Викизворник
srwikisource
https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0
MediaWiki 1.45.0-wmf.9
first-letter
Медиј
Посебно
Разговор
Корисник
Разговор с корисником
Викизворник
Разговор о Викизворнику
Датотека
Разговор о датотеци
Медијавики
Разговор о Медијавикију
Шаблон
Разговор о шаблону
Помоћ
Разговор о помоћи
Категорија
Разговор о категорији
Аутор
Разговор о аутору
Додатак
Разговор о додатку
Page
Page talk
Index
Index talk
TimedText
TimedText talk
Модул
Разговор о модулу
Аутор:Стефан Лазаревић
100
13303
139840
135540
2025-07-10T13:57:49Z
Coaorao
19106
139840
wikitext
text/x-wiki
{{Аутор
| име = Стефан
| презиме = Лазаревић
| иницијал_презимена = Л
| годинарођења = 1377
| годинасмрти = 1427
| опис = '''Стефан Лазаревић''' или '''Стефан Високи''' (1377 – 1427) био је српски кнез и деспот, као и књижевник.
| слика = Stefan Lazarevic-freska.JPG
| опис_слике =
| википедија = Стефан Лазаревић
| вики_цитати = Стефан Лазаревић
| остава =
| остава_кат = Stefan Lazarević
}}
== Дела ==
* [[Натпис на косовском стубу]]
* [[Похвално слово кнезу Лазару]]
* [[Слово љубве]]
[[Категорија:Стефан Лазаревић| ]]
[[Категорија:Српски књижевници]]
a5tkff9wzxrqcti9q9sqqsnvg9dxqji
Кинџалу
0
30090
139838
139790
2025-07-10T12:55:28Z
Coaorao
19106
139838
wikitext
text/x-wiki
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Кинџалу (''[[:ru:Кинжал (Лермонтов)|Кинжал]]'')
| одељак=
| аутор= Михаил Љермонтов
| преводилац= Јован Дучић
| година= 1896
| белешке=
}}
<poem>
Ја љубим тебе челични кинџалу
Хладни и св’јетли друже мојих дана,
Ђурђијанац мрачни ковао је тебе,
А оштрио Черкез за грозних мегдана.
Лилејина рука дала те је мени,
У знак успомене, на растанка часу,
Али крвца најпр’је не потече на те
Него св’јетла суза по теби се расу.
Кад на мени црне засташе јој очи
И дубоко тугом испуњене тајном,
Час дивотно мрачне, час ведре и јасне —
Ко оштрица твоја према огњу сјајном…
Дала ми те, да ми сапутником будеш
И вјечно ме сјећаш кроза бурне сате! —
Да, остаћу вјеран и тврд бићу душом,
Ко ти, хладни друже и челични брате!
</poem>
== Извор ==
1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 293.
[[Категорија:Преводи]]
[[Категорија:Михаил Љермонтов]]
[[Категорија:1896.]]
3x7oxfj6xeyr6ch1abunog57rb8f8hr
Аутор:Михаил Љермонтов
100
59971
139839
139651
2025-07-10T12:55:56Z
Coaorao
19106
/* Поезија */
139839
wikitext
text/x-wiki
{{Аутор
| име = Михаил
| презиме = Љермонтов
| иницијал_презимена = Љ
| годинарођења = 1814
| годинасмрти = 1841
| опис = '''Михаил Јурјевич Љермонтов''' био је руски романтичарски писац и песник, познат као „песник Кавказа“.
| слика = Mikhail lermontov.jpg
| опис_слике =
| википедија = Михаил Љермонтов
| остава =
| остава_кат = Mikhail Lermontov
}}
== Дела ==
=== Поезија ===
* [[Мцири]] (''-{Мцыри}-'')
* [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]]
* [[Анђео]] (''-{Ангел}-'')
* [[Чаша живота]] (''-{Чаша жизни}-'')
* [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]]
* [[Порука (Љермонтов)|Порука]] (''-{Завещание}-'')
* [[Палестинска гранчица]] (''-{Ветка Палестины}-'')
* [[Козачка песма уз колевку]] (''-{Казачья колыбельная песня}-'')
* [[Крст на Кавказу]] (''-{Крест на скале}-'')
* [[Не, тако силно ја не љубим тебе]] (''-{Нѣтъ, не тебя такъ пылко я люблю}-'')
* [[Сужањ]] (''-{Узникъ}-'')
* [[Тамара (Љермонтов)|Тамара]]
* [[Бог у природи]] (''-{Когда волнуется желтеющая нива}-'')
* [[Кинџалу]] (''-{Кинжал}-'')
* [[Не смиј се над мојом пророчанском тугом ]] (''-{Не смейся над моей пророческой тоскою}-'')
* [[Растасмо се...]]
