Викизворник
srwikisource
https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0
MediaWiki 1.45.0-wmf.8
first-letter
Медиј
Посебно
Разговор
Корисник
Разговор с корисником
Викизворник
Разговор о Викизворнику
Датотека
Разговор о датотеци
Медијавики
Разговор о Медијавикију
Шаблон
Разговор о шаблону
Помоћ
Разговор о помоћи
Категорија
Разговор о категорији
Аутор
Разговор о аутору
Додатак
Разговор о додатку
Page
Page talk
Index
Index talk
TimedText
TimedText talk
Модул
Разговор о модулу
Разговор с корисником:Tulsi
3
31627
139825
120826
2025-07-08T10:34:14Z
WMFOffice
19014
This user has been globally banned
139825
wikitext
text/x-wiki
__NOINDEX__ <table style="border: 1px solid #aaa; margin: 4px 10%; border-collapse: collapse; background: #f9f9f9;" class="plainlinks" role="presentation"><tr><td style="border:none; padding:2px 0 2px 0.9em;">[[File:Wikimedia Foundation logo - vertical.svg|45px|alt=Wikimedia Foundation Logo]]</td><td style="border:none; padding: 0.25em 0.9em; text-align:center;">'''Consistent with the Terms of Use, {{#ifexpr:floor({{NAMESPACENUMBER}}/2)=1|{{BASEPAGENAME}}|this user}} has been banned by the Wikimedia Foundation from editing Wikimedia sites.''' <br /> Please address any questions to ca[[File:At sign.svg|x15px|middle|link=|alt=@]]wikimedia.org.</td></tr></table> {{#ifeq:{{NAMESPACENUMBER}}|3|[[Category:Opted-out of message delivery]]}}[[Category:Wikimedians banned by the WMF]]
td0h2lt34ya6f86fqjpu6f2rec128f5
Сат (Горки)
0
60048
139826
139540
2025-07-08T10:50:30Z
Coaorao
19106
139826
wikitext
text/x-wiki
{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Максим Горки|Максим Горки]]
| [[Сат (Горки)|Сат]] ([[:ru:Часы (Горький)|''Часы'']])
| -{Превео: Мих. О. Глушевић}-
|
| Садржај:
| [[Сат/I|-{I}-]]
}}
<Center>
[[Сат/I|-{I}-]]<br>
[[Сат/II|-{II}-]]<br>
[[Сат/III|-{III}-]]<br>
[[Сат/IV|-{IV}-]]<br>
[[Сат/V|-{V}-]]<br>
[[Сат/VI|-{VI}-]]<br>
[[Сат/VII|-{VII}-]]<br>
[[Сат/VIII|-{VIII}-]]<br>
</Center>
d1iil5opwi6gqnb0xntg5se6sgtvzf5
Кан и син
0
60057
139829
139780
2025-07-08T10:55:30Z
Coaorao
19106
139829
wikitext
text/x-wiki
{{Квалитет|100%}}{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Кан и син ([[:ru:Хан и его сын (Горький)|''Хан и его сын'']])
| одељак=
| аутор=Максим Горки
| преводилац=
| белешке=<center>''Дело'', септембар 1903. Књига 28. Свеска 3. Стр. 329-335.</center>}}
…Био у Криму један кан. Звао се Мосолајма ел Асваб и имао сина Толаика Алгалу…<br />
Овим речима отпоче Татарин, слепи просјак, једну од старих легенада тога полуострва, које је пуно оваквих успомена. Наслонио се беше на стабло мрке боје једнога јагодовог дрвета.<br />
По каменим развалинама од времена урнисане канове палате, поседала око приповедача гомилица Татара, у дугачким шареним доламама и преко њих златом извеженим комоткама. Било је вече. Сунце се лагано спуштало у море. Његови црвени зраци пресецали су тамну масу лишћа, које покрива развалине и одмараху се као блештећа светла места на камењу обраслом маховином и повијеном витим гранама зеленога бршљана. Међу гранама оближње групе јаворова вио се поветарац. Њихово је лишће треперило и жуборило, чуло се као да се невидљиви поточићи из ваздуха сливају.<br />
Слепчев је глас био тих и дрхтао је. На лицу као у камену урезаном и борама на њему огледао се неми мир. Речи, које је као на памет изговарао, текле су саме једна за другом, те се пред слушаоцима стварала слика давно минулих дана, пуних снаге и осећаја.<br />
„Кан је био остарио“ причаше слепац, „али му је харем био пун жена. Све су оне љубиле старца, јер је у њему било још снаге и жара, а његова миловања беху нежна и ватрена. Жене ће увек љубити онога, који уме да их снажно милује, па ма он био сед, ма му лице пуно бора било; пошто је лепота у снази а не у њежном лицу и црвеним образима.”<br />
