Викизворник
srwikisource
https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0
MediaWiki 1.45.0-wmf.7
first-letter
Медиј
Посебно
Разговор
Корисник
Разговор с корисником
Викизворник
Разговор о Викизворнику
Датотека
Разговор о датотеци
Медијавики
Разговор о Медијавикију
Шаблон
Разговор о шаблону
Помоћ
Разговор о помоћи
Категорија
Разговор о категорији
Аутор
Разговор о аутору
Додатак
Разговор о додатку
Page
Page talk
Index
Index talk
TimedText
TimedText talk
Модул
Разговор о модулу
Корисник:Coaorao
2
59976
139802
139788
2025-06-28T14:48:55Z
Coaorao
19106
/* Поезија */
139802
wikitext
text/x-wiki
''„Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци.”'', Доситеј Обрадовић<br />
'''Ново;''' у развоју:
* [[Аутор:Илија Пламенац]]✅
* [[Аутор:Јоле Пилетић]]✅
* [[Аутор:Паја Путник]]
* [[Аутор:Нићифор Дучић]]
* [[Аутор:Милојко Веселиновић]]
* [[Аутор:Марко Цар]]
* [[Аутор:Јован Мишковић]]
* [[Аутор:Павле Поповић]] !
* [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.)
* [[Аутор:Хенрик Ибсен]]
* [[Аутор:Коста Протић]]
* [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]]
* [[Аутор:Пјер Корнеј]]
* [[Аутор:Исидора Секулић]]
* [[Аутор:Алфонс Доде]]
* [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г.
Допунити:
* [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]]
* [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]]
* [[Аутор:Светислав Стефановић]]
* [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905
* [[Аутор:Антон Павлович Чехов]]
* [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]]📝
Завршити:
* [[Флорентинске ноћи]]
* [[Певање и мишљење]]✅
* [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]]📝( )
* [[Благо цара Радована]]
* [[Патриотизам у Књижевности]]📝
* [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]]
*'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''':
[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]<br />
[[Живот и обичаји народа српскога/8]]<br />
[[Живот и обичаји народа српскога/7]]
== Аутори и Ауторке ==
[[Аутор:Љубомир Недић|'''Љубомир Недић''']]<br />
[[Песме Милете Јакшића]]✅ • [[Хрваштина у српскоме језику]]✅ • [[Л. К. Лазаревић]]📝 •<br />
[[Аутор:Проспер Мериме|'''Проспер Мериме''']]<br />
[[Таманго]]📝 • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]]✅📝 • [[Хроника о владавини Карла IX]]<br />
[[Аутор:Јован Скерлић|'''Јован Скерлић''']]<br />
⭐[[О Коштани]]✅ • [[Анте Старчевић]]✅ • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]]📝
* [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905)
<br />
[[Аутор:Јелица Беловић Бернаджиковска|'''Јелица Беловић Бернаджиковска''']]<br />
[[Модерне жене]]📝 • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]]
== Нацрти ==
[[Аутор:Максим Горки|'''Максим Горки''']]<br />
[[Кан и син]]✅ • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]]✅ • [[Сат (Горки)|Сат]]✅ • [[Болес]] • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]]✅ • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝<br />
[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]<br />
[[Јака као смрт]] • [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] • [[Симонов тата]]<br />
== Завршено ==
''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''<br />
🌟 [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]]
* [[Карађорђе Петровић]]
* [[Хрваштина у српскоме језику]]
⭐ [[Песме Милете Јакшића]]
* [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848]]<br />
🌟 [[Чучук-Стана]]
* [[Бој у Фундини]]
* [[Једна војничка успомена]]
* [[Сава Дангубић и Карађорђе]]<br />
❗[[Визија Карла XI]]
* [[О српским женама]]<br />
⭐ [[Анте Старчевић]]
== Поезија ==
* '''[[Аутор:Хајнрих Хајне|Хајнрих Хајне]]'''<br />
[[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]] • [[Ти тако мила си, лепа]] <br />
* '''[[Аутор:Михаил Љермонтов|Михаил Љермонтов]]'''
[[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]]✅ • [[Анђео]]✅ • [[Чаша живота]]✅ • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]]✅ • [[Порука (Љермонтов)|Порука]]✅ • [[Палестинска гранчица]]✅ • [[Козачка песма уз колевку]]✅ • [[Крст на Кавказу]]✅<br />
* '''[[Аутор:Јован Дучић|Јован Дучић]]'''
[[Аида]] • [[Истоку]]
* '''[[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]]'''
[[Анџело]]✅ • [[Кавказ]]✅ • [[Зимње вече]]✅ • [[Село (Пушкин)|Село]]✅ • [[Руслан и Људмила]]📝 • [[Шкотска песма]]✅ • [[Песник (Пушкин)|Песник]]✅ • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]]✅
• [[Камени гост]]❗
* '''[[Аутор:Виктор Иго|Виктор Иго]]'''
[[Натпис („Легенде Векова“)]]📝 • [[Песма о свечаности Нероновој]]📝 • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]]<br />
* [[Аутор:Пол Верлен|'''Пол Верлен''']]<br />
[[Срећа (Верлен)|Срећа]]✅ • [[Савитри]]✅ • [[Сумрак мистичног вечера]]✅ • [[Бели месец]]✅
== Ново (проверити) ==
[[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]<br />
[[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]<br />
[[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]]❗
ob6tb8r0wrgitrvb181vz24ti8n4nnb
Анџело
0
60095
139800
139799
2025-06-28T14:19:10Z
Coaorao
19106
139800
wikitext
text/x-wiki
{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Анџело (''-{[[:ru:Анджело (Пушкин)|Анджело]]}-'')
| одељак=
| аутор= Александар Пушкин
| преводилац= Јован Дучић
| година=
| белешке=
}}
<center>{{Поезија|
<center>'''ПРВИ ДИО'''</center>
<center>'''I'''</center>
У једноме граду Италије срећне,
Дужд добри и стари некад мирно влада.
Свог народа бјеше отац чедољубив,
А друг мира, знања и праведног рада.
:Али јача сила не хтје слабих рука,
А он сав доброти предао се био.
Љубљаше га народ алʼ га се не боја!
И сурови закон дрʼјемао је тиô
:У пресуди старца, кô у подне мртво
Што у сјенци тавној дрʼјема звијер стара,
За лаганим скоком и за смјелим ловом
Немајући више ни воље ни жара.
:И с тугом и болом и сам сазна старац:
Унуцима с дједом све је већа мука;
Груд дојиље дјеца да испише давно,
А суд правде сједи прекрштених рука.
<center>'''II'''</center>
:И није једанпут, раскајањем смућен,
Поништен поредак, правосуђе јавно
Ускрснути хтио. Алʼ како?… Зло, порок,
Што мучањем суда оснажи се давно —
:Да на једном казни!? То би свима било
Неправо и чудно… И Дужд дуго стари
Размишљаше тужан, заман гонећʼ бригу,
Што мир старих дана неспокојством квари.
:И рʼјеши се најзад: да рукама другим
Преда власти бреме. Па смјело међʼ људе
Нов господар закон да уведе сталан
И да свима тада крут и оштар буде.
<center>'''III'''</center>
:Тад Анџело неки бјеше човјек познат
Са снажног искуства и сурове ћуди.
Венô је у послу учењу и посту,
А с морала оштрог цјењаху га људи.
:Сав стјеснивши себе у законȃ међе,
Бјеше мрачног чела, воље вјечно јаке…
И Дужд стари њега намјесником назва,
Дарујућʼ му снаге и милости сваке.
:И давши му свугдје безгранична права
За сву бригу више не хтје ни да мари:
И без збогом иком, incognito, самац,
Путовати пође кô паладин стари.
<center>'''IV'''</center>
:Али тек што ступи Анџело на владу,
Све потече другим поретком и током:
Правосуђе силно из санка се прену,
Да зло свако људско будним прати оком.
:И на све пијаце, умукле од страха,
Сваког петка казне загрмише љуто,
А преплашен народ зачуо је с болом
Гдје прозбори закон што јʼ одавна ћутô.
<center>'''V'''</center>
:Но међу тим старим законима мртвим,
Љут је један закон упућивô владу:
Прељубника сваког да самрћу казни,
О чем нико никад не слуша у граду.
:Тек Анџело мрачни, из законȃ хрпе,
На страх градских лола, открио га бјеше.