== Преводиоци на српски језик ==
* [[Драгутин Илић]]
* [[Милорад Митровић]]
* [[Јован Дучић]]
* [[Аутор:Ристо Ј. Одавић|Ристо Ј. Одавић]]
* [[Милорад Митровић]]
[[Категорија:Руска књижевници]]
8vwp5hnraarbc3cmu8upjtvhgrj6i7k
Корисник:Coaorao
2
59976
139837
139809
2025-07-10T12:20:43Z
Coaorao
19106
/* Нацрти */
139837
wikitext
text/x-wiki
''„Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци.”'', Доситеј Обрадовић<br />
'''Ново;''' у развоју:
* [[Аутор:Илија Пламенац]]✅
* [[Аутор:Јоле Пилетић]]✅
* [[Аутор:Паја Путник]]
* [[Аутор:Нићифор Дучић]]
* [[Аутор:Милојко Веселиновић]]
* [[Аутор:Марко Цар]]
* [[Аутор:Јован Мишковић]]
* [[Аутор:Павле Поповић]] !
* [[Аутор:Милан Шевић Максимовић]] ! (10.1901.)
* [[Аутор:Хенрик Ибсен]]
* [[Аутор:Коста Протић]]
* [[Аутор:Јован Стефановић Виловски]]
* [[Аутор:Пјер Корнеј]]
* [[Аутор:Исидора Секулић]]
* [[Аутор:Алфонс Доде]]
* [[Пут из Минхена у Ђенову]] (укп.гл.XXXIV)- Хајне;01.07.1910.С.к.г.
Допунити:
* [[Аутор:Милица Стојадиновић Српкиња]]
* [[Аутор:Вид Вулетић Вукасовић]]
* [[Аутор:Светислав Стефановић]]
* [[Аутор:Милорад Митровић]]1-2-1905
* [[Аутор:Антон Павлович Чехов]]
* [[Аутор:Тихомир Ђорђевић]]📝
Завршити:
* [[Флорентинске ноћи]]
* [[Певање и мишљење]]✅
* [[„Љубомир у Јелисијуму“ од Милована Видаковића (Будим, 1814)]]📝( )
* [[Благо цара Радована]]
* [[Патриотизам у Књижевности]]📝
* [[Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља у Србији нашега времена]]
*'''[[Живот и обичаји народа српскога]]''':
[[Живот и обичаји народа српскога/Додатак]]<br />
[[Живот и обичаји народа српскога/8]]<br />
[[Живот и обичаји народа српскога/7]]
== Аутори и Ауторке ==
[[Аутор:Љубомир Недић|'''Љубомир Недић''']]<br />
[[Песме Милете Јакшића]]✅ • [[Хрваштина у српскоме језику]]✅ • [[Л. К. Лазаревић]]📝 •<br />
[[Аутор:Проспер Мериме|'''Проспер Мериме''']]<br />
[[Таманго]]📝 • [[Илска венера]] • [[Визија Карла XI]]✅📝 • [[Хроника о владавини Карла IX]]<br />
[[Аутор:Јован Скерлић|'''Јован Скерлић''']]<br />
⭐[[О Коштани]]✅ • [[Анте Старчевић]]✅ • [[Омладински конгреси]]📝 • [[Догматичка и импресионистичка критика]]📝
* [[Тренуци, од Данице Марковић]] (1905)
<br />
[[Аутор:Јелица Беловић Бернаджиковска|'''Јелица Беловић Бернаджиковска''']]<br />
[[Модерне жене]]📝 • [[Жена будућности]] • [[Хенрик Шјенкијевић]]
== Нацрти ==
[[Аутор:Максим Горки|'''Максим Горки''']]<br />
[[Кан и син]]✅ • [[Прича о добром ђаволу]] • [[Песма о соколу]] • [[Једном с јесени...]] • [[У степи]] • [[Зазубрина]] • [[Пред животом]]✅ • [[Сат (Горки)|Сат]]✅ • [[Болес]]📝 • [[Легенда (Горки)|Легенда]] • [[Пролетње мелодије]]✅ • [[Тамница (Горки) |Тамница]]📝<br />
[[Аутор:Ги де Мопасан|'''Ги де Мопасан''']]<br />
[[Јака као смрт]] • [[Растанак (Мопасан)|Растанак]] • [[Две мале приче]] • [[Коко]] • [[Самоубиство]] • [[Он?]] • [[Два пријатеља]] • [[Ко зна?]] • [[Чика Монжиле]] • [[Старудије]] • [[Растанак (Мопасан) |Растанак]] • [[Са села]] • [[Исповест (Мопасан)|Исповест]] • [[У пролеће (Мопасан)|У пролеће]] • [[Симонов тата]]<br />
== Завршено ==
''али ваљало би још који пут опет ишчитати и прегледати:''<br />
🌟 [[Житије Ајдук-Вељка Петровића]]
* [[Карађорђе Петровић]]
* [[Хрваштина у српскоме језику]]
⭐ [[Песме Милете Јакшића]]
