Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.6 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 100 1343 144287 144278 2026-06-12T15:45:18Z Galicijac 19151 144287 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Радоје | презиме = Домановић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1873 | годинасмрти = 1908 | опис = '''Радоје Домановић''' био је српски књижевник. | слика = Radoje_Domanovic.PNG | опис_слике = | википедија = Радоје Домановић | остава = Radoje Domanović | остава_кат = Radoje Domanović }} == Дела == === Сатиричне приповетке === * [[Приповедач Сремац и практикант Вукадин]] (1896; непотпуна) * [[Укидање страсти]] (Написана 14. октобра 1898; Приповетке II, Пожаревац, 1899; Одјек, 1903, бр 25—27; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.) * [[Не разумем]] (Звезда, 1898, бр. 12; Приповетке II, Пожаревац, 1899; Приповетке, С.К. Задруга бр. 97, 1905; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1925.) * [[Позориште у паланци]] (Звезда, 1898, бр. 2—4; Приповетке, С. К. Задруга, бр. 97, 1905.) * [[Демон (Радоје Домановић)|Демон]] (1898) * [[Данга]] (Звезда, 1899, бр. 108 и 109; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд, 1901; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.) * [[Озбиљне, научне ствари]] (Звезда, 1899, бр. 69- 72, 75—77, 87, 88.) * [[Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића]] (Звезда, 1900, бр. 15—18.) * [[Вођа]] (Звезда, 1901, бр. 1; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд 1901; Приповетке I, Београд 1924.) * [[Краљевић Марко по други пут међу Србима]] (1901) * [[Наша посла]] (1901) * [[Нигде спаса]] (1901) * [[Страдија]] (1902) * [[Размишљање једног обичног српског вола]] (1902) * [[Гласам за слепце]] (1902) * [[Сан једног министра]] (1902) * [[Мртво море]] (1902) * [[Сима пензионaр]] (1902) * [[Модерни устанак]] (1902) * [[Митрополитов мачор]] (1904) * [[Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи]] (1905) * [[Божићна прича]] (1905) * [[Краљ Александар по други пут међу Србима]] (1906) === Реалистичке приповетке === * [[Рођен-дан]] (Јавор, 1893, бр. 9; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Објава]] (Написана септембра 1893; Дело, 1894. књ. 2; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Слика са улице]] (Написана 1893; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[На месечини (Радоје Домановић)|На месечини]] (1893) * [[Баба Стана]] (Написана марта 1894; Зора, 1897, бр. 1; Приповетке 11, Пожаревац, 1899.) * [[Снови и јава]] (Написана 1895; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[На млађима свет остаје]] (Написана 1896; Зора, 1897, бр. 6—10; Приповетке I, Пожаревац, 1899.) * [[Смрт]] (Написана октобра 1896; Зора, 1899, бр. 2.) * [[А хлеба!]] (Написана октобра 1898; Нова Искра, 1899, бр. 1; Приповетке II, Пожаревац 1899.) * [[Замена]] (Звезда, 1898, бр. 31 и 32; Братимство, 1901, бр. 50 52.) * [[Ја сам Србин]] (Написана 12. јануара 1899; Братимство, 1901, бр. 12—14.) * [[На раскршћу]] (Дело, 1899, књ. 21.) * [[Разорена срећа]] (Полицијски Гласник, 1899, бр. 2.) * [[Промашена срећа]] (Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Идеалиста]] (Написана 6. марта 1899; Звезда, 1899, бр. 26—30; Приповетке I, 1924.) * [[Певачев Ускрс]] (Написана 9. априла 1899; Нова Искра, 1899, бр. 8; Приповетке, С. К. Задруга, бр. 97. 1905.) * [[Успомене из детињства]] (Написано 1899; Ловац,, 1901, бр. 8.) * [[Ловчев записник]] (Написано 1899; Ловац, 1901, бр. 16, 19—22.) * [[Освета (Радоје Домановић)|Освета]] (1899) * [[Под храстом]] (Нова Искра, 1900, бр. 5; Цариградски Гласник, 1900, бр. 25.) * [[Срећа]] (Написана августа 1900; Цариградски Гласник, 1900, бр. 49 (под насловом Човекова сладост); Босанска Вила, 1903, бр. 3—5 (измењена); Приповетке С. К. Задруга бр. 97, 1905.) * [[Најтежа осуда]] (1900) * [[Човекова сладост]] (1900) * [[Чудан човек]] (1900) * [[Шуле]] (Полицијски Гласник, 1901, бр. 9.) * [[Због љубави]] (Босанска Вила, 1901, бр. 8.) * [[Божје сузе]] (1902) * [[Гучов риболов]] (1902) * [[У сеоској ме’ани]] (1902) * [[Једва једном]] (1903) * [[Слава (Радоје Домановић)|Слава]] (1903) * [[Поред ватре]] === Песме === * [[Слава Шуматовчанима]] (око 1898) * [[Абер дође госпођи Ружици…]] (1905; незавршена) == Дела о Радоју Домановићу == * [[Три приче Радоја Домановића]] (1902), од [[Богдан Поповић|Богдана Поповића]] [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Српски књижевници]] cdxskjworkugy39tfa4jahjsituj6co 100 54075 144283 144272 2026-06-12T12:00:40Z Coaorao 19106 /* Преводиоци */ 144283 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Томас | презиме = Мур | иницијал_презимена = М | годинарођења = 1779 | годинасмрти = 1852 | опис = '''Томас Мур''' је био ирски писац, песник и текстописац. | слика = Thomas Moore, after Thomas Lawrence.jpg | опис_слике = | википедија = Томас Мур | вики_цитати = Томас Мур | остава = Thomas Moore | остава_кат = Thomas Moore }} == Дела == * [[Минсорел]] * [[Вечерња звона (Мур)|Вечерња звона]] * [[Ко што поврх реке]] * [[Иркиња]] * [[Бојна песма (Мур)|Бојна песма]] == Преводиоци == * [[Аутор: Илија Белеслијин|Илија Белеслијин]] * [[Аутор:Александар В. Поповић|Александар В. Поповић]] * [[Аутор:Владимир М. Јовановић|Владимир М. Јовановић]] [[Категорија:Томас Мур]] 88pp6a17edqn1l87ote2zcp868wbcan 0 59968 144288 139031 2026-06-12T16:28:04Z Galicijac 19151 напомену пребацио у фусноту 144288 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''О разарању града Његуша 1822. године'''</center> Санак снила Његушка девојка, Санак снила рано у недељу, У недељу, на сâм дан Велигдан: У црнину одевена седи, Мутна вода под сарајем тече. Па отиде она у комшије, Да му каже какав сан је снила. Вели њојзи њен комшија: »Послушај ме, Његушко девојко! Појди кажи на татка ти, На татка ти Зафирака{{Напомена|Зафирак(ис) Теодосиу Логотет (гр. Ζαφειράκης Θεοδοσίου Λογοθέτης), старешина града Његуша (гр. Νάουσα) у Македонији, организовао је Његушки устанак 1822. године током Грчког рата за независност (1821—1829), устанак који су Османлије предвођене Мехмедом Лабуд-пашом скоро два месеца касније (после скоро месец дана опсаде града) угушиле у крви. Сâм Зафиракис убијен је бежећи из града са саборцима и групом жена и деце у шуми код села Кавасила (гр. Καβάσιλα), након чега му је одсечена глава и набијена на колац. Уследео је покољ становништва, а велики део одведен је у ропство.}}, Какав си то сан уснила!« И отиде Негушка девојка Да му каже своме оцу Какав је то сан уснила. Само што се к њему упутила, Лабуд-паше телал виче: »Што је Турчин до Турчина, Да се најде пред града Његуша, Ће сечемо Његушане!« Само што је ово изрекао, Хладном реком крв потече. Исекоше Његушане – Што је старо, посекоше; Што је младо, поробише.}} '''Порекло''': Прилеп, Македонија; записано у Самокову. '''Збирка''': К. Шапкарев, ''Зборник бугарских народних умотворина'', Том 1: Песме, Софија 1891-2. (№ 281) == Напомене == {{напомене}} iy2hjr7gvgyc8gmjh3nlg8zqggoe396 0 60107 144284 139888 2026-06-12T12:02:44Z Coaorao 19106 /* */ 144284 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Клеопатра | одељак= | аутор= Милосав Јелић | преводилац = | година=1906 | белешке= }} <poem> Негде покрај мора и у позно време. Жар вечерњег сунца гаси се у води: Ни плахога ветра сред тишине неме, Један галеб само што полако броди. И краљица гледа преко воде рујне, Распустивши везе у хитона плава, Таласа се тело, дижу груди бујне, А у меком крилу његова је глава. Устај, Антоније! Зар легије смеле За венцима славе жеља не потреса? Одавно су наде на победу свеле, Док сенат већ дршће од праведна беса! У даљину блуди поглед лепе жене И недра јој страсно таласају свилу, Докле тихо круже ране ноћне сене И докле Рим спава у њеноме крилу. </poem> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. септембар 1906. Књига XVII , Број 6. Стр. 430. {{ЈВ-аутор|Милосав Јелић|1947}} [[Категорија:Милосав Јелић]] sux49xlx2zo1afw06v2pa0sdte9ss1m 0 61194 144285 2026-06-12T15:00:30Z Galicijac 19151 израда странице 144285 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Позориште у паланци | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке= }} Веле неки људи: „Многи се таленти губе у паланкама и остају непримећени“! Уосталом, сваки сме говорити што хоће, само ако не дира у власт; али мени се чини да немају право. Да не почнем одмах са уметницима које сам ја пронашао; треба да знате, драги читаоци, да се тек у паланци води о свему рачуна и цени свачији таленат више но у престоници. Сви ми овде знамо како Љуба књиговођа уме направити мезе од ротака са зејтином и сирћетом и, верујте, да га необично ценимо и поштујемо, па чак му дајемо редовно прилике да свој дар усаврши! Шта мислите тек о Васиљку „ћевабџији“? Мислите што год хоћете, али ми њега и његов дар више ценимо но Београђани дар каквог свог лирског песника! Ја сам пре неки дан дуго размишљао чак и о томе: што ли не прелеће више у моје двориште шарени петао Лазе шустера? Лупао сам главу можда више но какав историк док објасни неки догађај; и напослетку дознам од момка да је петао заклан кад је Лази долазила у госте тетка Цака. Мени то момак прича, а моја сусетка стоји на прозору, јави се, па одмах додаде: „Штета за онаквог петла, ја баш јуче говорим с Митом. Навикли смо, знате, на њега — је л’те да је вама необично?!“ Много смо о томе разговарали; а ето, то је петао и ништа више. Јавно мњење будним оком прати свачији покрет. И најситнија ствар подлежи оштрој критици. — У Београду напише какав новинар најбољи уводни чланак, па о томе нико ни речи: учини, рецимо, неки државник погрешку, од које пати цео народ, па ипак му нико не вели ни потамо се, и још му скидају капу. А у паланци: седну тројица да играју санса, и већ се остали столови у кафани празне и скупљају сви око играча. Сваки одмах узима своју столицу у једну, а пиће које је почео пити, у другу руку, па прилази играчима. Ако не буде довољно места за седење, ревносни „кибицери“ стоје около, и будним оком прате свачији покрет и пропраћују играње најбурнијом дебатом, која је често много оштрија но кад се у Народној скупштини решавају најважнија питања! Миша писар је једанпут одбацио десетку „трефа“, а чувао даму „ерца“, и изгубио четврти штик Пери апотекару, који га „звао за рачун“. „Уплаткао“ човека, и јавно мњење га тако грозно избруси и изгрди, да човек, тако ми бога, није цео дан излазио у кафану. Стиди се своје погрешке. Ето, како се људи брину о свему и прате свачији рад; па да ли бих ја смео пропустити ову ретку и значајну појаву у нашој паланци. <center>—</center> Кафана код „Орача“ је обична кафана у нашем месту, где обично одседавају сељаци кад долазе у град. Дрвени столови без чаршава, велике незграпне столице око њих; у средини ме’ане велика блехана пећ, око које зими седе сељаци, греју се, пуше, пљуцкају и пију ракију; свуд по зиду повешане некакве објаве и општинске наредбе; под је од цигле, прозоре упљувале мухе. По простору је велика, и пуна је само суботом, кад је пазарни дан, а иначе тек по троје-четворо прекодан седи за „чокањем комове“ и зева ревносно, а понеки у подне једе купус или паприкаш и пљеска устима тако да се разлеже по целој ме’ани. Ништа, дакле, не би била важна ова ме’ана да нисам приметио на вратима што стоје лево од келнераја, кредом написано, мало накриво и ружним рукописом: „Занатлијска читаоница“. Испод тога стоји: „Који није члан забрањено да улази без дозволу“, а испод тога пише другим рукописом: „Јанча Ђ. из Златокоп остаде од суботу 5 гроша и 30 пара“. Унутра, у читаоници, није боље намештено него у ме’ани. На средини је велики сто и око њега неколико столица; уза зид стоји дрвена полица и у њој неколико књига и листова, које је давно попала прашина; уз књиге, у једном крају полице, стоје два „шпила“ карата и таблице за бележење. Читаоница има око двадесет чланова, махом самих занатлија. Председник читаонице је неки Стева берберин, а благајник и нека врста књижничара Лаза обућар. Радним даном слабије долазе, а празником готово редовно. Данас је празник, и ето их на окупу. Хладан фебруарски дан, те су сто примакли ближе пећи. За столом седи Јова молер и Васа кубеџија, те играју „жандара“. Стева председник сео уз пећ, те разгрће жар да пече месо за доручак. Лаза час чита новине, час гледа како она двојица играју карте. — Калино џубе зелено! — певуши Јова и мисли се шта да баци. — Калино џубе… — поче и Васа певушити, па тек прекиде речима: — Не може седмица са осмицом. Месо у пећи цврчи и почиње мирисати. Стева га преврну, олиза прсте и рече: „Ох, ал’ је мераклијски испечено!“ — Ух, шта је жандара, веру им њину! — говори Јова, и баца карту. — Што ми пљусну вода на уста за месом — каже Васа, па погледа на Стеву. — Видиш, свиње поскупеле — рече Лаза прекинув читање. — Дај, ме’анџија, малко хлеба — иште председник. — Калино џубе зелено! — пева опет Јова играјући карте. Тако су се отприлике проводили дани у читаоници мирно и тихо, и ко би се још надао да ће то друштво основати позориште, али ваљда је само провиђење тако хтело. Дође у наше место некакво путујуће позоришно друштво и објави да ће давати само три представе. Улазна цена доста мала, те једно зато, а друго, бог би га сам знао зашто, тек позориште дупке пуно света. Ту су били и наш Лаза и Стева и многи из читаонице, и одмах по првој представи Стева и Лаза су водили у читаоници овакав разговор: — Пало је синоћ на пе-шес’ банке! — рећи ће Лаза замишљен, и изгледа као да нешто рачуна сам за се. Стева такође нешто мисли, врти главом, рачуна на прсте, па после дужег ћутања рече: — Ви’ш како се они проводе! Опет настаде дуго ћутање, које прекиде Лаза потмулим уздахом, а затим додаде: — Тако то: протуве из бели свет, па ћаре; а ја се мучим и радим, па ништа! — Џиб-џаба толике паре дигоше! — прихвати и Стева злобно. Тај њихов разговор би био и прошао, као и толики безначајни разговори у свету, да се није друго нешто десило неколико дана после тога. Једаред предвече дођу Стева и Лаза код „Орача“ на ракију. Кад тамо, а за једним се столом шћушкало неколико калфица, и међу њима један од оних истих глумаца што су давали представе. Глумац је млад човек од двадесет и неколико година, висок и снажан, а лица врло пријатна. Забацио шешир на затиљак, велика црна, накудрана коса пала му по челу, млатара живо рукама, и говори ватрено и с декламацијом. Окреће се свима редом и сваком гледа јасно у очи. Сви за столом ћуте, слушају га са отвореним устима и гледају нетренимице у њега, и гутају сваку његову реч. У глави сваког од њих развијају се чудни планови услед његових речи, и сваки, према својим мислима, ставља покадшто тек питање, очекујући одговор с још већом пажњом. — Колико може да се заради? — упита један. — Живи се славно — ето колико; али ми не тежимо за богатством — издекламова глумац одговор. — Ал’ кад би штедео човек? — пита један чешљарски калфица. Таман њему да одговори и потпуно заузме прописну позитуру, а запитаће сапунџијски калфа: — Грди ли вас понекад старешина? — Ја да трпим грдњу? — викну громко глумац, показујући прстом на себе. Настаде ћутање, а он гледа у сваког редом; диже се са столице, па још важније понови: — Ја да трпим грдњу? … — а затим се устури мало назад, климну неколико пута главом и иронично додаде: — Ха, ха, ха, глумац сме да трпи грдњу?! Којешта! Затим се насмеја тако као кад би се човек насмејао детету које не зна оно што изговара. Док се сав тај разговор водио, Стева и Лаза су стајали уз пећ и пажљиво су слушали. Ућуташе сви. — Ал’ старији мора да има чес’! — уплете се Стева. — Ја моје шегрте грдим, па ако не слушају, изјурим! — рече готово у исти мах и Лаза. — Ја ћу за правду да гинем и не трпим никог! — осече се глумац љутито, па, поћутавши мало, додаде тише, развлачећи сваку реч у реченици: — Моја је држава на даскама; са овом вештином ја могу обићи цео свет и да живим боље него иједан овдашњи газда. Ја сам напустио дружину због неправде, јер управитељ хоће да утрапи мени комичног јунака, а ја сам трагичар. Лаза се преклони неколико пута, правећи се да је врло лепо разумео све што овај вели, вичући: — Да, да, да, разуме се, разуме се — а у ствари муче га речи комичар и трагичар. — Нећу ја да ми он утрапи комичну ролу! — опет ће глумац јачим и важнијим гласом. — Разуме се, разуме се, то је безобразлук, то баш није лепо — прихвата Лаза и мисли у себи: „Шта ли је то хтео да му утрапи?“ — замишљајући речи „комична рола“ као нешто врло гадно. — Па, наравно — процеди кроз зубе Стева председник више нехотично, а после кратког ћутања додаде живље: — Колико велиш може да падне од представе? — Па, овај, поче глумац, може, може, како да кажем… — Ово изговори, жмурећи на једно око, главу затурио мало, а стопалом десне ноге лупка по поду. У главама младих калфица развијају се чудни планови. Свака реч младога глумца развија пред њиховим очима нове светове, пуне неке дражи, а досадашњи посао њихов све им више и више изгледаше одвратан. Нарочито бејаше жива машта у Миливоја и Симе, који беху без рада. Миливоје зна занат тишлерски, а Сима кројачки. Миливоје се зажарио и поручује ракију за ракијом, испијајући наискап; а Сима изгледа нешто зловољан, и све се некако врти на столици, као да једва чека да остане с глумцем насамо. Сркуће и он помало ракију и пљуцка непрестано. — Може да се заради много, али треба право делити! — изговори глумац своју почету реченицу. Лаза и Стева се нешто замислише, али с лица им се чита као да и сами не верују у оно што мисле. — А има ли лепих глумица? — пита Миливоје зажарен, намигну на Симу, а чешљарског калфу удари по рамену и узвикну: — Јао, Томо, шта велиш!? — Затим прсну у смех, устаде са столице и поручи опет ракију. — Да је она што беше царица Милица! — каже му Спира механџија. — Боља је Вукосава, море! — додаје Тома, а и он се зажарио. — Кисело грожђе, децо! — вели Стева и протеже се. — Зато су образоване даме! — рече глумац басом, с неке висине. — Наравно, разуме се, да, да, разуме се! — одобрава Лаза, клања се и клима главом… Разговор се тако водио још неко кратко време. Разиђоше се сви, само осташе глумац, Миливоје и Сима. Разговарали су се живо и ватрено преко пола ноћи, и Миливоје се од одушевљења тако напио да га је једва Сима одвео кући. На улици мрачно, хладан ветар дува и наноси ситан снег у очи. Миливоје се поводи и штуца, а Сима га придржава да не падне. — Да свратимо код „Круне“! — виче Миливоје, а овај му не даде. — Да ви’ш, Вуче, како Милош туче! — викну Миливоје и гурну Симу од себе. — Хајде, море, да спавамо, не млати се ноћас — виче Сима. — На-а-атраг, Вуче, или ћу те расећи! — виче Миливоје и подиже десну руку у одбрану, као кад држи сабљу, леву ногу опружио натраг, а десном искорачио напред, савивши је у колену. <center>—</center> Од овога вечера није прошло ни три-четири дана, па истераше из службе неког Јову Ивића, практиканта. Ко зна зашто. Неки веле да је посланик наш хтео ту да намести свога сестрића, неког истераног ученика из VII разреда гимназије, па, да се начини место, буде истеран сиромах Ивић. Сада се Ивић поче најчешће виђати с глумцем, одметником од своје дружине, која је још пре неколико дана отпутовала из нашег места. Ивићу има око 30 година. Носи дугачку косу и капу затурену натраг. Причали су да је он још пре неколико година био статиста у неком путујућем позоришту, а свршио је шест разреда гимназије. Проводио је љубав и с неком глумицом, те га отац примора да тај посао напусти, и одведе га кући. Отац му је прилично имућан, а онда су били његови људи на влади, те он помоћу пријатеља изради Јови за практиканта, на ком је месту био до пре 3–4 дана. Сад свима изгледа као да се у њему појавила стара љубав ка позоришној уметности. И глумац (збиља заборавио сам да кажем да се зове Гаврило Михајловић) и Јова одлазили су у читаоницу и тамо врло често водили дуге разговоре са Стевом, Лазом и осталим члановима. У кафани су се опет увек предвече састајали са оним калфама, а поглавито са Симом и Миливојем. Из тог њихова разговора поникоше једног дана објаве по нашем месту са оваквом садржином: <blockquote>„Чланови Л…чке читаонице одлучили су да се старањем истих образује грађанско позориште под управитељством г. Ј. Ивића, бив. овд. писара, а под сталним редитељством публици добро познатог, извежбаног глумца г. Гаврила Михајловића, а уз суделовање чланова читаонице; а приход од истог ставља се на руковање управи поменуте читаонице за набавку новина и књига, а нарочито шаљивих престава за нашу публику, као и патриотских комада. „Јављамо ово поштованом грађанству и молимо да нас обилато потпомогне, како би се ова племенита установа на дику нашег места могла одржати. „Прва престава ће се давати код ,Орача’, за коју ће грађанство добити за сада аутографисане плакате са именима лица, а доцније ће се и штампати у овд. штампарији. „Позориште ће се звати ,Грађанско позориште Југ-Богдан’. <p style="text-align:right;">Управа“</p></blockquote> Испод тога је додато: <blockquote>„Како оскудевамо у глумицама, то ко жели нека се обрати управи ради пробе и пријема са добром наградом, а може прекодан радити и своје послове. <p style="text-align:right;">Горња управа”</p></blockquote> И постаде позориште. Кавана код „Орача“ ностаде славна и чувена, а улица у којој је она, живља него обично. Сваки из радозналости прође туда, и тек завири у ме’ану да види шта се тамо чини. У самој ствари у ме’ани бејаше као и обично; а за прво време припреме су вршене у читаоници. Управитељ прави од хартије калпаке, Јова молер засукао рукаве у једном ћошку па молује шуму на неким даскама обложеним хартијом; Прока шнајдер у другом крају шије одежду за светог Саву од неких старих постава; Миливоје тишлер прави сабље и мачеве од чамовине; глумац туца неку смесу, те прави бенгалску ватру. Једни трче по вароши, те траже старо одело, пиштоље, црногорске капе, турске сабље. Кад погледате, а оно се само ради, и то са журбом. Пуно је деце на прозорима и радозналих грађана унутра у читаоници: једни оду, други дођу. Сваки кад пође, тек слегне раменима, насмеши се, па рекне: „Е, ’ајде, ’ајде, видећемо!“ Радило се ту не само дању него и ноћу, нарочито кад, после дугих преговора, друштво издејствова код Косте бакалина да добије петролеума на вересију. — Гадни ћифта! — љути се глумац — као да ће позориште утећи због његове киле гаса! — а затим поче грдити механџију што му тражи новац за храну унапред. — Свиње једне, и за њих вреди радити! — викну и тресну ногом о под с таквом жестином како само доликује ономе што игра „трагичне јунаке“. Како-тако прекршише све препоне и отпочеше пробе. Једна је од највећих тешкоћа била док се погодише ко ће играти Пелу у Стеријиној „Злој жени“, јер се није ниједна женска јавила. Сваки се осећа мушко, па неће да игра жену. Умало није било и боја, али, богу хвала, глумац надвика све, и запрети да ће он посао баталити ако га не слушају, и тако се та улога даде Јови молеру, јер су пронашли да он личи на Пелу. — Пело, седи до мене! — дирну га Миливоје кад он, после поделе улога, љут, као ватра, довршаваше моловање неких прозора. — Марш, џукело! Не лај! — одсече се овај оштро, и замахну четком. Сви су се напели од смеха, а нико не сме да се насмеје, јер се боји свађе. Понеки се тек дочепа врата, па викне: — Пело, не љути се! Псује Јова све што му на ум дође; а чешљара гађа четком и скочи да поцепа у љутини све што је радио. Опет нова врева и галама. Једва се споразумеше да је то шала и да се не љути, после дугих глумчевих објашњења. — Свака улога мора са љубављу да се игра — декламује глумац, завршујући своје поуке о уметности! У кафани код „Орача“ све је спремно. Направљена је бина од дасака уз врата читаоничка, на која ће глумци улазити и излазити пред публику. Пред вратима каванским је г. Ивић, те причекује госте као управитељ. — Нек ти је са срећом, Јово! — вели му једна тетка, улазећи унутра, врло озбиљно. — Хвала! — одговара овај у басу још озбиљније. — Почесмо, а? — говори г. Спира, здравећи се са управитељем. — Трчи још за једну клупу — виче глумац чешљару. — Па у име бога! — одговара Ивић Спири и окрете се унутра кафани, те рече да се иде код Стеве берберина за клупу. Као што видите, ту шале нема. Дошла већ и публика. Ушао и управитељ унутра, јер се не нада више посети. Чека се само на почетак. Један дечко носи вино у стаклету и по наредби управитељевој служи публици. — Деде, служи г. Спири. — Хвала; нека ти је дуговечно! — одговори овај, пошто испи чашу. — Дај чича-Гаври једну. — Нека, море, баш не могу нешто; тек дођох теби за љубав! — Хвала ти, ал’ де попи једну: добро вино! — Е ’ајде; срећно ви било и дуговечно! Дабогда на велики степен дошли! — благосиља Гавра. — Дај боже! — одговара смирено Ивић сав срећан. — Хајде, почињите, Васо! — викну кубеџијском калфици стриц, кад Васа извири на вратима читаонице. Почела је и представа. Дечко служи и даље вино, а публика пије и смеје се, да већ мислиш све ће пући. Нарочито Јови што игра Пелу. Срету шустера игра глумац, и да би га боље представио пијана, то се и сам опио. — Како се овако направи пијан, па истина као пијан човек!? — чуди се чича-Гавра. Остали глумци на бини прснуше у смех кад то чуше, а нарочито они што вире кроз ошкринута врата читаоничка. Суфлер говори из рупе између дасака, која је томе и намењена, али глумци и запитају кад добро не дочују. — Пела му полети у очи — говори суфлер. — Не мувај се! — виче један у читаоници, јер хоће да га гурну они други, да боље види. — Ћутите ви тамо, не чује човек! — саветује их суфлер, а Пела клима главом и чека да јој суфлер наново каже. — Пела му полети у очи! — изговори Јово меланхоличним, тужним гласом, климајући главом. Глумац севну очима од љутине и значајно одмахну главом док се тек Пела присети, цикну колико га грло доноси, и потрча на Срету. Громогласан смех разлеже се у публици. — Гле ти опаког Јове! — вичу неки. Игра се даље. — Пела кија! — виче суфлер. — Пела кија — понавља Јова. — Та кијај, мамлазе; чујеш што ти се каже! — гунђа глумац. — Не кијам ја, ти треба да кијаш! — одговара му Јова љутито. Глумац га крадом муну ногом испод стола и промрмља: — „Кијај, животињо!