Моја комшиница

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.46.0-wmf.21</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
      <namespace key="1728" case="first-letter">Event</namespace>
      <namespace key="1729" case="first-letter">Event talk</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Моја комшиница</title>
    <ns>0</ns>
    <id>8784</id>
    <revision>
      <id>142260</id>
      <parentid>10752</parentid>
      <timestamp>2026-03-27T10:47:43Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <minor />
      <comment>Додат извор, усклађен је текст с извором</comment>
      <origin>142260</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="4621" sha1="2ra411xsg8m2q6xckwd6y078mdra2kt" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Моја комшиница
| одељак= 
| аутор= Алекса Шантић 
| година=1901
| белешке=
}}

&lt;poem&gt;
Има неко доба, све ме чежња мори,
Све ми нешто срце уздише и гори,
Па ти немам, брате, ни мира ни станка,
Него дуге ноћи ја бдијем без санка
И стишивам срце и с њиме се мучим,
Па до зоре тако памети га учим.
Али лудо срце не чује шта зборим,
Него ме све пати ударима горим
И дршће и стрепи, као лист са прута,
И зове ме тамо одмах преко пута —
Под широким дудом, од стољетних дана,
Гдје кућица стоји кречом окречана,
Па кô да су вјетри снијег нанијели,
Спрам јаркога сунца она се бијели,
А ноћу, кад св’јетла мјесечина гране,
Под дудовом сјенком она блескат’ стане.

Ту је, ту је оно што ми срце мами,
С њега ноћу бдијем до у освит сами, —
Ту је оно благо што ми дух зачара,
Ту је стручак смиља, ту је злато Мара!…
Кунем вам се, људи, свијем на свијету,
Што је бистре росе на горском цвијету,
Да ни једна капца није тако блага
Као што је онаи блага и драга!
Кунем вам се, нико, откад јарко сунце грије,
Запамтио нико ’наке очи двије,
Лијепе и мудре, дубоке и црне,
Пуне живе ватре куд ми душа срне!
И кунем се, што је ђула и бехара,
Све би својим лицем застидила Мара, —
Па још коса пуста, она коса врана,
Би мехлемом била и најљућих рана!…

Од јутра до мрака с прозора је гледим,
Па уздишем тако, чезнем и блиједим,
А мајчино благо послује и ради,
Ту у ниску софу драги шебој сади,
До шебоја црвен и каранфил се нија,
Уз каранфил густи феслиђен се свија,
Па кад вјетар с дуда лагано запири,
Од Марина цв’јећа сва махала мири…
А кад с цв’јећем није, по шареном платну
На ђерђефу лаком везе грану златну
И уз дивни везак тиху пјесму слаже,
Ону слатку пјесму што је срце каже:
„О, сунашце јарко, свом смирају пођи!
О, мој драги, ти ми под пенџере дођи!…” —
Па пут неба често мили поглед пусти,
Ко да једва чека да се нојца спусти…
Па још, болан друже, кад неђеља сване,
На авлиска врата када Мара стане!
Бих, тако ми бога, аџамија посто,
У механи пио и без гроша осто!
Јер, да само видиш, у лијепе Маре
Какве ли су пусте димије од харе,
Каква ли је на њој таласија ткâна,
Што јој њедра крије са два ђула рâна, —
Какав ли је они мрки фесић пусти,
Са бисерли граном, виш’ повија густи’!
Па да чујеш звекет оних златних гривнâ,
Кад наранчу жуту хитне цура дивна.
И да видиш осм’јех на луцу јој жарком,
Би и тебе, болан, раставила с мајком!
Па још оне очи, што сву милост нуде! —
Благо оном чија вјереница буде!…
&lt;/poem&gt;

== Извор ==
''Бранково коло'', 29. март 1901. Година VII, број 13. Стр. 385.

{{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}}

[[Категорија:Шантићеве песме 1901.]]
[[Категорија:Алекса Шантић]]</text>
      <sha1>2ra411xsg8m2q6xckwd6y078mdra2kt</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Ноћ у Боки</title>
    <ns>0</ns>
    <id>8786</id>
    <revision>
      <id>142261</id>
      <parentid>10754</parentid>
      <timestamp>2026-03-27T10:56:05Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <minor />
      <comment>додат извор, усклађен је текст с извором</comment>
      <origin>142261</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1418" sha1="le4dr4oluntl6f0zm9dm1gmp84wykb6" xml:space="preserve">
;[[Аутор:Алекса Шантић|Алекса Шантић]] 
{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Ноћ у Боки
| одељак= 
| аутор= Алекса Шантић 
| година=1901
| белешке=
}}

&lt;poem&gt;
Херцег-Нови ћути… Тек с Тврткова града
Из бршљана свелог, пун бола и јада,
     Свети гласак звони…
Да л’ то добри анђô над могилом нада
     Благе сузе рони?…
Ил’ рањено тиче у ту нојцу црну
Са починка свога са цијуком прхну?…

Не! Ја знадем гласак што се болом креће:
То Ловћенска вила на рујине слеће
     Па их сузом кваси.
За златнијем добом, што се вратит’ неће,
     Златне трга власи
И цјелива бршљан — цигли в’јенац свео,
На развали краља што се тужно сплео…
&lt;/poem&gt;

== Извор ==
''Бранково коло'', 22. фебруар 1901. Година VII, број 8. Стр. 225.

{{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}}

[[Категорија:Алекса Шантић]]
[[Категорија:Шантићеве песме 1901.]]</text>
      <sha1>le4dr4oluntl6f0zm9dm1gmp84wykb6</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>142262</id>
      <parentid>142261</parentid>
      <timestamp>2026-03-27T10:56:19Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <minor />
      <origin>142262</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1348" sha1="ht7uqed0r8p7rubfa1kldldy1w0pjwt" xml:space="preserve">{{квалитет|100%}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Ноћ у Боки
| одељак= 
| аутор= Алекса Шантић 
| година=1901
| белешке=
}}

&lt;poem&gt;
Херцег-Нови ћути… Тек с Тврткова града
Из бршљана свелог, пун бола и јада,
     Свети гласак звони…
Да л’ то добри анђô над могилом нада
     Благе сузе рони?…
Ил’ рањено тиче у ту нојцу црну
Са починка свога са цијуком прхну?…

Не! Ја знадем гласак што се болом креће:
То Ловћенска вила на рујине слеће
     Па их сузом кваси.
За златнијем добом, што се вратит’ неће,
     Златне трга власи
И цјелива бршљан — цигли в’јенац свео,
На развали краља што се тужно сплео…
&lt;/poem&gt;

== Извор ==
''Бранково коло'', 22. фебруар 1901. Година VII, број 8. Стр. 225.

{{ЈВ-аутор|Алекса Шантић|1924}}

[[Категорија:Алекса Шантић]]
[[Категорија:Шантићеве песме 1901.]]</text>
      <sha1>ht7uqed0r8p7rubfa1kldldy1w0pjwt</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Песме сунца 1 (Дучићеве песме)</title>
    <ns>0</ns>
    <id>11097</id>
    <revision>
      <id>142256</id>
      <parentid>140432</parentid>
      <timestamp>2026-03-27T10:08:15Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <minor />
      <comment>/* Једне вечери у сутон */</comment>
      <origin>142256</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="23100" sha1="9s01ilnlvl11lor4prp1pstjd3uw85m" xml:space="preserve">{{заглавље
| претходна=
| следећа=[[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)|Јадрански сонети]]
| наслов=[[Песме сунца (Дучићеве песме)|ПЕСМЕ СУНЦА]]
| одељак=
| аутор=Јован Дучић
| белешке=
}}

&lt;center&gt;'''СЕНКЕ ПО ВОДИ'''&lt;br&gt;''Пријатељима Алекси Шантићу и Атанасију Шоли''&lt;/center&gt;