* [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848]]<br />
🌟 [[Чучук-Стана]]
* [[Бој у Фундини]]
* [[Једна војничка успомена]]
* [[Сава Дангубић и Карађорђе]]<br />
❗[[Визија Карла XI]]
* [[О српским женама]]<br />
⭐ [[Анте Старчевић]]
== Поезија ==
* '''[[Аутор:Хајнрих Хајне|Хајнрих Хајне]]'''<br />
[[Пут у Кевлар]] • [[Ја те љубим... (Хајнрих Хајне)|Ја те љубим...]] • [[Вечерњи се сутон спушта...]] • [[Лотосов цвет]] • [[Порука (Хајне)|Порука]] • [[Белзацер]] • [[Јадни Петар]] • [[Ти тако мила си, лепа]] <br />
* '''[[Аутор:Михаил Љермонтов|Михаил Љермонтов]]'''
[[Мцири]] • [[Жеља (Љермонтов)|Жеља]]✅ • [[Анђео]]✅ • [[Чаша живота]]✅ • [[Молитва (Љермонтов)|Молитва]]✅ • [[Порука (Љермонтов)|Порука]]✅ • [[Палестинска гранчица]]✅ • [[Козачка песма уз колевку]]✅ • [[Крст на Кавказу]]✅<br />
* '''[[Аутор:Јован Дучић|Јован Дучић]]'''
[[Аида]] • [[Истоку]]
* '''[[Аутор:Александар Пушкин|Александар Пушкин]]'''
[[Анџело]]✅ • [[Кавказ]]✅ • [[Зимње вече]]✅ • [[Село (Пушкин)|Село]]✅ • [[Руслан и Људмила]]📝 • [[Шкотска песма]]✅ • [[Песник (Пушкин)|Песник]]✅ • [[Сужањ (Пушкин)|Сужањ]]✅
• [[Камени гост]]❗• [[Безверје]]✅
* '''[[Аутор:Виктор Иго|Виктор Иго]]'''
[[Натпис („Легенде Векова“)]]📝 • [[Песма о свечаности Нероновој]]✅ • [[Сиротиња (Иго)|Сиротиња]]<br />
* [[Аутор:Пол Верлен|'''Пол Верлен''']]<br />
[[Срећа (Верлен)|Срећа]]✅ • [[Савитри]]✅ • [[Сумрак мистичног вечера]]✅ • [[Бели месец]]✅
== Ново (проверити) ==
[[Благо цара Радована: О херојима (Глава 1)]]<br />
[[Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)]]<br />
[[Благо цара Радована: О херојима (Глава 3)]]❗
39fdhxs0mocu5k8tlaluxdx67095lnc
Тамница (Горки)/V
0
60103
139841
2025-07-10T16:40:09Z
Coaorao
19106
Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Максим Горки|Максим Горки]] | [[Тамница (Горки)|Тамница]] | -{Превео: В. Б.}- | [[Тамница (Горки)/IV|-{IV}-]] | '''V''' | [[Тамница (Горки)/VI|-{VI}-]] }} ...Преглед је већ давно свршен, и тамница спава тешким сном. Кроз шупљине на вр…
139841
wikitext
text/x-wiki
{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Максим Горки|Максим Горки]]
| [[Тамница (Горки)|Тамница]]
| -{Превео: В. Б.}-
| [[Тамница (Горки)/IV|-{IV}-]]
| '''V'''
| [[Тамница (Горки)/VI|-{VI}-]]
}}
...Преглед је већ давно свршен, и тамница спава тешким сном. Кроз шупљине на вратима, из ходника с времена на време допиру некакви чудновати звуци: мора бити да неко шапће, бунца у сну. Испред врата је полако вукао ноге надзорник — данас је дежурни — старац са непокретним очима. Он полако хода по ходнику и мрмља, а Миша лежи на кревету, и пажљиво прислушкујући, мисли.<br />
Данас за време шетње, богињави му је довршио причање своје историје. Он је био син некаквог официра, који је преварио његову матер, шваљу, и напустио је, — оставивши јој за успомену своју фотографију и дете. Млада је жена четрнаест година неговала сина, и непрестано радила, радила без одмора, не имајући у животу ничега осим детета. Она га је дала у парохијску школу, затим у варошку, али тамо једном учитељ повуче дечка за косе, а мати, не рекавши никада своме сину чак ни грубе речи узе га к себи. Затим, већ после две године, она му нађе место практиканта код адвоката, а сама је и даље шила, правила цвеће, везла чарапе и непрестано радила и радила. Сина јој узеше у војску, и он тамо, васпитан материном љубављу и заљубљен у матер, не могавши полнети да му наредник исмева мајку, удари старешину за време учења. Због тога су га послали на три године у дисциплински батаљон, не рачунајући му за то време године службе, а његова мати, већ старица, и даље је радила и плакала због тешког живота свога сина.<br />
