Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.1 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 0 10586 143336 137910 2026-05-11T19:21:10Z ~2026-28521-67 19875 Банда, не чета. Чета је својствена четницима 143336 wikitext text/x-wiki Над Краљевом жива ватра сева,<br> да видимо ког четника нема.<br> <br> Нема Симе, нема ни Дерока,<br> то су Дражи два најбоља момка.<br> <br> Нашег Симу убили су Немци,<br> пресекли га митраљески меци.<br> <br> А Дерока младог капетана,<br> мучки уби банда партизана.<br> <br> Тад у јутро, око седам сати,<br> нашег Симе закукала мати.<br> <br> Тако Симо, тако мили сине,<br> тако Србин за слободу гине!<br> Спавај Симо, спавај мило дете,<br> четници ће тебе да освете!<br> [[Категорија:Четничке песме]] 667p7tmouq6wi6ojdczkjrj2i07j0k4 143338 143336 2026-05-12T06:14:31Z Coaorao 19106 Поништена измена [[Special:Diff/143336|143336]] корисника [[Special:Contributions/~2026-28521-67|~2026-28521-67]] ([[User talk:~2026-28521-67|разговор]]) 143338 wikitext text/x-wiki Над Краљевом жива ватра сева,<br> да видимо ког четника нема.<br> <br> Нема Симе, нема ни Дерока,<br> то су Дражи два најбоља момка.<br> <br> Нашег Симу убили су Немци,<br> пресекли га митраљески меци.<br> <br> А Дерока младог капетана,<br> мучки уби чeтa партизана.<br> <br> Тад у јутро, око седам сати,<br> нашег Симе закукала мати.<br> <br> Тако Симо, тако мили сине,<br> тако Србин за слободу гине!<br> Спавај Симо, спавај мило дете,<br> четници ће тебе да освете!<br> [[Категорија:Четничке песме]] 3jht8hpmznd8dzdqjpp4lccrgvmovqq 3 60217 143339 140366 2026-05-12T10:49:11Z Neriah 16325 Neriah преместио је страницу [[Разговор с корисником:Crushcrushcrush1]] на [[Разговор с корисником:Crushcrushcrush]]: Аутоматско премештање странице због преименовања корисника [[Special:CentralAuth/Crushcrushcrush1|Crushcrushcrush1]] у [[Special:CentralAuth/Crushcrushcrush|Crushcrushcrush]] 140366 wikitext text/x-wiki {{добродошлица}} --[[Корисник:نوفاك اتشمان|Новак]] ([[Разговор с корисником:نوفاك اتشمان|разговор]]) 16:59, 29. октобар 2025. (CET) k4l80ohdcdavsbh0sv4rel6ftooq7p9 0 60753 143332 142659 2026-05-11T12:58:19Z Coaorao 19106 143332 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= У 27 марту разум није учествовао | одељак= | аутор= Димитрије Љотић | година= 1943 | белешке= }} {{gap}}Догађај од 27 марта биће доцнијем историчару неразумљив, јер ће тешко моћи да објасни лудило страсти, које је државу и народ бацило у несрећу. То могу схватити само они који су то доживели, а сами су тог лудила били ослобођени, па су с тугом гледали како једна страшћу опијена гомила руши оно што су напори и жртве других стварали.<br /> {{gap}}Две су силе деловале у правцу ове наше несреће: прва је оно што се у нашој унутрашњој политици звало „нормални развој ситуације”, који је стрмом равни од Петра Живковића и његовог парламента преко В. Маринковића, Милана Сршкића и Николе Узуновића довео до Бошка Јевтића, да би кроз његове изборе довео Милана Стојадиновића, чијег се избора дошло до Драгише Цветковића. Одавде се могло или у успон, да се имало памети, снаге и љубави или у амбис, ако се то није имало. Ми смо, полетели у амбис.<br /> {{gap}}Друга је несрећа што смо у спољној политици, и ми, као и народи западне Европе и Америке, у главном гледали ствари туђим очима, и мислили туђом памећу: очима и памећу међународног јеврејства, које нас је све заједно, због тога, гурнуло у пропаст, гурајући нас за своје интересе у овај рат.<br /> {{gap}}Али, ето, иако смо изложили, силе које су довеле до овог догађаја ми нисмо у стању да прикажемо лудило страсти, пијанство којим смо у несрећу упали. А ово нам је била намера. Овде смо, пак, само изнели од кога смо пића точили. Морамо се, дакле, дубље зањурити да сагледамо ближе узрок своје несреће.<br /> {{gap}}Код прве силе која је деловала и довела до наше несреће, ми смо само навели званичне носиоце фирме, колико да њиховим именима обележимо стрму раван наше пропасти која се завршила пучом од 27 марта. Али, поред њих и испод њих постојао је и други процес: народна реакција на „нормални развој ситуације”. Није та реакција била ни антидржавна ни антимонархијска. Напротив. Само се осетило да је органски потребно народу одушевљење, да он тражи такву своју народну државу, где ће се његова љубав уобличити у градилачко одушевљење. А место тога му се одозго пружају облици, откуцава ритам, који његову љубав доводи до беса рушилачког. Није се хтело схватити да живот зна само за два одушевљења: градилачко и рушилачко. Чамотиња је болест из које живот мора прећи у бес рушења, ако му се не створе услови за одушевљење градилаштва. А нас је формалистика и лаж која јој је братио, водио само кроз чаму.<br /> {{gap}}Мислило се да се та органска народна потреба може заташкати, обманути, преварити формалним, штурим, празним решењима, оправданим оваквим или онаквим резултатима гласања на овим или оним изборима или у парламенту. При чему се заборављало да та формална решења могу неко време да покривају истину — али кад се више ствари стекну на неком пресеку, онда се истовремено неће моћи тим формалним решењима парирати настале опасности. Сви су били свесни да су та формална решења довољна још за сасвим равне путеве, за сасвим тихо време. Први јачи потрес ће срушити све то и ми ћемо се наћи пред пропашћу својом.<br /> {{gap}}Као што се види, испунила се мера ствари. Осећало се да је додирнуто дно. Није се могло даље. У најозбиљнија времена држава се налази у слабим рукама и пред слабим главама. Било је пролеће на прагу. „Докле ћемо да нас дави чамотиња?” питао се несрећни свет. „Иде пролеће”. Дошла је пропаст.<br /> {{gap}}Никога не оптужујемо. Ми само објашњавамо откуд оно лудило, пијанство, у чему се утопила одједном светлост разума.<br /> {{gap}}Сигурно је само једно, ако је већ реч о кривици, онда нека нико не мисли да су само носиоци оних формалних решења кривци. Још сад се мора знати, да ту носе, и често не мању кривицу, и диригенти оне народне реакције. Данас се мора рећи: било је изванредно мало људи добре воље, оних којима је општа ствар, а не приватни посао или пакост, била главна ствар, како горе, тако и доле.