==Залазак сунца==
Још бакрено небо распаљено сија, &lt;br&gt;
Сва река крвава од вечерњег жара; &lt;br&gt;
Још подмукли пожар као да избија  &lt;br&gt;
Из црне шуме старих четинара. &lt;br&gt;
Негде у даљини чује се да хукти &lt;br&gt;
Воденички точак промукнутим гласом; &lt;br&gt;
Дим и пламен ждеру небо које букти, &lt;br&gt;
А водено цвеће спава над таласом. &lt;br&gt;

Опет једно вече ... И мени се чини  &lt;br&gt;
Да негде далеко, преко трију мора, &lt;br&gt;
При заласку сунца у првој тишини, &lt;br&gt;
У блиставој сенци смарагдових гора -  &lt;br&gt;
Бледа, као чежња, непозната жена, &lt;br&gt;
С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме.  &lt;br&gt;
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена &lt;br&gt;
На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа, &lt;br&gt;
Разлеће се модро јато галебова; &lt;br&gt;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа &lt;br&gt;
Шумори ветар тужну песму снова. &lt;br&gt;
Упртих зеница према небу златном &lt;br&gt;
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако, &lt;br&gt;
Докле она плаче; а за морским платном, &lt;br&gt;
Изнемогло сунце залази, полако. &lt;br&gt;

И ја, коме не зна имена ни лица, &lt;br&gt;
Све сам њене мисли испунио саде. &lt;br&gt;
Верност се заклиње с тих бледих усница. &lt;br&gt;
Као смрт су верне љубави без наде! &lt;br&gt;
Вај, не реците ми никад: није тако, &lt;br&gt;
Ни да моје срце све то лаже себи, &lt;br&gt;
Јер ја бих тада плакô, ја бих вечно плакô, &lt;br&gt;
И никад се више утешио не би’. &lt;br&gt;

==У сумраку==
Одвела ме туга и мисли злослутне&lt;br&gt;
У поље, далеко. Трава пуна росе.&lt;br&gt;
Тужно стоје врбе изнад воде мутне,&lt;br&gt;
Хладни ветри мрсе зелене им косе.&lt;br&gt;
На западу негде полумртав блеска&lt;br&gt;
Угашеног дана задњи бледи пламен.&lt;br&gt;
Нема је нада мном ширина небеска,&lt;br&gt;
Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен.

Ево једно гробље. Ту леже сељаци,&lt;br&gt;
До суседа сусед, другар до другара;&lt;br&gt;
А док се у своду бришу задњи зраци,&lt;br&gt;
Побожно капела стоји крај њих стара.&lt;br&gt;
И доле у селу задњи огњи згасли -&lt;br&gt;
Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна,&lt;br&gt;
Међ гробљем и селом још кривуда стаза,&lt;br&gt;
Сва бела и гола, кратка, вечно будна.

==Падање лишћа==
Корачаше нема, хладна поред мене, &lt;br&gt;
Без сребрне сузе у мутноме оку;&lt;br&gt;
Крај нас беху мртве руже и врбене,&lt;br&gt;
Падало је вече на воду широку&lt;br&gt;

Старе једне реке. Њен је корак био&lt;br&gt;
Кô корак самоће, нечујан и сетан.&lt;br&gt;
Бесмо тако тужни. Нас тишташе тио&lt;br&gt;
Исти јад без суза и бол истоветан.&lt;br&gt;

Мрак болесне ноћи засипаше прахом&lt;br&gt;
Платане по врту, језеро прозирно;&lt;br&gt;
Наша срца беху испуњена страхом&lt;br&gt;
Туда, где све тако умираше мирно.&lt;br&gt;

И кад у то вече што се већма мрачи,&lt;br&gt;
Приближисмо уста што ледено ћуте,&lt;br&gt;
Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи&lt;br&gt;
И сваки тај пољуб смрт једне минуте.&lt;br&gt;

Сваки удар срца, смрт нечег што живи!&lt;br&gt;
Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!&lt;br&gt;
У овај новембар чамотни и сиви,&lt;br&gt;
Не постоји Живот другде нег у Смрти.&lt;br&gt;

==Акорди==
Слушам у мирној љубичастој ноћи &lt;br&gt; 
Где шуште звезде; и мени се чини&lt;br&gt; 
Да често чујем у немој самоћи &lt;br&gt;
Певање сфера на топлој ведрини. &lt;br&gt;

И чујем тихо у осами тако &lt;br&gt;
Вечити шумор из земље и свода;&lt;br&gt; 
И слушам дуго, немо и полако, &lt;br&gt;
Те речи лишћа и тај говор вода. &lt;br&gt;

И ја разумем те гласе што хује, &lt;br&gt;
Тај језик Бића и тај шапат ствари...&lt;br&gt; 
Често све стане, још се само чује &lt;br&gt;
Куцање мог срца. Но исти удари &lt;br&gt;

Чуше се шумом, мирно закуцаше &lt;br&gt;
Удар за ударом, из стабла; и јасно&lt;br&gt; 
Куцну из црне рогози и шаше - &lt;br&gt;
Дуж целог поља ... Најзад, многогласно, &lt;br&gt;

Доле, под земљом! Негде у дубини &lt;br&gt;
Једнаким ритмом, као мукло звоно, &lt;br&gt;
Огромно срце зачу се у тмини: &lt;br&gt;
Удари мирно, тихо, монотоно.&lt;br&gt;

==Познанство==
Када је познах, небо беше мутно,&lt;br&gt;
Врти су мрели с болним нестрпљењем;&lt;br&gt;
Јесење воде шумиле злослутно,&lt;br&gt;
И све очајно журило за мрењем.

И младост моја није више знала&lt;br&gt;
За дане страсти и трзања њина:&lt;br&gt;
У моју душу њена сен је пала,&lt;br&gt;
Бледа и хладна, као месечина.

Глас њезин беше ко музика туге:&lt;br&gt;
И зато мишљах, у слушању многом,&lt;br&gt;
Само на прошлост, на јесени дуге,&lt;br&gt;
На хладна неба, и на тужна збогом.

Пољубац њезин беше тих и ледан,&lt;br&gt;
Мраморни пољуб; а коса јој плава&lt;br&gt;
Одисала је сетан мирис један&lt;br&gt;
Бокора ружа који доцветава.

И много пута, у јутра, без моћи,&lt;br&gt;
Пренем се као из оловних уза:&lt;br&gt;
Ја не знам шта сам сневао те ноћи,&lt;br&gt;
Али ми очи мутне, пуне суза.

==Тишина==
Заборављен предео у пропланку дугом,&lt;br&gt;
Обале под тешком тишином и травом&lt;br&gt;
Ту вечерње воде хује тихом тугом,&lt;br&gt;
А жалосне врбе шуме заборавом. &lt;br&gt;

У зеленој јасној помрчини грања,&lt;br&gt;
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,&lt;br&gt;
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,&lt;br&gt;
И огледа лице у модрилу речном. &lt;br&gt;

Ко зна откад тако. Но у немом долу,&lt;br&gt;
Глас пане ли само у та места чиста,&lt;br&gt;
Сва тишина тешко уздахне у болу;&lt;br&gt;
Рефрен патње оде од листа до листа.&lt;br&gt;

==Једне вечери у сутон==
Небеса беху мутна и раздрта,&lt;br&gt;
Студен у немој собној полутами;&lt;br&gt;
И допираше из самотног врта&lt;br&gt;
Музика кише. Ми смо били сами.

Хујаше негде ветар око виле&lt;br&gt;
Песму о тузи. И ја гледах тако&lt;br&gt;
На њеном челу и лицу од свиле,&lt;br&gt;
Где мутно вече умире, полако.

Ми бесмо неми; али ми се чини&lt;br&gt;
То вече да смо у ћутању дугом,&lt;br&gt;
Сами и тужни у хладној тишини,&lt;br&gt;
Сву повест срца рекли једно другом.

И тајне мисли болне и злослутне,&lt;br&gt;
И страх од патња којих нема више...&lt;br&gt;
Слушајућ тако те вечери мутне&lt;br&gt;
Ветрова песму и музику кише.