Одслуживши у војсци седам година, изгњечен, измучен, преплашен, врати се кући, и нађе своју матер скоро ослепелу; она већ није могла радити, него је ишла по црквеној порти и просила милостињу… Али и тада му она поклони појас који беше сама извезла, последњи рад старачких руку и полуслених очију, последњи израз своје снаге, коју је, не ропћући, предала своме сину. Он неколико месеци није могао наћи себи рада и живео је од милостиње коју је скупљала мати. После тога она је потпуно ослепила. Напослетку, он доби место у тамници, а неко смести слепу старицу у дом за немоћне, и она тамо сад везе чарапе своме сину…<br />
— Каква је то жена! — мишљаше Миша. Колико је труда и љубави у њеном животу… колико просте, дирљиве лепоте!<br />
Он се сети плашљивих, непојмљивих очију богињавог стражара, његова тиха гласа...<br />
— А какав је смисао? Каква смисла има и ова љубав и мука, кад син ипак...<br />
— Господин Маљињин! — зачу се јасни шапат.<br />
Миша скочи са кревета — на прозорчићу се узнемирено светљаше око надзорниково.<br />
— Зашто говорите? — питаше старац.<br />
— Ja? Ja — не говорим… зачуђено одговори Миша.<br />
— Па ја сам чудо!<br />
— То је, мора бити, онако...<br />
— Да, да… А ви се — савлађујте...<br />
Надзорниково се око за тренутак сакри, затим се поново појави, и старац проговори опрезним шапатом:<br />
— Ето исто је тако непрестано говорио са самим собом… сам затворен ту један… истину да кажем… синовац ми је...<br />
— Па? — брзо упита Миша.<br />
— Па одвели су га у лудницу...<br />
— То је био ваш синовац?<br />
— Да, да… шапутао је старац, и око му је чудновато скакало, — мора бити да је надзорник у знак потврде махао главом.<br />
— Па — он је седео овде? — тихо упита Миша.<br />
— У ћелији број 9…<br />
— И ви сте га… ви сте — такође били овде? — после мале паузе рече Миша, осећајући како му се непријатно и хладно стеже срце.<br />
— Ја сам овде — седамнаест година, — мирно одговори старац и додаде: сад је настала осамнаеста...<br />
Миша је гледао на мутно старчево око, на његов дуги, рекавичав нос и хтеде га упитати:<br />
— Да ли сте и свога синовца овако исто стражарили као мене?<br />
Али, бојећи се да не увреди старца, он га не упита за то, него само:<br />
— Јесте лʼ одавно овде?...<br />
— Почекајте мало, да донесем столицу — прошапута старац, подмигнувши — иначе… тешко ми је да се сагињем… боле ме леђа!…<br />
Он оде. Миша је стајао испред врата слушајући како је вукао ноге и мишљаше:<br />
— Ако човек има душу — код овога је она мора бити тако мрачна, намрштена и сува као и његово лице…<br />
Старац се врати, нечујно примаче столицу к вратима и поново се на округлом отвору појави његово око и космата, седа обрва, високо подигнута више њега.<br />