“ — Питај га ко кија? — брани се Јова. — Пела, Пела — чује се суфлер. Јова се сад намести, диже главу и кину. Игра се настави даље. — Готово да се иде — рече чича-Гавра и диже се. Глумци прекидоше часком игру и погледаше на ту страну. — Седи још мало — задржава га г. Ивић. Почеше да се дижу и остали, и опраштају се са онима што остају и са управитељем, па довикну и глумцима: — Е, лаку ноћ! Баш се исмејасмо! — Лаку ноћ! — одговоре они, да се не замере. — Деде, попиј још једну, нуди управитељ понекога и на вратима да га придобије и за други пут. И тако мало-помало одоше сви пре но што се представа свршила. <center>—</center> Даване су још две-три представе после тога, али посете све мање. Ко је био једанпут, тај не дође други пут, јер сваки држи да то треба једанпут видети, као год и чудовишта што приказују на вашарима. Па ипак се одушевљење код младих људи не хлади. Раде они неуморно. Прођете поред чешљара Саве, а тек иза тезге се чује глас, рецимо: — Ја част своју морам крвљу опрати! То Тоша, његов калфа, учи улогу, а шегрт стоји на вратима, па пази да газда не наиђе. Чудите се и идете даље; тек пред кубеџиницом вас тргне дрека: — Удри, неверо, у ове слабе груди! Још се више чудите кад тек наиђете пред мумџијски дућан, а оно се слегао силан свет, па гледа и слуша што није чуо. Газда-Цоне ошамарио калфу, а овај протестује и прети како ће се осветити. — Тој ли те плаћам, свињо погана, да ми се дереш по дућану као луд! Све ће ми муштерије попудиш! — Немој ти никог да грдиш и да бијеш! — вели калфа. — „Да ви’ш како Милош туче!“ … Да ви’ш ти сад како газда-Цоне туче! — виче газда-Цоне што га грло доноси. Мадо-помало распали се и калфа, изгрди газду што боље уме, па оде из дућана. Могли сте опет једном слушати како се куварица у кавани код „Плуга“ завадила с газдарицом. — Ако ви тако мислите, мени позориште не гине! — прети куварица. И збиља, само да оде, дочекали би је раширених руку. Једном речи, преобразио се цео град. Мало у којој кући да нема свађе и галаме. Газде вичу на калфе и шегрте, оцеви на децу. Млађи и старији свет је на ратној нози. Управитељ Ивић покрпао се са својом женом, па брука једна — пуца цео град. Није жени ни лако, ако хоћемо право. Откако је позориште отпочело, нема она мира по вас дан; а по сву ноћ, као што се она жалила сусеткама, седи сама као скот, ,,па и скот то не би трпео“ — говорила је она. Код ње се једном искупиле жене, а она се жали: — Те хајде шиј одежду, те хајде туцај смесу, те ово те оно; па чак јуче каже да му правим неке перјанице за војводе. Баш, верујте, не можеш да данеш; ето, нисам, откако то позориште дође, протнула иглом. — Баш се и ми чудимо како можеш да поднесеш тај „штрапац“ толики?! — говоре оне остале. — Море, то ништа, него чим вече, он у позориште, па до неко доба чекај, чекај; па кад дође, устај, те отварај врата, па прозебох, ето кашљем једнако! — Мука, богами — вели једна — то није никакав живот! — Па што му не кажеш да се остави! —предлаже друга. — Коме, је л’ њему?! … Воли он позориште и оног брљивог глумца него мене сто пута! — рече јетко Ивићка, а сузе јој заблисташе у очима. — Е, е, шта се учини, ако ко Бога зна! — вичу друге и климају главом тужно и као с неким изразом саучешћа на лицу. Ето, из тих су се разлога дешавале свађе између Ивића и његове жене, и једно вече дошло је до тога да је Ивић опалио жени шамар. Играо се „Бој на Косову“. Ивић седео по подне код куће и учио улогу Милоша Обилића. Он шета по соби из краја у крај, застајкује, лупа се у груди, изговара поједине реченице тако јако да се прозори тресу. Жена седи у крају, плете и гледа шта се чини од човека, а љута као ђаво. — Ја невера никад био нисам! — виче Ивић, и дигао једну руку увис. — Што не гледаш ти, бога ти, да купиш дрва? — пита га жена оштро. — Излази Вук — говори лагано Ивић даље — не, не, Милош опет излази. — Што ти је, бога ти, те излуде! — рече жена јетко. — Ухватићу Вука Бранковића! … — декламује Ивић даље и не осврћући се на женине речи. Дошло вече, а он се спрема да иде. Мора ићи. Како ће бити косовски бој без Милоша? Жена стаде викати и псовати, и запрети да неће врата отворити. — Мораш! — цикну Ивић и полете на њу срцем Обилића. — Нећу да отварам! Торњај се куд знаш као сваки луд човек! — Ко луд? — Ти! — Зар ја луд! — цикну Ивић жаром Обилића, и шамар пуче. Ко зна овакве прилике, тај само може замислити колико је злих последица било за Ивићеву кућу због тога шамара. Главно је да знате да је Ивићева жена отишла оцу, а њега оставила. Пошто је г. управитељ Ивић опалио шамар жени и отишао да игра Милоша, био је свестан свега што отуд може да изиђе. Нико није знао шта му је, јер су сви оценили, према игри, да је Милош незгодан. Кад се врати с представе кући, затекне кућу празну; жене нема. Да се ко од публике вратио за њим с представе, имао би шта гледати. — Тако, будало! — дочекао га је прекорно отац још на вратима. Онда га стаде грдити, а он оборио главу, па нити шта слуша нити шта уме да мисли, а осећа на себи терет, голем, преголем. — Ето, шта учини с твоју млатњаву, шашавко! — грди га отац. Ивић се у том тренутку осећао као у неком страшном сну, а презирао је и себе и позориште и глумца и цео свет. — Ах, Јово, будало над будалама! — рече очајно кад му отац оде из собе, па паде на постељу. Ко зна шта је мислио, али тек сву ноћ није спавао. Сутрадан се у граду говорило само о том догађају. Знао је он то, и то је чинило његов положај још тежим. Није излазио никуд из куће, а позоришту је послао оставку, у којој вели да због слабог здравља и породичних ствари не може и даље остати управитељ. Интересантно је што и у таквим околностима стил његов гласи: „Много жалим што не могу да и даље будем на важној услузи својом спремом том позоришту.“ Настала је пометња у позоришту. Лаза и Стева су говорили, износећи разлоге, како треба да престану, јер нису ништа ћарили. Глумцу, Миливоју, Сими и кубеџији није ишло то у рачун, и они су зато да и даље раде, јер: — Почетак је тежак! — вели глумац, пун поноса и поуздања. У ствари, сви су они једино ту положили своје наде да се имају чиме хранити, а у ствари и Лаза и Стева су хтели да им то доноси личне користи, као каква трговина, па зато се и љуте што споро иде. После дужег већања реше да позориште остане, али да сада позову у одбор неке од професора, учитеља, свештеника и имућнијих трговаца, који ће се заузети да одрже тако лепу установу. И искупи се славни одбор од петнаест лица. Један млади професор, Воја, држи говор и запенио доказујући како је то дивна установа и школа за грађанство, како ће ту да се шири образовање, јачају карактери, свеже духови, јер, вели, и иначе је материјализам све и сва за наше грађане. Ђакон Таса вели да се избере управа и изберу два лица да направе статуте, јер се њему не чека много. Говори то и слуша шта други говоре, а једнако погледа у сахат да не одоцни на опело. — Нема овде за мене ћара — мисли Стева, председник читаонице, мезетећи леблебију, пијући комову и мотрећи на свој дућан да не наиђе ко да се брије или шиша! Настаде жагор и разговор о томе шта ће и како ће. Мало-помало, па пређоше на сасвим друге ствари, и разговор се вођаше као обично у ме’ани, као да су и заборавили што су дошли. Ђакон оде; Стеви уђе муштерија у дућан, па отрча и он. — Чека те Томча за оне даске да видите! — јави шегрт једном трговцу из одбора, те оде и он. Одоше многи, и сваки кад пође вели да ће пристати како се год реши. Па што се могло и решити друго до да се за управитеља избере г. Воја професор, за потпредседника један учитељ, за благајника један трговац, за драматурга опет један млад учитељ, и четири трговца за надзорни одбор. И направише статуте, одобрише, и чак потврдише у полицији. Одреди одбор хонораре драмским писцима, глумцима и осталим помагачима. Сад више није шала. Ствар узела озбиљне размере; већ се то протурило и у новине: да зна цела Србија. Узет је под кирију цео горњи бој неког старог турског конака. Порушише два зида, направише бину, завесу, све као што у Београду има. Прођу људи једног дана поред турског конака, а зидове руше глумци пијуцима, тресе се сва кућа. Многи слегне раменима, насмеши се, па иде даље. — Па како ћемо ми са оволиким трошком? — пита професора један од трговаца. — Лепо — вели овај, одушевљен својим великим предузећем, којим хоће да васпита све грађане и да се прослави — имамо толико и толико грађана, је ли тако? — Тако је — вели Пера трговац, и неповерљиво га гледа. — Лепо, нека долази једна трећина редовно, то је толико и толико, по… по… рачунај једно на друго по пола динара од особе, то је, најмање узев, 200 динара; па још кад се узму деца, ђаци и војници, онда је толика сума још сигурнија. У месецу четири представе, то је 800 дин., — доказује професор, и, пошто мало поћута, додаде поуздано: — Може се рачунати на 1.000 динара месечно. — А кој’ да плати ови трошкови, док не почнемо? — пита трговац. — Па има свега отприлике… знаш, највише кошта онај зид док се избије, а обавезали смо се да га, кад позориште престане, направимо опет и предамо кућу исправно. — Па кој’ то да плати?! — пита Пера бојажљиво. — То кошта отприлике са свима претходним трошковима на пет стотина динара… Е, сад ћемо уписивати и чланове утемељаче и добротворе. — Нема од тога ништа! — вели трговац, климајући главом. Професор ућута, рачунајући нешто у нотесу. — Хајде да гледам дућан! — рече трговац тромо, диже се и оде. На идућој седници одборској није било ниједнога трговца. Изговорили су се да имају посла, а ко ће и знати зашто баш нису дошли. Професор се захуктао, па ради ли, ради. Издаје наредбе, држи глумцима нека предавања о драмској уметности, прима молбе, жалбе, решава о њима, одобрава издатке (управо да се ово или оно узме на вересију). Ради човек неуморно и с тврдом вером да ће много успети. Задаје глумцима (односно калфицама) лекције, које им диктира, те пишу свако вече, пошто позатварају дућане. Трудио се да развије љубав код младих људи за ову уметност. Набавља књиге о свом трошку, па чак је саставио и једну драму, која је, како он вели, писана простим стилом, те је приступачна ширем кругу. У Јакшићевим драмама је поправљао стихове, јер се уметници жале како не могу да науче и да знају шта уче. — Само рада и издржљивости, па ће се све постићи! — вели професор. — Да, јер и ја сам савладао само трудом! — декламује глумац и завалио се на столици као ага. — Г. Гаврило! — процеди професор кроз зубе. — Изволите, г. управитељу! — вели глумац, скочи са столици и поклони се дубоко пред њим. — Моћи ћете ви да им објасните шта је трагедија. Сад смо дотле дошли, јер ја имам посла у школи! — Ето, видите колико ја радим, просто немам времена да ручам и да се љуцки испавам! — Ако заповедате, г. управитељу?! — вели глумац у басу и смешка се. — Дакле, моћи ћете ви и то! — Ви знате да је то мој занат! — вели глумац с поносом и гледа остале, па само што не запита: — Шта бисте платили да сте овакви уметници? Остали га збиља гледају са страхопоштовањем. — Има једна молба, господине, — вели Стева. Професор уђе у своју канцеларију. Е, да видите само како је канцеларија сада намештена! Донео он од куће лепе завесе (због којих је дебатовао са женом читава три дана), па писаћи орахов сто, па своју наслоњачу и једно канабе, па набавио један други сто за једног који ће му писати, а на то место узима глумца, јер има леп рукопис. На његову столу је велика, лепа лампа, два сребрна свећњака, један с једне, други с друге стране, и цео прибор за писање. Све је то донео од куће, и то једно по једно, јер би иначе, да је све одједном покупио, жена пала у несвест. Узгред буди речено, сада се спрема и смишља на који ће начин обилазно да помене жени како му треба и један ормарчић за акта; али то су већ споредне ствари. Седе он озбиљно за сто и намрштен узе молбу у руке. Молба гласи: <blockquote>„Играла сам дуго у многа места најивне роле, па сам због слабос у очи напустила и била у прве куће куварица, а сада сам се раскрупњала те морам почети игру као трагиткиња, па молим понизно г. управника да ме проба и прими. Остајем понизна <p style="text-align:right;">Софија Манићева“</p></blockquote> Прочита професор, поћута мало, протрља чело и зазвони. Уђе Лаза обућар. — Нека г. Гаврило види ту женску, па ако иоле ваља, нека напише решење да се прими, па ћу ја потписати — нареди професор и изиђе. У ходнику стоји Софија, а Миливоје тишлер јој пришапну: — То је управитељ! Она се понизно поклони, а управитељ прође гордо, уживајући у свом положају. Он је глумици увече очитао вакелу да се добро влада, а глумцима објави да је примљена и издаде строгу наредбу да је нико не сме дирнути. <center>—</center> После неуморног труда од читавих двадесет дана, отпоче се припрема за пробе и спремање за представу — опет „Косовски бој“, јер су то „глумци“ најбоље знали. Сад тек професор није имао одмора по сву ноћ и ваздан. У зору је у позоришту, а прођите ноћу око једанаест часова, опет тамо. Једног учи како да се поклони, другог како ће да седи, трећег како ће да плаче, четвртог како да се смеје. — Немој ти само да вичеш ха, ха, ха, као да читаш, већ се насмеј, као кад се иначе смејеш! — објашњава Сими. — Тако писује у моју ролу! — Овако се смеје — вели професор и смеје се да се све тресе. — Дете ви, г. Гаврило! Глумац се смеје, да пукне од смеја. Удари Лаза шустер у смеј, ударише и остали, па се све тресе, а Сима се тремирао, па опет кроз зубе: „ха… ха… ха…!“ — Којешта! — виче професор љут. Чешљарски калфица треба да игра Мурата. Објашњава му професор како он треба да замисли да је прави цар, па тако и да се понаша — царски. Намести га да седне на једно прострто шиљте. — С лева излази гаваз, поклања се, целива султану папуче и предаје писмо! — наређује професор. Уто упаде професорова слушкиња. — Господине, рекла госпа да пожурите, охладила се вечера! Професор махну руком и даде јој знак да иде. Миливоје игра гаваза. Иде право, лупа ногама, све се тресе; на њему неко шарено одело и крива турска сабља. Чешљарски калфица скочи понизно, чим га угледа, и причека га као што причекује муштерије у дућану. — Ама, разумеј да си ти цар и да су сви млађи од тебе! — Слушај што ти господин вели: ти си, разуме се, као цар! — објашњава Лаза шустер и клима главом, гледајући понизно у професора, а у себи смишља како ће да га придобије да прави ципеле код њега. — Није од чешљара цар! — вели Стева тромо, зевну што има снаге, почеше се, натуче боље шубару на главу и изиђе на врата. Оде човек да спава, јер је већ прошло једанаест. Не иде чешљару то у главу никако. — Ух, да је да се ускрекнем! — виче Миливоје. Узеше за Мурата Васу кубеџију. <center>—</center> Већ се трчи и јури по граду, агитује се на све стране, па се кренуо и сам професор. Овога вечера се већ даје представа. Глумац, као најокретнији, седи на каси, а кад он оде да се обуче као Милош Обилић, замениће га други. Света се искупило, богме, прилично, па дошло и чиновника с госпама. Не носи се више вино и одмах се види да је целу ствар узео у руке човек који разуме шта је позориште. Завеса се дигла и представа отпочела. Глумци играју отприлике као и на проби, а глумица у улози царице Милице се понела, да јој не можеш ни прићи. Цеди кроз зубе кад говори, дигла главу, трепће, успија с устима и с војводама се понаша као кад ноћу пред капијом, крадом од госпође, говори с драганом. Кубеџија неког врага у улози Мурата задремао. Мало, мало, па тек обори главу, и видеше баш сви како заспа. Глумац игра Милоша, па кад се продере јаче, султан бунован скочи са шиљтета, једва се разбере где је, па седне опет. Публика се смеје, па се готово и не чује шта говоре. Професор се лепо искида од једа. Није му ни лако: причао свима како је глумце спремио добро. Мурат није ни вечерао, па осем дремежа има и ту муку. Између чинова пита он професора кад ће да се сврши његова улога, а клати се, једва стоји на ногама. Па и мора: две ноћи и два дана није тренуо, а за то време правио плехане пећи обдан, а преконоћ учио, кукавац, улоге и долазио на пробе. — Кад те Милош убије, одмах после иди кући слободно! — вели му професор. — Кад ће да ме утепа? — Сад у идућем чину, само не дремај. Подигла се опет завеса. Сви играју, говоре, пошто чују од суфлера и они и публика, и понављају за њим као оно кад поп исповеда децу за причешће, па говори он гласно, а они за њим, и то реч по реч. Мурат зева гласно и чеше се по глави, а очи му се саме склапају. Задрема опет и у тренутку поче да хрче. Заспа лепо као заклан, а седи, само што је главу оборио. Док тек настаде граја у соби слева. — Излази Милош! — виче суфлер готово гласно, као обично што се говори. — Камо га, куд је; видите доле у дворишту — наста жагор, да и публика то чу. Стала представа, чека се Милош да убије Мурата, а Милоша нема. Галама све већа и већа, док тек сви глумци напустише позорницу и утекоше некуд. Псују, грде, вичу, али Милоша нема. — Утекао, утекао! — вичу по дворишту. — Нема ни новца! — виче Стева, и сад тек наста прави урнебес. Публика седи и слуша шта се ради. Неки потрчаше у помоћ, а неки остали, па се смеју; удариле многима сузе на очи од смеха. Само Мурат на бини. Главу метнуо на колена, па хрче ли — хрче! … — Та тепајте ме сву ноћ, ил’ ћу да идем! — викну он љутито кад га врева пробуди; скочи, и поче се бунован окретати уплашено око себе, те му се чини као да је сад наново оживео. Још већи смех у публици. — Е, ово вече вреди милиона! — вичу многи, задовољни том комедијом. Упаде унутра професор, блед и задуван. — Шта је било? — пита га један полицајац који се спремаше да и сам изиђе и види кога хватају и траже. — Замислите само: Милош Обилић утекао и покупио све паре! — једва изговори професор задуван. — Па зар Обилић издаде?! — вичу једни и смеју се. — Шта је с Вуком?! — питају други. Полицајац оде журно да нареди потеру, а остали гости, једва корачајући од смеха, почеше се разилазити. Та представа стала је професора једне повеће менице, којом је изравнао позоришне дугове. [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] 49fo713esyyx2ixt19xkosnl6atmmtb 0 61195 144286 2026-06-12T15:37:22Z Galicijac 19151 израда странице 144286 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке= }} <center>I</center> <center>ПОРЕКЛО И ДЕТИЊСТВО</center> Чим се каже хајдук, читалац мора и сам помислити да се Станко морао родити негде тако у Бечкереку или Иригу. Тако и јесте. Овај витез из нашег устанка родио се тачно у Иригу (иако, узгред буди речено, не мислим да тиме крњим важност Бечкереку), од врло имућних и угледних родитеља. Мати Станкова, Емица, бејаше жена оштрије нарави. Горопадно је викала по кући, грдила оца Станкова, правила „фертове“, владала добро оклагијом, којом се вежбала у борењу по леђима свог доброг мужа, а оца Станкова, који бејаше професор (ваљда грчког и латинског језика), и веома је волео јуначке народне песме и науку о језику. Посигурно се држи да племенити хајдук Станко није наследио ниједну црту од своје опаке и зле матере, која је немилице злостављала и њега и оца му, од кога је по свој прилици и наследио стрпељиви карактер и племенити дух. На срећу његову, а и опште ствари, мати му рано умре, те је његово васпитање у детињству остало само под утицајем његова кротка, блага и побожна оца, а све то имало је и доцније кроз цео Станков живот драгоцених последица. Станко је дететом био слабачак, бледуњав, сув, протегљаст дечко, са прозрачним ушима, плавом, увек набренованом, свиластом косицом и као небо нежним плавим очима, које вас увек гледе са неком сетом. Покрета је био кротких, тихих, кад иде кроз кућу (нарочито кад папа чита какву стару књигу), па бисте рекли да је Станко са оном својом вижљастом, прозрачном појавом пре дух него дете. Е, али и класично васпитање оца његова, држим, доста је томе фином кретању помагало. Једним словом, дете без замерке: кротко као јагњешце и мирно, мирно, Боже, што но реч, као бубица. Друга се неваљала деца јуре улицама, кад се пусте из школе, гађају каменицама, туку, и каква још не чине чуда и покоре. Станко брижљиво покупи своје књижице, пољуби свога доброг учитеља у руку (он га је много волео и увек би га нежно помиловао по плавој косици), па тихо, кротко, ногу пред ногу, гледећи преда се, право својој кући. Права очина крв: ако би у путу угледао мравића или бубицу (а као послушно дете гледао је преда се: да се не спотакне), он ће је пажљиво обићи, слишавајући се узгред и шапућући смирено: „Nulla salus sine virtute, nulla virtus sine labore.“ Код куће остави пажљиво своје књижице, и седне за јаузн, што бејаше парче милхброда с млеком или кифлица са маџуном од шипака. (Никад кад једе не измрви.) После јаузна узме своје књижице, и затрепери његов меки, нежни гласић, којим прочитаваше лекције. После дневних лекција, из јуначких народних песама најрадије понављаше стих: „А зла-тан му ли-тар под-дзвецкује“… (како он то изговараше). „Права моја крв!“ — изговорио би сав срећан отац његов, гледајући сина, и с поносом мислећи сигурно како се у њему развија будући витез. Наравно да је овако нежно, фино дете морало много пропатити од разуздане дечурлије. Једаред неко у школи од другова, знајући Станка и његову „упечатљиву душу“ (како је отац о њему говорио), донесе у школу миша завијена у неку мрежу од танке жице, па га баци пред Станка. Станкови танани (што рекао неки) нерви не могаху издржати тај грозни варварски и изненадни препад, и он дрекну и паде, онесвешћен, као свећа. Полише га водом, трљаше сирћетом, и кад га једва мало опоравише, однеше га кући. И сам је учитељ лично отишао и испричао оцу Станкову овај немили догађај. — Да, да, упечатљиво дете, нежна душа — шапуташе отац с поносом. Учитељ то потврди. — А, тај ће вам то одболовати! То је велики потрес за овако осетљиву природу… Да, да, тај ће одболовати… Ни мање ни више: права моја крв, права моја крв! — заврши отац Станков поносито, и помилова синчића по бледу челу. То је био један од многих немилих догађаја из детињства хајдук-Станкова. И заиста, одболовао је он ту варварску, свирепу шалу свога друга, управо недруга. А и како би поднео тако што! И јесте он права очева крв, јер и један и други окретаху главу кад би момак клао пиле за ручак и стресу се нервозно од главе до пете. А већ пуцањ из пушке могао је имати тежих последица за танане нерве старог класика и његова сина, те мекане, племените душице. Што је главно, Станко је показивао врло велика дара и наклоности за учење класичних језика. Још док су другови његови срицали букваре, он је већ знао изузетке за трећу деклинацију, а у томе је ваљда први зачетак идеје да се доцније одметне у хајдуке. Учитељи су га хвалили због одлична учења и примерна владања, добијао је и награде на крају школске године, а отац се поносио. <center>*</center> Растао је тако мали Станко под нежним старањем свога доброг оца у богатој кући, пуној изобиља, васпитаван за велики позив племенита јунака. У образовању ништа му не сметаше што га је често мучио његов нежни стомачић кад би се прејео мушкацона или палачинки, што врло радо јеђаше. <center>II</center> <center>БУРНИ ДОГАЂАЈИ У МЛАДОСТИ СТАНКОВОЈ</center> Још онај страшни догађај са мишем, који се догоди у најранијој младости хајдук-Станковој, јасно је обележио трновиту и мучну стазу којом ће поћи овај наш јунак кротким кораком, још то бејаше страшан предзнак немилих бура и вртлога, које очекиваху ову трагичну личност на усколебаноме мору његова живота. Е, али: „Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“, као што беше душа младога Станка. Тешко је он подносио злу судбину, јер то бејаше нежна природа, која се као каква ретка, племенита биљчица одгаји, успркос непогодну климату, у саксији класичног образовања (како би се изразио, бар тако држим, г. Момчило). Али, Станко је добро знао ону славну изреку, коју толико пута понављаше: „Nulla salus sine virtute…“ и то му је, уз темељно знање изузетака за трећу деклинацију, давало истрајности, нове снаге да корача и даље мирно и кротко по оштром трњу, што му га немила рука зле судбе по стази живота стере… <center>*</center> Израстао је младић бледа мршава лица, са сетним, болећивим осмехом и сањалачким, подвученим, управо дремљивим очима, под којима су плави колути чак до јагодица. Од темељног изучавања класика лице му добило некакав чудан израз, као лице у болесника који попије отужан лек. Повисок, танак, са уским грудима, и плава, накудрана коса пада по белу, таначку врату, на коме се примећује како некако тужно трепере дамари. Кад се креће, изгледа као да с муком пробија ваздух, те чисто видите како запиње и ногама и рукама, десно раме укоси и подигне, цело се тело гиба и увија с мучним напором. Чим је влажно време, или дуне ветрић, ил’ пропрска летња кишица, Станко би одмах метнуо белу свилену мараму на уста. Леву руку при ходу умео је елегантно кретати, а на тој руци баш бејаше прстен (са скупоценим каменом) на малом прсту, на коме је Станко напустио нокат да израсте много дужи од осталих, па га лепо и чисто држи и дотерује на шпиц. Као што су многи знатнији људи имали своје навике, тако је и он волео у друштву стругати малим ножићем са седефским корицама свој нокат. Господско одело на њему подсећа однекуд човека на оне стихове: <center>''Каква ј’ красна Кајица војвода,<br>у каквом ли госпоцком оделу.''