<br /> {{gap}},,Пијанствена снага оне друге силе није била јединствена. Код масе народне је била томе основа страх за државом. Код њених диригената је била основа у страху за сопствене позиције. Код народа је страх изазван лажима. говорено му је увек само пола истине, колико да му се страх одржи и повећа. Сва уста која су говорила целу истину, била су већ месецима онемогућена. Вешто се све то везивало за слабост унутрашње политике и надама на њену радикалну промену. Диригенти су пак веровали да пакт значи дубоку промену и унутра: мораће се збацити туђе наочари, мораће се престати гледати очима јевреја из Лондона, Париза, Москве и Вашингтона. А то може да доведе до промене оних који то нису у стању. На жалост код нас је ових било и иначе много. Али страх обично кочи а не покреће. Да би се добио покрет треба неки активни афекат. Диригенти су сами имали ово у својој мржњи према ономе који је угрожавао позиције које су држали или се надали да их добију, а нашли су помоћ и код оних кругова који су гурали свесно наша кола путем бољшевичке резолуције. Масе народне нису имале мржњу и зато њихова реакција спољно-политичка није била виолентна, чиме се најбоље тумачи држање тих истих маса у жалосном рату од 6—15 априла. Али страх је укочио здраве народне инстинкте да спрече несрећу. Њихова реакција је била чисто унутрашње-политичка, искоришћена од њихових диригената поводом спољно-политичког момента (на који су саме народне масе обмануте, реагирале само страхом) док су њихови диригенти имали још и мржње. * Народ наш заиста има много разлога да мисли о 27 марту. Он је полазна тачка његове душевне и националне катастрофе и свију његових досадашњих — и ко зна још коликих, несрећа. Анализа овог догађаја показује да у њему разум није учествовао. А наш народ вели: „Кога Бог хоће да казни, томе памет узме“. Изнад дакле свега видљивог што се дешавало до 27 марта и самог тог догађаја, по вајкадашњем народном мишљењу стоје три појма: грехови наши, Бог велики и казна његова. Ни објективна историја неће, кад све буде било познато, моћи о овом догађају друго што да каже, него оно што је народна мудрост рекла. А одатле, да закључимо, да нам спасење неће доћи друкчије, већ ако Бог дозволи да нам се памет врати при чему се надамо више у милост Божију него у његову правду. == Извор == ''Српски народ'', 27. март 1943. Број 12. Година 2. Стр. 3. {{ЈВ-аутор|Димитрије Љотић|1945}} [[Категорија:Други светски рат у Југославији]] [[Категорија:Антисемитизам]] qtrrl0j09tuz8s6ol35j1nosxpkz6au 0 60793 143335 143298 2026-05-11T16:48:43Z Coaorao 19106 143335 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Фјодор Достојевски]] | [[Злочин и казна]]<br>(''-{Преступление и наказание}-'') | Превео: Јефта Угричић (1864–1927) | [[Злочин и казна/Део први/I|I]] | '''II''' | [[Злочин и казна/Део први/III|III]] }} {{gap}}Раскољников није био навикнут на гунгулу, и, као што је већ речено, избегавао је свако друштво, нарочито у последње време. Али сад га је нешто на једанпут вукло људима. Њега подузеше неки нови осећаји, а, заједно с тим, појави се и некаква жудња за светом. Он се толико заморио читавим месецом усредсређене туробности своје и мрачнога узбуђења, да му се прохтело ма само и један тренутак одахнути у другом свету, па ма у каквом било. И, не гледећи на сав гад око себе, он са задовољством остаде сада у крчми.<br /> {{gap}}Крчмар је био у другој соби, али је често слазио у кафану, спуштајући се од некуда по степеницама, при чему би се прво указивале његове кицошки углачане чизме с великим црвеним капцима. Он је био у поткошуљи и веома масном црном атласном прслуку, без поше, а цело му је лице изгледало као машћу намазано. За столом са разним јелом био је дечак од четрнаест година и још један млађи, који је служио, кад се штогод тражило. Било је ту насечених краставаца, црнога двопека и на залогаје исечене рибе; све је то веома непријатно мирисало. Било је тако загушљиво, да се готово није могло издржати, а цео простор био је толико засићен ракијским мирисом, да је изгледало е је било могуће од самога тога ваздуха опити се за пет минута.<br /> {{gap}}Дешава се по кадшто, да се сретнемо са потпуно непознатим нам људима, који нас почну занимати на први поглед, некако на једанпут и неочекивано, пре него смо и једне речи проговорили с њима. Такав је утисак начинио на Раскољникова и онај гост, који је седео мало даље од њега и личио на отпуштеног и пензионисаног чиновника. Млади се човек доцније неколико пута сећао овог првог утиска и у њему је видео чак неко предсказање. Он је непрестано погледао на чиновника, најзад још и због тога, што и чиновник није скидао очију с њега. Било је очигледно, да се овоме веома прохтело отпочети разговор. А на остале госте, који су још били у крчми, не изузимајући ни крчмара, чиновник је гледао некако обично па чак и с досадом, а у исто време са изразом неког поноситог подцењивања, као на људе нижега положаја и развића, са којима он нема шта ни да говори. То је био човек од преко педесет година, средњега раста и јаке конструкције, просед и ћелав, са отеченим, од постојанога пијанства пожутелим, па чак и помодрелим, лицем и подбулим капцима, испод којих, као кроз прорез, сијаху веома мале, али живахне, црвене очи. Али нешто је и било у њему веома чудновато; у његовом се погледу светлило чак као неко одушевљење, — могло би се рећи и мисао и разум, — али у исто време сенуло би и безумље. Био је одевен у стари, сасвим поцепани црни фрак, са покиданим дугметима. Само се једно још које-како држало, и њиме се и закопчавао, желећи очевидно да сачува пристојност. Испод прслука му је вирила кошуља, сва згужвана, испрљана и поливена. Био је обријан онако, као што се бријају обично чиновници у Русији; али је то било тако давно, да му је сад брада изгледала као четка. И у његовом понашању могло се опазити нешто уљудно — чиновничко. Данас је био канда веома узнемирен, често је гладио косу, и подупирао главу рукама, при чему су се лепо видели са свим исцепани лактови. Најзад погледа право у Раскољњикова, па га јасно запита:<br /> {{gap}}— Смем ли, поштовани господине, да се усудим упитати вас за нешто? Јер, ма да баш не изгледате угледно, ја бих ипак рекао, да сте образован човек, и да вам пиће није свакодневна навика. Свагда сам и сам уважавао изображење, сједињено са срдачним осећањима. Међу тим, част ми је представити се, — титуларни саветник Мармеладов. Смем ли да вас упитам: јесте ли и ви били у служби?