— Ето, овако је боље, — проговори он.<br />
— Не могу да спавам — боле ме кости… А не спавате ни ви, па ћемо се бар поразговарати… Ноћу се то може… дању се — не сме, а ноћу — ко би могао дознати? Дању се и ја претварам као да сам божем строг према вама… друкчије није могућно: власт тако захтева! А ноћу се може и с вама поразговарати… Сем тога — какав сте ми ви злочинац? Нисте убили, нисте покрали… еј-еј! Па како сте румени, млади… жао ми вас је… Смејете се, радујете се, као да су вам чин дали… еј младости! Боље да се покорите старијима…<br />
Миши постаде непријатно да га слуша, те се нервозно наже према вратима и упита старца:<br />
— Чиме се занимао ваш синовац?<br />
Поново зазвуча у собици сув, једнолик глас:<br />
— Бравар… Убио је инжињера… О њему су чак по новинама писали… наравно. Он ми је сам читао новине… Случајно дођоше до нас, а у њима баш о њему и писаше… Он је читао и… смејао се… ето, као и ви… Био је снажан момак… Мати му — моја сестра — плакала, плакала… Али узалуд — сузама се крв не пере… Дешавало се да га запитам: „Па Фјодоре, каква ти се свиди тамница?” А он само фркће… У почетку — непрестано је ћутао, био је љут. А затим — почео је говорити… па и претерао… Ето као ви…<br />
— А шта је он говорио? — полако се обавештаваше Миша.<br />
— Тако — свашта… а ко га зна? А да не будете ви из Калуге?<br />
— Да…<br />
— Да, да… познато ми презиме. У Калузи је био поштар Маљињин...<br />
— То ми је отац...<br />
— Да, да… Па и ја сам из Калуге… да! Је ли вам жив отац?<br />
— Умро је...<br />
— Та-а-ако… сви ћемо умрети!<br />
Обоје су говорили шапатом, и гласови су им шуштали у тишини, као суво лишће у јесен. Тамо иза прозора, потмуло су тапкали по земљи одмерени кораци стражара, као да су означавали пролазеће минуте. А однекуд из даљине, кроз влажну таму ноћи, једва чујно, допирали су звуци звона, искуцавајући сате, тужно певајући.<br />
— Да ли вам је овде досадно? — упита Миша.<br />
— Старцима је свуда досадно… одговори му испред врата хладни, једнолики шапат.<br />
— А… да ли вам је било жао синовца… кад је овде седео?<br />
— А зашто да ми га је жао, кад је убио човека… Сестре ми је жао… А ко човека убије...<br />
Наједанпут старац заћута и лица му нестаде, као да пропаде у земљу! Миша је гледао кроз прозорчић и чекао.<br />
— Зашто лажеш? — одјекну испред врата, мирно, тихо питање.<br />
— Шта сте рекли? — упита Миша, нагињући се према отвору на вратима.<br />
Лице старчево се изравна са његовим лицем и лагано, мичући танким уснама великих уста, окружених праменовима седе косе, старац машући главом, и као осмејкујући се рече:<br />
— Слагао сам… жао ми је било Феђке… био је исто тако младо момче као и ви… тек је почео био да живи…<br />
Наједном се кроз ходник разлеже дирљив јаук, који поремети тишину, баш као што силина ветра усколеба тамну воду заспалог језера.<br />
— Не биј… народе… не дајте ме!<br />
— Шта је то? Шта? — задрктавши узвикну Миша.<br />
— Ш-шш! — зашишта старац. Ништа… То он у сну… они често вичу. Та сваки има своју савест… А сад, лезите па спавајте… Лезите, Бог вас чувао. Већ је искуцало дванаест…
== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', 1. 11. 1906. Књига XVII, Број 9. Стр. 660–664.