</center> Наравно, његово одело не бејаше оно средњевековно као на Кајици, већ много модерније, и одговарало је њему и његовој појави. На глави му цилиндер што се сија кано сунце јарко; на плећима жакет са дугим репом, на прсима бели уштиркан прсник, широко разрезан, те се на грудима блиста бела, као снег пеглана кошуља са порупчићима; око врата крагна од румбургерског платна, такође круто упеглана, а повисоко уздигнута, те чисто подупире главу држећи је под брадом, да не би јунаку клонула; преко крагне свилена машна розе боје, елегантно везана, и лепрша од најмањег поветарца, те „казује откуд ветар пуше“. На Станку су дивне панталоне од најфинијег штофа; на ногама лаковане ципеле са шкрипом а преко њих камашне, на руци му брилијантски прстен, пред којим се види писати и читати „у по ноћи кајно и у подне”; под мишицом држи витки штапић са сребрном држаљом и сребром поткован, „што но га је јунак куповао у Иригу у најжешћој болти“; у руци му рукавице од јеленске коже, а о врату виси лорњет од биљура. Како је необично волео народну поезију, која је на његову младу упечатљиву душу имала много утицаја, то одушевљен песмом о Страхинићу Бану и карактером овог великог, племенитог јунака, изабра најјуначнију црту његову, те и Станко жуђаше још од ране младости да води са собом пса као и Страхинић свога Карамана. И ту је жељу остварио, те набави жуто неко псеташце са кривим ногама, само га не прозва Караман, већ именом омиљеног му песника грчког: Омир. Набави своме Омиру и златан литар и посребрен ланчић, на коме га води кад шета јунак тротоаром, и тада са заносом понавља шапатом оне своје најмилије стихове: „а злат-тан му лит-тар под-дзвецкује“. Али чудна је игра судбине: уколико Страхинићу бејаше жути хрт Караман од велике помоћи, утолико жуто псеташце Станково Омир бејаше овоме узрок многих зала. Тај поступак и остварење велике идеје да води за собом псетанце са златним литром бејшпе управо ''трагична кривица'' нашег ''племенитог јунака''. Његово псетанце бејаше као и он, сушта благост и кротост; ако не иде та својим господаром, оно би дремало, и „грија се мирно спрама сунца“, а када шеће с господаром по Иригу, увија се и преза од сваког шума. Легне л’ гдегод украј пута псето, или ако што јаче лупи, Станко се нервозно стресе, а Омир задре кривим ножицама и затегне вратић о ланцу, па зацвили као гуја љута. „Жао Станку претила Омира“, па извади путер-кифлицу, те му да да га мало разгали, и пођу даље. Мало који дан да се не деси тако по какав буран догађај у шетњи Станковој. Знао је Станко увек шта га чека чим се са Омиром појави; знао је он да Ириг никад није миран, већ да ће увек наићи на страшне заседе од разуздане дечурлије са каменицама (деца су уживала да плаше Станка и Омира), или каквих крупних паса, који нападну дивљачки на нежног кривоногог Омира. Знао је он све то, али га то подсећаше на оне заседе кад је од Задра Тодоре проводио сватове кроз морску отоку, која никад није „без хајдука ил’ без мрког вука“. И он је као трагичан јунак ступао отворено и смело својој судбини; све га то, дакле, није могло одвратити од шетње после дугог читања и размишљања о патњама и ропству српског народа. <center>''Види му се мријет му се неће,<br>Ал’ јест нешто што га напријед креће.''</center> Једног дана шетајући тако сусрете се с г-ђицом Розом, ћерком такође отмених и богатих родитеља. Скиде Станко цилиндер, поклони се дубоко и нежно принесе устима прстиће румене ручице Розине изговорив: „Кис ди ханд, гнедигес фрајлајн!“ Омир леже крај његових ногу и дремаше дакћући с исплаженим језичићем, а Станко подигао рамена, искривио главу у страну, подвукао очима, лице му као после попијена отужна лека, чапка лорњет, цупка левом ногом, коју је мало савио у колену, маше рукавицама, кашљуца покадшто ситно, фино, а при том меће свилену мараму на уста, смешка се и заносно облизује усне језиком, при чем мало зажмури, а г-ђица на сличан начин стоји према њему. Разговор се води нежно, слатко, мило, док одједном груну изненада неки рундов и докопа за врат Омира. Запишта и зацвиле Омир, врисну Роза и покри лице рукама, Станко испусти ланац, па закука. Умешаше се и несрећна дечурлија, те почеше тући псе каменицама, искупи се силество још паса и залајаше са свију страна, направи се читав лом и урнебес. Роза загребе низ пут преплашена. Омир се кукавни у бежању заглавио на једну рупу под неком тарабом. куда „шћаше да утече“, пси га напали са свију страна, а каменице лете на све стране. Пишти Омир као змија љута, а Станко раширио руке, па кука из гласа и виче за помоћ. У једно време, обрван жалошћу за Омиром, хтеде јурнути у борбу и употребити свој онај штапић, али му сену мисао кроз главу да он који се спрема за позив племенита хајдука (та га мисао већ бејаше поодавна обузела) мора бити узвишен у своме осећању над обичном масом, и рука му клону, а сузе сажаљења према Омиру покапаше његове бледе образе, и он стајаше храбро и непомично сред тог бојног окршаја. „Права моја крв“ — узвикнуо је већ изнемогао од старости отац његов, кад Станко, после многих таквих доживљаја, паде у постељу и мораде ускоро отићи у бању да опорави своје нерве, истрошене у мучној борби његове бурне младости. <center>III</center> <center>СТАНКО СЕ ОДВРГАО У ХАЈДУКЕ</center> У бањи Станко опорави своје порушено здравље, те поче у тишини дуго и дуго размишљати о пет-вековним патњама нашег народа под турским ланцима ропским. Његова давнашња идеја о хајдуковању узе сада јаче размере и не остављаше га ни ноћу ни дању. Сва се његова упечатљива душа испуни узвишеним осећањем бола према потлаченом народу и силном жудњом да треба једном осветити Косово. Ускоро сазри у њему чврста и ничим непоколебљива одлука да се одвргне у хајдуке, а та одлука постаде још чвршћа како му дође депеша из Ирига да је његов добри отац преминуо напрасно услед лупања срца. Одложи, додуше, своју намеру још за неко време, докле, седећи у родитељском дому, не ожали свога доброг оца. <center>*</center> И доће време да се велика замисао оствари. Уреди претходно своје домаће ствари и изда кућу под кирију, како би имао што више сигурних прихода у свом тешком позиву, и поче се спремати на пут. Прво дозва кројача и наручи пар новог салонског одела и неколико пари одела за штрапац и свечаник; исто тако наручи два-три пара лакованих чизама и ципела и неколико пари за штрапац. Кад све то би готово, сложише момци у велики куфер, а у мали куфер Станко сам својом руком сложи „ситнице“, јер не могаше то поверити момцима, да се не би што заборавило. Ту сложи нешто мало књига филолошких, неколико класичних песника, латинску и грчку граматику, живот и дела великих људи, и још неке друге књиге које му могу сваки час затребати; затим сложи флашице с колоњском водом и мирисима, зејтин за косу и помаду, четкицу за зубе и водицу за испирање уста, четку за косу, чешљеве, четке; за одело, самовар за чај, неколико паклића руског најбољег чаја, па онда неколико кутија пилула са креозотом, капљице за стомак, капљице против зубобоље, повећу количину кинина, сајдличког прашка, антипирина, и још вазда других потребних ствари које су сваком човеку неопходно потребне. Ништа није заборавио, све је било попаковано и сложено у куфере, а у велике дењкове увезене спаваће хаљине. Још само чека да се осуши опрани веш и попегла, па да се крене на мучан пут. Најзад, успркос кишовиту времену, бејаше и веш готов, осушен, уштиркан, попеглан и сложен опет у нарочити велики куфер. Станко направи неколико опроштајних посета својим добрим познаницима и виђенијим личностима у Иригу, узме пасош, крштеницу и сведоџбу о свршеној класичној гимназији, погоди фијакер и једна проста кола за пртљаг, и тако се крене на пут у двадесет другој години свога живота. Фијакер се љушка преко равна поља, Омир подскакује уз кола, „а златан му литар подзвецкује“. Станко се, изнурен неспавањем од мисли и дугом припремом, извалио изнемогло на седишту, натукао цилиндер, те га саставио с обрвама, мет’уо ногу преко ноге и отворио књигу па чита, а с часа на час дигне главу и поглед му се изгуби у дугој равници, а мисао утоне у бурну будућност која га очекиваше. Жао га бејаше свога места рођења, тешко је пао тај растанак на његову нежну душу, а нарочито што у Иригу остави своју милу Розу. Даде се тако у мисли, држећи отворену књигу на крилу, туга му испуни душу и сузе покапаше његове блеђане образе. Није могао читати, књига му испаде из руку и он извади из џепа од иберцига флауту, којој предаде сву своју болом и тугом љубавном устрепталу душу, и забруја дрхтав тужан звук његове флауте дивном мелодијом оне песме: <center>''Nim dein Ring hin<br>Ehe wir scheiden…''</center> <center>*</center> Кад допутова до Саве, превезе се скелом и упути се право Шапцу. Чим стиже тамо, разбере за најбољи хотел, у коме одседне, да се после дугог путовања одмори. Меанџија му даде доста лепу собу, и Станко се смести ту, пошто нареди да се претходно проветри. Пошто се умије млаком водом, затражи меланж, јер друго пиће сем воде није пио, из чистих хуманих разлога. Сутрадан обуче Станко фрак, метне белу машницу око врата и беле рукавице на руке, те у званичним посетама обиђе виђеније представнике турске власти у Шапцу, представи се и учини познанства, јер то је био најобичнији ред учтивости. Он је хтео да каваљерством и добротом туче своје противнике. Затим направи још неколико посета виђенијим грађанима, и врати се уморан у хотел да озбиљно размисли шта му ваља даље предузети. Иако хајдук-Станко бејаше чврста карактера, те не напушташе велику мисао да треба помоћи бедном народу, ипак му бејаше тешко изабрати начин борбе и освете. Управо, на освету није ни мислио, јер он се чак згрозио беседе неког простог, необразованог свештеника који у цркви, под одеждом, а с крстом у руци, заврши „варварским“ речима: „Нека небо прашта, али ми морамо пролити крв угњетача наших и осветити Косово.“ Још тада су подишли Станка жмарци, и његова племенита душа, напојена узвишеним узорима племенитих јунака са чистог класичног врела, згрози се при тако свирепим речима, којима се, још у храму господњем, где треба да се сеје чиста љубав и благост према ближњима, тако грозним тоном прокламује, зверска, дивљачка борба. Станково лице онако као после отужна лека пребледе кад чу такве речи, сав се стресе, и отресе нервозно рукама, узвикнув: „Ух, ух… крв… крв! Мајн гот… Ух… Ух… страшних дивљачких појмова!…“ Морао је, дакле, предузети ма што, морао је измислити ма какав начин борбе, али као што доликује племенитом, узвишеном хајдуку. Он се грозио и с одвратношћу мислио на оне крвожедне и крволочне хајдуке, ниске и свирепе, који проливаху крв људску, те њоме појаху своје осветничке мачеве, као што бејаше Старина Новак и остали, њему слични, крволоци са зверским ћудима. Он није могао ни помислити да интелигентан, племенит, узвишен хајдук сме употребити та ниска, нечовечна средства, која не вођаху правој мети, јер је још из детињства знао изреку, која му вечно бејаше у памети: „Nulla salus sine virtute…“ После дугог размишљања прохесапи и умом промисли да ће најбоље бити да разбере за какву добру и ваљану хајдучку чету, где би, наравно, могао бити у добру племениту друштву људи виших, хуманијих погледа на борбу са Турцима. Држао је да је већ прошло време дивљачке борбе ножем и пушком у руци, и да су модерни хајдуци племенити људи, високо образовани, који ће благошћу, смиреношћу и добротом победити неотесане варваре — Турке. Ношен таквом мишљу, разабра за неку хајдучку чету која обитаваше на планини — Церу. (То му се већ није свидело, али шта је — ту је, није се имало куд.) Спреми се увече за пут, погоди кола и спреми у мали, ручни куфер најнужније ствари, колико док оде и размотри ситуацију. (Наравно да пилуле од креозота није заборавио.) Сутрадан га на његову заповест пробуди момак, који донесе пред врата собна очишћене ципеле. Хајдук-Станко се обуче званично, јер излази пред харамбашу, и после многог дотеривања поручи меланж, нареди да се у кола метне куфер, кишобран и иберциг (пошто се нешто време мутило), а он у руци понесе свог омиљеног Хорација, да се мало и душевно наслађује у свежем планинском ваздуху. „Ох, ал’ ће то пријати моме слабом здрављу“ — мишљаше задовољно у колима, возећи се за планину Цер. Путем се често пипа за џеп да му не испадне и изгуби се молба коју је написао харамбаши хајдучке чете, и уз њу приложио крштеницу, сведоџбу о свршеној класичној гимназији и остала потребна документа. „Ах, боже, само се бојим да ме не одбију, а то би тако добро чинило моме здрављу” — мислио је прегледајући сведоџбу, у којој је из грчког језика била врло добра а не одлична оцена. То га је пекло и једило целог пута, јер се бојао да то може бити узрок да га харамбаша не прими, пошто је то један од најважнијих предмета. Кад стиже до планине, скиде се с кола, нареди кочијашу да га причека, а он узе штапић и рукавице у руке па звиждућући нежно и сетно: „Nim dein Reing hin…” пође узбрдицом, журно разгледајући где ће угледати ''надлештво'', да се пријави својом визиткартом г. харамбаши. Шетао је тако млади, даровити хајдук-Станко готово читав час и одушевљавао се романтичним пределом. И Омир се (њега наравно није заборавио) раздремао и живахнуо на свежем планинском ваздуху, те је Станко, гледајући га, морао с радошћу узвикнути неколико пута: „Е, просто ''друго куче''! Ето, шта чини чист ваздух!” Кад га умор савлада, седе крај неког извора, разуме се на ''иберциг'', јер се бојао да не буде земља влажна, те одмарајући се, да не би пио воду уморан, узе читати Овидија. Омир се скутурио на крају ''иберцига'', па одушевљено дрема крај свога господара, а Овидијеви га стихови уљушкују у блажен класички сан. Поветарац шумори гором, млаз студене воде бије из стене и са жубором пада по камену, а славуј се надмеће са латинским стиховима. Све се то преплело у дивну хармонију, која бејаше мелем Станковој души, изнуреној у бурном животу, а већ Омир, с наслоњеном главом на криве ножице, поче бунцати препун среће, сањајући како му олимпијски богови нуде место у сенату римском, а он с поносом одбија речима: „''Волим у Србији бити куче него у Риму сенатор!''“ Неки глас као удари у смех, а Омир на то патриотски залаја и трже се из слатког псећег сна, али се необично престрави кад угледа пред собом неколико непознатих људи у необичну оделу, а страшнога ока и погледа. Цикну љуто у свом племенитом страху и побеже господару, који од стра љута књигу испустио, па, пребледео, гледа нетремице, укоченим погледом у наоружане људе, што се беху упутили право извору. Бејаше то шест људи мрка хајдучка погледа и опуштених брка; стасити, развијени, у лицу препланули; одело на њима од груба сукна; за пасом блеште јатагани и јабуке од пиштоља, а о рамену им дуге пушке; газе при ходу тихо, вучки. И они се изненадили Станковом вишљастом, прозрачном појавом са фраком, белом машницом, рукавицама и цилиндером на глави. — Откуд ти, гаде, овде? … — продера се грубим гласом један од оне шесторице страшних људи, који бејаше међу њима најстрашнији, а најлепше одевен. Станко се поклони дубоко, скиде цилиндер, и поче муцнати нешто што се није разбирало, а сав цепти као у грозници. Омир задро, по својој навици, кривим ножицама у ледину и затегао ланчић о врату, па пишти и вуче се натрашке. — Где састави бог оваква два гада?! … — рећи ће један, показујући Станка и Омира. — Душу дао за хајдука! — додаде други, и сви прснуше у смех. Станко се једва прибра те, бришући бледо чело од хладна зноја, муцајући исприча шта га је, јунака тужна, натерало да се одвргне у гору зелену, наопако а по његову главу. — Па тражиш мене, харамбашу ’ајдучке чете? … А с чиме си, грешниче, пошао у хајдуке? … Станко место одговора извади своја документа и пружи их заједно с молбом харамбаши, поклонивши се учтиво, као млађи пред старијим. — Шта је то? — Документа и моја молба за упис. Хајдуци прснуше у смех. — А камо ти оружје? … — упита га опет неко од хајдука, и намигну на харамбашу. Станко извади из џепа ''латинску граматику'' и показа је с поносом. — Па он је јадник шашав! … — изговори један, и сви прснуше у смех. — Па тебе ће Турчин убити дланом код те твоје књижице, злосретниче мој! … — примети харамбаша. — Али, али… ово… ће, ово ће… њега образовати класички, па ће… па… па… ће Турчин сам оставити Србију! … — изговори Станко муцајући, а хајдуци опет у смех. — Ако Турчина пушка и јатаган не опамете и не науче памети, неће га, бели, умудрити ни та твоја књижица, ни то кривоного псеташце! — опет ће харамбаша. — Па… па… за… зар ви, молићу лепо, ако смем питати, убијате Турке? … — процеди Станко у страху. — Ја шта ти мислиш, соколе? … А одакле си? — Из Ирига. — Смеш ли да избациш пушку? — Јух, забога, немојте пуцати… ја… ја сам нервозан, знате… Молим вас лепо, немојте пуцати — препаде се Станко, и за сваки случај метну прсте у уши, а лице му дође као да очекује ударац по глави. Српски хајдуци, ''простаци'', људи са сељачким појмовима, који не знадоше други, ''узвишенији'' и ''племенитији'' начин борбе изабрати до ножем и пушком убијати непријатеље, не могоше схватити широки ум Станков и разумети његова племенита осаћања, што се високо уздижу над ''зверским крволоштвом необразованих хајдука'' до потпуне висине ''племените'' и ''узвишене душе правог витеза''. Тако се они, не схватајући, дакле, начин борбе младог, даровитог Станка, узеше нечовечно смејати и називати га у шали разним погрдним именима. Кад се одморише и пише воде, прошалише се још мало, па одоше даље, мислећи о Станку да је збиља какав лудак. — Дивљаци! — процеди Станко кроза зубе кад они одоше, и нежно помилова свога престрављеног Омира. С тугом у срцу увиде он да ће мучно за њега бити друштва у таквим зверским четама, те, намисли да сам склопи нову чету, са главним седиштем у Шапцу, а дружину (којој ће сам бити харамбаша) да пробере из најинтелигентнијих људи. Осећаше главобољу, те узе један прашак антипирина, и пошто га то мало окрепи, стаде ту у слободној природи смишљати крупне реформаторске планове у хајдуковању, које мишљаше попети на степен праве науке. <center>IV</center> <center>XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ</center> Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава! Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико ''надлештво'', по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних ''штудија'', са нумерисаним актима под мишицама, а ''надлештво'' модерно уређено, па над вратима пише, на пример: ''Харамбаша'' (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на ''љубак'' осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: ''Секретар''; на трећим: ''Одељење за васпитање свирепих Турака''; на четвртим: ''Послуга'', итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише ''харамбаша'' — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна ''чиновника'' у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду ''неправилни глаголи у грчком и латинском језику'' (ради брже, а већ и иначе честе употребе). Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем. <center>*</center> Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде. На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“ <center>*</center> Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао. Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: ''Управитељ хајдучке чете''. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: ''Први српски хајдучки институт''. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“ Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање ''мирних и врлих'' турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као ''брудершафт''. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два ''брудершафте''. Станко запева у силном усхићењу: „Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања. Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши. Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због ''квалификације'' одбити. Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове. Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам. Станков је начин борбе био заиста ''узвишен'', скроз и скроз ''племенит''. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу. Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не. Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство. ,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“… Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи. — Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину. — Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат. Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом. — Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио. Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио. Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља. Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан. Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика! Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук. Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом. После тог ''најбурнијег'' догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу. <center>V</center> <center>УСТАНАК СПРЕЧИ СТАНКОВ КОРИСТАН РАД</center> Таман се наш племанити витез опорави и отпоче и даље вршити свој узвишени позив за срећу и спас отаџбине, али га изненадни, немили догађаји сметоше у том мирном, кротком, али успешном послу, на велику ''штету'' за целу земљу. Букну устанак. Зацикташе љути џевердари и замириса барут, Србију покри тама од хитрога праха и олова; у тој тами зазвечаше мачеви — затресе се цела земља. Настаде покољ и реком се проли турска и српска крв да се њом оперу греси и купи слобода. Настаде страхота. Станко и Омир се узврдали, па узнезверено и преплашено гледаху куда ли ће, на коју ли страну. — Ух, боже!.. Ах, мајн Гот! … Та овде убијају… Ах, грозно ли мирише барут! … Ух, ух! … Убијају… То се не може издржати! — шапуће Станко у свом племенитом гњеву, и преза од најмањег шума заједно са својим верним и тихим Омиром. Ускоро наш даровити хајдук заборави и куфере и креозот, па без душе превесла у чамцу преко на обалу. Погоди кола, па право у Ириг. Али његова хајдучка крв не даде му да се ту дуго скраси. Препречен тим ''срамним и нечовекољубивим'' догађајима да оствари своју велику замисао, и тиме спасе грешни народ српски, осећаше ипак као човек широка срца и племенитих осећања да је позван да опет укаже помоћи и поднесе нових жртава на олтар велике мисли народне. Није могао седети скрштених руку, морао је помоћи, дакле, браћи својој, и он не почаси часа, већ оде у манастир Гргетег те се покалуђери, и усрдно се мољаше богу да опрости Србима за оне варварске и нечовечне поступке према Турцима. Свега му је једном пала на ум грешна мисао, те зажеле да погине онај ''гад турски'' што оцепи лист од треће деклинације да њиме чисти чибук. После неколико дана у тишини манастирској испусти своју племениту и намучену хајдучку душу. Прњаворци манастирски причају да се сва шума засијала и замирисала на тамјан и босиљак… Хајдук Станко се посветио… То је онај св. Станко, кога као свога патрона, празнују неки наши храбри филолози. Слава му! [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] 8xxewz1j2gwq6jg86xc38az80ahx7k2 0 61196 144289 2026-06-12T18:18:13Z Galicijac 19151 израда странице 144289 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''Абер дође госпођи Ружици…'''</center> Абер дође госпођи Ружици Кара абер, а у кара доба: Жље га шјела, госпођо Ружице, Жље га шјела и каву попила; И попила каву и ракију, Што госпама мамурлук разбија! Милорад{{Напомена|Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника ''Звона''. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у ''Звону'' као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.}} ти шједи у ме’ани, Из леђена мрко пије вино А служе га крчмарице младе, Лијепе су к’о Ранковић Павле Кад се зором из ме’ане крене. Умиљате ко Пашић Никола; Танане су ко Пачу Лазаре, Што министар у фузију бјаше, А високе к’о дрогерист Миџа, Она љута под каменом гуја, Што продаје прашак и сапуне, Калодонте и воде колоњске, И што с бечким тргује ћесаром. Пије вино три бијела данка. По три данка и трн ноћи тавне, Пије јунак и расипа благо, Какво благо – све меке дукате, За талире јунак и не мисли! Њима јунак дјевојке дарива А динаре келнерима дава, А за гроше ни хабера нема, Гроше јунак баца по сокацих, Тер их купе дјеца креветари. Кад је тако расточио благо, Тад се јунак бјеше раздертио, Мрке брке ниско објесио, Уз образ је сјетно невесело, у лицу је као земља доша’ Готово му сузе ударити, Примиче се ме’ани на пенџер Не би л’ кога знана припазио, Не би ли се муке избавио! Док припази шегрта Кибица{{Напомена|Овде покојни Домановић мисли на једног шегрта, који је био у штампарији ''Дневног листа'' и који је целој старој редакцији ''Одјека'' и ''Дневног листа'' пре 29. [маја 1903.] носио и регулисао менице по заводима. Њиме се је много пута послужио и сам пок. Домановић. (Примедба редакције ''Звона''.)}}, Некаквога Павла Штампарина, Па привикну грлом бијелијем: „Бре, Кибиче, мој брате рођени, Нерођени кајно и рођени Честита ћу тебе учинити Код мог побре Штампарина Павла Приђи њему мудро и опрезно, Пољуби га у скут и у руку, Капу д’јете мети под пазухо, Измакни се, двори старијега. Може бити, да је срдит Павле, Може бити, да је пијан Павле, Пак те море […]{{Напомена|Грешком изостављена реч.}} ударити И три здрава померити зуба. Кажи њему од мене поздравље И подај му ову књигу б’јелу, Коју ево рујним вином пишем: „‘Ја сам јунак грдно пострадао У ад ми се крчма претворила, Сви келнери паклени духови. Нека побра брже дође амо И понесе неколико блага, Да се мени у индата нађе.’“ Скочи Кибиц као хитра муња, Па он трчи господару своме. Пред њиме се смерно поклонио. Љуби њега у скут и у руку, На кољено књигу оставио, Измиче се, двори старијега. Проговара Штампарина Павле: „Ој Кибиче, моја вјерна слуго, Окле књига, од кога ли града?“ Кибиц је се смјерно поклонио, Па говори господару своме: „Господару, силни од силнијих. Зазор ми је у те погледати, А камоли еглен бесједити. Ова књига из п’јане ме’ане, А од твога […]{{Напомена|Грешком изостављена реч.