==Јабланови==
Зашто ноћас тако шуме јабланови,&lt;br&gt;
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме&lt;br&gt;
Жути месец споро залази за хуме,&lt;br&gt;
Далеке и црне, ко слутње; и снови.&lt;br&gt;

У тој мртвој ноћи пали су на воду,&lt;br&gt;
Ко олово мирну и сиву, у мраку.&lt;br&gt;
Јабланови само високо у зраку&lt;br&gt;
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду. &lt;br&gt;

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим&lt;br&gt;
Ко потоњи човек. Земљом према мени,&lt;br&gt;
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим,&lt;br&gt;
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.&lt;br&gt;

==Чекање==
Доћи ће и тренут последњи и свети,&lt;br&gt;
Када ћемо једном, мирно чекајући,&lt;br&gt;
Рећи једно другом: већ је време мрети,&lt;br&gt;
Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада,&lt;br&gt;
На ивици где се мрак и светлост дели,&lt;br&gt;
Замрзнуће мирно суза задњег јада,&lt;br&gt;
Јада што се никад, никад нисмо срели -

У сунчана јутра тражећ једно друго&lt;br&gt;
Крај зелених река; или ноћ кад броди,&lt;br&gt;
И док месечина непомично, дуго,&lt;br&gt;
Лежи хладна, бела, на заспалој води.

Док је прилазио час повратка свети,&lt;br&gt;
Уморни, тај сусрет вечно чекајући,&lt;br&gt;
Када ћемо рећи: већ је време мрети,&lt;br&gt;
Као што се каже: већ је време кући.

==Повратак==
Вратиће се опет када лишће пане,&lt;br&gt;
Кад заплачу хладни ветри обалама,&lt;br&gt;
Као успомена на помрле дане,&lt;br&gt;
Бледа и у црном, јавиће се нама.&lt;br&gt; 

Њен ће мирни корак да жалосно прати&lt;br&gt;
Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи&lt;br&gt;
Мраморно јој чело, нико неће знати&lt;br&gt;
Откуда је пала и шта она значи. &lt;br&gt;

Ко душа јесени, кад нам приђе тада,&lt;br&gt;
Испуниће стрепњом неког мирног јада&lt;br&gt;
Нас, и хладне врте, и природу бону. &lt;br&gt;

А кад стари клавир дирне руком лаком,&lt;br&gt;
Биће звуци црни: чиниће се сваком&lt;br&gt;
Као да прах ноћи пада по салону.&lt;br&gt;

==Чежња==
Небеса су празна; немо вече слази,&lt;br&gt;
Негде у алеји задњи зрачак блиста,&lt;br&gt;
Венус архаичка сама је на стази,&lt;br&gt;
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.

Вече ће јој тихо да окупа тело&lt;br&gt;
У мирису руже и у чистој роси;&lt;br&gt;
Месечина мирно да посребри чело,&lt;br&gt;
И поноћно иње да проспе по коси.

Гола, она чека; а поглед, пун жуди,&lt;br&gt;
Вапије у небо, и страда, и моли!&lt;br&gt;
И док стидно око у небеса блуди,&lt;br&gt;
Чежњом дрхћу прса и удови голи.

Тако ноћ пролази тихо, једнолико,&lt;br&gt;
Ветар месечином засипа и веје;&lt;br&gt;
Спи небо и земља; и не дозна нико&lt;br&gt;
Ту паганску љубав сред мртве алеје.

==Новембар==
Раширило се у немој висини&lt;br&gt;
Јесење небо, оловно и празно.&lt;br&gt;
Поља су пуста; врх ледина њиних&lt;br&gt;
Силази вече досадно и мразно.&lt;br&gt;
Као болесница ходи бледа река,&lt;br&gt;
Скелет врбака наднео се на њу.&lt;br&gt;
Чује се јецај и потмула јека -&lt;br&gt;
То ветри плачу високо у грању.&lt;br&gt;
И мраз се хвата над трулим стрњиком;&lt;br&gt;
Мокре су стазе и блатњави пути.&lt;br&gt;
Вечерње птице одилазе с криком&lt;br&gt;
У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути...&lt;br&gt;
Ја не знам зашто само тугу снијем,&lt;br&gt;
А нит што жалим, нити желим друго;&lt;br&gt;
И не знам зашто тражим да се скријем,&lt;br&gt;
И негде плачем дуго, дуго, дуго...

==Морска врба==
Сама врба стоји над морем, врх света,&lt;br&gt;
Расплела је косу зелену и дугу,&lt;br&gt;
Наличи на нимфу која је проклета,&lt;br&gt;
Да постане дрво и да шуми тугу. &lt;br&gt;

Слуша песму гора када јутро руди,&lt;br&gt;
Агонију воде у вечери неме,&lt;br&gt;
Непомично стоји тамо где све блуди:&lt;br&gt;
Облаци и ветри, таласи и време. &lt;br&gt;

И ту шуми с њима, дајући, полако,&lt;br&gt;
Мору коју грану, ветру листак који:&lt;br&gt;
И, ко срце, себе кидајући тако,&lt;br&gt;
Тужно шуми живот. - Сама врба стоји.&lt;br&gt;

==Сат==
Дан болестан, мутан, небо непрозирно.&lt;br&gt;
Над безбојном водом мир вечерњи беше.&lt;br&gt;
Часовник невидљив негде изби мирно:&lt;br&gt;
Тад потоње руже лагано помреше. &lt;br&gt;

И кад опет изби: с топола се расу&lt;br&gt;
Задње мртво лишће. Мир је на све стране.&lt;br&gt;
Док понова куцну: тихо у том часу&lt;br&gt;
Једно гнездо паде високо са гране. &lt;br&gt;

Но скривено звоно кад под сводом ледним,&lt;br&gt;
И опет се зачу из топола стари,&lt;br&gt;
Сва долина страхом испуни се једним,&lt;br&gt;
И ужасном стрепњом, и паником ствари.&lt;br&gt;

==Поноћ==
У соби музеја глухо ноћно доба.&lt;br&gt;
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола&lt;br&gt;
Игра баханткиња. Ту лије Ниоба&lt;br&gt;
Мраморне и хладне сузе вечног бола.

Ту силно и болно под уједом гује&lt;br&gt;
Рве се Лаокон. На камену крутом&lt;br&gt;
Седи скрушен Едип... Мир је да се чује&lt;br&gt;
Где пролази тихо минут за минутом.

Али с црне куле кобан и потмуо&lt;br&gt;
Глас поноћног звона одјекну у тмини -&lt;br&gt;
Негде из дворане дуг се уздах чуо&lt;br&gt;
У мраку, у немој студеној тишини.

Пренула се нагло сва дворана ова:&lt;br&gt;
Свак осети да је туде у самоћи&lt;br&gt;
Млад, срушен, и рањен већ дваест векова,&lt;br&gt;
Гладијатор један умро ове ноћи.

==Зашто?==
Као скрушен браман што са страхом чува &lt;br&gt;
Урну, што прах драгих покојника крије,&lt;br&gt;
Безбожничка рука да је не разбије,&lt;br&gt;
И пепео свети ветар не раздува - &lt;br&gt;

Музо, зашто и ми не чувасмо тако&lt;br&gt;
Срце са пепелом покојника мили?&lt;br&gt;
Нико не би знао да смо тужни били,&lt;br&gt;
Да си ти јецала, и ја да сам плако. &lt;br&gt;

Јер како је света и чедна бескрајно&lt;br&gt;
Туга што се никад није речју рекла,&lt;br&gt;
Што је само тихо у сузу потекла,&lt;br&gt;
У бледилу лица јавила се тајно. &lt;br&gt;

Како ли је срећна душа која знаде&lt;br&gt;
Бити свет за себе, ко звезда небеска,&lt;br&gt;
Бачена у свемир што самотна блеска,&lt;br&gt;
Док светова крај ње блуде миријаде. &lt;br&gt;

И мора светлости сјаје и трепере,&lt;br&gt;
Век за веком тоне у пространства сјајна -&lt;br&gt;
А њен бол и живот остали су тајна&lt;br&gt;
За бескрајни простор и вечите сфере. &lt;br&gt;