mvpd04eovhog1cznffnwifcd1ip57b2
139842
139841
2025-07-10T16:42:23Z
Coaorao
19106
139842
wikitext
text/x-wiki
{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Максим Горки|Максим Горки]]
| [[Тамница (Горки)|Тамница]]
| -{Превео: В. Б.}-
| [[Тамница (Горки)/IV|-{IV}-]]
| '''V'''
| [[Тамница (Горки)/VI|-{VI}-]]
}}
...Преглед је већ давно свршен, и тамница спава тешким сном. Кроз шупљине на вратима, из ходника с времена на време допиру некакви чудновати звуци: мора бити да неко шапће, бунца у сну. Испред врата је полако вукао ноге надзорник — данас је дежурни — старац са непокретним очима. Он полако хода по ходнику и мрмља, а Миша лежи на кревету, и пажљиво прислушкујући, мисли.<br />
Данас за време шетње, богињави му је довршио причање своје историје. Он је био син некаквог официра, који је преварио његову матер, шваљу, и напустио је, — оставивши јој за успомену своју фотографију и дете. Млада је жена четрнаест година неговала сина, и непрестано радила, радила без одмора, не имајући у животу ничега осим детета. Она га је дала у парохијску школу, затим у варошку, али тамо једном учитељ повуче дечка за косе, а мати, не рекавши никада своме сину чак ни грубе речи узе га к себи. Затим, већ после две године, она му нађе место практиканта код адвоката, а сама је и даље шила, правила цвеће, везла чарапе и непрестано радила и радила. Сина јој узеше у војску, и он тамо, васпитан материном љубављу и заљубљен у матер, не могавши полнети да му наредник исмева мајку, удари старешину за време учења. Због тога су га послали на три године у дисциплински батаљон, не рачунајући му за то време године службе, а његова мати, већ старица, и даље је радила и плакала због тешког живота свога сина.<br />
Одслуживши у војсци седам година, изгњечен, измучен, преплашен, врати се кући, и нађе своју матер скоро ослепелу; она већ није могла радити, него је ишла по црквеној порти и просила милостињу… Али и тада му она поклони појас који беше сама извезла, последњи рад старачких руку и полуслених очију, последњи израз своје снаге, коју је, не ропћући, предала своме сину. Он неколико месеци није могао наћи себи рада и живео је од милостиње коју је скупљала мати. После тога она је потпуно ослепила. Напослетку, он доби место у тамници, а неко смести слепу старицу у дом за немоћне, и она тамо сад везе чарапе своме сину…<br />
— Каква је то жена! — мишљаше Миша. Колико је труда и љубави у њеном животу… колико просте, дирљиве лепоте!<br />
Он се сети плашљивих, непојмљивих очију богињавог стражара, његова тиха гласа...<br />
— А какав је смисао? Каква смисла има и ова љубав и мука, кад син ипак...<br />
— Господин Маљињин! — зачу се јасни шапат.<br />
Миша скочи са кревета — на прозорчићу се узнемирено светљаше око надзорниково.<br />
— Зашто говорите? — питаше старац.<br />
— Ja? Ja — не говорим… зачуђено одговори Миша.<br />
— Па ја сам чудо!<br />
— То је, мора бити, онако...<br />
— Да, да… А ви се — савлађујте...<br />
Надзорниково се око за тренутак сакри, затим се поново појави, и старац проговори опрезним шапатом:<br />
— Ето исто је тако непрестано говорио са самим собом… сам затворен ту један… истину да кажем… синовац ми је...<br />
— Па? — брзо упита Миша.<br />
— Па одвели су га у лудницу...<br />
— То је био ваш синовац?<br />
— Да, да… шапутао је старац, и око му је чудновато скакало, — мора бити да је надзорник у знак потврде махао главом.<br />
— Па — он је седео овде? — тихо упита Миша.<br />
— У ћелији број 9…<br />
— И ви сте га… ви сте — такође били овде? — после мале паузе рече Миша, осећајући како му се непријатно и хладно стеже срце.<br />
— Ја сам овде — седамнаест година, — мирно одговори старац и додаде: сад је настала осамнаеста...<br />
Миша је гледао на мутно старчево око, на његов дуги, рекавичав нос и хтеде га упитати:<br />
— Да ли сте и свога синовца овако исто стражарили као мене?<br />
Али, бојећи се да не увреди старца, он га не упита за то, него само:<br />
— Јесте лʼ одавно овде?...<br />