<br /> {{gap}}— Не, ја сам ђак… одговори младић, чудећи се лепоме говору, а још више тој слободи с којом му се обратио тај господин. И не обзирући се на то, што је мало пре био вољан да пристане ма у какво друштво, сад се опет пробуди у њему оно непријатно, оно раздражљиво осећање према свакоме непознатом лицу, које се дотакло, или се хтело дотаћи његове личности.<br /> {{gap}}— Дакле студент, или можда бивши студент! узвикну чиновник, — тако сам и мислио. Да, да, драги мој, искуство, опит. — И да би себи придодао већу важност, метну прст на чело. — Били сте студент, или сте се бавили науком! Допустите… Он се подиже, нихајући се, узе чашу и седе до младог човека мало у страну. Био је истина накресан, али је лепо и одрешито говорио, и тек по каткад у говору замуцкивао. Поче да говори са особитим задовољством с Раскољњиковим, да би човек рекао, да читав месец дана није ни с ким проговорио.<br /> {{gap}}— Драги мој господине, поче он са неким усхићењем, сиромаштво није порок, — то је непобитна истина. Знам ја и то, да и пијанство није добродетељ. Али крајња сиротиња, то је прави порок, мој драги господине. У сиротињи ви ћете сачувати урођена племенита осећања, а у крајњој сиротињи — никада и нико их неће сачувати. За крајње сиромаштво неће те само батином истерати, већ ће те метлом из друштва исчистити, само да би те више увредили. Имају и право; јер сам и сâм готово у крајњој сиротињи да себе вређам и кињим. Отуда и пијанство, драги мој господине! Пре месец дана избио је г. Лебезјатњиков моју жену, а жена моја није то што сам ја! Разумете ли? Допустите ми, да вас још нешто запитам, онако из радозналости: Да ли сте ви кад год ноћили на Неви у оним баркама, у којима се сено довлачи?<br /> {{gap}}— Не, то ми се никад није десило, одговори Раскољњиков. А шта значи то питање?<br /> {{gap}}— Е, па знате, већ је пета ноћ како ја тамо спавам…<br /> {{gap}}Он напуни чашу, испи је, па се замисли. И заиста на његовим хаљинама, па и у коси, могао би да приметиш сламке. И било је вероватно, да се он није ни пет дана свлачио ни умивао. Нарочито му руке беху нечисте, поднадуле и поцрвенеле, а нокти од блата поцрнели.<br /> {{gap}}Његов разговор обратио је на се општу, али не баш и са свим озбиљну пажњу. Дечаци иза стола с јелом почеше да се кикоћу. Гостионичар, чињаше се да је нарочито дошао из друге собе да слуша овог „комендијаша.” Он седе мало подаље, зевајући лениво и достојанствено. И како се чињаше, Мармеладов је био овде изодавна позната личност. Па и ову наклоност придиковању, по свој прилици, стекао је разговарајући се с разним непознатим личностима у тој крчмици. Код неких људи, који радо пију, ова наклоност постаје неопходна потреба, — а нарочито код оних, с којима код куће строго поступају и по вољи располажу и заповедају им. Па за то се такви људи, кад се нађу у каквом лумпачком друштву, свагда старају, да се оправдају, а по могућности и поштовање задобију.<br /> {{gap}}— Комендијаш! — громко рече крчмар. А што не радите, за што не служите кад сте чиновник?<br /> {{gap}}— За што не служим, драги мој господине, — прихвати Мармеладов као да ово питање управи на Раскољњикова, — за што не служим? Зар мене не боли срце, што живим без икаква посла? Зар мени није било тешко, кад је г. Лебезјатников пре месец дана избио својеручно моју жену, а ја лежао трештен пијан? Допустите, млади човече, да вас запитам, да ли се вама дешавало… хм… ну, рецимо да потражимо новаца у зајам, а без наде, да ћете добити?<br /> {{gap}}— Дешавало се… то јест, како без наде? —<br /> {{gap}}— То јест, тако, да још у напред знате, да нећете ништа добити. Ево, на пример, ви још у напред позитивно знате, да такав и такав човек, тај поштени грађанин, ни пошто не ће да вам да новаца. И ја питам, зашто да вам да? Он зна да му нећу вратити. Ви ћете рећи, из сажаљења? Али г. Лебезјатников, који се бави новим мислима и новим правцем, пре неки дан објасни, да је сажаљење науком забрањено, и да се тако већ ради у Енглеској, где је политичка економија. Дакле, ја питам, зашто да он да новаца? И знајући у напред да вам не ће дати, ви ипак идете, и…<br /> {{gap}}— Па зашто онда да се иде? додаде Раскољников.<br /> {{gap}}— А ако нема коме да се иде, или баш нема куда да се иде? А међу тим, сваки човек мора некуда да иде. Дође по кадшто време, да је човеку потребно да се ма куд крене. Кад је моја јединица ћерка први пут пошла у свет са „жутим билетом”<ref>Овакви билети дају се у Русији јавним девојкама.</ref> и ја сам такође пошао… И у тај мах погледа он узбуђено на младог човека. — Ништа, ништа, драги господине! — додаде он, желећи га успокојити, јер у тај пар(?) оба дечака, што стоје за столом, прснуше у смеј, па се и сам крчмар насмеја. — Ништа! Ова подсмевка ни мало ме не узнемирује, јер је већ свима све познато, и све што је тајно, мора да постане јавно; и ја то не презирем, већ смирено сносим. Нека! нека! — Овај човек! — Допустите, млади човече: можете ли ви… Али не, да се јаче изразим: ''можете ли'' ви, ''смете ли,'' гледећи у овом тренутку на ме, рећи позитивно, да ја нисам свиња? —<br /> {{gap}}Младић не одговори ни речи.<br /> {{gap}}Па добро продужаваше беседник уљудно и овога пута чак и усиљеним достојанством, почекав док се уталожи кикот, који се беше подигао у крчми. — Рецимо, да сам ја свиња, али она је дама! Ја сам звер, а моја жена Катарина Ивановна, — она је изображена, и ћерка је штабног официра. Ајд нека сам ја и подлац, али она има узвишено срце, она је високо изображена, она је пуна благородних осећања. А међу тим… О! кад би се она нада мном сажалила! Милостиви господине, милостиви господине, човеку је потребно, да има макар и једно такво место, где би га пожалили! А Катарина Ивановна ма да је дама и великодушна ипак је неправедна… И ма да ја и сам врло добро знам, да и тада, кад ме за косу чупа, она чупа из сажаљења и што је срце боли (јер, понављам без зазора, млади човече, она мени чупа косу, потврди он са удвојеним достојанством чувши опет кикотање), ну Боже мој! кад би она макар једанпут… Али не! не! Све је узаман, бадава је говорити!… Бадава говорити, јер мене су већ више пута сажаљевали, али… така је моја природа а ја сам прави скот!<br /> {{gap}}— Још сумњаш! — примети крчмар зевајући.