Али свʼјет га ипак испуњаватʼ не хтје,
Нитʼ без љутог збора пустити га хтјеше:
:— Да хакнемо пакост! Размажени народ
Обичаје своје сматра као права,
И слободно који над законом строгим
Трче као миши око лʼјеног лава!…
<center>'''VI'''</center>
:Али жагор живи развио се свуда —
Смијаше се младеж и роптаху људи,
Не штедећи смʼјехом ни велможу строгог;
Но узаман подсмʼјех и узаман труди:
:Под сјекиру први с луде глава паде
Млад Клавдије неки, патриције знани,
Раскалашни живот што прекинутʼ не хтје,
Већ навике своје гонећʼ на тенани,
:Он Ђуљету неку, љепотицу њежну,
Страшном грʼјеху нагна на стрмене путе
У нади да блудним сувременим стањем
Оправда пред свјетом своје грʼјехе љуте.
:Али љубав страсна, безгранична, тајна,
Не могоше вјечно скриватʼ се од људи:
И свједоци, што их затекоше једном,
Зовнули су закон да грјешнику суди.
<center>'''VII'''</center>
И несретник, чувши глас рʼјешења страшног,
Обореног чела у тамницу крете,
И слушајућʼ тешко сажаљење свијех,
Туговаше горко. Но путем га срете
:Млад скитница један — Луцијо се зваше,
Лакрдијаш, лола, али добре душе.
– „Друже, рече Клавдијʼ, преклињем те, иди
С гласовима овим што се градом чуше
:Мојој сестри младој у манастир свети
И реци јој — самрт да јој брата чека;
И реци да пође за спасење моје
Да умоли кога. Или сама нека
:Намјеснику иде… Мој Луцијо, у ње
Има много ума и искуства сретна;
Бог јој даде рʼјечма убједљивост, сладост!
Али и без рʼјечи њена младост цвјетна
:Умекшаће срце окорелих људи!…”
— „Хоћу, друже врли!…” И лола се крете,
Хитајући журно, да куцне на врата
Обитељи свете.
<center>'''VIII'''</center>
:::::::Дивна Изабела
С монахињом старом сједила је млада —
Побожно тог дана постригла је косе
И о томе с њоме зборила је сада.
:Док Луцијо нагло зазвони и уђе…
Из решетке смјерне, у побожне сате,
Поздрави га тихо са наклоном мирним
Поклоница млада: — „Ког тражите брате?…”
:— „О дјевојко, (судим по ружичном лицу,
Да дјевојка јеси збиља и у ствари),
Не могу ли доћи дивној Изабели
Дом освећен овај коју скрива стари?
:Њој ме посла амо њен несретни братац…”
— „Несретни? А зашто?… Шта је с њиме, збори,
Ја сам сестра њему!” — „Збиља? врло радо!
Поздравља вас лʼјепо. А да вас не мори.
:Љубопитство дуже, нећу да вам дуљим
Вʼјест, с којом сам дошô. Па слушајте веће:
Ваш је брат у апсу…” — „Зашто?…” — „За то, душо
Да сам мјесто њега, камо лʼјепе среће!…”
:И тада се пусти у подробни опис,
Што је са наготе мало жесток био,
За невино ухо поклонице младе;
Али с пажњом она слушала је тиô,
:Без притворног гњева, чуђења и стида.
Њена мисȏ бјеше као етер чиста, —
Празном рʼјечју, злошћу, свјет непознат њојзи,
Не смути јој душу што чедношћу блѝста.
:— „А сад, рече момче, да Анџела гордог
Умекшате молбом, остало је јоште!
И ето вам сада шта мољаше братац
Своју сестру пуну чара и милоште…”
:— „Боже, рече она, у ријечи моје
Кад бих могла само да положим наду!”
— „О, сатане сумње, одговара овај,
У срце без страха уздању не даду!…
:Алʼ идите преда њ, а по мени знајте,
Пред човјеком само мома клекла је ли,
Заплакала тихо, замолила њежно,
Кȏ Бог што је један, даће све што жели!…”
<center>'''IX'''</center>
:Опрости се она од матере часне
И с Луцијом вјерним изиђе из врата…
:Па клекнувши смјерно, својом молбом благом
Намјесника гордог мољаше за брата.
:— „О дјевојко, суров глас Анџела рече,
Не можеш га спасти. Твој је братац мио
Одживио живот. И мора да умре!…”
И заплакав горко, поклонив се тиȏ,
:Изабела дивна спреми се да пође —
Алʼ Луције добри задржа је сада.
— „Не идите, шапну, — молите га опет,
И молбама тихим, пуним туге, јада,
:Тражʼте милост њему. Плачʼте! Сузе, пјене,
И сву мудрост женску употребʼте саде!
Али ви сте хладни, кȏ на врху игле
Да вам рʼјечи ваде!…"
<center>'''X'''</center>
:::::::И поново она,
Хватајућʼ се плашта, уплакана, блʼједа,
Усрднијем збором стидљиво мољаше
Страшног извршача закона и реда.
:— „Вјеруј мени, рече, нити царска круна
Ни владарско жезло, величања гласи,
Господаре свјетске и велможе силне
Као милосрђе не може да краси!
:Но мој братац да је кȏ ти, силни, што си,
А ти да си Клавдиј, — могȏ би у свему
Да онако сгрʼјешиш, — алʼ он не би био
Теби тако страшан, кȏ ти према њему!…”
<center>'''XI'''</center>
:::::::И укором њеним
Анџело се смути. А поглед, пун мрака,
Сад засја и сʼјевну. — „Преклињем те, иди!…”
Алʼ с усана њених топла ријеч, лака,
:Течаше све даље. — „О, смилуј се, рече,
И помисли Онај, што у страшној сили
Прашта души нашој, да нас грјешне суди
Без милости своје, — гдје би тада били?…
:Размисли, — па љубав пренуће ти срце
И милост са уста прозбориће твојиʼ,
Па да спазим грјешна нови човјек тада
Да преда мном стоји…
<center>'''XII'''</center>
:::::::Он одврати хладно:
— „Иди, твоје молбе узаман су редом!
Не ја, закон казни. Нећеш спасти брата,
Он умире сјутра у освитку блʼједом!…
Изабела: У освитку, сјутра? Не, о страшни, неће!
Још он није спреман… О, помисли прије:
Мој несретни братац умријети мора
За грʼјех, за којʼ нико никад кажњен није.
'''Анџело''': Закон није досад умирао никад,
Спавао је само и сада се тргȏ.
'''Изабела''': О, милостив буди!
'''Анџело''': Не!
Јер допуст грʼјеха то је преступ власти!
Кажњавајућʼ једног, тисуће ћу спасти!…
'''Изабела''': Ти изричеш први ту запов'јест страшну,
А мој брат да први њена жртва буде!
Не, милостив буди! Илʼ зар твоја душа
Не погрʼјеши никад? Испитај је туде:
::Да ли мисȏ која сред дубине њене
::Не тињаше никад да се на зло крене!?…
<center>'''XIII'''</center>
:Дубока и силна њега прожма језа.
И пође. — „О, стани! кличе она живо,
— Врати се и почуј. Великијем даром
Обдарићу тебе… Нек ти није криво,
:Јер он није сјајан, но часан је, добар,
Моћан да те споји с вјечним небом горе:
Молитве ћу своје да приносим за те
У поноћи глухој, у свитање зоре…
:Молитвама среће, љубави и мира,
Пред судиштем страшним куда сви идемо!
Молитвама давно умрлих за земљу
А живих за небо!…” Смућено и нʼјемо,
::Назначи јој само: „сјутра, до виђења!”
::Пошавʼ мутном духу да тражим смирења.
<center>'''ДРУГИ ДИО'''</center>
<center>'''I'''</center>
:Анџело ваздан суморан и ћутљив,
Сједио је самац. А по души широм
Само једно мисо̑! Сву ноћ санак њежни
Уморене веђе не дотаче миром.
:— Но шта ово значи?… премишљаше сјетно,
Љубим ли је збиља, кад ми срце жуди
Да је чујем опет и засладим поглед
Незином милотом; када вјечно блуди
:За њом душа моја?… За красотом силном
У саблазан до сад никада не кренуʼ
Алʼ девојком чедном понижен сам сада
А пред собом видим само слику њену…
:Заљубљени човјек увʼјек ми је био
И чудан и смјешан. Знадох слʼјепо тада
Да његовом само безумљу се дивим!