— Почекајте мало, да донесем столицу — прошапута старац, подмигнувши — иначе… тешко ми је да се сагињем… боле ме леђа!…<br />
Он оде. Миша је стајао испред врата слушајући како је вукао ноге и мишљаше:<br />
— Ако човек има душу — код овога је она мора бити тако мрачна, намрштена и сува као и његово лице…<br />
Старац се врати, нечујно примаче столицу к вратима и поново се на округлом отвору појави његово око и космата, седа обрва, високо подигнута више њега.<br />
— Ето, овако је боље, — проговори он.<br />
— Не могу да спавам — боле ме кости… А не спавате ни ви, па ћемо се бар поразговарати… Ноћу се то може… дању се — не сме, а ноћу — ко би могао дознати? Дању се и ја претварам као да сам божем строг према вама… друкчије није могућно: власт тако захтева! А ноћу се може и с вама поразговарати… Сем тога — какав сте ми ви злочинац? Нисте убили, нисте покрали… еј-еј! Па како сте румени, млади… жао ми вас је… Смејете се, радујете се, као да су вам чин дали… еј младости! Боље да се покорите старијима…<br />
Миши постаде непријатно да га слуша, те се нервозно наже према вратима и упита старца:<br />
— Чиме се занимао ваш синовац?<br />
Поново зазвуча у собици сув, једнолик глас:<br />
— Бравар… Убио је инжињера… О њему су чак по новинама писали… наравно. Он ми је сам читао новине… Случајно дођоше до нас, а у њима баш о њему и писаше… Он је читао и… смејао се… ето, као и ви… Био је снажан момак… Мати му — моја сестра — плакала, плакала… Али узалуд — сузама се крв не пере… Дешавало се да га запитам: „Па Фјодоре, каква ти се свиди тамница?” А он само фркће… У почетку — непрестано је ћутао, био је љут. А затим — почео је говорити… па и претерао… Ето као ви…<br />
— А шта је он говорио? — полако се обавештаваше Миша.<br />
— Тако — свашта… а ко га зна? А да не будете ви из Калуге?<br />
— Да…<br />
— Да, да… познато ми презиме. У Калузи је био поштар Маљињин...<br />
— То ми је отац...<br />
— Да, да… Па и ја сам из Калуге… да! Је ли вам жив отац?<br />
— Умро је...<br />
— Та-а-ако… сви ћемо умрети!<br />
Обоје су говорили шапатом, и гласови су им шуштали у тишини, као суво лишће у јесен. Тамо иза прозора, потмуло су тапкали по земљи одмерени кораци стражара, као да су означавали пролазеће минуте. А однекуд из даљине, кроз влажну таму ноћи, једва чујно, допирали су звуци звона, искуцавајући сате, тужно певајући.<br />
— Да ли вам је овде досадно? — упита Миша.<br />
— Старцима је свуда досадно… одговори му испред врата хладни, једнолики шапат.<br />
— А… да ли вам је било жао синовца… кад је овде седео?<br />
— А зашто да ми га је жао, кад је убио човека… Сестре ми је жао… А ко човека убије...<br />
Наједанпут старац заћута и лица му нестаде, као да пропаде у земљу! Миша је гледао кроз прозорчић и чекао.<br />
— Зашто лажеш? — одјекну испред врата, мирно, тихо питање.<br />
— Шта сте рекли? — упита Миша, нагињући се према отвору на вратима.<br />
Лице старчево се изравна са његовим лицем и лагано, мичући танким уснама великих уста, окружених праменовима седе косе, старац машући главом, и као осмејкујући се рече:<br />
— Слагао сам… жао ми је било Феђке… био је исто тако младо момче као и ви… тек је почео био да живи…<br />
Наједном се кроз ходник разлеже дирљив јаук, који поремети тишину, баш као што силина ветра усколеба тамну воду заспалог језера.<br />
— Не биј… народе… не дајте ме!<br />
— Шта је то? Шта? — задрктавши узвикну Миша.<br />
— Ш-шш! — зашишта старац. Ништа… То он у сну… они често вичу. Та сваки има своју савест… А сад, лезите па спавајте… Лезите, Бог вас чувао. Већ је искуцало дванаест…<br />
Он устаде и пође даље, а ноге је тако вукао, као да су по поду вукле нешто велико, меко, врло тешко.<br />
Миша приђе кревету, леже и управи тужне очи на камени, прљави свод, који се ћутећи над његовом главом налазаше, и безсана ноћ, пупа мисли, окружи га тишином…
== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', 1. 11. 1906. Књига XVII, Број 9. Стр. 660–664.
ks10laxv2bprm6lh7byhjw4l1yi2gok