}} побратима, Побратима Петровића Мила (''несвршено'')}} <p style="text-align:right;">''Написано 1905. године<br>Објављено у „Звону“, 7. августа 1908. године''</p> == Напомене == {{напомене}} [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Песме]] 73l3aupgwql8mvyjwpktwonolyt8hdk 0 61197 144290 2026-06-12T18:48:12Z Galicijac 19151 израда странице 144290 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Приповедач Сремац и практикант Вукадин | одељак= | аутор=Радоје Домановић | белешке=Прва глава ове Домановићеве сатиричне књижевне критике/пашквиле објављена је у „Одјеку“ бр. 167 од среде, 6. новембра 1896. године. Међутим, тај број „Одјека“ није сачуван у Народној Библиотеци, Библиотеци Матице српске нити у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу која има највише сачуваних примерака из ове године. }} <center>'''Глава II'''</center> <center>''У којој Вукадин „расте и ђика без икакве препоне“.''</center> Кад се овако темељно проучи живот нашега народа, онда се тек може извести онако мудар закључак и рећи, да је „пандурска служба“ таман створена за наш народ, који нема великих амбиција, нити воли велика напрезања. Шта ли је за приповедача, који има великих амбиција а не воли велика напрезања, и који хоће много славе са мало труда и знања? Ову главу нам није писац препоручио да памтимо, али, то се без сумње само по себи разуме, као и то, да ће се тек на завршетку приче (ако ко узмогне да чита до краја) видети, како је и њој имало места и мисла. Ми је бар за сада не могосмо разумети. Нама смртнима све ово до сада изгледа, боже опрости, као – неко ачење. То сигурно долази отуд, што не можемо да појмимо значај овако дубоких ствари… Ко зна, можда је писац, онако тек узгред, хтео да утиче на омладину, износећи на пример Вукадиново јунаштво, кад се одмете у хајдуке, па из корова виче мајци држећи кремењак у десници: – Хљеб на пањ па одлази! У хајдука вере нема. – А оцу опет вели: – Натраг ако ти је глава мила! Ако је то хтео, онда против патриотских побуда и намера не смемо ништа имати. Напротив, то се мора похвалити. <center>'''Глава III'''</center> <center>''У којој, као и у прве две, има о свему другом више него о оном, што се може тицати јунака ове приповетке.''</center> Види се, да је писац врло лепо схватио свој позив. Ова места, у којима износи живот трговаца и „трговчића, ћивтица названих“ подсећају на кир-Диму и кир-Симу из „Брке“. Неки чак тврде, да је он радио на тој рубрици, али се из скромности није хтео потписивати. Понека места опет изгледају нам као стенографске белешке верно копираних разговора сокачких и кафанских, само не обичних, до сад познатих људи, већ таквих, који би били смеса: паланачких ћивтица, чивута и цигана. „Вицеви“ падају као из рукава. Бројем „вицева“ надмашује наш писац и Твена и Дикенса и Хајнеа и Гогоља и кога год хоћете светског писца. Што су његови вицеви сокачки и „ординарни“, то је споредно, јер се такав „еспап“ највише троши код „Дарданела“ и „Позоришне кафане“. Они су разна порекла: неки су дигнути из прашине заборава, где су толико године лежали избачени из употребе као иступљени и извештали, неки су узети са сокака још онако сирови и непрерађени; а неке је писац, по свој прилици, сковао сам уз „пријатељско суделовање својих другова“. Како тако, тек их је он напабирчио велики број и натрпао их без икаква реда у овој приповеци исто онако, као што његове ћивтице суботом и пазарним даном покрену све, што је целе недеље мирно лежало по рафовима, и повешају и натрпају пред дућаном, који остане празан; тако да само још што ћивтица себе, шегрта или калфицу није изнео и обесио пред дућаном међу силне шамије, кајише, вренгије, уларе, свилене фистане за попадије, бичеве, антерије, памуклије, усарачене ножеве, сламне шешире, џезвице итд. Јест, исто је тако урадио и наш писац, јер је све што год је знао и чуо изнео и набацао једно на друго у овој приповеци. Како смо и ми, као и Вукадин, слушали, да је Шваба чак и мајмуна измислио, то се нисмо много ни зачудили, какве је „паланачке ћивтице“ г. Сремац измислио, али се ипак морамо чудити, каквог је сељака измислио! Ту се показао већи мајстор од Швабе! Стане, вели, један ћивтица с једне, а други с друге стране улице, један према другоме, па стане сукати длановима као ужари. Чим сељак наиђе, а они оспу са свију страна: – Стој, куда си нагао као ћорав? – Шта је?! – чуди се сељак. – Видиш да ћеш покидати конце?! – Какве конце? – чуди се сељак. – Свилене, брате, свилене. Напослетку нагна сељака да скаче по улици где год види да стоје двојица један према другом, као да не би покидао конце, а од конаца ни трага. Уосталом, има случајева, где се мора придодавати и намештати све донде, док се извесна жеља не постигне. Причају за неког старог професора, који, кад једном приликом говораше ученицима о неком боју из старе историје наведе, како је бојну пољану покрило десет хиљада лешева. – Ау! ''Десет хиљада!'' – чудили су се ученици. И више, продужио је професор, јер неки записи тврде, да је ''двадесет хиљада'' погинуло! – Ђаци су се још више чудили, а наставнику се то допало и из жеље, да их још више задиви, дода, како у многим поузданим изворима пише, да је ''педесет хиљада'' пало на бојном пољу. Ко би имао срца, да осуђује овако наивне жеље у овако похвалну истрајност. Добри стари наставник би сигурно „терао лицитацију“ у бесконачност, да се већ чуђење код његових ученика није претворило у – смех. И г. Сремац има племените намере, да нас у ове мучне дане насмеје, и онда употреби све само да то постигне. И кад се не смејемо, ипак јасно видимо то његову жељу, и изгледа нам, да би нас чак покадшто голицнуо руком под пазух, само да смо му ближи. Кад већ после дугих и тешких напора постигне своју жељу и насмеје читаоца, он онда, као и онај стари професор, почне да додаје, како би ствар била још смешнија – његов сељак дошао у варош и гледа збуњено око себе. Још није смешно. Потребно је и да зине, и он зине! Неко се мало насмејао и писац, одушевљен успехом, меће сељаку и шашу у уста, и тај неко још се више смеје; и писац тера даље, па нагони човека, ни крива ни дужна, да скаче преко уображених конаца, или га шаље да тражи каскала, или га брије на мразу! И он би сигурно терао још много даље, али кад примети, да његове карикатуре сад више нису смешне већ жалосне, и кад погледа читаоца и види, како купи и увија усне на плач, онда мора да прекине са додавањем. Људи мекша срца заплачу се и раније али он је сам рекао, да причу није наменио ни бабама ни деци, већ јунацима, какви се налазе око уредништва „Заставе“, и који се смеју све до другог шамара Вукадиновог, и тек се ту малчице уозбиље, а већ од суза ни трага. И ако је писац убеђен, да су му „вицеви“ здрави, јер их је при слагању „пробирао“, као кад се паприке и краставци пробирају при метању у туршију; и ако не сумња, да ће се који тако брзо укварити, ипак је за сваки случај, сигурно из тог разлога, уплео врло дугачке разговоре о соли. Све ред вицева, ред соли! Жели да му се овако „лепе ствари“ дуго очувају за доцније нараштаје. Шта би с Вукадином? – Зло и наопако! Лепо вели народна изрека: „Мачки до играња, мишу до плакања“. „Вукадину образи као оним заљубљеницима насликаним на меденим колачима“ а писцу до шале. Вукадин за извучене шамаре не криви ни сељака, ни газда Милосава, већ главом писца, који само због соли мораде да му направи толике неприлике и непријатности. И Вукадин већ смишља планове, како да се освети писцу. Ко ће знати, шта још може бити? Има разних случајева: некад буду предмет смеха јунаци у приповеткама, а некад се ствар изокрене и увређени јунаци исмеју своје писце и љуто им се освете! Шта ће бити са Вукадином и г. Сремцем, идемо да видимо, али нам изгледа да писац неће најбоље проћи, јер је Вукадин „крвничко кољено“. Ми само можемо похвалити дрскост пишчеву, што смеде, кад већ познаје и Вукадина, а и оца његова, да му направи посла, те да чак два шамара извуче. Ми бисмо којекако смели један да му опалимо, али два ни за живу главу. <center>'''Глава IV'''</center> <center>''Која је управо понављање главе III''</center> Вукадин напредује, јер је и поред оних шамара постао калфицом. Писац му ништа није могао, јер видимо, да се чак и нека Цајка почела заљубљивати у њега. У овој се глави „чудном вештином“ и „необичном духовитошћу“ надмећу у досеткама и товарењу ћивтице преко сокака један с другим или са сељацима. И писац докон, па се с њима надмеће и „гарави“. Он час дирне сељаке, час ћивтице, час овога, час онога. И Вукадин се осилио поред свог духовитог писца, па и он, по угледу на њега, седи на ћепенку и гледа испод ока, кога ће да нагарави. Ко ће из ове збрке да изађе здрав и читав, мучно би се могло унапред одредити. Напослетку нама је сасвим свеједно; за нас је главно, да ће неко извући дебљи крај и бити „нагарављен“, и ми ћемо се одмах, што рекао писац, немилосрдно и слатко и смејати, па ма ко то био; и ако не желимо, да буде овде случај, што га писац, и нехотице, помиње, кад вели, да често баш онај, који хоће другога да нагарави, и исмеје, буде сам, због своје невештине, исмејан!… Први је пропао један сељак, кога ћивтице, у договору с писцем, изведоше на мраз, добро га насапунише и утрапише му ћасу с водом да држи. После дугог времена једва се сетио да виче берберина, и да псује (стављамо и ми овде у загради, како долази једна безобразна реч, јер је и то, морате признати, врло смешно). За тим сирома’ сељак лута по мразу, онако насапуњен, из дућана у дућан, и тражи ко ће га обријати. Писац вели да има приличан број сељака, с којима се могу правити такве шале, и одмах даље прича, како сељак тражи каскала. За ово је испричао два случаја, што је урадио сигурно на захтев својих пријатеља, који су ову причу још у рукопису читали. Ово нас нимало не изненађује, јер смо и до сада познати са карикатурама пишчевим. Ипак нас и поред свега упињања није насмејао. Е, али да је он то знао, онда би сигурно додао, како су ћивтице ономе сељаку, што га бријаху на мразу, одсекли нос и уши, а он им лепо захвалио речима: „Хвала вама, који ви мени итд.“ И збиља, да је још и то додао, морали бисмо се слатко смејати. Него, писац је још млад и временом ће, ако се само уструди, и дотле доћи. Његови су сељаци чудна ствар. Додуше можда је он и виђао сличне типове у уредништву „Српске заставе“, али савршено овакве чак ни тамо, мислимо, није могао наћи. Али, бога ми, шта још у свету нема. Тражење каскала му се јако допало и зато нам и прича два дугачка развучена примера! Изгледа да га је чисто жао, да пређе на шта друго, јер се боји, да ће му ишта више моћи овако смешно испасти! Бар у оваквом случају, требали бисмо, да се, из сажаљења према писцу, насмејемо; а ми међу тим код другог примера већ почели да се мрштимо и мигољимо на свом месту од досаде. Хтео је он и по трећи пут поновити то исто, јер што веле деца: „трећи пут Бог помаже“, али се присетио, да ће му се Вукадин извући без ичега, а то му никако не би ишло у рачун. Свакога он мора да закачи, па имао право, немао. Њему се чини, да ако ико буде обичан, а не карикатура, онда ће бити раван њему, а то нема смисла. Писац мора да буде надмоћнији од лица, која нам износи. Онда он мора да прави накараде, ако хоће да то правило одржи. Како ко тек Вукадин понајгоре, јер писац ако му ништа друго не може, а он га избије. У прошлог глави му опалио два шамара, а у овој један имајући на уму да га бије пред Кајчицом, што се враголасто смешка преко пута и држи клубе под мишком. Не знамо како писац мисли, али ми држимо да би боље било да је он Вукадина убио још у прошлој глави, те ми не бисмо морали ни читати ову главу; нити бисмо морали пропасти, горе од Вукадина, док смо прочитали дугачке говоре сокачких говорника о овом проклетом шамару. Чим је опалио шамар овоме јунаку, писац је одмах платио добошару, да објави, да ће се пред газда-Милисављевим дућаном држати јавна „лицитиација Вукадинова шамара“ и где ће сваки добити реч, да каже своје мишљење о овом срамном поступку од стране сељакове. Згрнуло се много света и пошто се лицитирало, прешло се на говоре. Писац одржава ред и даје реч свакоме, који год се пријави. Он сео и марљиво бележи све што ко каже, а затим дâ свакоме, те говор прегледа и види, је ли верно ухваћен. Ту је и Цајка и неки Јевђа и Жикица Шврћа и Аћим клисар и два побратима Тасица и Васица и многи други, које немамо кад ређати. <center>'''Глава V'''</center> Напредује Вукадин, напредује писац. Вукадину Чапкун отвори очи и он се реши, да остави газда-Милисављев дућан и да пође на науке. Кажу да га је вукла жеља да како тако стекне мало знања и да одмах отпочне утакмицу са г. Сремцем. Нагла и изненадна одлука Вукадинова отворила је опет очи писцу, те и он, бојећи се да га Вукадин не претекне, једва једанпут увиде, да је већ крајње време да и он напусти и сељаке и ћивтице, и да се престане с њима гаравити и товарити. Видео је, да се не верди губити у којекаквим паланачким лудоријама и отпоче расправљати питање о реализму и идеализму. Па збиља њему као књижевнику и није личило да прескаче конце са сељацима и да другује са Жикицом Шврћом и са Аћимом клисаром. Видео је дакле, да се бар написмено не треба ачити и за то оставља „сокак и ћепенак“ – са неким Андрејићем и Светозарем Марковићем. То је давно требало да уради, а не да губи време у доколицама, за које нећемо рећи да не вреде колико ћуран са масном тртицом, иако би може бити имали права на то. Што да од нас нађе; нека му исто ко други каже. Препоручујемо му да оно место наведено из Светозаревих дела боље проучи, ако га то јест књижевнички рад није исувише уморио. <center>–</center> Дакле, сирома’ Јовица Чапкун „пропаде ка’ магарац на лед!“ Знали смо ми то, јер писац не да да га ко надмаши. Јовица се опет једи, јер је „осетљив на мајчину вамилију!“ и што је можда морало бити због оног проклетог вица: „чрез моју науку пропадо’!“ „Ка’ магарац на лед“ и „чрез науку“ надмашује и саму игру каскала, а надимак „Чапкун“ је у толикој мери смешан, у коликој је „иберциг од чамовине“ жалостан. Баш је то благовет, кад нас у овако мутне и суморне дане озаре каткад зраци ведре шале. Заборављамо на све беде и невоље, па се слатко смејемо: „чрез науку“ ха, ха, ха!… „к’о магарац на лед“ ха, ха, ха, ха! „Иберциг од чамовине“ је жалостан, али кад стегнемо јуначко срце можемо се и ту смејати! Свему се ми смејемо, што год г. Сремац напише. Има људи које сви сматрају за шаљивчину, па се свему смеју што год они кажу. Чисто се чак не зна ни о чему ће шаљивчина да нам прича, а ми већ код прве његове речи ударили у смех, не гледајући да ли је реч тужна или смешна. Ми смо о г. Сремцу стекли мишљење као о човеку шаљивчини, још ка д је уредио збирку прича о ћоси, и сад се свему смејемо што нам он каже. Смејали бисмо се, без сумње, кад би написао какву причу, рецимо баш и под насловом: „Једно крваво дело“ или „Удављена па обешена“. Јест, ту бисмо се одмах код наслова засмејали, чим видимо и његово име, а камоли да се не смејемо духовитим шалама као што су: „’оди да те дигнем!“ „Сас колица ти еспап доносе, муфљузу!“ „Казначеју мајкин“, „узми пуј-пушку, па ме јуби дико“, „јубиле те моје сузе“… Поред свега осталог нама је чак смешна и тужна жалба пишчева на нервозне и лене читаоце, који не могу да издрже у овој збрци свега и свачега. – Ух, ух, забога! – већ виче један „нервозни“ читалац – ето ти несреће; сад опет треба пола часа, док се Вукадин ошиша као да то није могао урадити, кад ми не гледамо!… Гле, гле, па још „на басамаке“ ошишан! Е ово не може да се издржи – „Нервозни“ људи, не треба им ни замерити! <center>'''Глава VI'''</center> Писац је дакле отпочео своју књижевничку каријеру уређивањем „Ћосе“, а Вукадин је своју каријеру отпочео бакалуком и терзилуком. Вукадин зна бакалук и терзилук; па ни мање ни више већ хоће у права, а писац научио да издаје приче о „Ћоси“ и да ћаска код „Дарданела“, па ни мање ни више, већ одмах у хумористе приповедаче. Чудна сличност код писца и његовог јунака! Вукадин је као идеалиста показао руком на грло и рекао јужним наречјем: „ево баш ми ''довлен'' дођоше кајишарлуци газда-Милисављеви!“ И писац је тако исто показао на грло и рекао источним наречјем: „ево баш ми ''довде'' дођоше мане нашег друштва!“ Вукадин је пре школе морао мало лепити плакате за „изигравање позоришта“; а писац је, пре него што се уписао у приповедаче, морао, како се вели, радити у „Брци“. Ми све ово не наводимо, што је смешно, већ само износимо факта, па ма читаоци и плакали! Вукадин и писац су задовољни, што им овако лепо напредују ствари, па поручили литар вина, загрлили се и певају дивним гласом: „Шта, љубаве, зар си ту, на таквоме кревету?“ Писац дигао једну руку у вис, а другом даје такт, а Вукадин затурио главу, жажмурио [sic!] од усхићења и дрхти десном ногом, коју је мало више напред истурио. Шта да ми радимо? Морамо и ми с њима да певамо, само не од задовољства, већ од муке. Бруји песма на све стране! Неки од читалаца севају: „узми пуј-пушку па ме убиј, пишче!“ После оваквих песама врло лепо долази борба касапинова са Тотрком. Борба је „страшно-смешна“ или „смешно страшна“. Кад је већ све у овакој лепој хармонији једно с другим, онда морамо проговорити коју и о сиромашним ученицима, што послужавањем изуче школу и ступају у државну службу. Ми о овоме смемо да говоримо много пре, но људи, који не воде рачуна о својим првацима на највећим и великим положајима, што на овај начин изучише школу, а то исто код сиротог Вукадина осуђују и исмевају. Вукадин је изучио три разреда гимназије, и постао практикантом, а има многих, који су свршили и мање и били и окружни начелници! Када ли таквих случајева беше највише? Препоручујемо поштованим читаоцима, да се смеју и то нарочито после ручка, што особито помаже варењу. <center>'''Глава VII'''</center> <center>''До које силним трудом, купљењем и напрезањем писац доведе свога јунака и поред „пизме и неправедна осуђивања“ читалачке публике''</center> Вешто се протура Вукадин, још се вештије протура писац. Вукадин у првом двомесечју привлачи пажњу професора својим добрим оценама; а писац, иако и у својој глави рђаво пише, ипак се добро држи! Вештији од Вукадина! Ђачки родитељи својим дугачким разговорима учинише много велике користи својој деци, а писцу много нашкодише. Поред толиких ствари, морали су и они баш сад да развезу, надугачко и нашироко. Али ипак се писац држи, јер сви ти „додаци“ (јер збиља то се не може рећи недостаци) губе се пред „спавајућим Венусом“. Чува писац тако понеки сигуран метак, и кад ми помислимо да је већ пропао, а он га у таквом тренутку испали и избегне сваку опасност. Дакле, писац је спасао тај резервни метак, али чим да се помогне Вукадин у својим материјалним незгодама. Морао је почети да преписује за новац неке књиге. И ту се још опазио доцнији велики преписивач, као што се код „Ћосе“ познало, да ће г. Сремац бити велики хумориста. Елем, сада пише и Вукадин и чим пише, наравно да има права и он, да се назива књижевником, па ма шта писао! Вукадин је књижевник искључиво за бабе којима препоручује „Сан Матере Божје“ и „читуље усопших рабов божјих“. Он својим писањем користи и себи и својој читалачкој публици; а писац овом причом не користи ни себи, ни бабама, нити иком другом. Вукадин износи на пазар старе књиге, а писац старе и изанђале „досетке“. Вукадин, како тако, прелази у старији разред, и писац ће морати, како тако, поћи даље. Што даље, то теже! Ми већ клонусмо. Сад нас ништа више не занима, осем [sic] помало пишчева издржљивост. Знамо шта ће бити са свима личностима ове приче. Све морају бити покварене, а Вукадин више него сви, јер какав би иначе био вајни јунак. Писац се решио да га нагна да се, пошто-пото, ували у све могуће пороке на овом свету. То важи и за остале личности, само не у толикој мери као за Вукадина. Мучи се писац, мучи се Вукадин, мучимо се и ми читаоци. Сви смо већ помутили очима од умора и досаде и сви се „купамо у зноју лица свога“. Никоме више није до смеха и шале. Овде се лепо може применити она изрека народна: „Дала баба пару да се ухвати у коло, а сто би дала да је пусте!“ Сви смо почели од шале, а изгледа као да ће завршетак бити врло жалостан! Међутим, као да нас је ова општа невоља спријатељила, те сад једно друго почињемо искрено жалити. Ми сажаљевамо и писца и Вукадина, а они опет жале нас читаоце и чисто као да би хтели рећи: „Е, брате, што се бар ови људи навезоше на ове муке! Ми бар ако морамо, шта би њима?“ Тако је то: „играчка – пљачка!“ Мора да трпи сада сваки шта га год снађе. Опасност је све већа и сад већ престаје сваки да води рачуна о другима, већ се обзире на коју ће страну да стругне и да себе спасе. Напослетку, мораће дотле доћи, те ће или Вукадин утећи од немилосрдна писца или ће писац утећи од „немилосрдне“ публике, или ће публика морати да бежи ма на који начин од њих обојице и да их остави нека трљају главу међу собом, како су год вешти. Вукадин је чак био написао и молбу. (Управо писао му је онај адвокат код „Севастопоља“, чини ми се, за полић ракије и пакло дувана од гроша.) Молба је овако почињала: „Ја доле потписани умољавам писца, да он које би још имао и трунку ,милосердија’ спрема мене измучена и изнурена и уколико његов бар ,човеков карактер’ сматра исте наведене муке… итд.“ Дакле, он је молио писца да га остави да бар умре с миром, али помоћи није било. Је ли Вукадин крив што је у овако тешким приликама почео и ракију пијуцкати и што се пролагао. Писац иде даље и нагони Вукадина да моли црквењаке за дозволу, да може „однети тас у цркви на св. Николу и то у своју корист“. То га је писац наговорио само да га ували у што веће пороке, а већ по његовом се упутству и завадио с професорима. Није дете криво. Дете к’о дете! Узроке не испитујемо, тек главно је, да Вукадин има више порока, него ова приповетка рђавих страна. Писац је опет добио па макар и тиме само! Замислите само приповетку са врло много мана, а јунака приче са пуно врлина. Видите ли како г. Сремац уме да се довије на све могуће начине, да не остане бар последњи, кад не може бити први. <center>'''Глава VIII'''</center> Вукадин је истеран из школе. Није хтео ни у професоре, ни у бакале, ни у приповедаче, јер вели „то се не рентира“. Решио се да иде у полицију. (У која ли времена, Боже мој, највише попуњаваху места у полицији типови слични пишчевом Вукадину?!) Писац је отишао „накинђуреној“ госпоји Настасији, удови блаженопочившег лецедера Трифуна, и замоли је да се заузме код начелника министарства да Вукадин добије за практиканта. Више се заузимао писац него Вукадин, јер писцу је потребније него њему. Он се сада тек присетио, да прича носи наслов: „каријера практиканта Вукадина“, и његов јунак мора постати практикантом ма по коју цену. Зато писац онако услужно придржава ново либаде госпоји Настасији, и помаже јој да се што пре спреми, кад полазаше г. начелнику. Госпођа Настасија је много учинила, што је израдила Вукадину практикантско место. Весео писац, весео Вукадин, весели и ми! Слава госпођи Настасији! Вукадин је у свом новом положају врло озбиљан, и као да се помало и поноси, јер се, веле, чисто стиди познанства с писцем, који није ни за длаку коракнуо напред и остао исти. Више се не смеје ни његовом вицу: „к’о Ецопаћ кобилу“ (млатнуо неко неког). Међутим је вредан и врло учтив, и онда је морао напредовати, као што писац задовољно вели: „баснословно брзо!“ Није то ништа баснословно и чудно. Дела говоре, јер је Вукадин бољи од свих осталих дванајест [sic] другова. Да пожуримо, наводећи од свега осталог „смешне“ стихове: „Ти ми, Јуцо, здравље јуби, јубиле те моје сузе!“ Вукадин је променио презиме и по молби премештен у „внутреност“. <center>'''Глава IX'''</center> <center>''Ова ће глава бити најбоља, јер ћемо се трудити да буде најкраћа''</center> Има нечега нарочито занимљивог у овој г. Сремчевој причи, а то је што нико није на свом месту и као што треба, сваки је гори, него што то може бити. Сељаци глупи, ћивтице глупе и досадне, г. Милисав лопов, а Вукадинов отац хајдук и сва остала родбина као да је извађена из доба када се није водило рачуна о породици и њеним члановима. Ђаци нису на свом месту, ђачки родитељи још мање; онај професор што разговара с Вукадином о прдавцу изгледа, боже сачувај, као луд, и онај филолог није далеко умакао; директор још гори. О адвокату што гребе песак с дувара и пише жалбе и молбе у четири кафане са „смешним“ називима, да и не говоримо, а што га бију место да му плаћају да и не помишљамо. Лицедерка прилично шашава, а начелник министарства шашавији од ње, а већ практиканти, другови Вукадинови, личе на стоку. Дакле, и трговци и ћивтице и занатлије и ђаци и калфице и професори и адвокати и свршени правници и лиферанти и све могуће Јуце и Цајке, Јевђе и Шврће, Тасице и Васице, и лиферанти и књижевници: све, ама једним словом све, глупаво и шашаво више него што уствари може бити и све некако буди бог с нама, као да је с неког света пало! Вукадин је већ превршио сваку меру! Све натрашке, па чак и клубе оне Кајчице није као што треба и пада у блато. Бар онај берберин опет не „имађаше јестеста“ те Вукадина ошиша. Не, не и то је морало да буде рђаво, јер би иначе чудновато стричало из ове грдне збрке карикатура и „смешних ствари“. Морало је дакле и шишање да испадне на басамаке, као што је и клубе чак морало да пада у блато, само да се не квари „хармонија“. Ето видите, с колико се пажње морају радити „овако савршено“ смешне ствари! <center>–</center> Вукадин, како је премештен у „внутреност“, као да је у море пао! Дуго се о њему није ништа знало. Кад, једног дана, читамо у новинама, како се Вукадину досадило, да га писац више злоставља и по наговору публике утекао незнано куда… Мало доцније читали смо распис пишчев да се одбегли ухвати и да се њему на даљи поступак преда. Власти су већ почеле трагање, и шта ће даље бити јавићемо, ако будемо дознали. <p style="text-align:right;">''18. октобра 1896. г.<br>Врање<br>Рад. М. Д.''