Кана су љубиле све, он опет љубљаше само једну, робињу козакињу, из степе поред Дњепра. Њу он миловаше увек радије од свију других жена свога великог харема. У харему је било три стотине жена све лепих као пролећно цвеће. Живише оне туна у свакој радости и задовољству, јер је кан наређивао да им се готове сва могућа укусна и слатка јела и дозвољавао да играју и веселе се кадгод им је воља.<br />
Своју козакињу опет позивао је кан често на своју кулу, са које је био диван изглед на море и у којој је било спремљено све што треба задовољној и срећној жени. Беше туна слатког јела и свакога ткива, злата и драгог камења разне боје, свирке и лепих тица из далеких земаља а и ватреног миловања заљубљеног кана. На кули је проводио он са њоме често пута по читаве дане, те се тако одмарао на плодовима свога вредног и труднога животнога рада. Знао је он, да му син Алгала неће осрамотити канство, јер ено га где као вук лови по руским степама, враћајући се увек са богатом пљачком, новим женама и новом славом, остављајући за собом страх, пепео, крв и лешине.<br />
Једном се врати Алгала са свог јуначког похода на Русе. Приредише велике свечаности у његову част. Поглавари са целог острва скупише се на ту част. Било је ту чашћења, весеља и витешких игара. Гађало се стрелама, заробљеницима у очи, да се опроба снажна мишица, понова се пило и славио храбри Алгала, страх непријатељев и стуб канства. А стари се кан радовао слави свога сина. Топло је било старцу око срца, гледајући у своме сину таквог јунака и знајући да ће, кад он, старац, умре, бити канство у добрим и снажним рукама.<br />
Баш му је годило што то зна, па да би и сам показао колико воли свога сина, са пуним пехаром у руци, овде на свечаности, пред свима поглаварима и бекама, устаде и рече:<br />
„Алгала ти си добар син! Нека је слава Алаху и буди хваљено име пророково.”<br />
Сви хвалише име пророково у снажном хору. Кан продужи: „Алах је велики! Још за живота обновио је младост моју у моме храбром сину. Ја већ гледам својим старачким очима, како ћу, кад једном очи склопим и црви ми срце гристи започну, и даље живети у своме сину. Алах је велики и Мухамед његов прави пророк! Имам доброг сина: рука му је чврста, срце јуначко, памет бистра… Кажи сине, шта желиш да ти дам? Кажи Алгала, даћу ти све што зажелиш…”
Још не одјекнуше ни последњи звуци са усница старога хана а Толаик се нагло подиже. Црне му очи синуше као у сокола и светлише као море по ноћи.<br />
„Дај ми робињу козакињу, господару и оче мој.”
Кан застаде, поћута само за тренутак, колико да умири срце своје — и пошто је поћутао рече јасно и одлучно:<br />
„Узми је! Кад свршимо част узми је… Лице храброга Алгале осу необична радост, соколове очи севаху, исправи се у свој величини својој и рече оцу, кану:<br />
„Ја знам шта ми поклањаш господару и оче мој. Ја знам. Роб сам твој — син твој. Ево ти моје крви, узми је кап по кап стотину ћу смрти претрпети за тебе.”<br />
„Мени ништа не треба!” одговори кан и седа круна, многогодишње славе и великих дела, клону му на прса.<br />
У скоро довршише част и кренуше заједно, ћутећи из палате ка харемлуку. Ноћ је била тавна. Ни месеца ни звездица на небу, сакрио их беше густи вео црних облакова. Иђаху дуго по мраку, док ће рећи кан ел Асваб:<br />
„Дан за даном часи живот мој… све лакше куца старачко срце моје… све је мање жара у мојим грудима. Светлост и топлину души мојој даје само ватрено миловање моје младе робињице. Кажи Толаиче, кажи ми зар баш не можеш без ње? Узми стотину других, узми све остале моје жене, само ми њу остави.”<br />
Толаик Алгала ћути — само уздану.<br />
„Моји су дани избројани… Колико ћу још лазити по земљи? Последња радост мога живота, она је — то руско девојче! И кад ње нестане, ко ће ме још љубити — мене старца, ко? Ни једна више Алгала!…”<br />