А гле мене сада…
<center>'''II'''</center>
Хтједе да се моли.
Расијане рʼјечи дигоше се горе —
Но говорећʼ с небом и вољом и мишљу
Он хиташе њојзи. И кад туге море
:Прели му се душом, он бесвјесно, тихо,
Спомињаше Бога. А све јаче, јаче,
Грʼјех у срцу кипља. Но душевна борба
Неком тајном силом крʼјепити га заче.
:Владање и снага у том мутном часу
Несносна му поста као стара књига
Прочитана давно. Тугујући горко
Од свог достојанства ко од тешког ига
:Спасти се је хтио; а озбиљност своју
Бесмислено којој дивљаху се људи
Не цјењаше више, сравњућʼ је с пером,
Што гоњено вјетром по ваздуху блуди.
— — — — — — — — — — — —
И сутрадан туде млада Изабела
Са Анџелом гордим опет се је срела.
<center>'''III'''</center>
Анџело: Шта ћеш
'''Изабела''': Вољу твоју дошла сам да чујем
Анџело: (Ох кад би је знала!…) Не треба да живи
Твој несретни братац!… А мого̂ би…
'''Изабела''': Зар нема проштења за оно што скриви?
Анџело: Проститʼ? А шта има теже измеђʼ људи
Од гнуснога грʼјеха. Зло је лакше свако
'''Изабела''': Да тако се горе на небеси суди
Али гдје на земљи?
'''Анџело''': Зар ти мислиш тако?
А реци ми шта би одабрала сада
Када би на избор пружили ти двоје
Пуститʼ га… Илʼ спасти — жртвујући себе
И гријеху тʼјело предавајућʼ своје?…
'''Изабела''': Изгубити тʼјело готова сам прије
Него своју душу.
'''Анџело''': Сад о души није
Тумачење овдје. Опет ћу ти казʼти:
Брат ти је на казну осуђен. Зар није
Милосрђе право и грʼјехом га спасти?
'''Изабела''': Да, спремна сам увијек да пред Богом вјечним
Одговарам душом. Алʼ у свему томе
Вјеруј, нема грʼјеха. Ту је само милост.
А ту грʼјеха није… Милост брату моме!…
'''Анџело''': Хоћеш ли га спасти када милост моја
Са грʼјехом на једној одмјери се мјери?
'''Изабела''': Спасење мог брата, мој нека је гријех!
Ако ли је гријех, дане и вечери
Молићу се тада.
'''Анџело''': Не, послушај мене.
Ја видим из ове домислице честе,
Да илʼ ме не појмиш, илʼ не ћеш да појмиш.
Ево знај: твој братац осуђен је.
'''Изабела''': Јесте.
'''Анџело''': И смрт му је страшну одлучио закон.
'''Изабела''': Јест, сасвим је тако.
'''Анџело''': Али да је збрише
Тек је један начин… (Рад бих на ствар прећи
А ја само питам и баш ништа више!…)
:Но да почнем: онај, што би мого̂ само,
(И миљеник реда, озбиљан по чину,
Законе тумачећʼ, преступном и жарком
Жељом гоњен теби, сву оштрину њину
:И ужасну смисо̑ умекшатʼ би хтио!)
И морао збиља спасти брата, ти си,
Алʼ пропашћу својом!… Шта ми велиш на то?
За спас његов канда ти одлучна ниси!?
'''Изабела''': За спас његов, вјеруј, траг крвави бича
Понʼјела бих мирно, легла у гроб свети
Алʼ оскврнитʼ себе…
::Анџело: Знај, он ће умрʼјети!
'''Изабела''': О па нека, шта је
Пут ће љепши за се тим најзад да нађе.
Алʼ бешчашћу сестре душу спасти неће!
И кад би за навʼјек изгубитʼ ме моро̂
Радије ће једном и у смрт да креће.
'''Анџело''': Зашто онда рече нечовјечан да је
Глас закона био? Жестоко си знала
Нас окривитʼ свијех. Да лʼ то бјеше давно?
Не, малочас закон тираном си звала
:И грʼјех брата свога поштовала скоро.
'''Изабела''': О, прости ми, прости! Без воље сам сваке
Гријешила тада. Знај, и против себе,
Спасавајућʼ милог и грјехове јаке
:Правдати умʼјемо. Ми смо тако слаби!
'''Анџело''': Признање ме твоје ободрило збиља.
Јест, женско је слабо, увјерен сам у то
Зато нек се почне куд сʼ одавна циља:
:Ја ти зборим ево — буди жена боље
Негʼ да будеш ништа. И предај се тада
Вољи и судбини.
'''Изабела''': Ја те не разумʼјем.
'''Анџело''': Ја те љубим!… Знаш ли, разумјеш ли сада?
'''Изабела''': О, знаш ли шта рече? Мој несретни братац
Љубљаше Ђуљету и сад мора мрʼјети…!
'''Анџело''': Љуби мене, душо, и жив он ће бити!…
'''Изабела''': Ах, знам кушатʼ друге хтио си почети!?
'''Анџело''': Не, ја ти се кунем! Одступити нећу
Од задане рʼјечи. Чашћу ти се кунем!
'''Изабела''': Доста! Доста части! И дјело је часно!
О варљивче црни од Сотоне виши!
Идем свуд да кликнем подле твоје жеље,
Илʼ Клавдују с мјеста слободу потпиши!…
'''Анџело''': Али ко ће у те да вјерује рʼјечи!
Са строгости своје чувен сам сред људи.
Достојанство моје, мој живот и прошлост
Представиће свʼјету твој приговор худи
:Ко клевету само изнад главе брата.
Но сад пуштам страсти некʼ царују мноме,
А ти мани лудост: вапаје и сузе
И страшљиву румен у молењу томе!
:Од смрти и му̑ка тим не спасе брата;
Покорношћу само могла би га спасти.
С одговором сутра чекаћу те овдје…
Но некʼ знадеш и то — стоји ти у власти:
'''Анџело''': Не, ја ти се кунем! Одступити нећу
Од задане рʼјечи. Чашћу ти се кунем!
'''Изабела''': Доста! Доста части! И дјело је часно!
О варљивче црни од Сотоне виши!
Идем свуд да кликнем подле твоје жеље,
Илʼ Клавдују с мјеста слободу потпиши!…
'''Анџело''': Али ко ће у те да вјерује рʼјечи!
Са строгости своје чувен сам сред људи.
Достојанство моје, мој живот и прошлост
Представиће свʼјету твој приговор худи
:Ко клевету само изнад главе брата.
Но сад пуштам страсти некʼ царују мноме,
А ти мани лудост: вапаје и сузе
И страшљиву румен у молењу томе!
:Од смрти и му̑ка тим не спасе брата;
Покорношћу само могла би га спасти.
С одговором сутра чекаћу те овдје…
Но нек знадеш и то стоји ти у власти:
:Говори што хоћеш! — Јер лаж моја само,
:Од истине твоје биће јача тамо.
<center>'''IV'''</center>
:То рече и оде. А дјевојче чедно
У ужасу оста. Па у небо диже
Пунан молбе поглед и десницу чисту.
И од мрских двора у тамницу стиже
И с братом се срете.
<center>'''V'''</center>
:::У дубокој сјети
Прежалити хотећʼ свјетску радост ташту,
Спремајућ' се за смрт, но с надом у живот,
Он н'јемо сјеђаше; с њим на грдном плашту
:Под црном кукуљом, с распећем у руци,
Годинама погнут монах бесјеђаше.
Патнику је младом старац доказив'о
Да је једно исто — смрт и биће наше:
:„Овдје је што и ту, тек је дух без смрти,
А свијет под луном ни гроша не врʼједи!”
А он, мислећʼ слатко на Ђуљету милу,
Слагао се у свем што старац бесједи.
:Монахиња уђе: „Мир вам!” Он се трже,
И погледа сестру пун усхита врела. —
— Оче, добром старцу Изабела рече
На само бих с братом прозборити хтјела…
:И монах изиђе.
'''Клавдије''': Шта је, мила сестро?
Шта кажеш?
'''Изабела''': о брате, стиже часак зао!
'''Клавдије''': Дакле нема спаса?