</p> [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Приповетке]] 0vtjhrz80k1urxouzlajdtqzpm3nzrw 0 61198 144291 2026-06-12T21:59:47Z Galicijac 19151 израда странице 144291 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Гроб Слатке Душе | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке= }} Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима. Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези. Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави. — Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! — одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. — А само да ти је знати каква љута зима море бити 'вође, на планини. — Зима, велиш? — Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на 'вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у 'ном пристранку? — Јесам. — Оно су све пометенички и гињенички гробови.. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса? Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином. — Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо! Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа'ија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спа'ију и за царевину. Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у 'вој пошљедњој буни изгину. Остаде сâм с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бања Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино... Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм самдијан! Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше. — 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити! — 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине моја слатка душо! — објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати. Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче! — Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо. — Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!... Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо. — Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље. Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл. У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ. Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове... Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа. Село га је волило и штивало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати. — 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и 'нако доста гријеха и клетве на нашем закону... А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао... — Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!... Кнез се јопе' љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћô тежаке да не иду суду за сваку ситницу. — Немојте, дјецо, — говорио би покојни Мијо — за свашто одмах летити суду. Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана... Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом, сваком бити право... Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез. — Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака... — Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта! — Ама, кô ја велим... Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...“ Ман' се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, па ко изврци! Мијо би само слегн'о раменије', па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче. — Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле. Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи. <center>***</center> Преклани, биће баш уз оно девет бабиније' укá иза Мученика, забразди' и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па 'вако штједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то... — Ма, што тешко?! — На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва. — Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч! Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове. Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне. — Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију. Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи. — Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати. Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и' је мећава кад су се враћали из чаршије, на 'вој планини. — Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу. — А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] op00ijy67c3guld9sb055ncaduoudk9 144300 144291 2026-06-13T10:41:47Z Galicijac 19151 144300 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Гроб Слатке Душе | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке= }} Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима. Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези. Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави. — Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! — одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. — А само да ти је знати каква љута зима море бити 'вође, на планини. — Зима, велиш? — Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на 'вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у 'ном пристранку? — Јесам. — Оно су све пометенички и гињенички гробови.. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса? Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином. — Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо! Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа'ија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спа'ију и за царевину. Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у 'вој пошљедњој буни изгину. Остаде сâм с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бања Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино... Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм самдијан! Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше. — 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити! — 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине моја слатка душо! — објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати. Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче! — Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо. — Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!... Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо. — Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље. Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл. У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ. Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове... Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа. Село га је волило и штивало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати. — 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и 'нако доста гријеха и клетве на нашем закону... А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао... — Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!... Кнез се јопе' љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћô тежаке да не иду суду за сваку ситницу. — Немојте, дјецо, — говорио би покојни Мијо — за свашто одмах летити суду. Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана... Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом, сваком бити право... Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез. — Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака... — Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта! — Ама, кô ја велим... — Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...“ Ман' се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, па ко изврци! Мијо би само слегн'о раменије', па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче. — Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле. Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи. <center>***</center> Преклани, биће баш уз оно девет бабиније' укá иза Мученика, забразди' и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па 'вако штједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то... — Ма, што тешко?! — На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва. — Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч! Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове. Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне. — Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију. Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи. — Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати. Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и' је мећава кад су се враћали из чаршије, на 'вој планини. — Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу. — А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] 2neuddfkun3ghf3v26i0825caybv7lb 144305 144300 2026-06-13T11:31:29Z Galicijac 19151 додао извор 144305 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Гроб Слатке Душе | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке= }} Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима. Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези. Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави. — Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! — одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. — А само да ти је знати каква љута зима море бити 'вође, на планини. — Зима, велиш? — Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на 'вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у 'ном пристранку? — Јесам. — Оно су све пометенички и гињенички гробови.. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса? Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином. — Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо! Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа'ија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спа'ију и за царевину. Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у 'вој пошљедњој буни изгину. Остаде сâм с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бања Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино... Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм самдијан! Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше. — 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити! — 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине моја слатка душо! — објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати. Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче! — Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо. — Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!... Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо. — Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље. Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл. У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ. Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове... Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа. Село га је волило и штивало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати. — 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и 'нако доста гријеха и клетве на нашем закону... А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао... — Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!... Кнез се јопе' љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћô тежаке да не иду суду за сваку ситницу. — Немојте, дјецо, — говорио би покојни Мијо — за свашто одмах летити суду. Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана... Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом, сваком бити право... Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез. — Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака... — Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта! — Ама, кô ја велим... — Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...“ Ман' се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, па ко изврци! Мијо би само слегн'о раменије', па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче. — Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле. Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи. <center>***</center> Преклани, биће баш уз оно девет бабиније' укá иза Мученика, забразди' и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па 'вако штједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то... — Ма, што тешко?! — На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва. — Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч! Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове. Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне. — Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију. Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи. — Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати. Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и' је мећава кад су се враћали из чаршије, на 'вој планини. — Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу. — А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] j0s0gwfw33xi68yk4kzwdg71rmwx37f 144308 144305 2026-06-13T11:37:15Z Galicijac 19151 144308 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Гроб Слатке Душе | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке= }} Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима. Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези. Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави. — Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! — одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. — А само да ти је знати каква љута зима море бити 'вође, на планини. — Зима, велиш? — Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на 'вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у 'ном пристранку? — Јесам. — Оно су све пометенички и гињенички гробови.. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса? Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином. — Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо! Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа'ија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спа'ију и за царевину. Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у 'вој пошљедњој буни изгину. Остаде сâм с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бања Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино... Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм самдијан! Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше. — 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити! — 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине моја слатка душо! — објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати. Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче! — Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо. — Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!... Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо. — Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље. Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл. У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ. Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове... Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа. Село га је волило и штивало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати. — 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и 'нако доста гријеха и клетве на нашем закону... А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао... — Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!... Кнез се јопе' љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћô тежаке да не иду суду за сваку ситницу. — Немојте, дјецо, — говорио би покојни Мијо — за свашто одмах летити суду. Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана... Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом, сваком бити право... Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез. — Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака... — Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта! — Ама, кô ја велим... — Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...“ Ман' се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, па ко изврци! Мијо би само слегн'о раменије', па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче. — Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле. Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи. <center>***</center> Преклани, биће баш уз оно девет бабиније' укá иза Мученика, забразди' и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па 'вако штједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то... — Ма, што тешко?! — На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва. — Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч! Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове. Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне. — Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију. Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи. — Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати. Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и' је мећава кад су се враћали из чаршије, на 'вој планини. — Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу. — А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] 5019iva0c8jshfu34een2eipwqk9s1z 0 61199 144292 2026-06-12T22:22:37Z Galicijac 19151 израда странице 144292 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Кроз мећаву | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке= }} Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да упита за цијену. Нико ни да се нашали! Старцу се то грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, грко би и болно проплакао. Али, онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, пуно виме измеђ’ бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође дијете — није му могло бити више од дванаест година — држећи чврсто у промрзлим рукама љескову мотчицу. Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут. Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег, и жалобитно цвилећи угиба се под ногама. — Баш нико ништа, Вујо! — трже се старац и обрну се д‌јетету. Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме. Кад бише насред чарсије, снијег поче пропадати. Љуто и као насилу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше, учестаније и гушће. — Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! — трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно. Све се више смрачава и као да се нешто издалека потајно и подмукло спрема, и пригушено хуји. Снијежне лепирице укрштају се у лијету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу за стопом. Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом. Некад је он био најнареднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини. По далеким селима, касабама и градовима, по механама и хановима, на царским друмовима од Босне до Цариграда, говорило се и причало о згоди и направи Реље Кнежевића са Змијања. Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и кршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и пуцала испод загријаних кошуља и сребрних гердана. И пјесма рада и распламћеле младости, пјесма ускипјеле, необуздане планинске снаге уз оштри фијук коса и српова разлијегала се силно, протегнуто, у врелом дрхтању бијелих облих грла, испод помодрелих горских висова. Раном зором отискиваше се небројено благо од Рељиних торова. Зачас би крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планине. Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито рикао, букао, копао ногама и задрто разносио земљу роговима. И Реља је као растао, ширио се. Прса му се напињаху да пукну, а срце му обузимаше и облијеваше нека слатка, чудесна врелина. Све му је напредовало, бујало, множило се и ширило у недоглед. И њега би често пута, кад би погледао на свој мал и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња… » Ово се већ одавно пресипа .. прелијева! « — прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну и кобну мисао која би му тада синула кроз главу. И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода. Торови прекрилили рола роља, а стаје се окупиле око једног заравњака као мала касаба. Глас се Рељин ширио. » Шта толико теслаишеш! Што си се толико диг'о, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића! « — говорило се кад би се когод стао чиме роносити. На зборовима код цркава и манастира, на кумалима и свадбама приказивао би кум куму, пријатељ пријатељу, част и поштење: » ‘Вала ти, куме, ‘вала ти, пријатељу! Ти мене почестов'о овом чашом, а тебе господини бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали к'о у Реље Кнежевића! « И паше су му падале на конак. Црне грчке в1адике високих тенџерастих камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту јаспру, свраћале су њему и благосиљале дом његов и торове његове. И он им је давао много, премного, не бројећи, не устежући се, пуном шаком. Самоме везиру за Курбан-бајрам слати су овнови из Рељиних торова. И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто, он није знао, нити је хтио кога питати. »Ово мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија ротеже и пов1ачи ро кући!«, рекао је, и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор. Свугд‌је је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало да су његови стари судили на Змијању и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева. — Кад не могу кнезовати к'о што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! — говорио је Реља поносито. Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у години: кад би смиривао мирију, кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње крајеве. Већ би се на неколико дана знало када ће градом минути крдо Реље Кнежевића са Змијања, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, и Турци би росједали на диванима да ћефше и сеире кршно и бијело благо. Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, прелијевајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и крупним, сребрним токама и иликама на прсима, под пуним пусатом. И Турци би се и чаршилије дивили и чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље, и миришући веже се са насмијаним небом прољетним. Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем. И једног кобног дана — добро се он сјећа — ненадно се дигоше врући планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је ро торовима, стајама и њивама његовим. Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини. И рође шапат од уста до уста: — Рељин брњаш осван'о мртав у бари. — Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору. Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова и дугих заоштрљених кљунова почеше се вијати изнад стаја Рељиних и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали поврх мала и имаћа његова, падајући на товне мрлине са немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образирна чељади његове. Свако је чељаде стрепило и осјећало да се несто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно све живо пред собом. — И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! — просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање малог Ђоке за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше. И Рељи се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну: — Не плачите, не јадикујте, д‌јецо моја! Рлачем и јауком не ожали се погибија снаге моје и љепоте моје. Пјесну, пјесну, д‌јецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, д‌јецо моја! Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесну од туге големе… ону велику пјесну од које процмили и дрво и камен, а камоли срце у човјеку! Ту рјесну, ту велику рјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје! Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, а пред вече је заспао на мртвом тијелу баковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, д‌јетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом. И прва се носила кренуше из Рељине куће. Иза тога чељад се роче поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла бугаре сиње и црне тужбалице. Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припашаја, без модрих чованих копорана, и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни, сломљени, сатрвени… И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки. Страхота погледати! Нагрнули огољели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. Осјетили, нањушили и они, као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што се износе на гробље. Обучени у нове миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће ро гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другога као пси. Блентави Шеле обукао на се читаву нову од‌јећу покојног Маркана, брата Рељина, па скаче помамно преко гробова и бучно мумла да уши заглухну. — Ај! Иј ! Уј! Како ми стоји глава?… Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, к'о и сваки герз!… Ај ! Иј ! Уј !… Ујујуј!… Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовса Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина: — Док једном не смркне, не море другом сванути. Додуше, оно не би требало да тако буде, али људи тако ‘оће, па нек’ им тако и буде. Ја нијесам чо'јек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако? — Јест’, брате Крстане, тако је — мијења глас и одговара сам себи… — Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не мере ни смркнути ни сванути међу људ'ма, јер ја нијесам чо'јек, већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако… И блентави је Крстан и даље нешто мумлао, претресао, а око њег’ се дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек. Наједанпут се трже, исколачи очи, зину и грчевито здера са себе сву ођећу и го побјеже с гробља, а за њиме се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском и писком. Само остаде злоглава Каласура, која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи. Већ неколико дана, од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује. Родбину и укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде: — Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су д‌јеца моја, сестре моје и браћа моја. ‘Оћу да и’ ожалим. Нико и’ неће онако од срца ожалити к'о ја… Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и обноћ, кад се све смири и утиша, ходајући од гроба до гроба, јадикује и нариче, дубоко потресајући душом запрепашћене чељади. Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља: — Чудне ли среће и црна ли удеса мога!… Боже, боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам пис'о на намастире и цркве; зар нијесам дав'о кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислужив'о свијеће слави твојој?… Онда би се наједном тргао, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо би се према торовима, око којих се разлијегаше језива писка орлова и студено грактање врана и гавранова, па би као урола јаукнуо: — О, ви црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напите се крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и љепоте моје!… И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико младих жена, које се убрзо разудаше; и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немадоше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши. Торске љесе нешто свијет разнесе, нешто се опет осушише и сагњише. Друго све узе невидовни удес и разграбише птице небеске и разнијеше просјаци и суманути блентови. И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души, и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад огњишта на коме се ватра гасаше… Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило. Њега би дубоко у души забољело оно бојаж1јиво, нејасно и тајанствено сашаптавање, кад би гд‌јегод бануо међу људе који га не познају — само кад нешто шапћу. Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу. Кад би помислио на те зборове и светковине душа би му потајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити звекћу меко и уједначено дуги гердани са једрих и наочитих снаха и д‌јевојака, које задихано разносе по збору, од сопре до сопре, части кумовима и пријатељима. Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су од‌јекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у душу његову: » ‘Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна! « На зборовима и светковинама широко се и снажно пролијевала снага његова и љепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини. — Сирома’, вукарни Реља! — Не дирајте ме, браћо! Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема несрећа моја… Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине… цар брез царевине! — узвикнуо би очајно, задрхтао би и само би тад грчевито зајецао, да га је жалост било рогледати. Сваком свом чељадету, малом и великом, родигао је Реља, одмах првих дана, биљег, па је гроблје тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи. Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гд‌јекад би, нед‌јељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе. — Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што му било у свијету, на маслу и на изору, пригнао је кући, да заметне и расплоди, али му се није дало. Кад нешто једном пође, не заустави се! И малог је Вују, синовца и једину мушку главу, кад му је мати умрла, повратио на старевину. Кад се све старо измакло, кад је сасвим осиромашио и опотребио, кренуо би у доње крајеве, доље гд‌је га нико не познаје, па би радио на надницу. Тако би, преко љета, зарадио нешто за зиму, да се прехрани и прислужи свијеће на гробовима своје челјади. То га је много стајало, али он је сваких Задушница, и зимских и јесенских, палио свијеће и држао даће и прекаде. — Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико да се нашали с цијеном, а сјутра су Задушнице! — прену се опет Реља као из сна, кад бијаху подалеко измакли из чаршије и прихватили се брда. — Шјутра ће бити гробови и биљези наше чељади мрачни, неосвијетљени. Немам чиме споменути мртве своје, нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи'ови'… Шта дочека Реља Кнежевићу! — с грким пријекором дубоко уздахну. Вујо га није чуо и разбрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у костима. Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипао под ногама, а око њих је као болно чамила језива бијела зимска ноћ, без гласа и даха. Кад у Добрњском Пољу скренуше с главног друма према селу, мјесец бијаше на заходу, а скромачна свјетлост звијезда једва се распознаваше на непрегледној, бескрајној бјелини. Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље. Крава стаде нешто зазирати и застајкивати. — Идеш ли, роде? — окрену се старац и јаче повуче привузу. — Идем, идем, — тешко мали растави вилице. — Је ли ти студено? — Да, — једва чујно и с напрезањем одговори Вујо. Реља скиде шал, стресе снијег с њега, и омота га чврсто малом Вуји око главе и ушију. — Утопли се мало, побогу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава… Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра… Ево ти ове моје ‘аљине, па се добро умотај, — рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го. — А ти, стриче? — Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени… Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа… Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати, шкрипећи и збацујући са себе пуне прегршти снијега. Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње: — Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије’ планина и ове наше зле'уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи! Наједном се ненадно задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе. Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се. — Идеш ли, роде? — Идем, идем, — једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени. — ‘Ајде, роде, ‘ајде… О, страшне ноћи и мећаве, — ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! — шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву. Уморени и малаксали од силног напрезања и оштрог шибања разљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући са неизмјерним страхом и зебњом како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом. Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрово што трепери и клизи ро снијежној бјелини око њих. — Моремо ли, Вујо? — викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама. — Моремо, моремо! — одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом д‌јетету, што је напрезање веће. — Напријед, Вујо!— узвикну Реља, прикупљајући сву снагу, као да ће се с неким у коштац хватати. За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се љулале из корјена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране. Пријеђоше планину и сиђоше у поље. Путеви су били заметени, нигд‌је пртине, ни знака, ни даха од живота, а бура непрекидно бјесни и урла. Ударише на пометеничке биљеге, којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да су забасали, па викну из свег гласа: — Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо… Забасали смо!… Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргоше и разнијеше по узбјешњелој лудој ноћи змијањској. Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну: — Помагајте, забасали смо… забасали смо! Помете нас мећава… Испред Накомичића кућа, чије је одвајкада било да спасавају залутале путнике и намјернике што у зиму прелазе преко Змијања, лизну широк и висок пламен запаљене сламе и чу се снажан протегнут узвик: — Надесно, браћо, надесно! Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену, који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударцима вјетрова, сад на једну, сад на другу страну. И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догорјева у њему, гаси се. — Идеш ли, роде? — Идем, идем, немоћно одговара дијете посрћући, падајући и устајући, док наједном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде. — Идеш ли, роде? — викао је Реља поиздалека. — Идем, идем, — чинило се старцу да чује д‌јетињи глас. — ‘Ајде, роде, ‘ајде! — мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора. У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање. — Идеш ли, роде? — викну опет и несвјесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује. Он држаше само комад привузе у руци. Кару му стргли вјетрови и однијели, а опанци му негд‌је спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу, и посрћући преко сметова, потрча натраг. — Вујо!— очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели. Негд‌је у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломљавом побјешњелих вјетрова, који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове, и разбацујући их разљућено на све стране … Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти… {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] 2e8an0k2f4x2shunnca9495a2jia1tl 0 61200 144293 2026-06-13T08:48:39Z Galicijac 19151 израда странице 144293 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Код Марканова точка | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ову приповетку Кочић није претходно објављивао ни у једном листу, те је она први пуг штампана у првој књизи „С планине и испод планине“ (1902), а како се том приликом поткрала грешка у њеном наслову, где је писало Марконова уместо Марканова, та се грешка касније више пута понављала, па и у „Сабраним дјелима“ Кочићевим 1928. и 1961. Како тачно наводи Т. Крушевац у издању „Сабраних дјела“ 1967. Марканов (а не Марконов) точак и данас постоји у близини манастира Гомионице. }} Више Чергића кућа затече ме зора. Јутро је било тихо, као да је све изумрло. Изнад села шути планина. Ниједан лист да се крене, да зашушти. По равни испод планине једва се назиру торови кроз рану сумаглицу. Далеко доље пољем кроз зеленкасту бујад жути се друм као дугачка, неубијељена крпа платна, замичући стрмо под Кадину Воду, под слатку Кадину Воду! Све удара на влагу помијешану с лаким, освјежавним мирисом. Све шути, ништа се не креће. Све стоји усправ, тихо, побожно: и црне, жалосне јеле; и осамљени редак трешања изнад Чергића наслона; и она крошњаста крушка дивљака код Марканова точка; и они лугасти гињенички биљези под њом. Све се диже некако свечано према изведреном небу, с кога звијезда за звијездом нестаје. Чинило ми се да села моја и планине моје нешто с чежњом очекују и да је све окренуло лице према блиједоседефастом истоку. Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете! Ишао сам једном узвишицом. Испод мене, на десну руку, измеђ двије окомите низбрдице шуми поток. Неоклен се чу слаб, нејачак узвик, па га брзо нестаде. Изумрије у нијемој, леденој тишини, слијевајући се са жалобитним поточним шумом, који, можда, туговаше за изумрлим животом, или у својим уједначеним, многом срцу неразумљивим звуцима пјеваше пјесму вјечите чежње. На небу ниједне звијезде. Над западним видиком дигли се бјеличасти облаци, збијени као огромни сметови снијега поврх планинских голијети. Остало је небо ведро, мирно и нешто необично тужно. Преко пута, за један пружљај волова од мене, прелетје зец. Тргох с рамена нешто двоцијевке. Цикну пушка и силан пуцањ разли се кроз магличасте планинске увале. Од торова залајаше пси, а по селу узаврјеше пијетлови… Зора се бјеласа. Умире ноћ. Мене обузе некакав немир, дрхат. Покајах се што изметнух пушку. Тргох иза сна толико живота, из оног слатког, меденог сна кад се немирна, ватрена планинска срца у несвјесном полусну снажно притежу, грле и љубе. У тренутку стрчах Маркановом точку. Из шупљикасте седре дерао је дебео, сребрн млаз, слијевао се низ ижљијебљено дрво и падајући на земљу разбијао се у округласте, свијетле капље. Запахну ме од воде нешто студено и цијелом снагом прође ме лака, дрхтава језа. Умих се, па сједох на клупу покрај гињеничких биљега. Село се буди. Допире до мене нејасан жагор. Чује се дремљиво протезање до наврх прста, испрекидано кашљуцање и једва разумљиве ријечи: — Ајде, очи моје, изгони сермију на пашу! — Људи моји, ђе је ово мого наш Бјелан замркнути? — Ја млим да је мого газдиници Милеви доље под Кадину Воду за видна стићи. — O-о, Ђуране! — зове неко. Кажи, вјере ти, Луји нек одма иде у Чергиће, јер је реко десетар да ће данас вијатити и Злорекову зоб на Раскршћу… Кажи тамо људма да је овај нови десетар злочест. Вели: „У памет се људи! У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара…“ —… бро јутро! — чу се иза мене ситан, промукао глас. Окренух се. Крај точка је стајао момчић. Могло му је бити петнаест до шеснаест година. Плаве су очи биле тужне, с лаким премлазом старачке забринутости. Окрајци косе, што су вирили испод фесића, жутјели су се као восак. Кад се уми, сједе на клупу покрај мене. — Какви су ово, дијете, гробови? — Гињенички. — А кад је овај свијет изгинуо, можеш ли знати? — Још за турског, кажу, суда, кад су Турци судили. — А кад ћемо ми, мали, судити? Он обори главу и мало ошути: — Ала селамет! бог свети зна! — диже он некако тешко главу, уздахну и махну руком. — Ама, што си ти мени, момчићу, тако тужан, нешто забринут? — Ко, зар ја? Нијесам ја ништа тужан! Што би био тужан?… Нако да речеш, да нијесам забринут и вамо замишљен, па и јесам; јер да ти знаш шта се мени све разбија о главу! — Шта се теби, велиш, све разбија о главу! Ти си дијете, болан! Шта ће се теби о главу разбијати? — Е, мој брате, не знаш ти вамо… На моја је леђа пала сва кућа. Ако не самељем, несамљевено је; ако не купим, некупљено је; ако не урадим вамо ове тежачке послове, неурађено је. Све ја, па ја! — Како то? — Е, лијепо, рођено моје! Оде ми брат у солдачију, отац умрије послије неколико неђеља, остадосмо ја, двије ми сестрице и упатна, саката нам мати… На ме пада кућа и старешинство. Смирујем мирију, десетину, трећину… Што гођ ишту дајем, а штогођ јопе од суда иде, на мене се пише… Је ли вако, брате мој, Грац под запад? — Да. Он се окрену према западу и дуго је, дуго гледао преко планина, онда се обрну мени и уздахну: — У Грацу ми је брат. Ономадне сам продо једно прасе, па сам му посло мало пара. Пише да је нешто оболио — рече он више као за се, па настави: — Посло ми је зимус књигу да ће ко овог прољећа доћи, па сад кажу да ће служити још годину. Дигло, веле, на три године. Еј, бог и’… Он се трже као опарен. Присједе му ријеч у грлу: — Не замјери брате: јеси л' ти овај наш чојек! Ја млим да нијеси Швабо? — Нисам. — Виђо ја одма да си Срб. Лијепо еглендишеш… А што ће ти те швапске руте… аљине те? — Таки је сад адет. И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама шта ћеш! — Нако ја, знаш, питам, а одијело какво било — свеједно! Нек је чојек вамо добра срца и поштена гласа, а одијело — свеједно! Ти мене малоприје питаш: „Шта си, велиш, момчићу, тако тужан?“ У једну руку морам бити и тужан. Шта смо ми све некад имали, па до шта смо дошли! Малом навријеше сузе на очи. — Па шта смо имали? — Имали смо своје царство, своје цареве и јунаке, — своју снагу и господство, па данас ништа! Данас, смо прошјаци, и туђе слуге и измећари… O, кад мој покојни отац загуди, па кликне уз гусле ону пјесну: „Силна војска на Косово пада, силна војска српског цар Лазара“ — мени перчин расте, сузе ми саме на очи навиру, а срце почне јаче куцати! Примио сам доста пјесана од оца, али ми данас није до пјесне… Ето имам кућу, кућиште и нешто сермије, а све ми се чини да немам ништа. Некако ми је несигурно. Шјутра спаији да што пане на ум… Е, мој брате, тешко нами! Ми смо ти једни, што се каже, незаробљени робови: код куће, а брез куће; код земље, а брез земље; код постојбине, а брез постојбине! <center>*</center> Сунце је било одскочило за два, три копља изнад зажареног, блиставог видика кад сам се кренуо од Марканова точка. Кроз кућне комјенове избијао је риједак, плавичаст дим, повијао се там’ и тамо поврх кровова, па се онда мијешао с модросивкастом паром, која се обично изјутра прелијева у сунчаној свјетлости над јеловом шумом. Све се кренуло, све је оживјело, али се на свему огледаше дубока, неизмјерна туга, преливена тешком, леденом збиљом. Ниоткуд се пјесма не чује као у прве дане дјетињства мога. Планине моје, што сте ми тако тужне? {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] nyoejfq5fsl69osxasfyb33iysa2w56 144294 144293 2026-06-13T08:58:31Z Galicijac 19151 144294 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Код Марканова точка | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ову приповетку Кочић није претходно објављивао ни у једном листу, те је она први пуг штампана у првој књизи „С планине и испод планине“ (1902), а како се том приликом поткрала грешка у њеном наслову, где је писало Марконова уместо Марканова, та се грешка касније више пута понављала, па и у „Сабраним дјелима“ Кочићевим 1928. и 1961. Како тачно наводи Т. Крушевац у издању „Сабраних дјела“ 1967. Марканов (а не Марконов) точак и данас постоји у близини манастира Гомионице. }} Више Чергића кућа затече ме зора. Јутро је било тихо, као да је све изумрло. Изнад села шути планина. Ниједан лист да се крене, да зашушти. По равни испод планине једва се назиру торови кроз рану сумаглицу. Далеко доље пољем кроз зеленкасту бујад жути се друм као дугачка, неубијељена крпа платна, замичући стрмо под Кадину Воду, под слатку Кадину Воду! Све удара на влагу помијешану с лаким, освјежавним мирисом. Све шути, ништа се не креће. Све стоји усправ, тихо, побожно: и црне, жалосне јеле; и осамљени редак трешања изнад Чергића наслона; и она крошњаста крушка дивљака код Марканова точка; и они лугасти гињенички биљези под њом. Све се диже некако свечано према изведреном небу, с кога звијезда за звијездом нестаје. Чинило ми се да села моја и планине моје нешто с чежњом очекују и да је све окренуло лице према блиједоседефастом истоку. Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете! Ишао сам једном узвишицом. Испод мене, на десну руку, измеђ двије окомите низбрдице шуми поток. Неоклен се чу слаб, нејачак узвик, па га брзо нестаде. Изумрије у нијемој, леденој тишини, слијевајући се са жалобитним поточним шумом, који, можда, туговаше за изумрлим животом, или у својим уједначеним, многом срцу неразумљивим звуцима пјеваше пјесму вјечите чежње. На небу ниједне звијезде. Над западним видиком дигли се бјеличасти облаци, збијени као огромни сметови снијега поврх планинских голијети. Остало је небо ведро, мирно и нешто необично тужно. Преко пута, за један пружљај волова од мене, прелетје зец. Тргох с рамена нешто двоцијевке. Цикну пушка и силан пуцањ разли се кроз магличасте планинске увале. Од торова залајаше пси, а по селу узаврјеше пијетлови… Зора се бјеласа. Умире ноћ. Мене обузе некакав немир, дрхат. Покајах се што изметнух пушку. Тргох иза сна толико живота, из оног слатког, меденог сна кад се немирна, ватрена планинска срца у несвјесном полусну снажно притежу, грле и љубе. У тренутку стрчах Маркановом точку. Из шупљикасте седре дерао је дебео, сребрн млаз, слијевао се низ ижљијебљено дрво и падајући на земљу разбијао се у округласте, свијетле капље. Запахну ме од воде нешто студено и цијелом снагом прође ме лака, дрхтава језа. Умих се, па сједох на клупу покрај гињеничких биљега. Село се буди. Допире до мене нејасан жагор. Чује се дремљиво протезање до наврх прста, испрекидано кашљуцање и једва разумљиве ријечи: — Ајде, очи моје, изгони сермију на пашу! — Људи моји, ђе је ово мого наш Бјелан замркнути? — Ја млим да је мого газдиници Милеви доље под Кадину Воду за видна стићи. — O-о, Ђуране! — зове неко. — Кажи, вјере ти, Луји нек одма иде у Чергиће, јер је реко десетар да ће данас вијатити и Злорекову зоб на Раскршћу… Кажи тамо људма да је овај нови десетар злочест. Вели: „У памет се људи! У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара…“ —… бро јутро! — чу се иза мене ситан, промукао глас. Окренух се. Крај точка је стајао момчић. Могло му је бити петнаест до шеснаест година. Плаве су очи биле тужне, с лаким премлазом старачке забринутости. Окрајци косе, што су вирили испод фесића, жутјели су се као восак. Кад се уми, сједе на клупу покрај мене. — Какви су ово, дијете, гробови? — Гињенички. — А кад је овај свијет изгинуо, можеш ли знати? — Још за турског, кажу, суда, кад су Турци судили. — А кад ћемо ми, мали, судити? Он обори главу и мало ошути: — Ала селамет! бог свети зна! — диже он некако тешко главу, уздахну и махну руком. — Ама, што си ти мени, момчићу, тако тужан, нешто забринут? — Ко, зар ја? Нијесам ја ништа тужан! Што би био тужан?… Нако да речеш, да нијесам забринут и вамо замишљен, па и јесам; јер да ти знаш шта се мени све разбија о главу! — Шта се теби, велиш, све разбија о главу! Ти си дијете, болан! Шта ће се теби о главу разбијати? — Е, мој брате, не знаш ти вамо… На моја је леђа пала сва кућа. Ако не самељем, несамљевено је; ако не купим, некупљено је; ако не урадим вамо ове тежачке послове, неурађено је. Све ја, па ја! — Како то? — Е, лијепо, рођено моје! Оде ми брат у солдачију, отац умрије послије неколико неђеља, остадосмо ја, двије ми сестрице и упатна, саката нам мати… На ме пада кућа и старешинство. Смирујем мирију, десетину, трећину… Што гођ ишту дајем, а штогођ јопе од суда иде, на мене се пише… Је ли вако, брате мој, Грац под запад? — Да. Он се окрену према западу и дуго је, дуго гледао преко планина, онда се обрну мени и уздахну: — У Грацу ми је брат. Ономадне сам продо једно прасе, па сам му посло мало пара. Пише да је нешто оболио — рече он више као за се, па настави: — Посло ми је зимус књигу да ће ко овог прољећа доћи, па сад кажу да ће служити још годину. Дигло, веле, на три године. Еј, бог и’… Он се трже као опарен. Присједе му ријеч у грлу: — Не замјери брате: јеси л' ти овај наш чојек! Ја млим да нијеси Швабо? — Нисам. — Виђо ја одма да си Срб. Лијепо еглендишеш… А што ће ти те швапске руте… аљине те? — Таки је сад адет. И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама шта ћеш! — Нако ја, знаш, питам, а одијело какво било — свеједно! Нек је чојек вамо добра срца и поштена гласа, а одијело — свеједно! Ти мене малоприје питаш: „Шта си, велиш, момчићу, тако тужан?“ У једну руку морам бити и тужан. Шта смо ми све некад имали, па до шта смо дошли! Малом навријеше сузе на очи. — Па шта смо имали? — Имали смо своје царство, своје цареве и јунаке, — своју снагу и господство, па данас ништа! Данас, смо прошјаци, и туђе слуге и измећари… O, кад мој покојни отац загуди, па кликне уз гусле ону пјесну: „Силна војска на Косово пада, силна војска српског цар Лазара“ — мени перчин расте, сузе ми саме на очи навиру, а срце почне јаче куцати! Примио сам доста пјесана од оца, али ми данас није до пјесне… Ето имам кућу, кућиште и нешто сермије, а све ми се чини да немам ништа. Некако ми је несигурно. Шјутра спаији да што пане на ум… Е, мој брате, тешко нами! Ми смо ти једни, што се каже, незаробљени робови: код куће, а брез куће; код земље, а брез земље; код постојбине, а брез постојбине! <center>*</center> Сунце је било одскочило за два, три копља изнад зажареног, блиставог видика кад сам се кренуо од Марканова точка. Кроз кућне комјенове избијао је риједак, плавичаст дим, повијао се там’ и тамо поврх кровова, па се онда мијешао с модросивкастом паром, која се обично изјутра прелијева у сунчаној свјетлости над јеловом шумом. Све се кренуло, све је оживјело, али се на свему огледаше дубока, неизмјерна туга, преливена тешком, леденом збиљом. Ниоткуд се пјесма не чује као у прве дане дјетињства мога. Планине моје, што сте ми тако тужне? {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] h9llksc81xn5iltccon9epct2k0odl9 144296 144294 2026-06-13T09:12:38Z Galicijac 19151 144296 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Код Марканова точка | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ову приповетку Кочић није претходно објављивао ни у једном листу, те је она први пуг штампана у првој књизи „С планине и испод планине“ (1902), а како се том приликом поткрала грешка у њеном наслову, где је писало Марконова уместо Марканова, та се грешка касније више пута понављала, па и у „Сабраним дјелима“ Кочићевим 1928. и 1961. Како тачно наводи Тодор Крушевац у издању „Сабраних дјела“ 1967. Марканов (а не Марконов) точак и данас постоји у близини манастира Гомионице. }} Више Чергића кућа затече ме зора. Јутро је било тихо, као да је све изумрло. Изнад села шути планина. Ниједан лист да се крене, да зашушти. По равни испод планине једва се назиру торови кроз рану сумаглицу. Далеко доље пољем кроз зеленкасту бујад жути се друм као дугачка, неубијељена крпа платна, замичући стрмо под Кадину Воду, под слатку Кадину Воду! Све удара на влагу помијешану с лаким, освјежавним мирисом. Све шути, ништа се не креће. Све стоји усправ, тихо, побожно: и црне, жалосне јеле; и осамљени редак трешања изнад Чергића наслона; и она крошњаста крушка дивљака код Марканова точка; и они лугасти гињенички биљези под њом. Све се диже некако свечано према изведреном небу, с кога звијезда за звијездом нестаје. Чинило ми се да села моја и планине моје нешто с чежњом очекују и да је све окренуло лице према блиједоседефастом истоку. Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете! Ишао сам једном узвишицом. Испод мене, на десну руку, измеђ двије окомите низбрдице шуми поток. Неоклен се чу слаб, нејачак узвик, па га брзо нестаде. Изумрије у нијемој, леденој тишини, слијевајући се са жалобитним поточним шумом, који, можда, туговаше за изумрлим животом, или у својим уједначеним, многом срцу неразумљивим звуцима пјеваше пјесму вјечите чежње. На небу ниједне звијезде. Над западним видиком дигли се бјеличасти облаци, збијени као огромни сметови снијега поврх планинских голијети. Остало је небо ведро, мирно и нешто необично тужно. Преко пута, за један пружљај волова од мене, прелетје зец. Тргох с рамена нешто двоцијевке. Цикну пушка и силан пуцањ разли се кроз магличасте планинске увале. Од торова залајаше пси, а по селу узаврјеше пијетлови… Зора се бјеласа. Умире ноћ. Мене обузе некакав немир, дрхат. Покајах се што изметнух пушку. Тргох иза сна толико живота, из оног слатког, меденог сна кад се немирна, ватрена планинска срца у несвјесном полусну снажно притежу, грле и љубе. У тренутку стрчах Маркановом точку. Из шупљикасте седре дерао је дебео, сребрн млаз, слијевао се низ ижљијебљено дрво и падајући на земљу разбијао се у округласте, свијетле капље. Запахну ме од воде нешто студено и цијелом снагом прође ме лака, дрхтава језа. Умих се, па сједох на клупу покрај гињеничких биљега. Село се буди. Допире до мене нејасан жагор. Чује се дремљиво протезање до наврх прста, испрекидано кашљуцање и једва разумљиве ријечи: — Ајде, очи моје, изгони сермију на пашу! — Људи моји, ђе је ово мого наш Бјелан замркнути? — Ја млим да је мого газдиници Милеви доље под Кадину Воду за видна стићи. — O-о, Ђуране! — зове неко. — Кажи, вјере ти, Луји нек одма иде у Чергиће, јер је реко десетар да ће данас вијатити и Злорекову зоб на Раскршћу… Кажи тамо људма да је овај нови десетар злочест. Вели: „У памет се људи! У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара…“ —… бро јутро! — чу се иза мене ситан, промукао глас. Окренух се. Крај точка је стајао момчић. Могло му је бити петнаест до шеснаест година. Плаве су очи биле тужне, с лаким премлазом старачке забринутости. Окрајци косе, што су вирили испод фесића, жутјели су се као восак. Кад се уми, сједе на клупу покрај мене. — Какви су ово, дијете, гробови? — Гињенички. — А кад је овај свијет изгинуо, можеш ли знати? — Још за турског, кажу, суда, кад су Турци судили. — А кад ћемо ми, мали, судити? Он обори главу и мало ошути: — Ала селамет! бог свети зна! — диже он некако тешко главу, уздахну и махну руком. — Ама, што си ти мени, момчићу, тако тужан, нешто забринут? — Ко, зар ја? Нијесам ја ништа тужан! Што би био тужан?… Нако да речеш, да нијесам забринут и вамо замишљен, па и јесам; јер да ти знаш шта се мени све разбија о главу! — Шта се теби, велиш, све разбија о главу! Ти си дијете, болан! Шта ће се теби о главу разбијати? — Е, мој брате, не знаш ти вамо… На моја је леђа пала сва кућа. Ако не самељем, несамљевено је; ако не купим, некупљено је; ако не урадим вамо ове тежачке послове, неурађено је. Све ја, па ја! — Како то? — Е, лијепо, рођено моје! Оде ми брат у солдачију, отац умрије послије неколико неђеља, остадосмо ја, двије ми сестрице и упатна, саката нам мати… На ме пада кућа и старешинство. Смирујем мирију, десетину, трећину… Што гођ ишту дајем, а штогођ јопе од суда иде, на мене се пише… Је ли вако, брате мој, Грац под запад? — Да. Он се окрену према западу и дуго је, дуго гледао преко планина, онда се обрну мени и уздахну: — У Грацу ми је брат. Ономадне сам продо једно прасе, па сам му посло мало пара. Пише да је нешто оболио — рече он више као за се, па настави: — Посло ми је зимус књигу да ће ко овог прољећа доћи, па сад кажу да ће служити још годину. Дигло, веле, на три године. Еј, бог и’… Он се трже као опарен. Присједе му ријеч у грлу: — Не замјери брате: јеси л' ти овај наш чојек! Ја млим да нијеси Швабо? — Нисам. — Виђо ја одма да си Срб. Лијепо еглендишеш… А што ће ти те швапске руте… аљине те? — Таки је сад адет. И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама шта ћеш! — Нако ја, знаш, питам, а одијело какво било — свеједно! Нек је чојек вамо добра срца и поштена гласа, а одијело — свеједно! Ти мене малоприје питаш: „Шта си, велиш, момчићу, тако тужан?“ У једну руку морам бити и тужан. Шта смо ми све некад имали, па до шта смо дошли! Малом навријеше сузе на очи. — Па шта смо имали? — Имали смо своје царство, своје цареве и јунаке, — своју снагу и господство, па данас ништа! Данас, смо прошјаци, и туђе слуге и измећари… O, кад мој покојни отац загуди, па кликне уз гусле ону пјесну: „Силна војска на Косово пада, силна војска српског цар Лазара“ — мени перчин расте, сузе ми саме на очи навиру, а срце почне јаче куцати! Примио сам доста пјесана од оца, али ми данас није до пјесне… Ето имам кућу, кућиште и нешто сермије, а све ми се чини да немам ништа. Некако ми је несигурно. Шјутра спаији да што пане на ум… Е, мој брате, тешко нами! Ми смо ти једни, што се каже, незаробљени робови: код куће, а брез куће; код земље, а брез земље; код постојбине, а брез постојбине! <center>*</center> Сунце је било одскочило за два, три копља изнад зажареног, блиставог видика кад сам се кренуо од Марканова точка. Кроз кућне комјенове избијао је риједак, плавичаст дим, повијао се там’ и тамо поврх кровова, па се онда мијешао с модросивкастом паром, која се обично изјутра прелијева у сунчаној свјетлости над јеловом шумом. Све се кренуло, све је оживјело, али се на свему огледаше дубока, неизмјерна туга, преливена тешком, леденом збиљом. Ниоткуд се пјесма не чује као у прве дане дјетињства мога. Планине моје, што сте ми тако тужне? {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] kqn73rv76xshs8xgjlfjmizpwd0p1zh 144306 144296 2026-06-13T11:32:00Z Galicijac 19151 додао извор 144306 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Код Марканова точка | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ову приповетку Кочић није претходно објављивао ни у једном листу, те је она први пуг штампана у првој књизи „С планине и испод планине“ (1902), а како се том приликом поткрала грешка у њеном наслову, где је писало Марконова уместо Марканова, та се грешка касније више пута понављала, па и у „Сабраним дјелима“ Кочићевим 1928. и 1961. Како тачно наводи Тодор Крушевац у издању „Сабраних дјела“ 1967. Марканов (а не Марконов) точак и данас постоји у близини манастира Гомионице. }} Више Чергића кућа затече ме зора. Јутро је било тихо, као да је све изумрло. Изнад села шути планина. Ниједан лист да се крене, да зашушти. По равни испод планине једва се назиру торови кроз рану сумаглицу. Далеко доље пољем кроз зеленкасту бујад жути се друм као дугачка, неубијељена крпа платна, замичући стрмо под Кадину Воду, под слатку Кадину Воду! Све удара на влагу помијешану с лаким, освјежавним мирисом. Све шути, ништа се не креће. Све стоји усправ, тихо, побожно: и црне, жалосне јеле; и осамљени редак трешања изнад Чергића наслона; и она крошњаста крушка дивљака код Марканова точка; и они лугасти гињенички биљези под њом. Све се диже некако свечано према изведреном небу, с кога звијезда за звијездом нестаје. Чинило ми се да села моја и планине моје нешто с чежњом очекују и да је све окренуло лице према блиједоседефастом истоку. Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете! Ишао сам једном узвишицом. Испод мене, на десну руку, измеђ двије окомите низбрдице шуми поток. Неоклен се чу слаб, нејачак узвик, па га брзо нестаде. Изумрије у нијемој, леденој тишини, слијевајући се са жалобитним поточним шумом, који, можда, туговаше за изумрлим животом, или у својим уједначеним, многом срцу неразумљивим звуцима пјеваше пјесму вјечите чежње. На небу ниједне звијезде. Над западним видиком дигли се бјеличасти облаци, збијени као огромни сметови снијега поврх планинских голијети. Остало је небо ведро, мирно и нешто необично тужно. Преко пута, за један пружљај волова од мене, прелетје зец. Тргох с рамена нешто двоцијевке. Цикну пушка и силан пуцањ разли се кроз магличасте планинске увале. Од торова залајаше пси, а по селу узаврјеше пијетлови… Зора се бјеласа. Умире ноћ. Мене обузе некакав немир, дрхат. Покајах се што изметнух пушку. Тргох иза сна толико живота, из оног слатког, меденог сна кад се немирна, ватрена планинска срца у несвјесном полусну снажно притежу, грле и љубе. У тренутку стрчах Маркановом точку. Из шупљикасте седре дерао је дебео, сребрн млаз, слијевао се низ ижљијебљено дрво и падајући на земљу разбијао се у округласте, свијетле капље. Запахну ме од воде нешто студено и цијелом снагом прође ме лака, дрхтава језа. Умих се, па сједох на клупу покрај гињеничких биљега. Село се буди. Допире до мене нејасан жагор. Чује се дремљиво протезање до наврх прста, испрекидано кашљуцање и једва разумљиве ријечи: — Ајде, очи моје, изгони сермију на пашу! — Људи моји, ђе је ово мого наш Бјелан замркнути? — Ја млим да је мого газдиници Милеви доље под Кадину Воду за видна стићи. — O-о, Ђуране! — зове неко. — Кажи, вјере ти, Луји нек одма иде у Чергиће, јер је реко десетар да ће данас вијатити и Злорекову зоб на Раскршћу… Кажи тамо људма да је овај нови десетар злочест. Вели: „У памет се људи! У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара…“ —… бро јутро! — чу се иза мене ситан, промукао глас. Окренух се. Крај точка је стајао момчић. Могло му је бити петнаест до шеснаест година. Плаве су очи биле тужне, с лаким премлазом старачке забринутости. Окрајци косе, што су вирили испод фесића, жутјели су се као восак. Кад се уми, сједе на клупу покрај мене. — Какви су ово, дијете, гробови? — Гињенички. — А кад је овај свијет изгинуо, можеш ли знати? — Још за турског, кажу, суда, кад су Турци судили. — А кад ћемо ми, мали, судити? Он обори главу и мало ошути: — Ала селамет! бог свети зна! — диже он некако тешко главу, уздахну и махну руком. — Ама, што си ти мени, момчићу, тако тужан, нешто забринут? — Ко, зар ја? Нијесам ја ништа тужан! Што би био тужан?… Нако да речеш, да нијесам забринут и вамо замишљен, па и јесам; јер да ти знаш шта се мени све разбија о главу! — Шта се теби, велиш, све разбија о главу! Ти си дијете, болан! Шта ће се теби о главу разбијати? — Е, мој брате, не знаш ти вамо… На моја је леђа пала сва кућа. Ако не самељем, несамљевено је; ако не купим, некупљено је; ако не урадим вамо ове тежачке послове, неурађено је. Све ја, па ја! — Како то? — Е, лијепо, рођено моје! Оде ми брат у солдачију, отац умрије послије неколико неђеља, остадосмо ја, двије ми сестрице и упатна, саката нам мати… На ме пада кућа и старешинство. Смирујем мирију, десетину, трећину… Што гођ ишту дајем, а штогођ јопе од суда иде, на мене се пише… Је ли вако, брате мој, Грац под запад? — Да. Он се окрену према западу и дуго је, дуго гледао преко планина, онда се обрну мени и уздахну: — У Грацу ми је брат. Ономадне сам продо једно прасе, па сам му посло мало пара. Пише да је нешто оболио — рече он више као за се, па настави: — Посло ми је зимус књигу да ће ко овог прољећа доћи, па сад кажу да ће служити још годину. Дигло, веле, на три године. Еј, бог и’… Он се трже као опарен. Присједе му ријеч у грлу: — Не замјери брате: јеси л' ти овај наш чојек! Ја млим да нијеси Швабо? — Нисам. — Виђо ја одма да си Срб. Лијепо еглендишеш… А што ће ти те швапске руте… аљине те? — Таки је сад адет. И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама шта ћеш! — Нако ја, знаш, питам, а одијело какво било — свеједно! Нек је чојек вамо добра срца и поштена гласа, а одијело — свеједно! Ти мене малоприје питаш: „Шта си, велиш, момчићу, тако тужан?“ У једну руку морам бити и тужан. Шта смо ми све некад имали, па до шта смо дошли! Малом навријеше сузе на очи. — Па шта смо имали? — Имали смо своје царство, своје цареве и јунаке, — своју снагу и господство, па данас ништа! Данас, смо прошјаци, и туђе слуге и измећари… O, кад мој покојни отац загуди, па кликне уз гусле ону пјесну: „Силна војска на Косово пада, силна војска српског цар Лазара“ — мени перчин расте, сузе ми саме на очи навиру, а срце почне јаче куцати! Примио сам доста пјесана од оца, али ми данас није до пјесне… Ето имам кућу, кућиште и нешто сермије, а све ми се чини да немам ништа. Некако ми је несигурно. Шјутра спаији да што пане на ум… Е, мој брате, тешко нами! Ми смо ти једни, што се каже, незаробљени робови: код куће, а брез куће; код земље, а брез земље; код постојбине, а брез постојбине! <center>*</center> Сунце је било одскочило за два, три копља изнад зажареног, блиставог видика кад сам се кренуо од Марканова точка. Кроз кућне комјенове избијао је риједак, плавичаст дим, повијао се там’ и тамо поврх кровова, па се онда мијешао с модросивкастом паром, која се обично изјутра прелијева у сунчаној свјетлости над јеловом шумом. Све се кренуло, све је оживјело, али се на свему огледаше дубока, неизмјерна туга, преливена тешком, леденом збиљом. Ниоткуд се пјесма не чује као у прве дане дјетињства мога. Планине моје, што сте ми тако тужне? ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] 46ubjlzlksredyrvcvyp5avq5qmix4c 144309 144306 2026-06-13T11:37:42Z Galicijac 19151 144309 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Код Марканова точка | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ову приповетку Кочић није претходно објављивао ни у једном листу, те је она први пуг штампана у првој књизи „С планине и испод планине“ (1902), а како се том приликом поткрала грешка у њеном наслову, где је писало Марконова уместо Марканова, та се грешка касније више пута понављала, па и у „Сабраним дјелима“ Кочићевим 1928. и 1961. Како тачно наводи Тодор Крушевац у издању „Сабраних дјела“ 1967. Марканов (а не Марконов) точак и данас постоји у близини манастира Гомионице. }} Више Чергића кућа затече ме зора. Јутро је било тихо, као да је све изумрло. Изнад села шути планина. Ниједан лист да се крене, да зашушти. По равни испод планине једва се назиру торови кроз рану сумаглицу. Далеко доље пољем кроз зеленкасту бујад жути се друм као дугачка, неубијељена крпа платна, замичући стрмо под Кадину Воду, под слатку Кадину Воду! Све удара на влагу помијешану с лаким, освјежавним мирисом. Све шути, ништа се не креће. Све стоји усправ, тихо, побожно: и црне, жалосне јеле; и осамљени редак трешања изнад Чергића наслона; и она крошњаста крушка дивљака код Марканова точка; и они лугасти гињенички биљези под њом. Све се диже некако свечано према изведреном небу, с кога звијезда за звијездом нестаје. Чинило ми се да села моја и планине моје нешто с чежњом очекују и да је све окренуло лице према блиједоседефастом истоку. Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете! Ишао сам једном узвишицом. Испод мене, на десну руку, измеђ двије окомите низбрдице шуми поток. Неоклен се чу слаб, нејачак узвик, па га брзо нестаде. Изумрије у нијемој, леденој тишини, слијевајући се са жалобитним поточним шумом, који, можда, туговаше за изумрлим животом, или у својим уједначеним, многом срцу неразумљивим звуцима пјеваше пјесму вјечите чежње. На небу ниједне звијезде. Над западним видиком дигли се бјеличасти облаци, збијени као огромни сметови снијега поврх планинских голијети. Остало је небо ведро, мирно и нешто необично тужно. Преко пута, за један пружљај волова од мене, прелетје зец. Тргох с рамена нешто двоцијевке. Цикну пушка и силан пуцањ разли се кроз магличасте планинске увале. Од торова залајаше пси, а по селу узаврјеше пијетлови… Зора се бјеласа. Умире ноћ. Мене обузе некакав немир, дрхат. Покајах се што изметнух пушку. Тргох иза сна толико живота, из оног слатког, меденог сна кад се немирна, ватрена планинска срца у несвјесном полусну снажно притежу, грле и љубе. У тренутку стрчах Маркановом точку. Из шупљикасте седре дерао је дебео, сребрн млаз, слијевао се низ ижљијебљено дрво и падајући на земљу разбијао се у округласте, свијетле капље. Запахну ме од воде нешто студено и цијелом снагом прође ме лака, дрхтава језа. Умих се, па сједох на клупу покрај гињеничких биљега. Село се буди. Допире до мене нејасан жагор. Чује се дремљиво протезање до наврх прста, испрекидано кашљуцање и једва разумљиве ријечи: — Ајде, очи моје, изгони сермију на пашу! — Људи моји, ђе је ово мого наш Бјелан замркнути? — Ја млим да је мого газдиници Милеви доље под Кадину Воду за видна стићи. — O-о, Ђуране! — зове неко. — Кажи, вјере ти, Луји нек одма иде у Чергиће, јер је реко десетар да ће данас вијатити и Злорекову зоб на Раскршћу… Кажи тамо људма да је овај нови десетар злочест. Вели: „У памет се људи! У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара…“ —… бро јутро! — чу се иза мене ситан, промукао глас. Окренух се. Крај точка је стајао момчић. Могло му је бити петнаест до шеснаест година. Плаве су очи биле тужне, с лаким премлазом старачке забринутости. Окрајци косе, што су вирили испод фесића, жутјели су се као восак. Кад се уми, сједе на клупу покрај мене. — Какви су ово, дијете, гробови? — Гињенички. — А кад је овај свијет изгинуо, можеш ли знати? — Још за турског, кажу, суда, кад су Турци судили. — А кад ћемо ми, мали, судити? Он обори главу и мало ошути: — Ала селамет! бог свети зна! — диже он некако тешко главу, уздахну и махну руком. — Ама, што си ти мени, момчићу, тако тужан, нешто забринут? — Ко, зар ја? Нијесам ја ништа тужан! Што би био тужан?… Нако да речеш, да нијесам забринут и вамо замишљен, па и јесам; јер да ти знаш шта се мени све разбија о главу! — Шта се теби, велиш, све разбија о главу! Ти си дијете, болан! Шта ће се теби о главу разбијати? — Е, мој брате, не знаш ти вамо… На моја је леђа пала сва кућа. Ако не самељем, несамљевено је; ако не купим, некупљено је; ако не урадим вамо ове тежачке послове, неурађено је. Све ја, па ја! — Како то? — Е, лијепо, рођено моје! Оде ми брат у солдачију, отац умрије послије неколико неђеља, остадосмо ја, двије ми сестрице и упатна, саката нам мати… На ме пада кућа и старешинство. Смирујем мирију, десетину, трећину… Што гођ ишту дајем, а штогођ јопе од суда иде, на мене се пише… Је ли вако, брате мој, Грац под запад? — Да. Он се окрену према западу и дуго је, дуго гледао преко планина, онда се обрну мени и уздахну: — У Грацу ми је брат. Ономадне сам продо једно прасе, па сам му посло мало пара. Пише да је нешто оболио — рече он више као за се, па настави: — Посло ми је зимус књигу да ће ко овог прољећа доћи, па сад кажу да ће служити још годину. Дигло, веле, на три године. Еј, бог и’… Он се трже као опарен. Присједе му ријеч у грлу: — Не замјери брате: јеси л' ти овај наш чојек! Ја млим да нијеси Швабо? — Нисам. — Виђо ја одма да си Срб. Лијепо еглендишеш… А што ће ти те швапске руте… аљине те? — Таки је сад адет. И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама шта ћеш! — Нако ја, знаш, питам, а одијело какво било — свеједно! Нек је чојек вамо добра срца и поштена гласа, а одијело — свеједно! Ти мене малоприје питаш: „Шта си, велиш, момчићу, тако тужан?“ У једну руку морам бити и тужан. Шта смо ми све некад имали, па до шта смо дошли! Малом навријеше сузе на очи. — Па шта смо имали? — Имали смо своје царство, своје цареве и јунаке, — своју снагу и господство, па данас ништа! Данас, смо прошјаци, и туђе слуге и измећари… O, кад мој покојни отац загуди, па кликне уз гусле ону пјесну: „Силна војска на Косово пада, силна војска српског цар Лазара“ — мени перчин расте, сузе ми саме на очи навиру, а срце почне јаче куцати! Примио сам доста пјесана од оца, али ми данас није до пјесне… Ето имам кућу, кућиште и нешто сермије, а све ми се чини да немам ништа. Некако ми је несигурно. Шјутра спаији да што пане на ум… Е, мој брате, тешко нами! Ми смо ти једни, што се каже, незаробљени робови: код куће, а брез куће; код земље, а брез земље; код постојбине, а брез постојбине! <center>*</center> Сунце је било одскочило за два, три копља изнад зажареног, блиставог видика кад сам се кренуо од Марканова точка. Кроз кућне комјенове избијао је риједак, плавичаст дим, повијао се там’ и тамо поврх кровова, па се онда мијешао с модросивкастом паром, која се обично изјутра прелијева у сунчаној свјетлости над јеловом шумом. Све се кренуло, све је оживјело, али се на свему огледаше дубока, неизмјерна туга, преливена тешком, леденом збиљом. Ниоткуд се пјесма не чује као у прве дане дјетињства мога. Планине моје, што сте ми тако тужне? {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] r5khy75ssrp7cm9uswh632r52c496u7 0 61201 144295 2026-06-13T09:02:41Z Galicijac 19151 израда странице 144295 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Са збора | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ова краћа Кочићева цртица штампана је први пут у београдском часопису Дело, IХ/1904, бр. 2, а затим наредне године пренесена и у III Кочићеву збирку „С планине и испод планине“ (1905). }} У прошлу недјељу пробуди ме рано иза сна звекет цванцика, ударци поткованих опанака и тих, нејасан женски жагор, који се овда онда мијешао с крупним, мушким узвицима. Сјетих се брзо шта је. Млада је недјеља, а свијет се сваке младе недјеље скупља на збор. Уморан и неиспаван, једва се дигох и обукох, па смакнух засторе с прозора. Свијет је непрестано, жагорећи, придолазио. Друмом од Гомјенице, чији се је шум једва осјећао како меко и уједначено шушти, а за њима се нанизао овећи осук женске чељади у чистим, бијелим рубинама. Кроз рану, јутарњу свјежину бјеласале су се и лепршале женске бошче, бљештили се и преливали на младинским и дјевојачким пуним њедрима свијетли и влажни гердани, и црвенили фесови на мушким главама. Свако женско чељаде, по обичају кад се иде на збор, носи у руци киту босиљка и девесмиља, а у дјевојака на удају виде се и ђулићи, свјежи и црвени као крв, иза ува, и два, три стручка милодува у коси, који је већ почео венути. Сусрећу се на раскршћима. Љубе се прије и куме, питају се за здравље кумови и пријатељи, шапоре снаше и дјевојке и стидљиво погледају око себе. У момака ужагриле очи, па се живо свијетле и немирно поигравају. Већ се један нашао као и у послу: примакао се цурама, па их задиркује и отима им црвене ђулиће иза ува. — Еј, момчићу, немојде ти, знаш, тако! Пост је, молитву ти твоју, а и јесен је још подалеко! — чу се мушки глас из једне гомилице. — Родиле су, брајане, шљиве. Моремо се сваком весељу од бога драгог надати. Остави ти слободно дјецу нек се, ако ћеш, мало и прошаликају! — истаче се из друге гомилице једна остарија жена необично свијетлих и крупних очију. — Мој слатки брајане, једро месо и врела крв слабо се, ако ћеш ме питати, брину за пост и молитву. Знам ја то по себи. O, грдна рано, кад сам ја била некад вако у ватри и напону… — Језик за зубе, торокачо једна! — издера се неко осорно. — Не узмећи нам дјеце! Види ти ње каква је она само! Настаде мек и весео кикот и неразговијетно шапутање од уста до уста, а искрена се торокача, постиђена, негдје изгуби у збору. Једре и пуне цурице заносе стидљиво главу у страну, миришу влажно босиље и девесмиље и смијуље се. Онај се момчић зацрвенио од стида, па не трепће, а смијех и шапат све се више и више шири по збору. Свијет једнако придолази и приснажује са свију страна. Ведар је и топао дан, па народ похитао на збор. Замало би, па се и служба сврши у цркви. Истом сада настаде живо кретање, разговор, жагор и довикивање. Пуше се ватре, вичу зборачке кафеџије, сјакте се ибрици и филџани, свијетли се и прелијева накит на женскињу, мирише цвијеће и тамјан из отворене цркве, а над свим тим свјежим, миришљавим и живим шаренилом наднијело се и свело планинско небо, модро и чисто као огромно рибље око. Све оживље некаквим чудноватим животом, све се као преобрази и оснажи. Већ се и пјесма разлијеже: <center>''Солдачијо, моја бриго тешка,<br>Ој јелико, ој горо зелена!<br>Остаде ми жена ко дјевојка,<br>Ој јелико, ој горо зелена!''</center> Два снажна и витка момка као двије јеле, загрљени као два брата, ступајући полагано кроз збор, пјевали су ту жалобитну пјесму, кроз коју је одјекивала туга и неизмјерна жалост за нечим изгубљеним. Свијет се згрнуо око њих, па их прати, а они све снажније, тужније извијају ову нову, чудновату планинску пјесму која дубоко, предубоко у срце задире. Из припланулих и окоштих им образа бије оно пуно, пркосно, планинско здравље и снага, а из очију љута мржња и туга. Пјесмом су ваљада хтјели да се отресу тешке чаме и дубоке, немиле слутње што им је обузимала сву душу. — Оба су примљена у солдате, а оба су и ожењена, нема још ни неђељу дана — прошапта неко као жалећи их. — Људи моји, ђе ли ће им кости иструнити? — Браћо моја и Србови моји, ја сам нешто опазио: кад се гођ ови добросретни солдати примају, увијек ће киша пасти! Е, да речемо, што би то могло бити посриједи? — Е, мој синко: и богу драгом жао што нам дјеца туђину робују! С тешке неправде и само небо плаче! — уздахну стари Чочорика, који је десет година за турског суда у Видину у заточењу лежао, и чија су два унука прије неколико година у Грацу умрла. — Јоцане мој и Милане мој, ђе ли сад ваше несретне кости труну? — Ама, шта и’ шаљу у тај проклети Грац код толике наше земље? — Шта и’, велиш, шаљу у Грац? Шаљу и’, рођено моје, да брже помру, а све, белћим, зато да је, речемо, нашег свијета и нашег закона мање у ’вој земљи. Знам те, Швабо! Знам те, Швабо, ко пробијену пару у кеси, али нећеш извршити што си накастио! Држаћемо, ко Турци, преко закона по три жене, а бели нећеш израдити што си намислио, јер, с божјом вољом и помоћи, један ће Срб умирати а по три се рађати! Покрај њих наиђоше два жандара, без којих не може ниједан збор у Крајини проћи. Оштри, намрштени и достојанствени као да им је царска круна на глави, крстарили су они кроз збор, пазећи на све што се ради и говори. Неко им се из гомиле подругљиво накашља, а један од пјевача извади иза припашаја војни позив и пружи га једном жандару: — Виђајде, вјере ти, кад ме то Швабо зове доље себи. — Сјутра… осам сати пред котар — одговори жандар суво, преко срца. — Па тако ће бити и за мене? — промрмља други момак држећи позив у руци. — Тако и за тебе! — рече осорно жандар и не гледајући у позив. Момци се згледаше, и један прошапта: — Наша је ноћ и божја. Још ћемо се мало веселити, па онда… Море бити да нам је ово пошљедњи збор. Родбина, пријатељи и познаници стрчаше се око њих и стадоше их штошта запиткивати. — Баш шјутра? — Шјутра. — А што кнез рече: у други пазар? — А, шта зна кнез! <center>*</center> Ведар дан, пун освјежавне топлине и свјетлости, у тренутку се претвори у мрачан и натмурен, те се и свијет, усплахирен, поче раније него обично разилазити са збора. Небо при крајевима тамно оловасто, па онда горе више као очађело, а по средини црне се густи, смркнути облаци као огромни комади утуљена угљена. Преко планинских овршака, који су се дизали у страхобној полутами, допирала је као из неизмјерне даљине уједначена, потмула јека и оштар, леден вјетар. Све се живо на земљи као накостријеши, дркћући и стрепећи, ваљада, од подмукле, страховите буре што ће у часку ненадно заурликати кроз планинске, уваласте продоле. Војници, пјевајући, кренуше на пут. Иако се велика бура спремала, нико их не опомену да не иду. Срамота је то и помињати младу и снажну планинцу који ни од чег не преза. Њега само онда боли и љуто тишти кад унапријед слути да ће свенути и угинути без пушке и ножа. Зато, ваљада, обојица и бијаху тужни и замишљени на растанку. Почеше им са свију страна нудити плоске с ракијом да се развеселе. Млада женска чељад и оближња родбина и својта ките их цвијећем, а остарији и припознатији људи уче их и савјетују како ће се владати и понашати у далеком, туђем свијету: — Чувајте се и пазите се, дјецо моја! — савјетује их стари Чочорика. — Нек вам је увијек на уму она наша стара и паметна ријеч: Туђи људи, не знамо им ћуди; туђа земља калауза нема. Будите увијек један другом на руци и слажите се, јер, вјерујте овој сиједој глави, несретна је земља која вас је одранила и на којој сте се први пут часним крстом прекрстили. — Збогом, браћо! Збогом остајте сви и прошћавајте! — стадоше се праштати и љубити. — Збогом, сејо! — Брато мој, брато! — загрцну се сестра, загрли га и поче се ломити и гушити у јецању. — Брато мој, брато! Никад те, море бити, нећу више виђети!