И зашто не оста твоја књига мала&lt;br&gt;
Ко гроб сиромаха, гроб без историје,&lt;br&gt;
Ког у светом миру оскврнула није&lt;br&gt;
Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!&lt;br&gt;

==Поезија==
Мирна као мрамор, хладна као сена,&lt;br&gt;
Ти се бледо тихо девојче што снева.&lt;br&gt;
Пусти песма других нека буде жена,&lt;br&gt;
Која по нечистим улицама пева. &lt;br&gt;

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,&lt;br&gt;
Него жуте руже у те косе дуге:&lt;br&gt;
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,&lt;br&gt;
Одвећ горда да би живела за друге. &lt;br&gt;

Буди одвећ тужна са сопствених јада,&lt;br&gt;
Да би ишла икад да тешиш ко страда,&lt;br&gt;
А чедна, да водиш гомиле што нагле. &lt;br&gt;

И стој равнодушна, док око твог тела,&lt;br&gt;
Место китњастог и раскошног одела,&lt;br&gt;
Лебди само прамен тајанствене магле.&lt;br&gt;

==Зимски пастел==
Згурена на снегу сеоска капела&lt;br&gt;
Зебе усред гробља. Небеса су бела.&lt;br&gt;
Ниоткуд ни ветра да се јави шумом,&lt;br&gt;
И заплаче гдегод за крстом, за хумом.

Нити смрзло звоно час да куцне који,&lt;br&gt;
Укочено, мирно, још сказаљка стоји,&lt;br&gt;
Показујућ тако сред долине неме&lt;br&gt;
Сат, када је најзад умрло и време.

==Подне==
Над острвом пуним чемпреса и бора,&lt;br&gt;
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;&lt;br&gt;
И трепти над шумом и над обалама&lt;br&gt;
Слан и модар мирис пролетњега мора. &lt;br&gt;

Љубичасте горе, гранитне, до свода,&lt;br&gt;
Зрцале се у дну; мирно и без пене,&lt;br&gt;
Површина шушти и целива стене;&lt;br&gt;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода. &lt;br&gt;

Прах сунчани трепти над испраним песком,&lt;br&gt;
И сребрни галеб понекад се види,&lt;br&gt;
Светлуца над водом. И миришу хриди&lt;br&gt;
Мирисом од риба и модријем вреском. &lt;br&gt;

Све је тако тихо. И у мојој души&lt;br&gt;
Продужено видим ово мирно море:&lt;br&gt;
Шуме олеандра, љубичасте горе,&lt;br&gt;
И блед обзор што се протеже и пуши. &lt;br&gt;

Немо стоје у њој сребрнасте, родне&lt;br&gt;
Обале и врти; и светли и пали&lt;br&gt;
Младо, крупно сунце; и не шуште вали -&lt;br&gt;
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.&lt;br&gt;

==Римски сонет==
''Гроб на Апији''

Спава Цецилија Метела, још спава,&lt;br&gt;
Сто година преспи и сто нових зачне.&lt;br&gt;
Пева птић из жита и косач из травâ,&lt;br&gt;
А ништа да прене трепавице плачне.

У мрак бела стада са хумова сходе;&lt;br&gt;
Голуби из поља беже испред сене;&lt;br&gt;
Апијом се врате легије што воде&lt;br&gt;
Краље од истока, и пљачку, и плене.

Очи Цецилије мокрих трепавица,&lt;br&gt;
Од свег окренуте сад гледају другде;&lt;br&gt;
Нит их прену трубе ни глас ноћних птица.

Сто година мирно она пређе свугде:&lt;br&gt;
Лепота је смрти без својих граница...&lt;br&gt;
А мокре су очи окренуте другде.

==Самоћа==
Лежи река расута у мраку,&lt;br&gt;
Мртва, бела. Не чујем да прска&lt;br&gt;
Ни таласић између густих трска,&lt;br&gt;
Ни птић речни гдегод у врбаку.

Само дрхте у провидној тмини&lt;br&gt;
Две-три звезде беле у дну свода;&lt;br&gt;
И диже се изнад немих вода&lt;br&gt;
Црн силует шуме у висини.

Док блиснуше небеса у часу,&lt;br&gt;
И шум чудан прође по самоћи,&lt;br&gt;
Мирис липа долином се расу:&lt;br&gt;
Једна душа мину посред ноћи...

[[Категорија:Јован Дучић]]</text>
      <sha1>9s01ilnlvl11lor4prp1pstjd3uw85m</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Разговор:Марко Краљевић и брат му Андријаш</title>
    <ns>1</ns>
    <id>12544</id>
    <revision>
      <id>142254</id>
      <parentid>30531</parentid>
      <timestamp>2026-03-26T19:42:01Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>~2026-19036-79</username>
        <id>19782</id>
      </contributor>
      <comment>/* Objasnjavanje pesme */ нови одељак</comment>
      <origin>142254</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="532" sha1="ppezi03jattlkgk857ywsmo21k8vyg3" xml:space="preserve">Ne znam koje stavio pesmu,ali da dodam infomaciju.Pesma je iz putopisa Petra Hektorovića &quot;Ribanje i ribarsko prigovaranje&quot;, štampane 1555. Kad to ubacite kako treba, obrisite moju napomenu.Pozdrav!

{{бп|79.101.180.247|2:03, 18. мај 2009}}

== Objasnjavanje pesme ==

Da mi se pojasni ova pesma  na nivou djaka 3 razred
 danica — [[Посебно:Доприноси/&amp;#126;2026-19036-79|&amp;#126;2026-19036-79]] ([[Разговор с корисником:&amp;#126;2026-19036-79|разговор]]) 20:42, 26. март 2026. (CET)</text>
      <sha1>ppezi03jattlkgk857ywsmo21k8vyg3</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Аутор:Јелена Ј. Димитријевић</title>
    <ns>100</ns>
    <id>46696</id>
    <revision>
      <id>142257</id>
      <parentid>141337</parentid>
      <timestamp>2026-03-27T10:14:39Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <minor />
      <comment>/* 1901. */</comment>
      <origin>142257</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1882" sha1="holv25l4d7g6ataszj5aqipu2vopae4" xml:space="preserve">{{Аутор
| име = Јелена Ј. 
| презиме = Димитријевић
| иницијал_презимена = Д
| годинарођења = 1862
| годинасмрти = 1945
| опис = '''Јелена Ј. Димитријевић''' (1862—1945) била је српска књижевница.
| слика = Биста Јелене Ј. Димитријевић.jpg
| опис_слике =
| википедија =  Јелена Ј. Димитријевић
| вики_цитати = Јелена Ј. Димитријевић
| остава = 
| остава_кат = 
}}

== Песме ==
=== 1894. ===
* [[Заклетва (Јелена)|Заклетва]]
* [[Лири]]

=== 1897. ===
* [[Лутајте мисли]]

=== 1898. ===
* [[Ариф-бег и Стамболка]]

=== 1900. ===
* [[На Морави]]

=== 1901. ===
* [[С Босфора]]
* [[Мртва љубав]]

=== 1902. ===
* [[Сиромах сам (Јелена Димитријевић)|Сиромах сам]]
* [[Хајдемо!]]