Алгала ћути.<br />
„Како могу живети кад знам да је ти грлиш, да она теби пољупце даје! Пред женом нема разлике отац и син. Пред женом смо ми сви људи, сине мој… У тузи ћу скончати живот свој… Боље да ми се понова отворе све старе ране и потоцима љусне крв из њих, боље да не преживим ову ноћ сине мој!”<br />
Његов син ћути… Застадоше на вратима харемлука, стоје неми, главе им клонуле на прса. Свуд у наоколо помрчина, по небу се вију облаци, ветар креће гране по дрвећу, изгледа да им неку песму поје.<br />
„Ја је одавна љубим, оче…” изусти тихо Алгала.<br />
„Знам… али знам и то да те она не воли” одговори кан.<br />
„Срце ми пуца кад само на њу помислим.”<br />
„А са чега је пуно моје срце!”<br />
Понова заћуташе, Алгала уздану.<br />
„Истина је дакле што ми мудри мула приповедаше. Жена је мука човекова. Кад је лепа многи је желе, те јој муж мучи муку велике љубоморе, кад је ружна опет човек пати завидећи другима. Ако није ни лепа ни ружна, човек је најпре начини лепом и пошто се увери да је погрешио, опет пати са ње, са жене.”<br />
„Мудрост не лечи срчане болове” проговори кан.<br />
„Оче! имајмо сажаљења према нама самима.”<br />
Кан подиже главу и гледаше тужно свога сина.<br />
„Да је смакнемо” прозбори Алгала.<br />
„Ти волеш више себе него ли и њу и мене” рече кан после малог размишљања.<br />
„Па и ти тако.”<br />
„Да, тако је и ја тако” рече тужно кан. Туга га је створила дететом.<br />
„Смакнимо је.”<br />
„Не могу ти је дати, не могу” опет кан.<br />
„А ја не могу више без ње — ишчупај ми срце, или ми је дај”.<br />
Кан ћути.<br />
„Бацимо је у море.”<br />
„Бацимо је у море” понавља кан као одјек, речи свога сина.<br />
Уђоше у харемлук. Затекоше је где спава на богатом миндерлуку. Застадоше пред њом и посматраше је дуго. Староме кану потекоше сузе низ образе, низаху се као бисерна зрна по сребрној бради. Сину засветле очи, шкрипећи зубом угушује своју страст и стаде будити козакињу.<br />
Она се трже и на лепом, као зора ружичноме лицу, засијаше два плава неба њезиних очију. Алгалу није приметила, те пружи медене уснице кану.<br />
„Пољуби ме стари мој соколе.”<br />
„Спреми се… поћи ћеш с нама” рече јој кан лагано.<br />
Сад је тек приметила Алгалу и сузе у очима свог старог сокола… Мудра је била на мах је све разумела.<br />
„Ево ме” рече. „Ево ме… ни једном ни другом?… јел те… тако сте решили. Па тако и треба да суде они, који су јаког срца. Ево ме.”<br />
Ћутећи кренуше сви троје мору. Ишли су танком стазицом ветар је хукао, страшно хукао.<br />
Она је била слабачка девојче; брзо се уморила; али је била и поносна, није им се хтела одати.<br />
Канов син примети где она нешто заостаје па ће рећи:<br />
„Бојиш ли се.”<br />
Пресече га само оком и показа крваву ногу.<br />
„Ходи, ја ћу те понети“, рече Алгала и пружи руке према њој. Она само обисну о врат свога старога сокола. Кан је као перо подиже и понесе је. Она седе на његове руке и склањаше гранчице на путу да га не би уболе у око.<br />
Идоше доста дуго и већ се чује у даљини морски шум Толаик је ишао иза њих те ће рећи:<br />
„Пусти ме да прођем напред, већ сам два пут потезао нож да те закољем.”<br />
„Прођи… За ту твоју намеру бог ће те казнити или опростити… како он хоће. Ја као отац праштам ти… Ја знам шта је љубав.”<br />
И ето већ ту пред њима је море. Ту доле празно, црно, бескрајно. Чак доле у дубини разбијају се вали о стење а доле је тако мрачно, ладно и ужасно.<br />
„Збогом” рече кан и пољуби девојче.<br />
„Збогом” рече Алгала и поклони се дубоко пред њом.<br />
Она пође, погледа тамо доле где вали своју страшну песму певају, ухвати се за груди и узмаче натраг.<br />
„Баците ме” рече им.<br />
Алгала пружи руке према њој и зајеца. Кан је узе на руке, притиште снажно на груди, пољуби, диже преко главе и баци у дубину.<br />