<br /> {{gap}}Мармеладов одлучно лупи песницом о сто.<br /> {{gap}}— Већ ми така природа! Знате ли ви, мој господине, да сам ја чак и чарапе моје жене пропио. Да су то папуче, па опет и које-како; али чарапе, њене чарапе продао сам за ракију… Међу тим, живимо у хладној соби; она је јадница ове зиме прозебла, и почела је да пљује крв. У нас има троје мале деце и Катарина Ивановна ради од јутра до мрклог мрака; она пере и риба, дечицу мије, јер је из малена навикла на чистоћу; а међу тим, груди су јој слабе, и тек што није пала у јектику, — и ја то осећам! Зар ја не осећам? И што више пијем, то више и осећам. За то и пијем, да у пићу нађем себи утехе… А пијем и за то, што хоћу да ми се удвоји страдање! — И он, као у очајању спусти главу на сто.<br /> {{gap}}— Млади човече, продужи он, подигнувши се опет ја читам на вашем лицу неку тугу. Чим сте ушли, ја сам то прочитао, па за то сам и ступио с вама у разговор. Јер причајући вам моју несрећну историју, ја тим не желим да ме чују ови беспосличари овде, који већ све то знају; него ја тражим човека од срца, човека образованог. Знајте дакле да се моја жена васпитала у отменом губернијском племићском институту, и пред излазак отуда, она је играла пред губернатором и пред другим лицима, за што је добила златну медаљу и похвални лист. Медаљу… медаљу смо продали… већ одавно… хм… а похвални лист она чува у сандуку, и пре неки дан га је износила и кућној газдарици показивала. И ма да је она с газдарицом у непрестаној свађи, али прохтело јој се, да се ма пред ким похвали и исприча о срећним минулим данима. И ја је не осуђујем, не осуђујем; јер ово последње и остало је код ње као успомена, а све је остало ишчезло као дим, као прашина! Да, да; она је дама ватрена поносита и непоколебљива. Сама пере под, живи о црном хлебу, али не ће допустити, да је ма ко омаловажи. За то није могла издржати и грубост г. Лебезјатникова, и кад ју је тај господин избио, то је на њу подејствовало, да је пала у постељу, и то не од батина, колико због јаког частољубља. Она се удала за ме као удовица са троје нејаке дечице, све једно другом до увета. Први је пут удата била за пешадијског официра, и толико га волела, да је с њиме побегла из дома родитељског. Мужа је волела преко сваке мере; али он се поче картати, падне под суд, и тако је умро. У последње време он је њу и тукао, ма да се она није подавала, а о томе ја врло добро знам из искуства; али, она и сад њега помиње са сузама, и мене њиме кори. Ја се на то не љутим, нека бар живи у успоменама, сећајући се сретне прошлости… И она остаде после њега са троје нејаке дечице у једном удаљеном и дивљачном округу, где сам се и ја тада налазио, и остала је у такој сиротињи без икакве наде, да човеку није могуће описати. Родбина се беше ње сасвим одрекла, а она опет беше преко мере горда… И тада ја, драги мој господине, и сам бејах удовац, а од прве жене имајући четрнаестогодишњу ћерку, понудим своју руку тој ојађеници, јер нисам могао даље гледати њену патњу и страдање. Ласно можете по томе оценити сиротињу у којој се она налазила, кад се сагласила да за мене пође, не гледећи што је била од знатног рода, и потпуно изображена! Ну удаде се! плачући и јецајући и руке ломећи — пође за мене! Јер није имала куд ни камо. Разумете ли, разумете ли ви, мој драги господине, шта значи, кад се нема куд? Не, ви то још не разумете… И целе године вршио сам своју дужност часно и свето, није ми ни на памет падало да се и дотакнем тога (при овој речи он метне прст на стакло с ракијом) јер сам имао осећања. Али и тиме јој не могох угодити. У то време изгубим службу, и то не својом кривицом, већ због тога, што је чињено неко преустројство. И од тада отпочех овај! Биће већ година и по, како се ми, после дугог потуцања од немилог до недрагог, и после дугих страдања, обретосмо најзад у овој великолепној и многим споменицима украшеној престоници. И овде сам добио службу… Добио и опет изгубио. Разумете ли? Овде сам већ својом кривицом изгубио, јер се моја природа појавила. Сад живимо у једном буџаку, код газдарице Амалије Фјодоровне Липевексел, а од чега живимо, и откуда плаћамо, то не знам. Осем нас, тамо живи још много света… Содома, најбезобразнија… хм… да… За то време порасте и моја кћи од прве жене. Шта је она у своме животу препатила од своје маћехе, о томе нећу да говорим. Јер, ма да је Катарина Ивановна препуна великодушним осећајима, али је дама љута и раздражљива, и одмах грди… ,,Да! Али на што то и помињати!... Моја Соња, као што већ можете мислити, није добила никако васпитање. Пре четири године пробао сам да је обучим у историји и земљопису. Али како и сам нисам био бог-зна како вичан, то се њено васпитање тиме и завршило. Остали смо код персијског цара Кира. За тим, кад је поодрасла, прочитала је неколико романа, а ту скоро, посредовањем г. Лебезјатникова још једну књигу Љујсову Физиологију — да ли вам је позната? — прочитала је с великом пажњом, па је чак и нама по нешто прочитала: и то је све њено изображење и наука. Е сад, питам ја вас, драги мој господине, колико може по вашем мишљењу, да заради једна сиротна али честита девојка, и то поштеним трудом?... Петнаест копејака дневно, не заради, мој господине, ако је поштена и нема особитог талента, па и то не испуштајући посао из руку! Па и оно што заради, не добије уредно. Ето, сашила је по туцета кошуља државном саветнику Клопштоку, Ивану Иванићу, — јесте ли слушали о њему? и не само да јој није платио ни до овог тренутка, већ је погрдним речима одјурио, лупајући ногама и псујући непристојно, под изговором да јаке нису сашивене по мери и да криво стоје. А деца гладују... А Катарина Ивановна, руке ломећи, хода по соби, а по лицу јој избиле црвене пеге, — што у тој болести увек бива — па ће рећи мојој ћерци: „Живиш код нас као какав дембел; једеш и пијеш и грејеш се,“ а шта ту има јести и пити, кад и деца по три дана не виде корице хлеба? Тада сам ја лежао... ну, па шта! лежао сам пијан као земља, и чујем како говори моја Соња (стрпљива и ћутљива је она, и гласић јој је тако нежан... плавушица, лишце свагда блеђано, унило), каже: „Шта, Катарина Ивановна, да ли је могуће, да ја на такав посао пођем?...