=== 1903. ===
* [[Позна јесен]]

=== 1904. ===
* [[Чекање (Јелена Ј. Димитријевић)]]
* [[У њихно пролеће]]

=== 1912. ===
* [[Измирење]]

=== 1913. ===
* [[Њена исповест]]

=== ? ===
* [[Да л' те волим?]]
* [[Порука (Јелена)|Порука]]
* [[Њена звезда]]
* [[Сањалица]]

== Приповетке ==
* [[Сафи-Ханум]]
* [[Батка-Бунча и Стринка-Мариче]] (1905)
* [[Михалаћ]] (1906)
* [[Писма из Солуна]] (1908)
* [[Американка]] (1912)
* [[У Америци „нешто се догодило”]] (1924)

[[Категорија:Јелена Ј. Димитријевић|Јелена Ј. Димитријевић]]
[[Категорија:Српски књижевници]]</text>
      <sha1>holv25l4d7g6ataszj5aqipu2vopae4</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Житије Ајдук-Вељка Петровића</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59910</id>
    <revision>
      <id>142255</id>
      <parentid>142248</parentid>
      <timestamp>2026-03-27T10:06:14Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>142255</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="47409" sha1="7m4qqmp824cuejckjzkjpcjqo1uaeui" xml:space="preserve">{{Радови_у_току}}
{{Квалитет|100%}}{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов= Житије Ајдук-Вељка Петровића
| одељак=
| аутор= Вук Стефановић Караџић
| година=1826
| белешке=
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ајдук Вељко Петровић, војвода Крајински и комендат Неготински родио се око године 1780 у Црној ријеци у селу Леновцима. Кад Пасманџијске крџалије, тукући се с војском Бијоградском, попале и поарају Леновце (који се потом прозову Негалица), као и млога друга села наоколо, Вељко, као дијете од десетак-петнаест година, остави оца и мајку и браћу, и отиде у Видин, те се најми у некака Турчина, да му чува овце, или, управо, да послужује друге чобане; а послије неког времена дође у Пожаревац, и онђе се најми у војводе, да му готови јело. Пошто и ту проведе неко вријеме, задоцни се на васкрсеније играјући с момчадма у колу, те своме господару не зготови на вријеме вечере, зато га господар поћера да бије, а он утече и отиде у ''ајдуке'' к Станоју Главашу, с којим оно љето (1803. године) проведе. Кад пред зиму ајдуци отиду по јатацимa, њега Главаш намјести у наији Смедеревској у селу Дубони код некака човека, као да му чува овце. И тако на јатаку као најамлик чувајући овце ожени се у том селу, ушавши у кућу некакој удовици, рођаци или посестрими Станоја Главаша, која није знала да је он ајдук, него је мислила да је прави најамлик. Кад се у почетку 1804. године почне дизати буна на даије, он се једно вече обуче тајно код свога бившег газде у ајдучке аљине и припаше оружје, па онако накићен дође к жени у кућу, а жена, кад га види, стане се бусати рукама у прси: „Куку мене! међер сам ја пошла за ајдука!” Но он је утјеши, и запријети јој, да не казује ником ништа, па отиде да тражи друштво. Кад се већ буна почне, он се изнајприје држао са Станојем Главашем, а послије се прилијепи Ђуши Вулићевићу, као поглавици наији Смедеревске, и тако је узањга ишао и војевао готово двије године; а кад Ђуша (1805. године) погине у Смедереву, он остане код његова брата Вуице; но у том је већ и сам био стекао неколико момака и начинио се као буљубашица. Те зиме, између малог и великог Божића, дође са своја неколика момка пијан у Смедерево, те оплијени некаке Турке, који су се били предали Србима; зато га Срби позову на суд, но он не смиједне доћи, него побјегне опет у ајдуке, и тако се са својим момцима крио и веркао којекуда по крајини, док негђе, кад су се Срби спремали да дочекају Турке, изиђе с подоста момака, те се преда Црном Ђорђију, и тако се му се опрости све.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У почетку 1807. године, пошто Срби завладају Бијоградом, Вељко се стане молити Српском совјету, да му даду допуштење, да пређе из Параћинске наије на Криви вир, да побуни Црну ријеку или мали Тимок и да отме од Турака, за који посао није искао никаке помоћи, до један барјак, и отворено писмо, да сваки човек од бјегунаца или дошљака из онога краја, који оће, може слободно с њим поћи на тај посао. Понајвише ондашњих совјетника Српски нити су знали што је Криви вир, ни Црна ријека нити су тије имена прије чули  до од њега; зато су га изнајприје све разбијали, а кад им он досади молећи се сваки дан, онда рече Младен, који је као најстарији био у совјету: „Ајде, море, кад је тако навалио, да га пошљемо, па ако да Бог те што отме, добро, распространићемо о земљу нашу; ако ли погине и пропадне, ми му нијесмо криви, видиш да не ће да мирује, него ће отићи и без допуштења.” И тако му даду барјак, и отворено писмо, у коме га наименују буљубашом, и допусте му, да може сваки од дошљака из онога краја, који оће, поћи с њим слободно; и даду му још неколике стотине гроша новаца и мало џебане. Вељко сад с тим барјаком и с писмом скупи готово 100 којекаки бјегунаца и бећара из онога краја, па удари с њима управо преко Кривог вира, и дође у село у Подгорац, те онђе опколи некака бега у кули. Истина да с бегом није било више до десетак-петнаест душа, али је кула била тврда, за то му дању нијесу могли ништа учинити; а кад буде у вече, Вељко нађе у селу неколико буради и каца, па и напуни сламом и сијеном, и приваљавши под кулу запали, те тако упали кулу. Кад кула стаде горети, бег се преда. Ту Вељко нађе код бега у ћемеру 800 дуката, и још некаке двојице трговаца, који су били пошли да купе говеда, па се ту застали, пуне двије зобнице бијели новаца; осим тога поузима од Турака све оружје; а од аљина што буде у Турака боље, оно помијењају (Вељко и бег, а његови момци и остали Турци) за своје горе; тако Вељко узме и бегова ата себи, а њему даде свога коња, па га сјутрадан са свима Турцима испрати у Турску. По том Вељко искупи све своје момке у параду, па им ону једну торбу бијели новаца подијели свима једнако; тако им раздијели и оружје бегови момака; а што су узели од бега и она два трговца неколико пари лијепи пиштоља и ножева, од оније он најбоље избере за себе, а остало испоклања знатнијим момцима, говорећи једноме: „На, ти си мој бимбаша;” другоме: „ти си мој буљубаша;” трећему: „ти си мој барјактар” и т. д. Па онда ону другу торбу новаца запечати и по своме бимбаши пошаље совјету, и пише му, како је њему Бог дао, те је задобио, и од добитка својега шаље по ''по своме бимбаши'' дијел у народну касу. Кад бимбаша те новце с писмом донесе и преда совјету, совјетници нијесу знали, или ће се прије чудити, како Вељко тако одма доби толике новце и њима посла; или, од куд њему бимбаша, кад је он тек буљубаша! Најпослије дозову бимбашу унутра, па га запитају: „Ко си ти?” А он одговори: „Ја сам бимбаша господара Вељка.” — „А кад си ти бимбаша, шта је Вељко?“ — „Он је вели господар.” Да су господар и бимбаша искали што од совјета, могло би бити и више разговора, али будући да су давали, тако совјет прими торбу новаца драговољно, и благодари и бимбаши и  господару.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад чују остале субаше и бегови по Црној ријеци, шта је било од овога бега у Подгорцу, одма сви побјегну у Видин и у остале околне градове и вароши, а Црну ријеку оставе Вељку; но он не ћедне народ сав дизати на војску (као што је био обичај), него прикупи још нешто бећара и самовољаца, а народу каже, да раде сваки свој посао, а он ће и чувати од Турака, само да му војсци таин доносе; па се по том намјести у некаком селу да зимује, јер је било још рано, и био снијег ударио. Кад Турци у том чују, шта се ради по Црној ријеци, и разберу, да Вељко нема млого војске, онда се подигне из Видина неколико стотина Турака, и пођу на њега; а кад дођу на пошљедњи конак, па ће као сјутра ударити, онда он скупи све своје момке, па им рече: „Браћо! ми Турке овђе не можемо чекати, јер је њи млого више него нас; већ ајдемо, у име Бога, да ми ударимо ноћас на њи, па ако и како забунисмо и разбисмо, добро; ако ли им не могбудемо ништа учинити, а ми ћемо ноћ на главу, па у планину.” Па онда подигнувши све своје момке, отиде, те се полако привуку и уђу усред Турака, па уједанпут сви оборе ватру из пушака и стану викати Турски: „Бјежите! разби нас ајдук Вељко.” Турци се од пуцњаве и од вике онако иза сна смету, а коњи им се још изоткидају, па ударе преко логора и преко њи; и тако Турци побјегну, који пјешице, који бос, који гологлав, а сав логор оставе Србима. И од тада Вељко остане код своји момака и бимбаша и буљубаша ''господар'', а код совјета и Црнога Ђорђија ''рабри војвода'', а код Турака на свему ономе крају ''страшни непријатељ.''&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Године 1809. послије пропасти на Каменици чувао је Бању од Турака, и био му је совјет послао Стефана Живковића, као за управитеља или совјетника, бојећи се, да он са својом превеликом слободом и рабрости не би ђе војску своју лудо потръо и погубио. Тукући се ту око Бање с Турцима рани се и он и Живковић. Пошто и Турци опколе, и, држећи и неколике неђеље дана опкољене, врло притијесне, дођу им Младен и Вуица с војском у помоћ. Кад они виде и познаду Српску војску, онда Вељко, који се прије Живковића био ранио и већ се придигао, узјаше на ата, па кросред Турске војске изиђе међу Србе, те им каже, ђе ће ону ноћ поградити шанчеве и откуда ће ударити на Турке; па се онда кроз Турке врати у Бању, да уреди војску своју, да и она у одређено вријеме удари ђе треба. Кад Срби ови споља дођу у вече на оно мјесто, ђе им је Вељко казао, да начине шанац, онда се несрећом некако обори пушка некаком војнику Српском сама, те пукне, и тако се Српска војска побуни и утече натраг, а Вељко, кад чује ђе пушке пуцају, помисли, да Срби ударише на Турке, па удари и он изнутра, но Турци га узбију натраг. Кад у јутру сване, ато од Срба на одређеном мјесту нигђе никога, него им се вију барјаци чак негђе по некаким брдима; онда Вељко, не могући се више у Бањи држати (јер су му Турци били и воду узаптили), а не имајући већ никаке надежде на Србе, намисли, да с војском бјежи кроз Турке, па ко прође, прође, а ко остане, нек остане. Кад се он у својој соби спремао да бјежи, запитају ra момци, шта ће чинити са Живковићем, који је у другој соби рањен лежао, а он одговори поздраво, како ће Живковић чути: „Шта ћете учинити? Ако може ићи, нека иде, као и остали људи; ако ли не може, а ви му одсјеците главу, па понесите, да је Турци не носе.” Кад Живковић чује те ријечи, он помисли: „Шта! овај какав је луд, он ће то и учинити;” па скочи онако рањен, и нада између првије.&lt;br /&gt;,,
