило, а ми не дадосмо од себе ни гласа. Доста је Ренера и Нормана, који нам пред Европом негираху оно што нам је најсветије, који нам компромитоваху историјска права и предаваху подсмјеху наше завјетне мисли, а ми то једва ако само регистрирасмо. Такав комитет, одбор, могао би да свако тако дјело набави, сваку ријеч о нама у страним литературама чује, да у свом часопису прикаже српском свијету такве инсултације, или, у сретном случају, правилна дјела и истинске ријечи о Српству, — и да за тим реагира на то у ''страној штампи''. Ми смо лани у једној прилици рекли своје мишљење: на таква дјела требало би реагирати и у страној штампи, на најподеснијој трибини. Странац, који се сукобио с једним погрдним дјелом о нашем народу, нека у ''својој'' штампи одмах наиђе рецензију таког дјела, нека види колико се таквој књизи, може да вјерује, колико у њој има истине и чији је прст у њој. А то и много значи за нашу јавну ствар.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Такав комитет могао би да ступи у везу са извјесним лицима и друштвима који имају интереса и симпатија за српске тежње! Писцима, који те интересе помажу с часним увјерењем, да се ода признање нашег народа, а писцима противне врсте, да се закаже мегдан у његовој рођеној штампи. И опет с поносом помињемо, да наш народ има синова за тако частан мегдан.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Да помињемо колико би такво друштво са својим листом могло да стави у границе, осим писце извјесне врсте, још и књижевне издаваче, о том је говор излишан. Хладан вјетар који би значио сатисфакција генију и родољубљу а борба против свега гдје тога нема, то би значила света стуја патриотизма у нашој Књижевности. Она би растријезнила сваког оног који са српском књигом стоји у вези. ''Писало'' би се, без сумње и послије свашта, али се јамачно не би свашта ''штампало''. И докле бисмо дошли на тај начин!&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ми рекосмо своју. Ако овај чланчић покрене наше позване на дискусију, њему ће бити највеће одликовање. Он је тад постигао своју жељу. 
== Извор ==
''Зора'', 1. март 1899. Год. IV, Бр. III, Стр. 84-85.</text>
      <sha1>j1fnkqh662rmo7ieqzmoqbf5dmz1yon</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>