'''Изабела''': Не, за главу душу негʼ ако би дао!
'''Клавдије''': Дакле има средство?
'''Изабела''': Да, имаде једно —
Мого̂ би да живиш. Он се канда блажи.
Милосрђе злобно у њему је: оно
За твој живот сада вјечне муке тражи.
'''Клавдије''': Шта, тамница вјечна?
'''Изабела''': Тамница — без гвожђа,
Без ограда тврдих.
'''Клавдије''': Изјасни се! Кажи…
'''Изабела''': Мој искрени друже, мој милосни брате,
Ја се бојим… Алʼ чуј: Брате, јесу лʼ дражи
Неколико љета сувишних и пустих
Од ваздашње части? Бојиш ли се мрети?
Ах, та шта је самрт. Миг. Трпи лʼ се много?
И црв згњечен трпи у тај часак клети
Што трпи великан.
'''Клавдије''': Зар кукавац да сам
Сестро, у смрт кренутʼ имам доста моћи
А срешћу се тамо са могилном ноћи
Ко с дјевојком милом.
'''Изабела''': Ево брате шта је
Ја из гроба чујем очев глас. Зацјело,
Ти умрʼјети мораш. Беспорочно умри!
Нећу да ти тајим, алʼ послушај смјело:
:Тај судија грозни и лицемјер прави
Што погледом рађа страх у души многиʼ,
Сам је демон; срце, ко дубоки пако̑,
Пуно му је мржње
'''Клавдије''': Зар намјесник строги?
'''Изабела''': Ад обуче њега у оклопе своје.
О, тај ниски човјек!… Да сам ондје млада,
Бестидне му жеље утолити хтјела,
Жив, спашен би и ти мого̂ бити тада.
'''Клавдије''': Не, потребно није.
'''Изабела''': На састанак гнусни
Реко̂ је још ноћас да му морам стићи
Илʼ ћеш умрʼјет сјутра.
'''Клавдије''': Сестро, немој ићи!
Изабела: Брате мили!
Бог зна: мојим гробом кад бих могла спасти
Живот свога брата, ни колико иглу,
Своју младост тада ја цјенила не би.
'''Клавдије''': Хвала, друже мио.
'''Изабела''': Мој Клавдије, сутра буди готов мрʼјети.
'''Клавдије''': Да!… Но зар збиља страсти у њемʼ тако кипе?
И за тренут један
Да погуби себе, зар би мого̂ хтјети?
:Не, не могу мислитʼ! Он је човјек уман.
Ах, Изабела!
'''Изабела''': Шта, шта кажеш?
'''Клавдије''': Смрт је тако страшна!
'''Изабела''': Но и стид је страшан.
'''Клавдије''': Јест, тако је… Умрʼјетʼ, ићʼ незнајућʼ куда,
И бити у гробу у хладној тјесноћи…
Знај, диван је свијет и живот је мио,
А ту: мртвог срца у могилу поћи
:Стрмоглав се бацитʼ у кипљиву смолу,
Илʼ у леду смрзнут, или с вјетром наглим
Пустаром се вити бесконачним крајем.
'''Изабела''': О, Боже!
'''Клавдије''': Друже мој! Сестро! О, дај ми да живим.
А буде ли гријех живот брату спасти
Опростиће небо.
'''Изабела''': Шта, зар зборитʼ смијеш!
О, страшљивче слаби! Смрћу моје части
Зар да живот чекаш!?… О крвниче, никад
Не могу да мислим свʼјет и живот да је
Мој ти отац дао!… Опрости ми, Боже,
Колʼјевку отаца оскврнула јʼ мати
:Кад понесе тебе. Умри! Сад ни рјечцом
Трзала те не би од те казне ледне!…
За смрт твоју имам молитава тисућʼ
Али за твој живот — ја немам ни једне!
'''Клавдије''': Стани, сестро, стани!
:О, прости ми, прости!…
<center>'''VI'''</center>
И млађани сужањ
Уздрхталом руком за ризу се хвата.
Она силом стаде, смири се и прости,
И поче да тјеши невољника брата.
<center>'''ТРЕЋИ ДИО'''</center>
<center>'''I'''</center>
Монах је међутим стајо̂ иза врата,
Слушајућʼ их помно. Алʼ је врʼјеме нужде
Да вам рекнем једном: да тај монах стари Нико други не би него стари Дужде.
:Док мишљаше народ да по туђем свʼјету
Ко̂ пуста комета непрестано блуди,
Он пажљиво све је испитиво̂, гледо̂,
Кријући се вјешто у гомиле људи.
:Тргове је гледо̂, болнице, театре,
Манастире тихе и развратне доме,
Ко̂ да, волећʼ приче, Харун Ал-Рашиду
Подражаватʼ хтједе у мотрењу томе.
:Но, дјевојче чувши, бјеше врло дирнут.
Алʼ, сем љуте казне, још се нечег сјети!
Па јој приђе тихо и у мрачном углу
Рече: „Све сам чуо. Твој си позив свети
:Испунила часно, — а то врʼједи хвале!
Алʼ савјете моје сад послушај, ћери. —
Све ће боље бити, но не клони само,
Тек покорна буди и тврда у вјери!…”
:И каза јој жеље, призивајућʼ таде
:Благослов на душу поклонице младе.
<center>'''II'''</center>
:Друзи! Вјерујете-лʼ: оно чело мрачно,
Зле, суморне душе огледало вјерно,
Освојитʼ је могло једну њежну жену,
Једно срце чисто, анђеоско, смјерно!?
:Чудно? Алʼ је тако. Тај Анџело мутни
Човјек пунан злобе, грʼјешник, чије име
Бјеше страх и трепет, бјеше љубљен жарко
Једном душом благом — алʼ презреном њиме.
:Бјеше давно жењен. Но зла ријеч свʼјетска
Млађану му жену поштедила није…
Патила је тихо, док је једног дана
Не одагна срамно. — Сред самоће тије
:У предграђу једном живила је од тад
Презрена и тужна у сузама, јаду.
И на њу се сјети Дужд у мрачној кули,
И њој посла тада поклоницу младу.
<center>'''III'''</center>
:Марјана, крај окна за предивом сједећʼ,
Плакала је тихо. Али једног трена,
Ненадно, ко̂ анђо̂, јави се на вратма
Добра Изабела, познаница њена,
:Много пута што је тјешаше у тузи.
И мисли монаха тог јој часа рече:
У Анџела дворе Марјани је било
Отићи тог дана, док се спусти вече.
:И у мрачном врту са њиме се срести,
Пуститʼ му се слʼјепо; но загрљај клети
Кад и задњи мине, на растанку да му
Тек толико шапне: „сад се брата сјети!…”
:Са осмјехом тихим у плакању своме
:Све Марјана приста, растајућʼ се с њоме.
<center>'''IV'''</center>
:Сву ноћ стари Дужде рʼјешење је чеко̂,
Са Клавдијем сједећʼ и тјешећʼ га тако.
И у освит опет Изабела стиже.
Све је добро било. Марјана је лако
:Обманула мужа. — Тад од старог Дужда
Тамничару стиже глас, у освит зоре,
Да злочинца сужња казни љутом смрћу
А његову главу донесе у дворе.
<center>'''V'''</center>
:То замишљај нови бјеше старог Дужда.
Када његов гласник пред тамнице паде,
Тамничару пружи дуждев печат, прстен,
И с њиме му писмо велможино даде.
:Дужде тражи главу разбојника једног
Што те ноћи умре, да се скине сада
И Анџелу пошље ко̂ Клавдије глава…
А он сам се диже и опреми тада
:Да грʼјех казни љуто и држава цʼјела
:Да грʼјешника позна и гнусна му дјела.
<center>'''VI'''</center>
:Тек што мину говор о Клавдију сужњу,
Бурно се по граду нова вијест крете,
Свуд се сазна: Дужде да ходи по граду
И свак је тумаро̂ да се с њиме срете.
:А пун мрачних слутња Анџело је био.
Но Дужд се је љупко сваком осмјехиво̂
Здравећи их благо; а с Анџелом гордим
Ходећʼ испод руке и зборећи живо.
:Алʼ наједном пред њим млада мома нека
Са очајним болом на кољена клече:
— „О, чедности штите, милости олтаре,
О, смилуј се, смилуј!…” Тужним гласом рече.