“ А Дарија Францовна, женскиње злонамерно и полицији добро позната већ се трипут преко газдарице распитивала. „Чудна ми посла, одговара Катарина Ивановна, с подсмехом, — а нашто чувати? Драгоценост, већ нема!“ — Али не осуђујте, не осуђујте, милостиви господине, не осуђујте је! Ово није било речено при чистој савести, већ у раздражености у болести и уз плач гладне деце, а и речено је више у очајању него у правом смислу... Јер је Катарина Ивановна већ била таква, и чим се деца расплачу, макар и од глади, одма их отпочне тући. == Напомене == <references/> == Извор == 1899. ''Полицијски гласник'', 27. фебруар, Бр. 8. Год. III, стр. 61-63. {{ЈВ-аутор|Јефта Угричић|1927}} 3dq1mo0mzfc7fbj093f92p9w9p8h8bx 0 60841 143337 143222 2026-05-12T06:10:25Z Coaorao 19106 /* */ 143337 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Карло Маркс о Србима | одељак= | аутор= Јован Скерлић | година= 1910 | белешке= }} {{gap}}Карло Маркс: ''Шта ће бити од Турске у Европи''; Н. Рјазанов: ''Коментар Марксовом чланку'' (''Борба'', 1910, свеска 6). {{gap}}Из мржње на аутократску и ортодоксну Русију, на „Русију, бедем свирепости и варварства, непријатеља сваке цивилизације”, како је узвикивао Фридрих Енгелс, на конгресу немачке Социјалне Демократије у Ерфурту 1891 године, европска Демократије, из оних истих разлога из којих је имала толике симпатија за Пољаке и за Мађаре, нимало није марила за балканске Словене, Србе у првом реду. У Србима су гледани агенти и послушници руске аутократије, и зато су енглески либерали годинама били нарасположени [''-{sic}-''] према њима, зато се у немачкој Социјалној Демократији чули толико пута турскофилски и србофобски гласови. Приликом херцеговачког устанка од 1881, у циришком „Социјалдемократу”, који је тада био орган у Немачкој прогоњене Социјалне Демократије, Едуард Бернштајн је симпатично писао о српским устаницима. Енгелс му је у нарочитом писму скренуо пажњу да се чува тих панславистичких интрига. На Бернштајново питање: да ли би „ослобођење балканских Словена и његов савез у једну велику кифедерацију [''-{sic}-''] српско-словенску”, био најбољи начин да се спрече „царистичке интриге”, Енгелс му је 22 фебруара 1882 одговорио писмом, из кога су најважнија места прво штампана у париском социјалистичком часопису „-{Le Mouvement Socialiste}-” за 1900, а преведена на српски у београдском „Социјалисту” за 1908, број 1.<br /> <div style="margin-left:2em; text-indent:2em;"> „Разуме се да вас моје писмо о тада побуњеним Херцеговцима није убедило, пошто сте већ имали симпатија према „потиштеним” Јужним Словенима. Ми сви, у колико смо почињали са либерализмом или радикализмом, задржали смо ту симпатију према свима „потиштеним” народима, и ''ја знам колико ме је времена и студирања стало да се тога отресем — али тада потпуно…''<br /> {{gap}}Ми имамо да радимо на ослобођењу пролетаријата западне Европе и овом циљу треба потчинити сваку другу ствар. ''Чак и да су Балкански Словени, итд. не знам како интересантни, у тренутку кад је њихова жеља да буду слободни у опозицији према интересу пролетаријата, не тиче ме се…'' Победа пролетаријата ослободиће их стварно и неминовно, а не само по изгледу и привремено као што то цар чини. Зато они који, до сада, не само да нису ништа учинили за Европу и њен развитак, ''већ који су јој на против препрека'', треба да имају бар толико стрпљења колико наши пролетери. Распламтети због неколико Херцеговаца светски рат који би стао хиљаду пута више људи него што их има у целој Херцеговини, то није моје мишљење, кад се тиче политике пролетаријата.<br /> {{gap}}Ваши пријатељи, ''мали, примитивни народи из Кривошије, и из Херцеговине, повратиће своју „независност” под сваком централном владавином, српском или не, као и под Аустријом и Турском…'' Когод дира у њихово право на полет, дира у њихову независност. ''Ја сам слободан да сматрам егзистенцију сличних примитивних народића у средини Европе као анахронизам.'' Чак и кад би ови добри људи имали исту толику вредност као шкотски хајлендери које је прославио Валтер Скот, ''који су такође били најгори коњокрадице'', ми бисмо могли највише осудити ''начин'', на који садашње друштво са њима поступа. ''Да смо у могућности, ми бисмо учинили крај урођеном Риналдо-Риналдизму ових делија''”.<ref>Енгелсово схватање балканске политике може се видети и у његовој књизи „Спољашња политика руског царства”, коју је превео на српски и за коју је опширан поговор написао Г. Живојин Балугџић (Београд, 1896).</ref> </div> {{gap}}Немачки социјалистички вођ Либкнехт, у брошури „Прилог Источном Питању или треба ли Европа да постане козачка”, и у чланцима у „-{Vorvärts}--у” за 1897, после покоља Јермена у Цариграду и грчко-турског рата изражавао се за одржавање -{status quo}- на Балкану, и несимпатично говорио о југо-словенским народима. Један немачки социјалистички писац, Макс Шипел, у чланку „-{Balkanwirren und Demokratie einst und heute}-”, у часопису „-{Sozialistische Monatshefte}-” за 1908, овако је дефинисао Марксово схватање балканског питања: „Иза борбе балканских народа за независност лежи скривена опасност од руске хегемоније, зато се треба борити против националних подвала балканских држава, докле год револуционарна европска слобода, без обзира у којој националној одећи, не заузме престо Босфора”. И приличан број немачких социјалиста, нарочито у Аустрији, као што се видело приликом анексије Босне и Херцеговине, деле то чудно, нехумано и нимало социјалистичко мишљење.<br /> {{gap}}Као и у толико других тачака своје сложене доктрине, и у овом питању је Маркс погрешно схваћен и популаризован. Мишљење о Марксу као противнику Јужних Словена не одговара истини. Још 1897 Марксова кћи Елеонора прикупила је и штампала његове чланке о Источном Питању („-{The Eastern Question}-”, Лондон). Руски писац Н. Рјазанов узео је на се да критички среди Марксове чланке о питањима источне политике, који су, педесетих година, изилазили као европски дописи у америчком листу „-{New-Jork Tribune}-”.<br /> {{gap}}Источно Питање Маркс назива „магарећом ћупријом европске дипломатије”. Чињеница да легитимистичка и монархистичка Европа хоће пошто пото да одржи Турску јесте „признање владајућих сила да су потпуно неспособне да ма где помогну напредак или цивилизацију”. „Одржати -{status quo}- у Турској! Да, могло би се исто тако лепо покушати да се одржи леш каквог мртвогa коња стално у истом стању труљења у коме се налазе пре него што се потпуно распадне”.