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад Турци те јесени дођу на Мораву, Вељко им је са својим бећарима изокола чинио велику штету и узнемиравао и плашио. А кад буде у Биограду о Новом љету на скупштини, оптуже га некаки кнешчићи и буљубашице, из они наија куда је он заповиједао да је некаке ђевојке силовао, и момци његови да су некаквим људима поотимали говеда и овце и продали као турско; и зато га Совјет осуди у кулу, но срећом његовом онај га дан не затворе него остане до ујутру, а он увече скупи своје момке па им каже: „Браћо, ја сам мислио мене зову у Биоград да ме питају колико сам рана љетос претрпео и колико ми је момака погинуло, колико ли сакати остало, и колико ми је кумбара више главе пукло, и колико је коња пода мном погинуло, и имам ли чим момцима ајлук исплатити; а они ме питају колико сам ђевојака обљубио; па сјутра оће да ме затворе у кулу, него бјежите да бјежимо одавде.“ Па се онда дигне са свима својим момцима и ту ноћ побјегне из Биограда. Кад ујутру стигну у Смедерево, онђе одјашу од коња те се одморе и ручају, и каже свакоме како је утекао из Биограда и иде управо к Миленку у Пореч: „Довде сам, вели, бјежао, а одавде ћу ићи полако; а ко је рад бити се и мријети, нека иде за мном.“ Из Смедерева послије ручка отиде преко Мораве и доље преко наије пожаревачке управо у Пореч, ђе гa Миленко једва дочека, и одреди му по 500 гроша на мјесец, а његовим бимбашама и буљубашама ком 200, ком 100, а момцима као и осталим бећарима.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад пређу Руси 1810. године у Крајину, отиде и он са својим момцима преда њи, и то је цијело љето с њима рабро војевао око Дунава и Тимока, и за раброст своју добио златну колајну; а под јесен је видио руску војску на Варварин, ђе се у оној славној битки ранио у лијеву руку, и потом у шаци мало остао сакат (нити је могао прста добро скупити ни исправити). Тога љета добије негђе од Турака врло лијепу сабљу, оковану сребром и златом и искићену камењем, па је преко ондашњега поглавара руске војске пошаље фелдмаршалу Каменскоме на дар, но он му је врати натраг, изговарајући се да он није вриједан такву сабљу носити, него нека је носи онај јунак који је од Турака задобио; и пошаље му 200 дуката на дар.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Премда се он тога љета састајао и помирно с Црним Ђорђијем, но у јесен остане опет код Миленка и код Петра, и они га по Новом љету (1811. године) доведу у Биоград, да би им са својим момцима био у помоћи ако се побију са Младеном и с Црним Ђорђијем. Црни Ђорђије пак и Младен, видећи да је он једина надежда и потпора Миленкова и Петрова, обласкају га и потукупе, па још изнесу некакво лажљиво писмо као да су Турци ударили на Бању, те га тако пошаљу на Крајину пред Турке, обећавајући да ће му се одма војводска диплома за њим послати, као што и буде.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Те исте године у љето скоче опет на њега оне буљубашице и кнешчићи из Бањске и из Црноријечке, који су сад већ на прошавшој скупштини војводе били постали, али од њега нијесу могли да војводују, те га оптуже Младену и Црном Ђорђију и, подмитивши писара Црног Ђорђија, дигну га са великом жалошћу његовом из Бање и премјесте у Неготин, мјесто Мише Карапанџића, који умре тога љета. Кад је тако дошао у Неготин, никаква другога богатства није имао осим добри коња и господскога руа и оружја; јер на војсци што је год откуд добијао, све је дијелио са својима; али ту 1812. године закупи од Совјета скеле и ђумруке на оном крају, те се срећом врло обогати но и тај добитак готово сав подијели са својим бимбашама и буљубашама.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад се 1813. године отворио рат с Турцима, одреди му Совјет и Црни Ђорђије још три кнежевине из наије пожеревачке у помоћ да чува онај крај од Турака. Пошто с осталим женама и с ђецом из Неготина испрати и он своју жену са снаама и с ђецом у Пореч, дође му један пријатељ, и виђевши по соби различне сребрне наките коњске и друге којекаке скупоцијене ствари, запита га увече насама, зашто и то није послао са женом у Пореч; а он му одговори: „Нека жене носе и чувају њиове кошуље и чарапе, и платно, и пређу и плетиво; а ово су ствари јуначке, које сам ја на сабљу добио и сад са сабљом ваља да и чувам; а који то није кадар сабљом чувати и бранити, није га вриједан ни имати. Срамота би било да Турци дођу у моју кућу па, код толике славе и имена мога, ништа у њој да не нађу.“ Пријатељ је тај његов намјеравао да иде у Биоград, но он га је задржавао и устављао, говорећи: „Ми смо овђе доста весели дана заједно провели, остани и сад да разбијемо Капетан-пашу (за кога се говорило да ће с војском на Неготин ударити), па барем и славу да дијелимо.“ Пријатељ га запита како мисли он сад разбити Турке, а он му одговори: „Е како? Извешћу моје солдате и бећаре преда њи, па ћу им ј… матер.“ Он тада свега војске није имао под својом командом више од 3000, па и то није било све у Неготину, него нешто било одвојено у Брзу Паланку, а нешто у Велико острво, а за Турке знало се да иде на Неготин више од 15000; зато му рече пријатељ: „Али сад неће ударити на тебе само субаше, него ће доћи царска војска, и довући убојне топове и кумбаре; зато може бити да би боље било да се ти не затвораш у Неготин, него да начиниш још један мали шанчић ђе у планини, а овђе да наредиш само толико пјешака колико је потребно за чување шанчева и да им поставиш добре уреднике; па кад Турци ударе на Тимок, а ти изиђи те и дочекај тако с бећарима и са солдатима, па ако и разбијеш, а ти ајде опет у Неготин, ако ли тебе Турци разбију, не иди више у Неготин, него са свим коњаницима и с осталом војском, што је сувише у шанчевима, иди у планину; па ће се Турци тебе из планине с 100 људи више бојати него да имаш 10000 па да те овђе опколе.“ На то се он грохотом насмије, па одговори: „Е! ти си се поплашио од Турака. Моли се ти само богу да Турци ударе, па кад дођу моји козаци с Тимока и реку: „Ето Турaка“, - онда ћу ја припасати сабљу и узјати Кушљу&lt;ref&gt;тако му се звао најмилији коњ&lt;/ref&gt;, па идем у поље преда њи, а ти вичи Петра кључара нека ти донесе олбу пеленаша, па ево овђе сједи те пиј и узми дурбин те гледај како ћу ја њима да ј… матер.“ Потом на неколико дана тај пријатељ његов срећом отиде у Пореч и оданде у Биоград, а он остане у Неготину по староме.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад Турци Реџепови из Адакале први пут изиђу у Кључ да народу не даду бјежати унутра у Србију, него да га враћају у Адакале, и ту се побију с Вељковим братом Милутином, онда Вељко подигне неколико стотина своје војске и отиде преко Тимока, па пјешаке остави изнад Видинскога поља у брдима, а он с коњицама сиђе до самога Видина, те заплијени сву стоку што нађе по пољу видинскоме и побије Турке које онако изненада затече на пољу; па се тај исти дан с неколико иљада оваца и говеда врати здраво и весело у Неготин.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад се војска турска прикупи у Видин, онда се дигну неколике иљаде турски коњаника, те пређу преко Тимока само да виде како је; но Вељко и дочека око Буковаче и срећно и узбије натраг. Потом трећи дан удри сва сила турска, с топовима и са свом оправом, те пређе преко Тимока. Он, истина, с оно своје војске што је могао извести из шанчева изиђе опет пред Турке и с неисказаном раброшћу удари да би и опет узбио; но шта је он са своји 3-400 коњика и с толико влашки солдата у равну пољу могао учинити турској војсци од 15-16000? С једном се војском тукао, а двије су три обилазиле да му зађу с леђа; и тако он уступи и измичући се пред Турцима дође у Неготин. Ту ноћ изиђе опет из Неготина те удари на Турке; но Турци се одрже. И тако је послије неколико дана сваки дан изилазио у поље и с неисказаном раброшћу тукао се с Турцима, но Турци се утврде и пограде шанчеве око Неготина. Турцима дође y помоћ Реџеп из Адакале и каравлашки кнез Караџа и сам велики везир Рушић-паша; а у њега и од оно мало војске што је имао изгину и изране се најбољи јунаци. Турци су се сваку ноћ кроз земљу ближе прикучивали к српским шанчевима и најпослије су се тако близу били прикучили да су се батинама пустимичке могли тући. Ту већ сад другога боја није било осим са шанчева из топова и из кумбара и из пушака. Турци све куле неготинске топовима и комбарама развале и оборе, и сама она највећа кула ђе је он сједио падне, и он сиђе у подрум. Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовски и пушчани, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негђе Турци чинили јуриш, метао најпослије и талијере.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Још из почетка, како је виђео да му џебане нестаје, писао је Совјету у Биоград да му пошаљу џебане; и кривио и што зараније нијесу то уредили и више му џебане послали; и најпослије пријетио им, говорећи: „Ако бог да те ову рану преболим која је сад на мени (тј. ако изиђе жив из Неготина), оћемо се на зиму питати како се држи царевина.“ Из Биограда пошаљу му одма (по ономе истом пријатељу који му је говорио да се не затвара у Неготин) једну лађу топовски танета и нареде да се барута и пушчане џебане узме из Пореча и да му како пошље ако буде могуће; но то све за њега стигне доцкан у Пореч, а ни осталима се не могне унијети у Неготин. Такођер је писао и Младену да пошље помоћ, као што је било уговорено; но Младен, уздајући се у Вељково јунаштво, мислио је да Неготин неће тако ласно пропасти, а што ће се Вељко мало више намучити, није марио, него је још говорио: „Кад је мир, њему се пјесма пјева и по 10 музиканта за ручком свирају: нек се држи сад.“ И тако одгађајући од данас до сјутра, не пошље му помоћи.&lt;br /&gt;
Сад већ како су се Турци тако прикучили и није се више могло излазити на поље да се с њима бије, он је и дан и ноћ одао по шанчевима и људе слободио и уређивао да чувају добро. Тако једно јутро (први дан мјесеца августа) изиђе у један мали шанац, и на табљама стане наређивати и казивати како ће се нешто заградити и поправити што су турски топови били развалили; а турски га тобџија загледа, па потегне из топа, те га удари испријека кросред плећа и тако га прекине и разнесе да ништа више није могао рећи до „Држ —“, и с том половином ријечи падне мртав на земљу. Како он тако падне, момци његови, који су онђе били око њега, одма узму некакве траве, што је за коње била донешена и онђе се десила, те га покрију да га људи не виде; и тако је до мрака ту лежао мртав, а увече га брат његов Милутин с момцима узме те га изнесе из шанца и сарани код цркве. Залуду су тако смрт његову крили: војска сва још онај дан позна да Вељка нема међу њима; и изнајприје једни стану говорити да се ранио па лежи, а други да је прошао кроз Турке и отишао по индат; а мало послије сви дознаду да је погинуо. Док је он са својим момцима сваки час по шанчевима пролазио, нико није смио показати да се поплашио и слутити на зло, него је сваки морао бити слободан и весео, ако му се и неће; а како њега нестане, војска одма повиче да се више не може држати у Неготину, него да се мора бјежати макар како. И тако Срби пети дан послије његове смрти оставе Неготин и побјегну у Пореч. Потом одма сав онај крај, а мало послије и сва Србија, позна да Вељка нема.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло мали бркови, дугуљасти суви образа, широки уста и подугачка, мало покучаста носа; и није му млого више било од 30 година кад је погинуо. По срцу и по телесном јунаштву био је први не само у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њиов друг био, а у његово вријеме богзна би ли се они могли с њим испоредити. Но то његово превелико јунаштво Кара-Ђорђије и Младен ове пошљедње године нијесу употребили као што би ваљало. Неготин, као сваки други град, могао би млого мањи јунак, али добар уредник, чувати боље од њега; а он би у пољу пред одабраним коњицима вриједио више него иљаде другије. А осим тога, он је ''свагда'' потребовао старјешину да му каже шта ће чинити; то је он сам признавао и још је казивао да би од свију српски старјешина с којима је војевао најволио слушати Вујицу и кнеза Милоја Теодоровића (а за Младена је јавно говорио да није за војску, и да Срби морају бити надбијени и несрећни ђе год он заповиједа и управља). Као што млоги велики људи познају своју вриједност, тако је и Вељко своју познавао и често се срдио што брошћу или новцима и с лажима добили (као нпр. Џода Вражогрначки, Јова Поречки, Живко Кладовски, Милисав Зајечарски), имају име и чест као и он; и често би говорио: „Да бог дâ да се Срби не умире с Турцима док сам гођ ја жив, јер како Турци ударе, одма мене стану мало одликовати од ови кокошара&lt;ref&gt;Тако је звао оне војводице.&lt;/ref&gt;, а да се умири с Турцима, онда би ми и жене судиле; а кад ја умрем, да им бог да мир, па никад више рата да немају.“ Истина да се Црни Ђорђије готово више бојао њега него он Црног Ђорђија, али је слушао заповијести доста добро, особито како се био преселио у Неготин. Био је прави ајдук и тим се именом дичио и поносио до своје смрти. Као прави јунак, и ђе је ваљало, није умио лагати. Тако је био искрен и простодушан да му човек никакве тајне није могао казати. Истина да је слабо био побожан и душеван, али му је опет могао човек, као правом јунаку, у по ноћи без икакве свједоџбе небројано благо повјерити. Може бити да је оно карактеру своме најпротивније учинио што је издао Миленка и Петра у Биограду. Колико је на новце и на остали сваки плијен био лаком на војсци, толико за те ствари није марио кад и је имао, него и је штедро поклањао другима, па и то не само својим војницима него и другоме свакоме: „Кад у мене, вели, има, коме гођ треба, нека дође да му дам, али кад у мене нестане, ја ћу отети у кога гођ знам да има.“ Русе је неисказано љубио и млоге је обичаје од њи попримао, нпр. с астала јести, косу стрићи, мараму око врата носити, пунч пити, мрсити итд.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Вељко се женио два пута, или, управо рећи, имао је двије жене. (О првом је женом изнајприје живио доста лијепо, а, послије се заваде што му она није ћела да служи момака кад зими дођу с њим с војске. Кад му она једанпут срдита каже да неће служити његових хајдука, он јој рече: „То су моја браћа, с којом сам добио чест и славу и све што имам; зато ти њих мораш служити и поштовати као и мене; ако ли нећеш, ја ћу те оћерати па узети другу жену.“ А она му рече: „Док је жив Кара-Ђорђије, и мој брат, Станоје Главаш, нећеш ти мене оћерати.“ Онда јој он на то одтоворио: „Тамо њој матер и с Главашем! A Кара-Ђорђије нека суди и заповиједа својој жени; а ти ћеш виђати смијем ли ја то учинити или не смијем.“ Потом, 1809. године, кад Турци дођу на Мораву, жена се та његова досели из Јагодине у Биоград, и онђе остане, кад он утече у Пореч. У Поречу нађе једну лијепу ђевојчицу, по имену Стану, која је из Крајине, из села Сикола, била, пристала за бећарима, који су похарали Сиколе и још неколико села крајинских, и дошла у Пореч да се тужи Миленку и осталим поглаварима не би ли јој повратили њезине дарове и аљине; ову ђевојчицу он најприје види у кући крајинскога капетана, Стојана Абраша, и омиљевши му одмах, одмами је у свој конак, као да му слуша госпођу, и више је не пусти од себе, него је преобуче у варошке аљине, и стане живити с њом као са женом. Кад његова, жена у Биограду чује да се он већ готово оженио, она се стане спремати да дође к њему у Пореч; но он јој одма поручи да ће је бацити у Дунаво ако дође. А кад се те јесени састане и помири с Кара-Ђорђијем, он даде владици иљаду гроша, а толико Кара-Ђорђијиним писарима, те му допусте да се вјенча са Станом; и тако се ожени по други пут; а оној првој жени поклони кућу и још којекаквих миљкова у Јагодини, те је послије тамо живила. Но он, као и други млоги славни војници, љубећи више женски род него своју жену, није ни Стани вјеран остао; па не само што је гријешио с другима, него се и овој првој жени, коју је већ једанпут оставио, опет навраћао, те је 1812. године и дијете родила. С другом женом није имао ђетета ниједнога, a с првом, осим овога, што је рођен 1812. године, имао је још првих година сина, Раку (Радован или Радојица), с кога ће се, ако га бог поживи, моћи препочети право лице Вељково. Од Вељкова рода имају у Србији још два рођена брата његова: Милутин и Миљко. Милутин је кнез омољски, а Миљко печки. Истина да у лицу ниједан није млого налик на Вељка, али јунаштвом обојица свједоче ко су.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Вриједно је још неколике ријечи рећи о Стани. Њу је Вељко, као што је казано, с осталом чељади својом и неготинском још зарана био послао у Пореч; но пошто први пут разбије Турке на Буковчи, учини му се срамота да он своју жену крије по Поречу; зато пошаље те доведу и њу и Милутиновицу опет у Неготин. Кад Срби побјегну из Неготина, Милутин с момцима изведе Стану, као и своју жену, која је била трудна па у Неготину од пуцњаве топова и кумбара побацила дијете. У збјегу ниже Панчева састану се Стана и Марија (прва жена), па Марија каже Стани: „Камо, курво, мој муж? Ти си мога мужа појела.“ А Стана вели: „Иди, друго, бог с тобом! Немој ми на јаде пристајати; доста ми је мога јада и жалости. Док је био жив, био је и мој и твој, а сад га нема ни мени ни теби.“ Стану је послије у Банату просио некакав богат трговац, но она није ћела поћи: „Ја сам, вели, била за јунаком и, ако се још једанпут узудајем, опет ћу се удати за јунака.“ И заиста одржи ријеч: уда се за арнаутскога капетана ''Јоргаћа'', који је 1821. године у Каравлашкој доказао да је био вриједан узети жену Хајдук-Вељкову.