:Анџело се смути. И погледом дивљим
Гледећʼ Изабелу, задрхта, преблʼједи…
Алʼ се нагло прибра и побједи себе
„Она јʼ луда… рече — брат јој је у бједи…
:Осуђен је на смрт… И кад за то зачу
Памет јој помрча…!” Алʼ се старац трже:
— „О, не варај!… кликну, ја све знадем лʼјепо!…
Анџело и дјево, сад пред закон брже!…”
<center>'''VII'''</center>
:Крај трона, у дворцу, бјеше Маријана
И Клавдије јадни. А Анџело туде
Видјевши их, чело он обори тужан
И познаде с болом шта ће све да буде.
:Виђе љуту правду гдје из мрака ниче,
И чу поклич Дужда: „Сад, Анџело, збори
Чега си достојан?…” А он с тврдим болом
Рече: „Нека закон мјесто мене збори!
:Али једно молим: реците што прије
Да ме у смрт воде!…” А Дужд руку диже:
— „Нек мре судац — торгаш и саблазник срамни!…”
Но Марјана с вриском сада крочи ближе
:— „Милост, милост! рече. Ти ми њега даде
Па га тужном срцу не отимај тако…!”
Алʼ одврати Дужде: „Буди мирна, жено,
Ја за добро твоје бринућу се свако.
:И награда ти ћеш бити мужу бољем!”
— „О, не збори о том!… Него милост њему!
Рука што ме ево с њим спојила опет,
Некʼ не буде крива моме јаду свему…
:Изабело, сејо, племенити друже,
Клекни и ти овдје и за њега моли;
И пред Моћним саде дигни руке чисте
За спасење бједног, са мном сузе пролиʼ!…”
:Дивна Изабела, ко̂ анђео, пуна
Милости за јадног, на кољена паде:
„О, смилуј се, Моћни, рече, ради мене,
Не убијај њега, нитʼ осуђуј саде!
:Јер (колико знадем и ја како мислим,)
У чистоти својој живио је дости,
Све док на ме грʼјешни не устреми поглед:
О, праштај му, праштај!…” И Дужде му прости!…}}</center>
== Извори ==
''Зора'', лист за забаву, поуку и књижевност. 31. март 1898. Год. III, Бр. 3. Стр. 105-109.<br />
''Зора'', лист за забаву, поуку и књижевност. 30. април 1898. Год. III, Бр. 4. Стр. 143-146.<br />
''Зора'', лист за забаву, поуку и књижевност. 31. мај 1898. Год. III, Бр. 5. Стр. 185-187. <br />
''Зора'', лист за забаву, поуку и књижевност. 30. јун 1898. Год. III, Бр. 6. Стр. 211-213.<br />
qugrwa3nabsvvr09lxnv0vhftx7kd9z
139801
139800
2025-06-28T14:19:43Z
Coaorao
19106
139801
wikitext
text/x-wiki
{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Анџело (''-{[[:ru:Анджело (Пушкин)|Анджело]]}-'')
| одељак=
| аутор= Александар Пушкин
| преводилац= Јован Дучић
| година=
| белешке=
}}
<center>{{Поезија|
<center>'''ПРВИ ДИО'''</center>
<center>'''I'''</center>
У једноме граду Италије срећне,
Дужд добри и стари некад мирно влада.
Свог народа бјеше отац чедољубив,
А друг мира, знања и праведног рада.
:Али јача сила не хтје слабих рука,
А он сав доброти предао се био.
Љубљаше га народ алʼ га се не боја!
И сурови закон дрʼјемао је тиô
:У пресуди старца, кô у подне мртво
Што у сјенци тавној дрʼјема звијер стара,
За лаганим скоком и за смјелим ловом
Немајући више ни воље ни жара.
:И с тугом и болом и сам сазна старац:
Унуцима с дједом све је већа мука;
Груд дојиље дјеца да испише давно,
А суд правде сједи прекрштених рука.
<center>'''II'''</center>
:И није једанпут, раскајањем смућен,
Поништен поредак, правосуђе јавно
Ускрснути хтио. Алʼ како?… Зло, порок,
Што мучањем суда оснажи се давно —
:Да на једном казни!? То би свима било
Неправо и чудно… И Дужд дуго стари
Размишљаше тужан, заман гонећʼ бригу,
Што мир старих дана неспокојством квари.
:И рʼјеши се најзад: да рукама другим
Преда власти бреме. Па смјело међʼ људе
Нов господар закон да уведе сталан
И да свима тада крут и оштар буде.
<center>'''III'''</center>
:Тад Анџело неки бјеше човјек познат
Са снажног искуства и сурове ћуди.
Венô је у послу учењу и посту,
А с морала оштрог цјењаху га људи.
:Сав стјеснивши себе у законȃ међе,
Бјеше мрачног чела, воље вјечно јаке…
И Дужд стари њега намјесником назва,
Дарујућʼ му снаге и милости сваке.
:И давши му свугдје безгранична права
За сву бригу више не хтје ни да мари:
И без збогом иком, incognito, самац,
Путовати пође кô паладин стари.
<center>'''IV'''</center>
:Али тек што ступи Анџело на владу,
Све потече другим поретком и током:
Правосуђе силно из санка се прену,
Да зло свако људско будним прати оком.
:И на све пијаце, умукле од страха,
Сваког петка казне загрмише љуто,
А преплашен народ зачуо је с болом
Гдје прозбори закон што јʼ одавна ћутô.
<center>'''V'''</center>
:Но међу тим старим законима мртвим,
Љут је један закон упућивô владу:
Прељубника сваког да самрћу казни,
О чем нико никад не слуша у граду.
:Тек Анџело мрачни, из законȃ хрпе,
На страх градских лола, открио га бјеше.
Али свʼјет га ипак испуњаватʼ не хтје,
Нитʼ без љутог збора пустити га хтјеше:
:— Да хакнемо пакост! Размажени народ
Обичаје своје сматра као права,
И слободно који над законом строгим
Трче као миши око лʼјеног лава!…
<center>'''VI'''</center>
:Али жагор живи развио се свуда —
Смијаше се младеж и роптаху људи,
Не штедећи смʼјехом ни велможу строгог;
Но узаман подсмʼјех и узаман труди:
:Под сјекиру први с луде глава паде
Млад Клавдије неки, патриције знани,
Раскалашни живот што прекинутʼ не хтје,
Већ навике своје гонећʼ на тенани,
:Он Ђуљету неку, љепотицу њежну,
Страшном грʼјеху нагна на стрмене путе
У нади да блудним сувременим стањем
Оправда пред свјетом своје грʼјехе љуте.
:Али љубав страсна, безгранична, тајна,
Не могоше вјечно скриватʼ се од људи:
И свједоци, што их затекоше једном,
Зовнули су закон да грјешнику суди.
<center>'''VII'''</center>
И несретник, чувши глас рʼјешења страшног,
Обореног чела у тамницу крете,
И слушајућʼ тешко сажаљење свијех,
Туговаше горко. Но путем га срете
:Млад скитница један — Луцијо се зваше,
Лакрдијаш, лола, али добре душе.
– „Друже, рече Клавдијʼ, преклињем те, иди
С гласовима овим што се градом чуше
:Мојој сестри младој у манастир свети
И реци јој — самрт да јој брата чека;
И реци да пође за спасење моје
Да умоли кога. Или сама нека
:Намјеснику иде… Мој Луцијо, у ње
Има много ума и искуства сретна;
Бог јој даде рʼјечма убједљивост, сладост!
Али и без рʼјечи њена младост цвјетна
:Умекшаће срце окорелих људи!…”
— „Хоћу, друже врли!…” И лола се крете,
Хитајући журно, да куцне на врата
Обитељи свете.
<center>'''VIII'''</center>
:::::::Дивна Изабела
С монахињом старом сједила је млада —
Побожно тог дана постригла је косе
И о томе с њоме зборила је сада.
:Док Луцијо нагло зазвони и уђе…
Из решетке смјерне, у побожне сате,
Поздрави га тихо са наклоном мирним
Поклоница млада: — „Ког тражите брате?…”
:— „О дјевојко, (судим по ружичном лицу,
Да дјевојка јеси збиља и у ствари),
Не могу ли доћи дивној Изабели
Дом освећен овај коју скрива стари?