<br /> {{gap}}За Србе је од особитог значаја Марксов допис америчком листу, који је изишао 21 априла 1853 године. Тај чланак нигде до сада није превођен и прештампаван, и сада га истовремено доноси познати немачки социјалистички часопис ''-{Neue Zeit}-'' (свеска од 1 априла), и новопокренути српски социјалистички часопис ''Борба'' (свеска од 16 марта). Ауторитативно Марксово мишљење боље но ишта сузбија славофобију Енгелса и Либкнехта и још неких немачких и аустријских социјалиста, који су нашли начина да своју савест интернационалних социјалиста помире са пангерманским империјализмом, и капиталистичком колонизацијом.<br /> {{gap}}Оно што више но ишта помаже продирању Русије на Балкан, разлаже Маркс својим јасним, збивеним и убедљивим стилом, јесте теорија Западне Европе о одржавању Турске. Тај -{status quo}- за балканске народе „не значи ништа друго него овековечавање потлачавања што над њима врши Турска”. И докле год Турска буде гњавила шест милиона православних Словена и Грка на Балкану, они ће у Русији гледати „свога природнога заштитника и ослободиоца”.<br /> {{gap}}Русија је помогла и Србији и Грчкој да се ослободе, и још неослобођени балкански хришћани очекују спасење од ње. „Кукавичка рутина дипломатије” европске створила је Русији изузетан положај на Балкану. Исто тако је бесмислен страх од потпуног ослобођења балканских народа. Које је најбоље решење балканскога питања? Балкан балканским народима, или тачније говорећи: Балкан балканским Словенима. <div style="margin-left:2em; text-indent:2em;"> Прво, ''непобитан је факт да је полуострво, које се зове само европска Турска, природно наслеђе југословенске расе.'' Од дванаест милиона становника, седам милиона припадају њој. Има већ 1200 година како она његово земљиште држи у својим рукама. Ако оставимо на страну једно малобројно становништво које је, и ако словенскога порекла, усвојило грчки језик, онда као такмаци Југословенима остају турски и арнаутски варвари, који су се одавно показали као упорни противници свакога напретка. На супрот њима, ''Југословени, који сачињавају језгро полуострва, једини су носиоци цивилизације.'' Они, додуше, још нису конституисали ниједну нацију, али ''у Србији они већ представљају снажно и сразмерно организовано језгро једне нације. Срби имају своју историју, своју литературу. За своју унутрашњу независност они имају да захвале једној једанаестогодишњој храброј борби против непријатеља који је бројно много надмоћнији од њих. Они су за последњих двадесет година учинили велике културне напретке, и хришћани у Тракији, Маћедонији, Бугарској и Босни сматрају их као центар око кога ће се сви окупити у будућим борбама за независност. Може се тврдити да ће непосредни руски утицај на Словене у Турској бити све више потискиван што се више буде учвршћивала Србија и српска националност. Јер је Србија, да би могла утврдити свој самостални положај као хришћанска држава, морала узети од Западне Европе њене политичке институције, њене школе, њена научна знања, њене индустријске изуе метке'' [''-{sic}-'']. ''Овим се и објашњава та аномалија да је Србија, и ако је под руским патронатом, још од свога ослобођења уставна монархија.''<br />{{gap}}„Ма коликим везама крвно сродство и заједничка религија спајала Русе и Југословене, њихови ће се интереси ипак мимоићи онога дана када се Југословени ослободе. Трговачке потребе, које произлазе из географскога положаја ових двеју земаља, чине ову ствар јасном. Русија, компактна земља, без обале, производи данас поглавито аграрне продукте, можда ће доцније и индустријске. Грчко-словенско полуострво је истина сразмерно малога обима, али његове простране обале запљускују три мора, од којих и оно једним влада; оно је поглавито трговачка земља са транзитним саобраћајем, и ако и оно има најбољих средстава за своју независну производњу. Привреда Русије тежи монополу, привреда Југословена експанзији. Сем тога, они су конкуренти у Централној Азији; док Русија има најживљега интереса да се једино њени производи тамо троше, Југословени већ данас имају најживљега интереса да на источне пијаце увозе производе Запада. Како би онда било могућно да се те две нације сложе? Турци, Југословени и Грци имају, у ствари, више заједничких интереса са западном Европом но са Русијом. А тек када се железничке пруге које од Остенда, Хавра и Хамбурга иду у Пешту продуже до Београда и Цариграда, као што се сада планира, утицај западне цивилизације и западне трговине биће још трајнији на Југоистоку Европе.<br />{{gap}}„С друге стране, Словени у Турској грдно много пате у ропству у коме их одржава мухамеданска класа спахија, који су у исти мах и војници и које они морају да издржавају. Ова војна посада уједињује у себи све јавне функције: како војне тако и административне и судске. Но, и руски владајући систем, у колико није комбинован са феудалним институцијама, шта је друго до једна милитарна окупација, где су грађанске власти и судска хијерархија организоване на војничкој основи и где народ све то има да плаћа! Али, ко мисли да такав један систем одговара и југословенском карактеру, тај нека прегледа историју Србије од 1804. Кара-Ђорђа, оснивача српске независности, и род је напустио, а Милоша Обреновића, који је обновио независност, најурио из земље уз грдњу и псовку: зато што су обојица покушали да уведу руско-аутократски систем, са његовим пратилицама: корупцијом, полумилитарном бирократијом и пашинском експлоатацијом”. </div> {{gap}}И Маркс закључује овај свој чланак, тако ласкав по српску нацију, врло значајан и јако интересантан по модерну Србију и по српску демократију, позивом да европска демократија потпомогне „организовање једног независног словенског царства на место онемоћале, иструлеле Високе Порте”. <div style="margin-left:2em; text-indent:2em;"> „Ко данас, дакле, хоће да потпомогне демократске идеје у Европи тај мора гледати да свима средствима потпомогне развијање индустрије, просвете, законитости и инстинкта за слободу и независност код хришћанских васалских држава Турске. Будући мир и напредак човечанства стоје са тим у најинтимнијој вези. Ако се збиља хоће некад да жање, мора се обратити највећа пажња када се обрађује земља и када се сеје семе”. </div> {{gap}}Карактеристично је, и вреди забележити, да су главе европске демократије, сасвим природно и логично биле, својим симпатијама за српски народ. Мацини, у свом манифесту „Народима на Истоку”, узвикивао је: „Ти Црна Горо, неприступачна, непобедна, буди предање стража у боју који се бије за живот не независност… Ти, Србијо, ти си тек половину својих народних народних [''-{sic}-''] тежња и жеље постигла! Пробуди се, дакле, и спреми се да повратиш целокупност твоју, јер је право твоје… Сви ви народи на Истоку, знајте да је Исток ваш”. У исти мах док су, приликом српских ратова од 1876—1878, француски позитивисти са Пјером Лафитом на челу, тврдили да народи на Балкану нису угњетени, да су њихове побуне за највећу осуду, а цела његова борба да ничим није оправдана, — Виктор Иго је подигао свој глас за Србе, узвикнувши: „Када ће престати мучеништво тога маленог јуначког народа?”