Тамо доле у дубини певају вали своју силну песму. Снажна ли је та песма, те обојица не дочуше како је слетела доле у море. Ни гласка баш ничега. Кан се спусти на камено стење и немо гледаше час доле у тамнину, час у даљину, где се море с облацима меша, одакле се јека таласова чује и ветар дува, те му браду у прамење дели. Толаик непомична стена, стоји поред њега и покрио лице рукама. Време пролази, ветар гони по небу облаке један за другим. Црни ли су и тешки ови облаци, баш ко мисли остарелог кана, што лежи на стењу, над морем.<br />
„Оче! хајдемо“, отпоче Толаик.<br />
„Чекај” прошапута кан, као да нешто ослушкује. И опет пролази време и још увек ударају вали тамо доле а ветар прелеће са стене на стену и ромори по дрвећу.<br />
„Хајдемо оче.”<br />
„Чекај још мало.”<br />
Још је неколико пута узвикивао Алгала „хајдемо оче.”<br />
Кан се не миче с места, са кога је изгубио сву радост својих последњих дана.<br />
И најзад — пошто све мора имати свога краја, устаде он снажан и поносан. Сакупи обрве и мукло рече:<br />
„Хајдемо!”<br />
Пођоше, али за мало па опет застаде.<br />
„Зашто пођох и где ћу ја, Толаиче” упита он свог сина. „Нашто ми је више живот, кад је сав мој живот она била! Стар сам, више ме нико љубити неће; а кад некога нико не љуби — од тога није мудро што живи на свету.”<br />
„Имаш славу, имаш богаство, оче!”<br />
„Дај ми само један пољубац са њених усана и на част ти све. — Све је остало мртво, само је женина љубав жива. Где нема таке љубави — онде нема ни живота за човека, он је просјак и тужни су његови дани. Збогом сине мој, нека те благослов алахов прати и по дану и по ноћи.”<br />
Кан окрете лицем к мору.<br />
„Оче” викну Толаик.<br />
Даље не имађаше шта да каже јер се човеку, на кога се смрт смеши, и нема шта да каже, нема ничега што би му повратило понова љубав ка животу.<br />
„Пусти ме.”<br />
„Боже.”<br />
„Он зна.”<br />
Брзим корацима приближи се кан обронку и скочи у дубину. Син га не задржа а и не би га могао задржати. И опет се ништа не чу с мора — ни гласка ни шума од пада кановог. Само су валови и даље шумили и зукали своју дивљу песму.<br />
Дуго је гледао Толаик Алгала доле у дубину и најзад гласно уздану:<br />
„Алах подари и мени тако снажно срце!”<br />
Затим га нестаде у ноћној тами.<br />
…Ето тако је умро кан Мосолајма ел Асваб… а у Криму постаде кан Толаик Алгала.
e0wfe0an0qhss7b1t464sk9qhwgij4u
Аутор:Максим Горки
100
60058
139827
139639
2025-07-08T10:51:15Z
Coaorao
19106
/* Дела */
139827
wikitext
text/x-wiki
{{Аутор
| име = Максим
| презиме = Горки
| иницијал_презимена = Г
| годинарођења = 1868
| годинасмрти = 1936
| опис = '''Максим Горки''' је био руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.
| слика = Maxim Gorki.jpg
| опис_слике =
| википедија = Максим Горки
| вики_цитати = Максим Горки
| остава =
| остава_кат = Максим Горки
}}
== Дела ==
* [[Сат (Горки)|Сат]] (''-{Часы}-'')
* [[Кан и син]]
* [[Прича о добром ђаволу]]
* [[Песма о соколу]]
* [[Једном с јесени...]]
* [[У степи]]
* [[Зазубрина]]
* [[Пред животом]]
* [[Болес]]
* [[Пролетње мелодије]]
* [[Легенда (Горки)|Легенда]]
* [[Тамница (Горки)|Тамница]]
ny9e5ndaviay93jw3jw9osoh2dc66fs
139830
139827
2025-07-08T10:56:01Z
Coaorao
19106
/* Дела */
139830
wikitext
text/x-wiki
{{Аутор
| име = Максим
| презиме = Горки
| иницијал_презимена = Г
| годинарођења = 1868
| годинасмрти = 1936
| опис = '''Максим Горки''' је био руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.
| слика = Maxim Gorki.jpg
| опис_слике =
| википедија = Максим Горки
| вики_цитати = Максим Горки
| остава =
| остава_кат = Максим Горки
}}
== Дела ==
* [[Сат (Горки)|Сат]] (''-{Часы}-'')
* [[Кан и син]] (''-{Хан и его сын}-'')
* [[Прича о добром ђаволу]]
* [[Песма о соколу]]
* [[Једном с јесени...]]