:Њој ме посла амо њен несретни братац…”
— „Несретни? А зашто?… Шта је с њиме, збори,
Ја сам сестра њему!” — „Збиља? врло радо!
Поздравља вас лʼјепо. А да вас не мори.
:Љубопитство дуже, нећу да вам дуљим
Вʼјест, с којом сам дошô. Па слушајте веће:
Ваш је брат у апсу…” — „Зашто?…” — „За то, душо
Да сам мјесто њега, камо лʼјепе среће!…”
:И тада се пусти у подробни опис,
Што је са наготе мало жесток био,
За невино ухо поклонице младе;
Али с пажњом она слушала је тиô,
:Без притворног гњева, чуђења и стида.
Њена мисȏ бјеше као етер чиста, —
Празном рʼјечју, злошћу, свјет непознат њојзи,
Не смути јој душу што чедношћу блѝста.
:— „А сад, рече момче, да Анџела гордог
Умекшате молбом, остало је јоште!
И ето вам сада шта мољаше братац
Своју сестру пуну чара и милоште…”
:— „Боже, рече она, у ријечи моје
Кад бих могла само да положим наду!”
— „О, сатане сумње, одговара овај,
У срце без страха уздању не даду!…
:Алʼ идите преда њ, а по мени знајте,
Пред човјеком само мома клекла је ли,
Заплакала тихо, замолила њежно,
Кȏ Бог што је један, даће све што жели!…”
<center>'''IX'''</center>
:Опрости се она од матере часне
И с Луцијом вјерним изиђе из врата…
:Па клекнувши смјерно, својом молбом благом
Намјесника гордог мољаше за брата.
:— „О дјевојко, суров глас Анџела рече,
Не можеш га спасти. Твој је братац мио
Одживио живот. И мора да умре!…”
И заплакав горко, поклонив се тиȏ,
:Изабела дивна спреми се да пође —
Алʼ Луције добри задржа је сада.
— „Не идите, шапну, — молите га опет,
И молбама тихим, пуним туге, јада,
:Тражʼте милост њему. Плачʼте! Сузе, пјене,
И сву мудрост женску употребʼте саде!
Али ви сте хладни, кȏ на врху игле
Да вам рʼјечи ваде!…"
<center>'''X'''</center>
:::::::И поново она,
Хватајућʼ се плашта, уплакана, блʼједа,
Усрднијем збором стидљиво мољаше
Страшног извршача закона и реда.
:— „Вјеруј мени, рече, нити царска круна
Ни владарско жезло, величања гласи,
Господаре свјетске и велможе силне
Као милосрђе не може да краси!
:Но мој братац да је кȏ ти, силни, што си,
А ти да си Клавдиј, — могȏ би у свему
Да онако сгрʼјешиш, — алʼ он не би био
Теби тако страшан, кȏ ти према њему!…”
<center>'''XI'''</center>
:::::::И укором њеним
Анџело се смути. А поглед, пун мрака,
Сад засја и сʼјевну. — „Преклињем те, иди!…”
Алʼ с усана њених топла ријеч, лака,
:Течаше све даље. — „О, смилуј се, рече,
И помисли Онај, што у страшној сили
Прашта души нашој, да нас грјешне суди
Без милости своје, — гдје би тада били?…
:Размисли, — па љубав пренуће ти срце
И милост са уста прозбориће твојиʼ,
Па да спазим грјешна нови човјек тада
Да преда мном стоји…
<center>'''XII'''</center>
:::::::Он одврати хладно:
— „Иди, твоје молбе узаман су редом!
Не ја, закон казни. Нећеш спасти брата,
Он умире сјутра у освитку блʼједом!…
Изабела: У освитку, сјутра? Не, о страшни, неће!
Још он није спреман… О, помисли прије:
Мој несретни братац умријети мора
За грʼјех, за којʼ нико никад кажњен није.
'''Анџело''': Закон није досад умирао никад,
Спавао је само и сада се тргȏ.
'''Изабела''': О, милостив буди!
'''Анџело''': Не!
Јер допуст грʼјеха то је преступ власти!
Кажњавајућʼ једног, тисуће ћу спасти!…
'''Изабела''': Ти изричеш први ту запов'јест страшну,
А мој брат да први њена жртва буде!
Не, милостив буди! Илʼ зар твоја душа
Не погрʼјеши никад? Испитај је туде:
::Да ли мисȏ која сред дубине њене
::Не тињаше никад да се на зло крене!?…
<center>'''XIII'''</center>
:Дубока и силна њега прожма језа.
И пође. — „О, стани! кличе она живо,
— Врати се и почуј. Великијем даром
Обдарићу тебе… Нек ти није криво,
:Јер он није сјајан, но часан је, добар,
Моћан да те споји с вјечним небом горе:
Молитве ћу своје да приносим за те
У поноћи глухој, у свитање зоре…
:Молитвама среће, љубави и мира,
Пред судиштем страшним куда сви идемо!
Молитвама давно умрлих за земљу
А живих за небо!…” Смућено и нʼјемо,
::Назначи јој само: „сјутра, до виђења!”
::Пошавʼ мутном духу да тражим смирења.
<center>'''ДРУГИ ДИО'''</center>
<center>'''I'''</center>
:Анџело ваздан суморан и ћутљив,
Сједио је самац. А по души широм
Само једно мисо̑! Сву ноћ санак њежни
Уморене веђе не дотаче миром.
:— Но шта ово значи?… премишљаше сјетно,
Љубим ли је збиља, кад ми срце жуди
Да је чујем опет и засладим поглед
Незином милотом; када вјечно блуди
:За њом душа моја?… За красотом силном
У саблазан до сад никада не кренуʼ
Алʼ девојком чедном понижен сам сада
А пред собом видим само слику њену…
:Заљубљени човјек увʼјек ми је био
И чудан и смјешан. Знадох слʼјепо тада
Да његовом само безумљу се дивим!
А гле мене сада…
<center>'''II'''</center>
Хтједе да се моли.
Расијане рʼјечи дигоше се горе —
Но говорећʼ с небом и вољом и мишљу
Он хиташе њојзи. И кад туге море
:Прели му се душом, он бесвјесно, тихо,
Спомињаше Бога. А све јаче, јаче,
Грʼјех у срцу кипља. Но душевна борба
Неком тајном силом крʼјепити га заче.
:Владање и снага у том мутном часу
Несносна му поста као стара књига
Прочитана давно. Тугујући горко
Од свог достојанства ко од тешког ига
:Спасти се је хтио; а озбиљност своју
Бесмислено којој дивљаху се људи
Не цјењаше више, сравњућʼ је с пером,
Што гоњено вјетром по ваздуху блуди.
— — — — — — — — — — — —
И сутрадан туде млада Изабела
Са Анџелом гордим опет се је срела.
<center>'''III'''</center>
Анџело: Шта ћеш
'''Изабела''': Вољу твоју дошла сам да чујем
Анџело: (Ох кад би је знала!…) Не треба да живи
Твој несретни братац!… А мого̂ би…
'''Изабела''': Зар нема проштења за оно што скриви?
Анџело: Проститʼ? А шта има теже измеђʼ људи
Од гнуснога грʼјеха. Зло је лакше свако
'''Изабела''': Да тако се горе на небеси суди
Али гдје на земљи?
'''Анџело''': Зар ти мислиш тако?
А реци ми шта би одабрала сада
Када би на избор пружили ти двоје
Пуститʼ га… Илʼ спасти — жртвујући себе
И гријеху тʼјело предавајућʼ своје?…
'''Изабела''': Изгубити тʼјело готова сам прије
Него своју душу.
'''Анџело''': Сад о души није
Тумачење овдје. Опет ћу ти казʼти:
Брат ти је на казну осуђен. Зар није
Милосрђе право и грʼјехом га спасти?
'''Изабела''': Да, спремна сам увијек да пред Богом вјечним
Одговарам душом. Алʼ у свему томе
Вјеруј, нема грʼјеха. Ту је само милост.
А ту грʼјеха није… Милост брату моме!…
'''Анџело''': Хоћеш ли га спасти када милост моја
Са грʼјехом на једној одмјери се мјери?
'''Изабела''': Спасење мог брата, мој нека је гријех!
Ако ли је гријех, дане и вечери
Молићу се тада.
'''Анџело''': Не, послушај мене.
Ја видим из ове домислице честе,
Да илʼ ме не појмиш, илʼ не ћеш да појмиш.