{{Википедија|Житије Ајдук-Вељка Петровића}}

== Напомене ==
&lt;references/&gt;

== Извор ==
''Даница'' за годину 1826. Издао Вук Стеф. Караџић. Прва година. Беч: у штампарији Јерменскога манастира. Стр. 70-94.

{{ЈВ-аутор|Вук Стефановић Караџић|1864}}
[[Категорија:Вук Стефановић Караџић]]
[[Категорија:Биографије]]</text>
      <sha1>7m4qqmp824cuejckjzkjpcjqo1uaeui</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Аутор:Љубомир Недић</title>
    <ns>100</ns>
    <id>59933</id>
    <revision>
      <id>142258</id>
      <parentid>141530</parentid>
      <timestamp>2026-03-27T10:17:25Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* Дела */</comment>
      <origin>142258</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1209" sha1="8xlb5o789z23u3d1z7wdwnyxj321cjr" xml:space="preserve">{{Аутор
| име = Љубомир
| презиме = Недић
| иницијал_презимена = Н
| годинарођења = 1858
| годинасмрти = 1902
| опис = '''Љубомир Недић''' је био српски књижевни критичар.
| слика = Ljubomir Nedić (autor Milan Jovanović).jpg
| опис_слике = Љубомир Недић
| википедија = Љубомир Недић
| вики_цитати = Љубомир Недић 
| остава = 
| остава_кат = Љубомир Недић
}}

==  Дела ==
* [[О софизмима]] (1889)
* [[О сну и сновима]] (1889)
* [[Песме Милете Јакшића]] (1900)
* [[Српски писци у страним преводима]] (1900)
* [[Хрваштина у српскоме језику]] (1900)
* [[Српска Преодна Књижевнст]] (1901)
* [[Предлог како да се помогне нашој нејакој књижевности]] (1903)
* [[Л. К. Лазаревић]] (1904)
* [[О Гетеовом Вертеру]] (1905)
* [[О Хамлету]]

[[Категорија:Српски књижевни критичари]]</text>
      <sha1>8xlb5o789z23u3d1z7wdwnyxj321cjr</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>142259</id>
      <parentid>142258</parentid>
      <timestamp>2026-03-27T10:17:38Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <minor />
      <comment>/* Дела */</comment>
      <origin>142259</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1213" sha1="qyfkubswunf0kibuvnsox9h1cvhnipx" xml:space="preserve">{{Аутор
| име = Љубомир
| презиме = Недић
| иницијал_презимена = Н
| годинарођења = 1858
| годинасмрти = 1902
| опис = '''Љубомир Недић''' је био српски књижевни критичар.
| слика = Ljubomir Nedić (autor Milan Jovanović).jpg
| опис_слике = Љубомир Недић
| википедија = Љубомир Недић
| вики_цитати = Љубомир Недић 
| остава = 
| остава_кат = Љубомир Недић
}}

==  Дела ==
* [[О софизмима]] (1889)
* [[О сну и сновима]] (1889)
* [[Песме Милете Јакшића]] (1900)
* [[Српски писци у страним преводима]] (1900)
* [[Хрваштина у српскоме језику]] (1900)
* [[Српска Преводна Књижевност]] (1901)
* [[Предлог како да се помогне нашој нејакој књижевности]] (1903)
* [[Л. К. Лазаревић]] (1904)
* [[О Гетеовом Вертеру]] (1905)
* [[О Хамлету]]

[[Категорија:Српски књижевни критичари]]</text>
      <sha1>qyfkubswunf0kibuvnsox9h1cvhnipx</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>