* [[У степи]]
* [[Зазубрина]]
* [[Пред животом]]
* [[Болес]]
* [[Пролетње мелодије]]
* [[Легенда (Горки)|Легенда]]
* [[Тамница (Горки)|Тамница]] (''-{Тюрьма}-'')
f7zp6a6msughqpm2by2sghla1guy35e
139832
139830
2025-07-08T10:57:42Z
Coaorao
19106
/* Дела */
139832
wikitext
text/x-wiki
{{Аутор
| име = Максим
| презиме = Горки
| иницијал_презимена = Г
| годинарођења = 1868
| годинасмрти = 1936
| опис = '''Максим Горки''' је био руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.
| слика = Maxim Gorki.jpg
| опис_слике =
| википедија = Максим Горки
| вики_цитати = Максим Горки
| остава =
| остава_кат = Максим Горки
}}
== Дела ==
* [[Сат (Горки)|Сат]] (''-{Часы}-'')
* [[Кан и син]] (''-{Хан и его сын}-'')
* [[Прича о добром ђаволу]]
* [[Песма о соколу]]
* [[Једном с јесени...]]
* [[У степи]]
* [[Зазубрина]]
* [[Пред животом]]
* [[Болес]] (''-{Болесь}-'')
* [[Пролетње мелодије]]
* [[Легенда (Горки)|Легенда]]
* [[Тамница (Горки)|Тамница]] (''-{Тюрьма}-'')
fnum1cjsi3t9q41roktcob8uioy8tx9
Тамница (Горки)
0
60066
139828
139640
2025-07-08T10:53:17Z
Coaorao
19106
139828
wikitext
text/x-wiki
{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Максим Горки|Максим Горки]]
| [[Тамница (Горки)|Тамница]] ([[:ru:Тюрьма (Горький)|''Тюрьма'']])
| -{Превео: В. Б.}-
|
| Садржај:
| [[Тамница (Горки)/I|-{I}-]]
}}
<Center>
[[Тамница (Горки)/I|-{I}-]]<br>
[[Тамница (Горки)/II|-{II}-]]<br>
[[Тамница (Горки)/III|-{III}-]]<br>
[[Тамница (Горки)/IV|-{IV}-]]<br>
[[Тамница (Горки)/V|-{V}-]]<br>
[[Тамница (Горки)/VI|-{VI}-]]<br>
[[Тамница (Горки)/VII|-{VII}-]]<br>
[[Тамница (Горки)/VIII|-{VIII}-]] <br>
[[Тамница (Горки)/IX|-{IX}-]]
</Center>
3zr4kt3q0n2i5ycza4i0rjscz6h7qna
Болес
0
60093
139831
139774
2025-07-08T10:57:27Z
Coaorao
19106
139831
wikitext
text/x-wiki
{{Квалитет|100%}}{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Болес ([[:ru:Болесь (Горький)|''Болесь'']])
| одељак=
| аутор=Максим Горки
| преводилац=
| белешке=<center>''Нова искра'', 1. новембар 1911. Број 11. Година III, Стр. 321-324.</center>}}
Неком приликом причаше ми један познаник ово: „Као студенат, у Москви, случајно сам становао заједно са једном од „оних”… ти већ знаш… Била је Пољкиња, звала се Тереза. Висока, снажна бринетка, црних састављених обрва, лица крупна и груба као секиром одељана. Био ми је страшан и поглед њених мрких очију са живинским сјајем, и њен крупан басовит глас, манири као извошчика, и укупно сва њена крупна мускулозна фигура као у какве продавачице с трга. Врата од моје собе била су према њеним. Никад своја врата нисам хтео отворати кад сам знао да је она код куће. Разуме се, такав је случај био редак. Понекад се сусретнемо на степеницама, или напољу, а она се осмејкује на мене, чини ми се, некако стрвно, цинички. Често сам је виђао пијану, ружна погледа, разбарушену, с неким особито непријатним осмехом…<br />
— Да сте здраво, пане студенте! — ословила би ме тада, па се глупо засмеје, те само појача моју нестрпљивост према себи. Иселио бих се, те да се избавим таких сусрета и поздрава, али моја собица беше врло пријатна, с прозора је простран изглед, а улица врло мирна… па сам тога ради трпео и ову непријатност.<br />
Једног јутра лешкарећи на кревету тражим какавгод разлог да не идем на предавања, кад — врата се отворише и та несносна Тереза с прага одбасира:<br />
— Да сте здраво, пане студенте!<br />
— Шта желите? — запитам. Видим, лице јој збуњено, молећиво… лице код ње необично.<br />
— Видите, пане, хоћу да вас молим за једну ствар… Та, учинићете ми то!<br />
Ја лежим, ћутим и мислим: превара! Ни више ни мање оглед моје чистоте! Држи се, Јегоре!<br />
— Морам, видите, да пишем кући, — рече она, и то врло молећиво, тихо, кротко.<br />
Е, помислим, да те ђаво носи, изволи само! Устанем, седнем за сто, узмем хартију и рекнем јој:<br />