Ево знај: твој братац осуђен је.
'''Изабела''': Јесте.
'''Анџело''': И смрт му је страшну одлучио закон.
'''Изабела''': Јест, сасвим је тако.
'''Анџело''': Али да је збрише
Тек је један начин… (Рад бих на ствар прећи
А ја само питам и баш ништа више!…)
:Но да почнем: онај, што би мого̂ само,
(И миљеник реда, озбиљан по чину,
Законе тумачећʼ, преступном и жарком
Жељом гоњен теби, сву оштрину њину
:И ужасну смисо̑ умекшатʼ би хтио!)
И морао збиља спасти брата, ти си,
Алʼ пропашћу својом!… Шта ми велиш на то?
За спас његов канда ти одлучна ниси!?
'''Изабела''': За спас његов, вјеруј, траг крвави бича
Понʼјела бих мирно, легла у гроб свети
Алʼ оскврнитʼ себе…
::Анџело: Знај, он ће умрʼјети!
'''Изабела''': О па нека, шта је
Пут ће љепши за се тим најзад да нађе.
Алʼ бешчашћу сестре душу спасти неће!
И кад би за навʼјек изгубитʼ ме моро̂
Радије ће једном и у смрт да креће.
'''Анџело''': Зашто онда рече нечовјечан да је
Глас закона био? Жестоко си знала
Нас окривитʼ свијех. Да лʼ то бјеше давно?
Не, малочас закон тираном си звала
:И грʼјех брата свога поштовала скоро.
'''Изабела''': О, прости ми, прости! Без воље сам сваке
Гријешила тада. Знај, и против себе,
Спасавајућʼ милог и грјехове јаке
:Правдати умʼјемо. Ми смо тако слаби!
'''Анџело''': Признање ме твоје ободрило збиља.
Јест, женско је слабо, увјерен сам у то
Зато нек се почне куд сʼ одавна циља:
:Ја ти зборим ево — буди жена боље
Негʼ да будеш ништа. И предај се тада
Вољи и судбини.
'''Изабела''': Ја те не разумʼјем.
'''Анџело''': Ја те љубим!… Знаш ли, разумјеш ли сада?
'''Изабела''': О, знаш ли шта рече? Мој несретни братац
Љубљаше Ђуљету и сад мора мрʼјети…!
'''Анџело''': Љуби мене, душо, и жив он ће бити!…
'''Изабела''': Ах, знам кушатʼ друге хтио си почети!?
'''Анџело''': Не, ја ти се кунем! Одступити нећу
Од задане рʼјечи. Чашћу ти се кунем!
'''Изабела''': Доста! Доста части! И дјело је часно!
О варљивче црни од Сотоне виши!
Идем свуд да кликнем подле твоје жеље,
Илʼ Клавдују с мјеста слободу потпиши!…
'''Анџело''': Али ко ће у те да вјерује рʼјечи!
Са строгости своје чувен сам сред људи.
Достојанство моје, мој живот и прошлост
Представиће свʼјету твој приговор худи
:Ко клевету само изнад главе брата.
Но сад пуштам страсти некʼ царују мноме,
А ти мани лудост: вапаје и сузе
И страшљиву румен у молењу томе!
:Од смрти и му̑ка тим не спасе брата;
Покорношћу само могла би га спасти.
С одговором сутра чекаћу те овдје…
Но некʼ знадеш и то — стоји ти у власти:
'''Анџело''': Не, ја ти се кунем! Одступити нећу
Од задане рʼјечи. Чашћу ти се кунем!
'''Изабела''': Доста! Доста части! И дјело је часно!
О варљивче црни од Сотоне виши!
Идем свуд да кликнем подле твоје жеље,
Илʼ Клавдују с мјеста слободу потпиши!…
'''Анџело''': Али ко ће у те да вјерује рʼјечи!
Са строгости своје чувен сам сред људи.
Достојанство моје, мој живот и прошлост
Представиће свʼјету твој приговор худи
:Ко клевету само изнад главе брата.
Но сад пуштам страсти некʼ царују мноме,
А ти мани лудост: вапаје и сузе
И страшљиву румен у молењу томе!
:Од смрти и му̑ка тим не спасе брата;
Покорношћу само могла би га спасти.
С одговором сутра чекаћу те овдје…
Но нек знадеш и то стоји ти у власти:
:Говори што хоћеш! — Јер лаж моја само,
:Од истине твоје биће јача тамо.
<center>'''IV'''</center>
:То рече и оде. А дјевојче чедно
У ужасу оста. Па у небо диже
Пунан молбе поглед и десницу чисту.
И од мрских двора у тамницу стиже
И с братом се срете.
<center>'''V'''</center>
:::У дубокој сјети
Прежалити хотећʼ свјетску радост ташту,
Спремајућ' се за смрт, но с надом у живот,
Он н'јемо сјеђаше; с њим на грдном плашту
:Под црном кукуљом, с распећем у руци,
Годинама погнут монах бесјеђаше.
Патнику је младом старац доказив'о
Да је једно исто — смрт и биће наше:
:„Овдје је што и ту, тек је дух без смрти,
А свијет под луном ни гроша не врʼједи!”
А он, мислећʼ слатко на Ђуљету милу,
Слагао се у свем што старац бесједи.
:Монахиња уђе: „Мир вам!” Он се трже,
И погледа сестру пун усхита врела. —
— Оче, добром старцу Изабела рече
На само бих с братом прозборити хтјела…
:И монах изиђе.
'''Клавдије''': Шта је, мила сестро?
Шта кажеш?
'''Изабела''': о брате, стиже часак зао!
'''Клавдије''': Дакле нема спаса?
'''Изабела''': Не, за главу душу негʼ ако би дао!
'''Клавдије''': Дакле има средство?
'''Изабела''': Да, имаде једно —
Мого̂ би да живиш. Он се канда блажи.
Милосрђе злобно у њему је: оно
За твој живот сада вјечне муке тражи.
'''Клавдије''': Шта, тамница вјечна?
'''Изабела''': Тамница — без гвожђа,
Без ограда тврдих.
'''Клавдије''': Изјасни се! Кажи…
'''Изабела''': Мој искрени друже, мој милосни брате,
Ја се бојим… Алʼ чуј: Брате, јесу лʼ дражи
Неколико љета сувишних и пустих
Од ваздашње части? Бојиш ли се мрети?
Ах, та шта је самрт. Миг. Трпи лʼ се много?
И црв згњечен трпи у тај часак клети
Што трпи великан.
'''Клавдије''': Зар кукавац да сам
Сестро, у смрт кренутʼ имам доста моћи
А срешћу се тамо са могилном ноћи
Ко с дјевојком милом.
'''Изабела''': Ево брате шта је
Ја из гроба чујем очев глас. Зацјело,
Ти умрʼјети мораш. Беспорочно умри!
Нећу да ти тајим, алʼ послушај смјело:
:Тај судија грозни и лицемјер прави
Што погледом рађа страх у души многиʼ,
Сам је демон; срце, ко дубоки пако̑,
Пуно му је мржње
'''Клавдије''': Зар намјесник строги?
'''Изабела''': Ад обуче њега у оклопе своје.
О, тај ниски човјек!… Да сам ондје млада,
Бестидне му жеље утолити хтјела,
Жив, спашен би и ти мого̂ бити тада.
'''Клавдије''': Не, потребно није.
'''Изабела''': На састанак гнусни
Реко̂ је још ноћас да му морам стићи
Илʼ ћеш умрʼјет сјутра.
'''Клавдије''': Сестро, немој ићи!
Изабела: Брате мили!
Бог зна: мојим гробом кад бих могла спасти
Живот свога брата, ни колико иглу,
Своју младост тада ја цјенила не би.
'''Клавдије''': Хвала, друже мио.
'''Изабела''': Мој Клавдије, сутра буди готов мрʼјети.
'''Клавдије''': Да!… Но зар збиља страсти у њемʼ тако кипе?
И за тренут један
Да погуби себе, зар би мого̂ хтјети?
:Не, не могу мислитʼ! Он је човјек уман.
Ах, Изабела!
'''Изабела''': Шта, шта кажеш?
'''Клавдије''': Смрт је тако страшна!
'''Изабела''': Но и стид је страшан.