.<br /> {{gap}}После Мацинија и Ига, ево сад и Маркса, који супротно мишљењу својих другова Енгелса и Либкнехта, демантујући многе од својих германских следбеника, не спори право на живот једном народу, коме се не прашта што не зна за резигнацију и што неће да мре. == Напомене == <references/> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. април 1910. Књига -{XXIV}-, Број 8. Стр. 631-636. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} [[Категорија:Јован Скерлић]] [[Категорија:Социјализам]] 0afta9qymwnjadiip73gxlspqfa5ihy 0 60853 143333 2026-05-11T13:14:08Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | | Садржај: | [[Начело солидарности/I|-{I}-]] }} <Center> [[Начело солидарности/I|-{I}-]]<br> [[Начело солидарности/II|-{II}-]]<br> [[Начело солидарности/III|-{III}-]]<br> </Center> <center>{{ЈВ-аутор|Ј… 143333 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | | Садржај: | [[Начело солидарности/I|-{I}-]] }} <Center> [[Начело солидарности/I|-{I}-]]<br> [[Начело солидарности/II|-{II}-]]<br> [[Начело солидарности/III|-{III}-]]<br> </Center> <center>{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}</center> 4rqt9o1yszss3mh9gtjxorj0lusa3u9 0 60854 143334 2026-05-11T13:23:41Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)|Вук Ст. Караџић]] (1913) | | [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)|-{Садржај}-]] | '''I''' | [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)/II|-{II}-]] }} Породица Караџића је из Херцеговине, од… 143334 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)|Вук Ст. Караџић]] (1913) | | [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)|-{Садржај}-]] | '''I''' | [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)/II|-{II}-]] }} Породица Караџића је из Херцеговине, од племена Дробњака, и око 1739 доселила се у Јадар, у Србију. 26. октобра 1787, у селу Тршићу, од оца Стефана и матере Јегде, рођене Зрнић, родио се Вук Караџић. Читати и писати научио је од рођака Јевте Савића— Чотрића, који ће играти извесну улогу у првом устанку. 1795 отишао је у основну школу у Лозницу, затим се као манастирски ђак учио у манастиру Троноши. Из то мало школе изнео је знање да може читати и писати, вратио се у село, до устанка седео дома, и био у својој околини најписменији човек и писар. Када је букнуо устанак 1804, он постаје писар у чети војводе Ђорђа Ћурчије, и ту остаје неко време. Жељан да што више научи, он пређе у »Немачку«, у Карловце. Ту је, како сам вели, на своју »велику и незаборављену жалост познао, да има на свијету још и више наука осим нашега псалтира и часослова«. Како га због година нису примили у гимназију, он ту две године приватно учи немачки, латински и словенски. Неко време био је ради учења немачког језика у Петрињи, у Хрватској. 1807. врати се у Србију, постаје писар код ваљевског војводе Јакова Ненадовића, затим писар у Правитељствујушчем совјету у Београду. Он је један од најранијих ђака Велике школе Доситеја Обрадовића, али се и сам образује, утврђује се у немачком и чита све што му до руку дође. 1808 разболе се и отиде на боловање у Тршић. Ради лека 1809. године ишао је у Нови Сад и Будим (1810). Од лечења је било само делимичног успеха; остао је хром, и то је било од значаја по цео ток његова живота. »Са штулом, писао је он доцније, не могох више мислити ни на коње ни на рат, морадох се навикавати, како могах, на сједење код куће. Да ми није било ове моје штуле, ја бих одавна већ погинуо био од Турака, као што су сила другијех мојих вршњака, а овако ме штула моја натјерала да сједим с миром и на миру књиге читам, и на миру биљежим на хартији што су ми уши слушале и очи видјеле...« 1810 Караџић је у Београду, као учитељ основне школе, и ту остаје до 1811. Те године отишао је за писара код свога рођака Јевте Чотрића, који је узео под закуп скелу у Кладову. 1812 и 1813 био је цариник и судија у Брзој Паланци у Крајини, а када су Турци надирали у Србију, он је заповедао једним мањим одредом војске. 1813, као готово све народне старешине, и он је пребегао у Аустрију. У јесен исте године већ је био у Бечу. Долазак у Беч био је одсудан тренутак у његовом животу. Ту је дошао у додир са образованим српским псцима који су се скупљали око тек покренутих Новина сербскихЂ, ту се, што је нарочито важно, упознао са Копитарем, који га је увео у књижевни рад. Од 1814. Караџић већ почиње свој посао. 1814—1815. је у »доњим крајевима«, у Карловцима и у Фрушкој гори, где бележи народне песме и скупља речи за свој речник. 1817. оженио се у Бечу, и та женидба са Немицом, која се никада није могла навићи на живот у српским крајевима, била је главни узрок да је он готово сав свој живот провео у Бечу. Када се после појаве Српског рјечника дигла повика на њега, он 1819. пође у Русију, са намером да тамо нађе и моралне и материјалне помоћи за свој даљи књижевни рад. Преко Кракова, Варшаве, Вилне и Пскова дође у Петроград. Добро примљен, упознао се са најзнатнијим људима ондашње Русије: Карамзином, Жуковским, Аделунгом, Шишковом, Румјанцовом. »Обгцество лгобителеи poccicKofi словесности« изабрало га је за свога члана; Шишков га је на једној седници представио члановима Руске академије. Више почаствован но награђен, он је у Русији, нарочито у Петрограду, а неко време и у Москви, провео девет месеци. Вратио се преко Новгорода, Твера, Туле, Кијева и Кишињева, где се неко време задржао. У јесен 1819. налази се у Бечу. Без сталних средстава, живећи тешко у туђини, реши се да се врати у Србију. Средином 1820. дође у отаџбину, у Крагујевац, али непросвећена околина кнеза Милоша није трпела образована и просвећена човека, и он, у рђавим материјалним приликама, по други пут напусти Србију. На страни његов рад почиње бивати цењен. 