— Одите овамо, седите и диктујте…<br />
Она уђе, пажљиво седне на столицу и гледа ме као молећи за опроштај.<br />
— Еле, кому писмо?<br />
— Варшавском пругом, у град Свјенцјане, Болеславу Кашпуту…<br />
— Шта да пишем… говорите…<br />
— Мили мој Болесе… срце моје… Мој верни драгане… Нека те чува мати божја! Златно срце моје, што тако дуго ниси писао својој голубици Терези која за тобом чезне и тугује?…<br />
Умало се не засмејах. Голубица што тугује има дванаест вершка <ref>16-ти део аршина.</ref> у висину, по један пуд у свакој песници, а лице тако црно као да је та голубица целог века чистила димњаке, а никако се није умила! Савладам се којекако па запитам:<br />
— А ко је тај Болест?<br />
— Болес, пане студенте! — као да јој беше криво на мене што сам то име тако изопачио. — Болес, мој вереник…<br />
— Вереник?!?<br />
— А што се пан толико чуди? Зар ја, девојка, не могу имати вереника?<br />
Она — девојка?!… Лепо!<br />
— О, зашто! Бива свашта… А је ли одавно ваш вереник?…<br />
— Шеста година…<br />
— Охо-хо!<br />
Него, написасмо писмо. Писмо, кажем вам, тако нежно и љубавно, да бих се радо мењао с тим Болесом, кад писачица не би била Тереза, него нека друга, помања и ситнија од ње.<br />
— Баш вам од срца хвала, пане, за ову услугу! рече — Тереза клањајући се. — Можда бих и ја вама могла чим послужити?<br />
— Не, не, хвала лепо!<br />
— Можда су пану подеране кошуље или панталоне? Осећам да ми овај мастодонт у сукњи натера боју у лице. Доста оштро изјавим, да немам потребе у њеним услугама.<br />
Оде…<br />
Прођоше до две недеље… Вече. Седим крај прозора, звиждућем и мислим чиме да се разгалим? Досадно је, време ружно, никуд ми се не иде, па, сећам се, забављао сам се аналишући сам себе. И то је доста досадно, али ништа друго ми се није ни хтело. Отворише се врата, — хвала Богу! неко долази…<br />
— Пане студенте, не бавите се зар никаквим хитним послом?<br />
mlbukf6gqtyv62j5anzadh581qsg0zc
Тамница (Горки)/VII
0
60101
139824
2025-07-08T09:24:54Z
Coaorao
19106
Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Максим Горки|Максим Горки]] | [[Тамница (Горки)|Тамница]] | -{Превео: В. Б.}- | [[Тамница (Горки)/VI|-{VI}-]] | '''VII''' | [[Тамница (Горки)/VIII|-{VIII}-]] }} Скоро сваке ноћи за време свога дежурства, стари надзорник — звали су га К…
139824
wikitext
text/x-wiki
{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Максим Горки|Максим Горки]]
| [[Тамница (Горки)|Тамница]]
| -{Превео: В. Б.}-
| [[Тамница (Горки)/VI|-{VI}-]]
| '''VII'''
| [[Тамница (Горки)/VIII|-{VIII}-]]
}}
Скоро сваке ноћи за време свога дежурства, стари надзорник — звали су га Корњеј Даниловић — прилазио би вратима собице, и уметнувши своје тамно лице у округао оквир прозорчета, са старачком брбљивошћу почео би причати Миши којекакве приповести, већином без икакве везе. Корњеј је много видео, много преживео, али сви утисци живота испреплетали се у његовој памети у огроман смотуљак тешких несрећа, бесмисленог напора, уништења и некаквих нејасних поступака. Понекад су Миши ти поступци изгледали лепи, дирали су га, чешће су били — глупи и ружни, а увек — необјашњиви, случајни, као да их није вршио човек по својој вољи, већ је увек само ћутећи и не мислећи испуњавао заповести неке невидљиве и неразумљиве му воље, која је њиме изван њега управљала…<br />