'''Клавдије''': Јест, тако је… Умрʼјетʼ, ићʼ незнајућʼ куда,
И бити у гробу у хладној тјесноћи…
Знај, диван је свијет и живот је мио,
А ту: мртвог срца у могилу поћи
:Стрмоглав се бацитʼ у кипљиву смолу,
Илʼ у леду смрзнут, или с вјетром наглим
Пустаром се вити бесконачним крајем.
'''Изабела''': О, Боже!
'''Клавдије''': Друже мој! Сестро! О, дај ми да живим.
А буде ли гријех живот брату спасти
Опростиће небо.
'''Изабела''': Шта, зар зборитʼ смијеш!
О, страшљивче слаби! Смрћу моје части
Зар да живот чекаш!?… О крвниче, никад
Не могу да мислим свʼјет и живот да је
Мој ти отац дао!… Опрости ми, Боже,
Колʼјевку отаца оскврнула јʼ мати
:Кад понесе тебе. Умри! Сад ни рјечцом
Трзала те не би од те казне ледне!…
За смрт твоју имам молитава тисућʼ
Али за твој живот — ја немам ни једне!
'''Клавдије''': Стани, сестро, стани!
:О, прости ми, прости!…
<center>'''VI'''</center>
И млађани сужањ
Уздрхталом руком за ризу се хвата.
Она силом стаде, смири се и прости,
И поче да тјеши невољника брата.
<center>'''ТРЕЋИ ДИО'''</center>
<center>'''I'''</center>
Монах је међутим стајо̂ иза врата,
Слушајућʼ их помно. Алʼ је врʼјеме нужде
Да вам рекнем једном: да тај монах стари
Нико други не би него стари Дужде.
:Док мишљаше народ да по туђем свʼјету
Ко̂ пуста комета непрестано блуди,
Он пажљиво све је испитиво̂, гледо̂,
Кријући се вјешто у гомиле људи.
:Тргове је гледо̂, болнице, театре,
Манастире тихе и развратне доме,
Ко̂ да, волећʼ приче, Харун Ал-Рашиду
Подражаватʼ хтједе у мотрењу томе.
:Но, дјевојче чувши, бјеше врло дирнут.
Алʼ, сем љуте казне, још се нечег сјети!
Па јој приђе тихо и у мрачном углу
Рече: „Све сам чуо. Твој си позив свети
:Испунила часно, — а то врʼједи хвале!
Алʼ савјете моје сад послушај, ћери. —
Све ће боље бити, но не клони само,
Тек покорна буди и тврда у вјери!…”
:И каза јој жеље, призивајућʼ таде
:Благослов на душу поклонице младе.
<center>'''II'''</center>
:Друзи! Вјерујете-лʼ: оно чело мрачно,
Зле, суморне душе огледало вјерно,
Освојитʼ је могло једну њежну жену,
Једно срце чисто, анђеоско, смјерно!?
:Чудно? Алʼ је тако. Тај Анџело мутни
Човјек пунан злобе, грʼјешник, чије име
Бјеше страх и трепет, бјеше љубљен жарко
Једном душом благом — алʼ презреном њиме.
:Бјеше давно жењен. Но зла ријеч свʼјетска
Млађану му жену поштедила није…
Патила је тихо, док је једног дана
Не одагна срамно. — Сред самоће тије
:У предграђу једном живила је од тад
Презрена и тужна у сузама, јаду.
И на њу се сјети Дужд у мрачној кули,
И њој посла тада поклоницу младу.
<center>'''III'''</center>
:Марјана, крај окна за предивом сједећʼ,
Плакала је тихо. Али једног трена,
Ненадно, ко̂ анђо̂, јави се на вратма
Добра Изабела, познаница њена,
:Много пута што је тјешаше у тузи.
И мисли монаха тог јој часа рече:
У Анџела дворе Марјани је било
Отићи тог дана, док се спусти вече.
:И у мрачном врту са њиме се срести,
Пуститʼ му се слʼјепо; но загрљај клети
Кад и задњи мине, на растанку да му
Тек толико шапне: „сад се брата сјети!…”
:Са осмјехом тихим у плакању своме
:Све Марјана приста, растајућʼ се с њоме.
<center>'''IV'''</center>
:Сву ноћ стари Дужде рʼјешење је чеко̂,
Са Клавдијем сједећʼ и тјешећʼ га тако.
И у освит опет Изабела стиже.
Све је добро било. Марјана је лако
:Обманула мужа. — Тад од старог Дужда
Тамничару стиже глас, у освит зоре,
Да злочинца сужња казни љутом смрћу
А његову главу донесе у дворе.
<center>'''V'''</center>
:То замишљај нови бјеше старог Дужда.
Када његов гласник пред тамнице паде,
Тамничару пружи дуждев печат, прстен,
И с њиме му писмо велможино даде.
:Дужде тражи главу разбојника једног
Што те ноћи умре, да се скине сада
И Анџелу пошље ко̂ Клавдије глава…
А он сам се диже и опреми тада
:Да грʼјех казни љуто и држава цʼјела
:Да грʼјешника позна и гнусна му дјела.
<center>'''VI'''</center>
:Тек што мину говор о Клавдију сужњу,
Бурно се по граду нова вијест крете,
Свуд се сазна: Дужде да ходи по граду
И свак је тумаро̂ да се с њиме срете.
:А пун мрачних слутња Анџело је био.
Но Дужд се је љупко сваком осмјехиво̂
Здравећи их благо; а с Анџелом гордим
Ходећʼ испод руке и зборећи живо.
:Алʼ наједном пред њим млада мома нека
Са очајним болом на кољена клече:
— „О, чедности штите, милости олтаре,
О, смилуј се, смилуј!…” Тужним гласом рече.
:Анџело се смути. И погледом дивљим
Гледећʼ Изабелу, задрхта, преблʼједи…
Алʼ се нагло прибра и побједи себе
„Она јʼ луда… рече — брат јој је у бједи…
:Осуђен је на смрт… И кад за то зачу
Памет јој помрча…!” Алʼ се старац трже:
— „О, не варај!… кликну, ја све знадем лʼјепо!…
Анџело и дјево, сад пред закон брже!…”
<center>'''VII'''</center>
:Крај трона, у дворцу, бјеше Маријана
И Клавдије јадни. А Анџело туде
Видјевши их, чело он обори тужан
И познаде с болом шта ће све да буде.
:Виђе љуту правду гдје из мрака ниче,
И чу поклич Дужда: „Сад, Анџело, збори
Чега си достојан?…” А он с тврдим болом
Рече: „Нека закон мјесто мене збори!
:Али једно молим: реците што прије
Да ме у смрт воде!…” А Дужд руку диже:
— „Нек мре судац — торгаш и саблазник срамни!…”
Но Марјана с вриском сада крочи ближе
:— „Милост, милост! рече. Ти ми њега даде
Па га тужном срцу не отимај тако…!”
Алʼ одврати Дужде: „Буди мирна, жено,
Ја за добро твоје бринућу се свако.
:И награда ти ћеш бити мужу бољем!”
— „О, не збори о том!… Него милост њему!
Рука што ме ево с њим спојила опет,
Некʼ не буде крива моме јаду свему…
:Изабело, сејо, племенити друже,
Клекни и ти овдје и за њега моли;
И пред Моћним саде дигни руке чисте
За спасење бједног, са мном сузе пролиʼ!…”
:Дивна Изабела, ко̂ анђео, пуна
Милости за јадног, на кољена паде:
„О, смилуј се, Моћни, рече, ради мене,
Не убијај њега, нитʼ осуђуј саде!
:Јер (колико знадем и ја како мислим,)
У чистоти својој живио је дости,
Све док на ме грʼјешни не устреми поглед:
О, праштај му, праштај!…” И Дужде му прости!…}}</center>
== Извори ==
''Зора'', лист за забаву, поуку и књижевност. 31. март 1898. Год. III, Бр. 3. Стр. 105-109.<br />
''Зора'', лист за забаву, поуку и књижевност. 30. април 1898. Год. III, Бр. 4. Стр. 143-146.<br />
''Зора'', лист за забаву, поуку и књижевност. 31. мај 1898. Год. III, Бр. 5. Стр. 185-187. <br />
''Зора'', лист за забаву, поуку и књижевност. 30. јун 1898. Год. III, Бр. 6. Стр. 211-213.<br />
0g0eic6paz0tzbk2fr6n4uz1go6p7ge