1823. добија од јенског универзитета почасни докторат филозофије, 1824. постаје члан Ученог друштва у Гетингену. У страном књижевном и научном свету почиње се говорити о његовом раду. Али, он је још увек материјално необезбеђен. Помоћ од кнеза Милоша, коју је добио за писање кнежеве биографије, била је недовољна. Пошто је неко време, 1822, нашао склоништа код својих пријатеља у селу Пањеви, код Темишвара, у Банату, он 1823, преко Прага, пође у Немачку да учи медицину. У Немачкој, бавећи се нарочито у Лајпцигу и Халеу, а нешто мало и у Каселу, Вајмару и Гетингену, напустио је своју намеру да учи медицину. Како у Бечу цензура кнеза Метерниха, који је подржавао Турску и попреко гледао новостворену Србију, није допуштала даље штампање српских народних песама у којима су се певали српски бојеви са Турцима, Караџић се користи својим бављењем у Немачкој, и ту штампа друго издање својих збирки народних песама. Он се, уопште, у Немачкој бавио штампањем својих књига и упознавањем са научним и књижевним радницима немачким (међу осталима и са Јаковом Гримом, који се и раније особито интересовао за њега, и Гетеом, који га је у Вајмару лепо примио). Али Караџић није имао средстава да продужи тај живот, породичне обавезе позивале су га натраг, и после једногодишњег бављења у Немачкој, 1824. врати се у Беч. Ту га је очекивао стари оскудан живот књижевника без сталних и сигурних прихода. 29. децембра 1825. писао је он из Беча једном пријатељу: »Не могу вам казати, у каквој сам ја сад невољи. Вјерујте ми, да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, а камо ли печенице! Мислећи, који је онда дан, и гледајући на ђецу моју, плакао сам као лудо дијете. Све, што се могло продати или заложити, заложио сам или продао; сад не знам шта ћу чинити са женом и троје нејаке ђеце. Зимно доба, а дрва нема, леба нема...« Тек када је 1826. добио од руске владе пензију од ioo дуката годишње, »за заслуге за словенску књижевност«, почео је нешто боље живети, али и то је још увек био тежак живот. 1828. учинио је нов покушај да живи у Србији. Он постаје прво члан »Законодателне комисије«, чији је главни задатак био да преводи законе за Србију. Караџићев посао био је да са немачкога преводи Наполеонов законик. Потом постаје судија, а 1831. председник суда у Београду (»президент славнога магистрата наије и вароши београдске«). Средина у коју је запао била је груба и сурова. Он је бивао кињен, вређан, и најзад разболевши се и дошавши у сукоб са самим кнезом Милошем, 1831. напусти Србију, поневши собом као једину зараду знатан број нових народних песама и речи за речник. У крајњој оскудици, гањан од кнеза Милоша, осумњичен код руске владе као аустријски и католички агент, а код аустријске владе као руски човек, опасан демагог и члан »тајних друштава«, одвојен од породице која се у оскудици налазила у Бечу, он је провео осам месеци у Земуну, као у неком полузаточењу. »Ја сам сад у највећем очајанију, писао је он у Земуну у пролеће 1832: овака гоњенија, на врату жена и четворо ђеце, а сувише слабо здравље и сиромаштво!« Тек у априлу добио је од аустријских војних власти допуштење да може живети прво у Будиму, потом у Бечу. Али новчана оскудица га је непрестано пратила. 1833. родољубива српска општина у Трсту, која је раније помагала Доситеја Обрадовића, Атанасија Стојковића и Павла Соларића, одредила му је извесну новчану помоћ. 1834, помогнут од Руске академије, он пође на научно путовање у југозападне крајеве. Преко Трста дође на Цетиње; 1835. био је у Боки Которској. Те године, обогаћен материјалом и са ширим и потпунијим познавањем народнога живота, враћа се у Беч. 1835. године успева да добије малу пензију од Србије (прво од 200, после од 400 талира годишње). 1837. путује по Срему и Хрватској, где су га Илирци лепо дочекали, и по Далмацији. Приликом династичке промене у Србији 1842. изгубио је пензију, која му је враћена тек 1845. После неких тридесет година напорног рада и тешког живота дошли су му мирнији, лакши и сигурнији дани. Он, углавном обезбеђен материјално, прослављен као писац, члан многих страних учених друштава, живи у Бечу, непрекидно ради и објављује своја дела, с времена на време учини по какво путовање. 1841. са руским путницима Надеждином и Књажевичем путује по Хрватској, Далмацији, Црној Гори, Србији; 1843. био је у Прагу и Берлину. Од 1844. помаже га и кнез Михаило Обреновић. 1845. опет је био у Србији и том приликом израдио повратак своје пензије.76 1848. узео је учешћа на Словенском конгресу у Прагу. Потом 1849. био је у свом родном месту. Србију је обишао опет 1852. 1850. берлинска Академија изабрала га је за свога дописнога члана; 1854. и 1856. ишао је у Берлин. Од 1859. до 1861. неколико пута је долазио у Србију. 1861. године кнез Михаило га је по једној политичкој мисији слао у Црну Гору. Цењен, признат у страном научном свету више но иједан Србин пре њега, слављен као нико до њега у младом нараштају, дочекавши да види готово пуну победу својих идеја за које се толико борио, Караџић је доживео да се 1863. свечано прослави педесетогодишњица његовог плодног и сталног рада. Али и у старости, и постигавши готово све чему је тежио, он је непрестано радио, није се предавао старости и болести, »е да би се јоште шта отело од смрти«. Умро је у Бечу 26. јануара 1864. 1897, са великим свечаностима пренесене су му кости У Београд. == Извор == ddi97xvy76ehoi6mdxqp0qpoandvuur 3 60855 143340 2026-05-12T10:49:11Z Neriah 16325 Neriah преместио је страницу [[Разговор с корисником:Crushcrushcrush1]] на [[Разговор с корисником:Crushcrushcrush]]: Аутоматско премештање странице због преименовања корисника [[Special:CentralAuth/Crushcrushcrush1|Crushcrushcrush1]] у [[Special:CentralAuth/Crushcrushcrush|Crushcrushcrush]] 143340 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Разговор с корисником:Crushcrushcrush]] g8n94a5xnsnd0grck7oc9npot5vh5pc