— Било је то… пре петнаест година, — шапутао је Корњеј Даниловић, зауставивши своје рибље око на Мишином лицу — видим ја, нешто ми је често почео бивати замишљен… то јест, син ми, Алексеј… У цркву — не иде, у крчму — не иде… није добро! Припазим ја на њега… а он ти се са штундистима<ref>Шундизам је секта слична лутеранству</ref> везао… да… Изгрдим га, прво — пази, кажем му, да те ја… А он — не прекида… Сад ти се ја потужим свештенику на њега… елем, дође он од свештеника… приметим… да је љут… Ja му се смејем — шта, велим му, очитао ти је отац… вакелу? Овде се он огреши, па га поче псовати, па још свештеника… Ја му говорим — ах ти, рекох, таки и таки! Како смеш? А он поче и мене… Али, сад се ја наљутих, па лонцем са кашом распалим по њушци… да! Разбијем му њушку… И он оде… и од тога времена нема му ни трага, ни гласа… тако га нестаде… Ето какви сте ви самовољци, младеж… да!<br />
— Жалите ли сад за њим? — тихо упита Миша.<br />
Старац не одговори одмах. Поћута, уздахну, неколико секунада мрмљаше нешто сам за себе, и после тога мирно рече:<br />
— Понекад и жалим… Свих ме је жао… Дешава се, да чак и убице жалим… да! Јер, не убија сваки узалуд… бива и да има узрока… Можда би неким убицама требало захвалити… Џелат например… Та он не убија узалуд, већ зарад општег задовољства… Зликовца и убити — ја мислим, није грех, а ви мислите, да је џелату то — пријатно?<br />
Миша се брзо наже према отвору на вратима — хтеде да види шта сад изражава лице овога човека, који је не знајући зашто, одгурнуо од себе рођенога сина, и који је способан да се сажали чак на џелата? Али лице је, као и увек, личило на камен, покривен пукотинама, а очи су на њему сијале, баш као два парчета мутног стаклета…<br />
— Шта гледате? — упита старац.<br />
— Тако… ништа… тихо одговори Миша. — Реците ми, Корњеју Даниловићу… зашто вам се није допало што вам се син са штундистима упознао?<br />
— А о њој веле, да је она штетна… та штунда… Међутим, пре три године, било их је овде четворо… добри, честити сељаци! Сви писмени, кротки… код њих нисмо овде ништа рђаво приметили! Ништа, били су добри заточеници… Питао сам их за Алексија — не знамо, рекоше. Много нас је, кажу. А тако ће и бити, овде их има често…<br />
Поћутавши, он продужи:<br />
— Сад криваца све више има… Пре су били само лопови, крадљивци, убице, но па и они што цркве арају… а сад ево почели студенти, радници, политички кривци, штундисте и још свакојаки… Наступио лом…<br />
— To — није истина! — ватрено и брзо проговори Миша. — To je — због неразумевања… људи хоће да поправе живот, да га учине бољим за све…<br />
Испред врата разлеже се тихи, сухи смеј, и затим старац кашљуцајући рече:<br />
— Слушао сам ја то… да! Многи од ваших говорили су тако…<br />
Он се подиже и одмаче од врата као да је био незадовољан и љут.<br />
Једанпут је испричао овакву историју:<br />
— Та ја сам јако мекана срца… сам сам много пропатио, и могу људе да разумем, да! Седео је у моме ходнику побегли робијаш — тако здрав момак, леп, пријатан… Био је сељак, а смејао се као да је био господин… дешавало се — насмеје се, и ништа му тада не бих могао одрећи. Каже: Даниловићу! додај ми дуван — дам му га… украо ти он негде ножић, направио од њега турпијицу, набавио лоја — и почео да струже решетку на прозору… А ја сам то одмах, приметио… и тако ми га је било жао! Ех, мислим се, брате, неће ти то испасти за руком! Ипак — не сметам му, нека мислим се, нека се теши, ипак ће му мање досадан бити живот… Дуго се мучио — око три недеље… а ја га непрестано мотрим… и непрестано ми га жао… Нек се теши, велим…<br />
Корњеј Даниловић се пријатно и тихо насмеје.<br />
—Али, кад је већ посао до краја извео — ја јавим управнику…<br />
— А зашто? — са тугом узвикну Миша. — А зашто управнику?<br />
— Него коме другом? — упита старац.<br />
— Та зашто самом том робијашу нисте рекли?<br />
— Особењак сте ви — насмеја се Корњеј. — А шта ћемо са решетком, кад је престругана?<br />
— Та могли сте рећи тада, кад је тек почео да струже!<br />
— Ах… па зар се могло тако? Могло се и тако… то је истина… Али овако како сам ја учинио — ово је боље… ипак се човек мало занимао…<br />
— Али су њега због тога ваљда и казнили?
— Него како? Без тога није могуће… казнили су га…<br />
— И — много?<br />
— Н-не сећам се… У апси је око месец дана седео, ипак… После тога, чини ми се, на суду су му још нешто дали… већ се не сећам…<br />
— Како је то ружно! — тихо узвикну Миша.<br />
— Како су изопачени људи… и живот… цео живот!<br />
Мрачно старчево лице, чудновато се занија на прозорчету и он, уздахнувши или зенувши полако, проговори:<br />
— П-да… тако је… живот који се не да поправити!<br />
У таквим су разговорима старац и младић проводили дуге часове, један — равнодушан и хладан, други — пун немоћног незадовољства, сетног непојимања и колебања. Између њих су чврсто стајала окована зарђала гвоздена, стара, дебела врата, и кроз мали отвор на њима, несани и брбљиви тамнични становник засипао је младићеву душу, одвратним шљамом својих успомена. Миша поче осећати у себи зачетак нечега тешког и мрачног. Али он је разумевао да га не дави тамница — ово старо, камено, незграпно здање, већ све то што је видео и слушао у њој, намешта се као цигље у грудима и уздиже око душе жалосне, тесне, мрачне зидове…<br />
Несаних ноћи, лежећи на кревету, као притиснут на њега каменим сводом, он покушава да се прибере у хаосу својих утисака, жели да их скупи у једну целу, округлу грудву, и — не може…<br />
Један пут некако упита он Офицерова:<br />
— Слушајте — зар вам се овде допада?<br />
— Кад не би тукли — и добро би било… одговори богињави својим тихим, меким гласом.<br />
— Bac — туку? Ко?<br />
— Мене — ретко туку… само ме понекинут старији помоћник удари преко зуба… Ја говорим уопште… о свима… Заточеници се бију… тако један другога туку — страшно! И надзорници их туку… не све… не могу свакога ни ударити! Али — које могу тући, те туку немилосрдно!<br />
Он пажљиво стресе раменима, обазре се, широко отворивши пуне страха лепе очи, продужи, дрктећи:<br />
— A ja — не могу, кад туку… бојим се! Ја не могу да гледам — кад туку!<br />
— Требало би да одете на неко друго место, ма где — саветоваше га Миша…<br />
— А куда? — жалосно оборивши очи, рече Офицеров. — Та свуда се туку… цео живот је — бој, знам ја… Само ето, моја мајка… да, у манастирима, може бити, нема тога… И ја бих, разуме се, отишао у манастир… само…<br />
Он наједанпут заћута. Они су стајали иза ћошка куле, поред гомиле ђубрета, ситна шљунка и некаквих отпадака од дрвета. Изнад њих су се полако и значајно кретали тамни облаци, дувао је ветар и доносио однекле из вароши разбивене, испрекидане гласове…<br />
— Шта — само? — упита Миша.<br />
— Извините ме — узбуђеним шапатом проговори Офицеров, често трепћући очима, као да је видео пред собом нешто ослепљујуће светло — опростите — можда је то… моја велика глупост… али шта ћу…<br />
— У чему је ствар? — снижавајући глас и узбудивши се, брзо упита младић. Офицеров му се примаче и дрктећим гласом рече:<br />
— To — о Богу… Ви — верујете?<br />
Миша наже главу и после паузе одговори тихо:<br />
— Н-не знам… <br />
— И ја исто тако не знам! — брзо прихвати тамнични надзорник. — Ја много мислим о Њему… па ако Он, доиста… Откул онда свуда такав страх?… И та суровост. Ви сте… човек учен… а откуд тај вечни страх и немилосрђе?<br />
На очима му се појавише крупне, мутне сузе. Покретом главе он их стресе — и журећи се, не обазирући се, оде даље.
== Напомене ==
<references/>
== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', 16. 11. 1906. Књига XVII, Број 10. Стр. 730–735.
n6xncda6sxzdwy1qzzkwm623ohkavn0