… Жене им, кршне и прикладне, нијемо, непомично стоје и скамењено ћуте. O, какве се велике и силне ријечи туге и чемера крију у том стидљивом, грком и леденом ћутању! — Збогом! — викнуше обојица, па се загрлише и запјеваше: <center>''Кад се сунце са запада роди,<br>Ој јелико, ој горо зелена!<br>Доћи ћу ти са Косова, љубо,<br>Ој јелико, ој горо зелена!''</center> Синуше двије свјетлице, једна иза друге, и тамно зеленило јела и смрчика окупа се у блиједољубичастој боји. Негдје у даљини отискује се гром иза грома, потресајући са ужасом тешка, поцрњела небеса. Киша полагано шушти, ромори и пада на запечену земљу, док са свом силином не пљусну. Громови се умирише, изумирући тамо иза планина тако тешко као да снажни дивови срдито одахњују. На све стране, кроз замагљене и овлажене планинске продоле и увале, звижди и јауче вјетар и бура тако силно и тужно да се чинило као да цијела једна земља, племенита и честита земља, цвили и уздише са зла удеса и немиле судбине. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] gnpzk1vm5kehgllg41yki94a0m8vs80 144307 144295 2026-06-13T11:36:37Z Galicijac 19151 додао извор 144307 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Са збора | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ова краћа Кочићева цртица штампана је први пут у београдском часопису Дело, IХ/1904, бр. 2, а затим наредне године пренесена и у III Кочићеву збирку „С планине и испод планине“ (1905). }} У прошлу недјељу пробуди ме рано иза сна звекет цванцика, ударци поткованих опанака и тих, нејасан женски жагор, који се овда онда мијешао с крупним, мушким узвицима. Сјетих се брзо шта је. Млада је недјеља, а свијет се сваке младе недјеље скупља на збор. Уморан и неиспаван, једва се дигох и обукох, па смакнух засторе с прозора. Свијет је непрестано, жагорећи, придолазио. Друмом од Гомјенице, чији се је шум једва осјећао како меко и уједначено шушти, а за њима се нанизао овећи осук женске чељади у чистим, бијелим рубинама. Кроз рану, јутарњу свјежину бјеласале су се и лепршале женске бошче, бљештили се и преливали на младинским и дјевојачким пуним њедрима свијетли и влажни гердани, и црвенили фесови на мушким главама. Свако женско чељаде, по обичају кад се иде на збор, носи у руци киту босиљка и девесмиља, а у дјевојака на удају виде се и ђулићи, свјежи и црвени као крв, иза ува, и два, три стручка милодува у коси, који је већ почео венути. Сусрећу се на раскршћима. Љубе се прије и куме, питају се за здравље кумови и пријатељи, шапоре снаше и дјевојке и стидљиво погледају око себе. У момака ужагриле очи, па се живо свијетле и немирно поигравају. Већ се један нашао као и у послу: примакао се цурама, па их задиркује и отима им црвене ђулиће иза ува. — Еј, момчићу, немојде ти, знаш, тако! Пост је, молитву ти твоју, а и јесен је још подалеко! — чу се мушки глас из једне гомилице. — Родиле су, брајане, шљиве. Моремо се сваком весељу од бога драгог надати. Остави ти слободно дјецу нек се, ако ћеш, мало и прошаликају! — истаче се из друге гомилице једна остарија жена необично свијетлих и крупних очију. — Мој слатки брајане, једро месо и врела крв слабо се, ако ћеш ме питати, брину за пост и молитву. Знам ја то по себи. O, грдна рано, кад сам ја била некад вако у ватри и напону… — Језик за зубе, торокачо једна! — издера се неко осорно. — Не узмећи нам дјеце! Види ти ње каква је она само! Настаде мек и весео кикот и неразговијетно шапутање од уста до уста, а искрена се торокача, постиђена, негдје изгуби у збору. Једре и пуне цурице заносе стидљиво главу у страну, миришу влажно босиље и девесмиље и смијуље се. Онај се момчић зацрвенио од стида, па не трепће, а смијех и шапат све се више и више шири по збору. Свијет једнако придолази и приснажује са свију страна. Ведар је и топао дан, па народ похитао на збор. Замало би, па се и служба сврши у цркви. Истом сада настаде живо кретање, разговор, жагор и довикивање. Пуше се ватре, вичу зборачке кафеџије, сјакте се ибрици и филџани, свијетли се и прелијева накит на женскињу, мирише цвијеће и тамјан из отворене цркве, а над свим тим свјежим, миришљавим и живим шаренилом наднијело се и свело планинско небо, модро и чисто као огромно рибље око. Све оживље некаквим чудноватим животом, све се као преобрази и оснажи. Већ се и пјесма разлијеже: <center>''Солдачијо, моја бриго тешка,<br>Ој јелико, ој горо зелена!<br>Остаде ми жена ко дјевојка,<br>Ој јелико, ој горо зелена!''</center> Два снажна и витка момка као двије јеле, загрљени као два брата, ступајући полагано кроз збор, пјевали су ту жалобитну пјесму, кроз коју је одјекивала туга и неизмјерна жалост за нечим изгубљеним. Свијет се згрнуо око њих, па их прати, а они све снажније, тужније извијају ову нову, чудновату планинску пјесму која дубоко, предубоко у срце задире. Из припланулих и окоштих им образа бије оно пуно, пркосно, планинско здравље и снага, а из очију љута мржња и туга. Пјесмом су ваљада хтјели да се отресу тешке чаме и дубоке, немиле слутње што им је обузимала сву душу. — Оба су примљена у солдате, а оба су и ожењена, нема још ни неђељу дана — прошапта неко као жалећи их. — Људи моји, ђе ли ће им кости иструнити? — Браћо моја и Србови моји, ја сам нешто опазио: кад се гођ ови добросретни солдати примају, увијек ће киша пасти! Е, да речемо, што би то могло бити посриједи? — Е, мој синко: и богу драгом жао што нам дјеца туђину робују! С тешке неправде и само небо плаче! — уздахну стари Чочорика, који је десет година за турског суда у Видину у заточењу лежао, и чија су два унука прије неколико година у Грацу умрла. — Јоцане мој и Милане мој, ђе ли сад ваше несретне кости труну? — Ама, шта и’ шаљу у тај проклети Грац код толике наше земље? — Шта и’, велиш, шаљу у Грац? Шаљу и’, рођено моје, да брже помру, а све, белћим, зато да је, речемо, нашег свијета и нашег закона мање у ’вој земљи. Знам те, Швабо! Знам те, Швабо, ко пробијену пару у кеси, али нећеш извршити што си накастио! Држаћемо, ко Турци, преко закона по три жене, а бели нећеш израдити што си намислио, јер, с божјом вољом и помоћи, један ће Срб умирати а по три се рађати! Покрај њих наиђоше два жандара, без којих не може ниједан збор у Крајини проћи. Оштри, намрштени и достојанствени као да им је царска круна на глави, крстарили су они кроз збор, пазећи на све што се ради и говори. Неко им се из гомиле подругљиво накашља, а један од пјевача извади иза припашаја војни позив и пружи га једном жандару: — Виђајде, вјере ти, кад ме то Швабо зове доље себи. — Сјутра… осам сати пред котар — одговори жандар суво, преко срца. — Па тако ће бити и за мене? — промрмља други момак држећи позив у руци. — Тако и за тебе! — рече осорно жандар и не гледајући у позив. Момци се згледаше, и један прошапта: — Наша је ноћ и божја. Још ћемо се мало веселити, па онда… Море бити да нам је ово пошљедњи збор. Родбина, пријатељи и познаници стрчаше се око њих и стадоше их штошта запиткивати. — Баш шјутра? — Шјутра. — А што кнез рече: у други пазар? — А, шта зна кнез! <center>*</center> Ведар дан, пун освјежавне топлине и свјетлости, у тренутку се претвори у мрачан и натмурен, те се и свијет, усплахирен, поче раније него обично разилазити са збора. Небо при крајевима тамно оловасто, па онда горе више као очађело, а по средини црне се густи, смркнути облаци као огромни комади утуљена угљена. Преко планинских овршака, који су се дизали у страхобној полутами, допирала је као из неизмјерне даљине уједначена, потмула јека и оштар, леден вјетар. Све се живо на земљи као накостријеши, дркћући и стрепећи, ваљада, од подмукле, страховите буре што ће у часку ненадно заурликати кроз планинске, уваласте продоле. Војници, пјевајући, кренуше на пут. Иако се велика бура спремала, нико их не опомену да не иду. Срамота је то и помињати младу и снажну планинцу који ни од чег не преза. Њега само онда боли и љуто тишти кад унапријед слути да ће свенути и угинути без пушке и ножа. Зато, ваљада, обојица и бијаху тужни и замишљени на растанку. Почеше им са свију страна нудити плоске с ракијом да се развеселе. Млада женска чељад и оближња родбина и својта ките их цвијећем, а остарији и припознатији људи уче их и савјетују како ће се владати и понашати у далеком, туђем свијету: — Чувајте се и пазите се, дјецо моја! — савјетује их стари Чочорика. — Нек вам је увијек на уму она наша стара и паметна ријеч: Туђи људи, не знамо им ћуди; туђа земља калауза нема. Будите увијек један другом на руци и слажите се, јер, вјерујте овој сиједој глави, несретна је земља која вас је одранила и на којој сте се први пут часним крстом прекрстили. — Збогом, браћо! Збогом остајте сви и прошћавајте! — стадоше се праштати и љубити. — Збогом, сејо! — Брато мој, брато! — загрцну се сестра, загрли га и поче се ломити и гушити у јецању. — Брато мој, брато! Никад те, море бити, нећу више виђети!… Жене им, кршне и прикладне, нијемо, непомично стоје и скамењено ћуте. O, какве се велике и силне ријечи туге и чемера крију у том стидљивом, грком и леденом ћутању! — Збогом! — викнуше обојица, па се загрлише и запјеваше: <center>''Кад се сунце са запада роди,<br>Ој јелико, ој горо зелена!<br>Доћи ћу ти са Косова, љубо,<br>Ој јелико, ој горо зелена!''</center> Синуше двије свјетлице, једна иза друге, и тамно зеленило јела и смрчика окупа се у блиједољубичастој боји. Негдје у даљини отискује се гром иза грома, потресајући са ужасом тешка, поцрњела небеса. Киша полагано шушти, ромори и пада на запечену земљу, док са свом силином не пљусну. Громови се умирише, изумирући тамо иза планина тако тешко као да снажни дивови срдито одахњују. На све стране, кроз замагљене и овлажене планинске продоле и увале, звижди и јауче вјетар и бура тако силно и тужно да се чинило као да цијела једна земља, племенита и честита земља, цвили и уздише са зла удеса и немиле судбине. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] tcziwkmssc2lys5syavlrui9ynrpqrn 0 61202 144297 2026-06-13T09:30:25Z Galicijac 19151 израда странице 144297 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Моји познаници | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Објављено у Политици, I/1904, бр. 333, а поново тек у Сабраним дјелима 1961, која је приредио Ђуро Гавела. Гавела сматра да се најава „повеће приповијетке Цвика и Дурут“ у Народу и Босанској вили 1903. године односи на ову сличицу, коју је Кочић намеравао продужити, али своју намеру није остварио. }} Ужагрена, сунчана свјетлост продире кроз танке, спуштене завјесе, ширећи по соби загушљиву врућину. Окупан у зноју, превратио сам се там’ и тамо по сећији која бијаше пресвучена свјежом глатком мушемом. Напољу се чуо каткад уморан, сув говор људски, док неко не поче грепсти споља по собним вратима, мрмљајући нешто кроз зубе. Тргох се и ослушнух. — Ово ће бити његова одаја. — Јест, јест! Ово је. Чух како неко с неким говори напољу. Врата се отворише, и кроз врата, готово напоредо, уђоше Цвика и Дурут, моји стари и добри познаници. — Помози бог! — викнуше обојица уједанпут. Обојица су били мрачни у лицу и одвећ намрштени као никад до сада. То ме мало зачуди и изненади. — Шта вам је, људи? Што сте мрке оточили брке?… Сједите! Обојица оборили очи земљи, па шуте. — Ама, сједите, људи! Шта вам је? Деде, Цвика, запали! — пружих му кутију. — Мало ћеш да почекаш док ти овај узме кутију из руке! — рече осорно Цвика и диже очи из којих је била оштра пакост и злоба. — Некако ће тако и бити! — уплете се још пакосније у разговор Дурут. — Доста је, Петрићу, било твоје варанције и петљанције! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци! — поносно и пакосно одмахну Дурут руком и шкрипну злобно зубима. — Ама, шта вам је, људи? — зачудих се још више, јер осјетих да својим говором и држањем нишане на мене. — Шта сам вам ја скривио?! Каква је то моја, Дуруте, варанција и петљанција!? Мало јасније, браћо, мало јасније!… — Све је бистро и јасно. Знамо ми твој марифетлук и шеретлук. — стаде Дурут махати према мени руком. — А, је ли, богати, Петрићу? — поче Цвика онако поиздаље, из дубине. — Што теби би да нас ''штрампаш у новице''? Ми смо ти оно к’о једном, да речемо, чесном и поштеном Србу говорили и казивали… — Какав Срб! — претрже га љутито Дурут, па му се живо окрену: — Болан, болан, Цвика, ја сам теби сто пута говорио: „Шути, Цвика! Не казуј свог знања! Је л’ он само у ’ној швапској одјећи, не вјеруј му па да ти је рођени брат!“ Зар ти нијесам тако говорио, токмаче и тулумане божји?! — Нека, Дуруте! Полако! — одбија Цвика руком да не говори. — Ама, сједите, људи, да се разговоримо… да видимо шта је то. — Е, нема, Петрићу, више еглена и разговора! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци!… више с тобом нема ни шјеђења, ни еглена, ни разговора! Није ни нама врана попила мозак: ако не знамо шта је масно и слано, знамо шта је вруће. Нема више оног: „Шједите, браћо! Де-де, Цвика, де-де, Дуруте! Како оно би вође, како онђе?“ Па онда кава, ракија, дуван, а ми к’о једне будале: ово је било вође, ово је ’вако било, ово ’вако свило. Ово смо и ово учинили ’вође, а ово и ово онђе. А ти тевтерић из џепа, па чврк! Из тевтерића у новице, а новице пријестолнику на кољено к’о поручене! Не прођи ни неђељу дана од нашег разговора, а швапске нас позовке засипају са свију страна: те једна из Варцара, те друга кроз два дана из Приједора, те трећа са Сане, а од Бање Луке ни броја им нема!… Куд ће ти душа, ако за бога јединог знаш?! — А, је ли, збиља, Петрићу? — поче опет Цвика полако и одмјерено — шта би теби да ти тако нас биједиш и мусаведиш код швапског суда? Ми смо ти оно казивали к’о једном добром и часном Србу, а нијесмо знали да ти вадиш из нас ријечи па и’ дојављујеш Шваби. Па да си барем све онако спис’о како смо ти ми, на нашу преголему несрећу, казивали, не би нам толико ни било криво и жао на те, већ си измишљао нешто што чојек не би ни у сну мог’о сањати. Када нам је неки дан оно твоје ђаче што те послужује чатало, запрепастили смо се од чуда!… Истом ми постаде све јасно и ја се осмјехнух. — И ја би’ се, Петрићу, смиј’о да ми није овог гада за припашајем! — викну Дурут и извади пет, шест судских позива. — Погледај-де ти овај гад! Узех ја позиве и стадох разгледати. Зачудо, ниједна није гласила на њихово име. — Ко вам је дао ове позовке? — Кнез. — Јест, кнез. Кнез нам и’ јутрос даде и рече: „Чувајте се ви оног вашег господина, јер морете лако и ''Црне куће'' запасти, а све пијући и пушећи ш њиме.“ — Ја браћо, у новице нисам ништа о вама штрампао још, а можда ћу ове године. А ви се ових позивки не бојте ништа. Ово су старе, туђе позовке. Кнез се шали. ’Оће само мало као да вас застраши. — Зар баш тако? — зинуше обојица од чуда. — Добро, добро, кнеже!… Ама, зашто би он то радио, да речемо? — Криво му што га наш господин Петрић не призива и не части кавом и дуваном ’вако к’о нас, — вели Дурут, сав ведар и весео. — На моју душу, то ће и бити! Ништа друго него то!… — Де-де, људи! Сједите, па запалите… — Болан, болан, Цвика! — поче Дурут. — Шта сам ја теби пута говорио да ’ваког Срба и чојека нема од Црне Горе до Саве воде! — Јест, брате, тако си ми увијек говорио, нема вајде крити… — А шта ми оно малоприје рече? — осмјехнух се мотајући цигару. — Опрости му, господине Петрићу, јер је лаке памети и брза језика к’о каква сељачка торокача. Ја сам му и опростио. Познаници моји мили, давно се ова сцена између нас одиграла, па како је још жива и свјежа у мојој машти! Што је овако танка и блиједа на хартији опростите и примите искрено и топло поздравље преко ових добрих и честитих новина, што ће ми платити десет динара. Цвика и Дуруте, то је педесет гроша. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] boh7w74denpwhvgyihny1la4vjfevxw 144310 144297 2026-06-13T11:38:17Z Galicijac 19151 додао извор 144310 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Моји познаници | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Објављено у Политици, I/1904, бр. 333, а поново тек у Сабраним дјелима 1961, која је приредио Ђуро Гавела. Гавела сматра да се најава „повеће приповијетке Цвика и Дурут“ у Народу и Босанској вили 1903. године односи на ову сличицу, коју је Кочић намеравао продужити, али своју намеру није остварио. }} Ужагрена, сунчана свјетлост продире кроз танке, спуштене завјесе, ширећи по соби загушљиву врућину. Окупан у зноју, превратио сам се там’ и тамо по сећији која бијаше пресвучена свјежом глатком мушемом. Напољу се чуо каткад уморан, сув говор људски, док неко не поче грепсти споља по собним вратима, мрмљајући нешто кроз зубе. Тргох се и ослушнух. — Ово ће бити његова одаја. — Јест, јест! Ово је. Чух како неко с неким говори напољу. Врата се отворише, и кроз врата, готово напоредо, уђоше Цвика и Дурут, моји стари и добри познаници. — Помози бог! — викнуше обојица уједанпут. Обојица су били мрачни у лицу и одвећ намрштени као никад до сада. То ме мало зачуди и изненади. — Шта вам је, људи? Што сте мрке оточили брке?… Сједите! Обојица оборили очи земљи, па шуте. — Ама, сједите, људи! Шта вам је? Деде, Цвика, запали! — пружих му кутију. — Мало ћеш да почекаш док ти овај узме кутију из руке! — рече осорно Цвика и диже очи из којих је била оштра пакост и злоба. — Некако ће тако и бити! — уплете се још пакосније у разговор Дурут. — Доста је, Петрићу, било твоје варанције и петљанције! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци! — поносно и пакосно одмахну Дурут руком и шкрипну злобно зубима. — Ама, шта вам је, људи? — зачудих се још више, јер осјетих да својим говором и држањем нишане на мене. — Шта сам вам ја скривио?! Каква је то моја, Дуруте, варанција и петљанција!? Мало јасније, браћо, мало јасније!… — Све је бистро и јасно. Знамо ми твој марифетлук и шеретлук. — стаде Дурут махати према мени руком. — А, је ли, богати, Петрићу? — поче Цвика онако поиздаље, из дубине. — Што теби би да нас ''штрампаш у новице''? Ми смо ти оно к’о једном, да речемо, чесном и поштеном Србу говорили и казивали… — Какав Срб! — претрже га љутито Дурут, па му се живо окрену: — Болан, болан, Цвика, ја сам теби сто пута говорио: „Шути, Цвика! Не казуј свог знања! Је л’ он само у ’ној швапској одјећи, не вјеруј му па да ти је рођени брат!“ Зар ти нијесам тако говорио, токмаче и тулумане божји?! — Нека, Дуруте! Полако! — одбија Цвика руком да не говори. — Ама, сједите, људи, да се разговоримо… да видимо шта је то. — Е, нема, Петрићу, више еглена и разговора! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци!… више с тобом нема ни шјеђења, ни еглена, ни разговора! Није ни нама врана попила мозак: ако не знамо шта је масно и слано, знамо шта је вруће. Нема више оног: „Шједите, браћо! Де-де, Цвика, де-де, Дуруте! Како оно би вође, како онђе?“ Па онда кава, ракија, дуван, а ми к’о једне будале: ово је било вође, ово је ’вако било, ово ’вако свило. Ово смо и ово учинили ’вође, а ово и ово онђе. А ти тевтерић из џепа, па чврк! Из тевтерића у новице, а новице пријестолнику на кољено к’о поручене! Не прођи ни неђељу дана од нашег разговора, а швапске нас позовке засипају са свију страна: те једна из Варцара, те друга кроз два дана из Приједора, те трећа са Сане, а од Бање Луке ни броја им нема!… Куд ће ти душа, ако за бога јединог знаш?! — А, је ли, збиља, Петрићу? — поче опет Цвика полако и одмјерено — шта би теби да ти тако нас биједиш и мусаведиш код швапског суда? Ми смо ти оно казивали к’о једном добром и часном Србу, а нијесмо знали да ти вадиш из нас ријечи па и’ дојављујеш Шваби. Па да си барем све онако спис’о како смо ти ми, на нашу преголему несрећу, казивали, не би нам толико ни било криво и жао на те, већ си измишљао нешто што чојек не би ни у сну мог’о сањати. Када нам је неки дан оно твоје ђаче што те послужује чатало, запрепастили смо се од чуда!… Истом ми постаде све јасно и ја се осмјехнух. — И ја би’ се, Петрићу, смиј’о да ми није овог гада за припашајем! — викну Дурут и извади пет, шест судских позива. — Погледај-де ти овај гад! Узех ја позиве и стадох разгледати. Зачудо, ниједна није гласила на њихово име. — Ко вам је дао ове позовке? — Кнез. — Јест, кнез. Кнез нам и’ јутрос даде и рече: „Чувајте се ви оног вашег господина, јер морете лако и ''Црне куће'' запасти, а све пијући и пушећи ш њиме.“ — Ја браћо, у новице нисам ништа о вама штрампао још, а можда ћу ове године. А ви се ових позивки не бојте ништа. Ово су старе, туђе позовке. Кнез се шали. ’Оће само мало као да вас застраши. — Зар баш тако? — зинуше обојица од чуда. — Добро, добро, кнеже!… Ама, зашто би он то радио, да речемо? — Криво му што га наш господин Петрић не призива и не части кавом и дуваном ’вако к’о нас, — вели Дурут, сав ведар и весео. — На моју душу, то ће и бити! Ништа друго него то!… — Де-де, људи! Сједите, па запалите… — Болан, болан, Цвика! — поче Дурут. — Шта сам ја теби пута говорио да ’ваког Срба и чојека нема од Црне Горе до Саве воде! — Јест, брате, тако си ми увијек говорио, нема вајде крити… — А шта ми оно малоприје рече? — осмјехнух се мотајући цигару. — Опрости му, господине Петрићу, јер је лаке памети и брза језика к’о каква сељачка торокача. Ја сам му и опростио. Познаници моји мили, давно се ова сцена између нас одиграла, па како је још жива и свјежа у мојој машти! Што је овако танка и блиједа на хартији опростите и примите искрено и топло поздравље преко ових добрих и честитих новина, што ће ми платити десет динара. Цвика и Дуруте, то је педесет гроша. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] de4ceto9w295a9xgw4p4yaa3hzjgwbw 0 61203 144298 2026-06-13T10:12:20Z Galicijac 19151 израда странице 144298 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Јуре Пилиграп | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ову приповетку објавио је Српски књижевни гласник, III/1903, књ. VIII бр. 66. Кочић је није касније уносио ни у једну своју збирку. }} То вам је човјек од педесет или, да вам не слажем, од четрдесет и пет година. Висок је, сув, а прав као шипка; опаљених упалих образа, а мале пиргаве очи испод слубљеног чела увијек су му нешто напрегнуте, као да непрестано у нешто пиље. Носи се као и остали тежаци кршћанског закона. Љети: бијеле набране гаће, па преко гаћа танку, а некад богме, и дебелу кошуљу; бијели кратки зубун, навезен и поткићен сприједа ситним расутим ресицама; на ногама радним даном потковани опанци кузолаши, а кад пође онако суду или миси, обује стајаће опанке каишлије. На глави му је обично фес без ките, а кад је какав велики год или збор, устакне шубару, коју му је одма некако првих дана иза „укопације“ поклонио један „инђил“. Зими још само обуче бијеле уске сукнене чакшире и нескладно пребаци преко рамена лугасту неоморену хаљину. Удовац је. Лијепа и милокрвна Луце поодавно је промијенула свијетом. Јуре је дуго и искрено жалио за њом, а можда још и данас жали. Сермије какве нема. Колибица, одмах уз обалу Гомионице, и један налучак зиратне земље — то му је све. Кад су мајдани некад на Гомионици радили, Јуре је био момак и дувао у мијехове у вигњу покојног Стипуре. Аустрија уђе, мајдани престадоше, Стипура умрије, Јуре се ожени Стипурином Луцијом, а спахија му додаде комадић земље, те се тако окући, и од тога дана га је свак звао Јуре Луцин. Настаде ново вријеме. Све се преокрену. Турци Крајишници, разбијени под Бањом Луком, враћали су се, како стари причају, у малим четинама преко наших села Бишћу и Кладуши. — Чекајте, Власи! Мало лакше и ви, Балије! Јурина је вира заступила! — узвикнуо је тада Јуре, те му се тако још и данас руга Тешица Чепркало. Јуре се много чему надао од новог времена. Није шала: бити царске вјере! Још за турског суда као момак, Јуре се истицао гдје год је могао. Нико није знао од Јуре боље подворити бега, агу или каквог кесеџију, кад би гдје пао на конак. (O томе би нам могао причати стари Стипура, да није умро.) За првог кнеза под „укопацијом“ изабра село Ђукана Батара, а да се задовољи и оно неколико кућа кршћанског закона око Гомионице, метнуше Јуру за кнежева заступника, и од тог га је дана свак звао Јуре Заступник. То Јури у први мах није било драго. „Зар тако наша вира ради! Али нека, паметна је наша вира. Полако, Власи! Мало лакше и ви, Балије!“ — помисли Јуре у себи. Као кнежев заступник вршио је своју дужност тачно и уредно. Заступао је кнеза и гдје треба и гдје не треба. Више је ишао на уред него кнез. На уреду и на суду био је врло слободан. Побије ли се гдје ко, Јуре је први на лицу мјеста. Украде ли се гдје што, Јуре лети и јавља жандармима. Отме ли се гдје цура — кога било закона — Јуре калаузи и тражи отимаче. — На моју виру и душу, теже му је сто пута нег’ кнезу — говорили су тежаци кршћанског закона кад би видјели Јуру како пирла кроз село. — Потеци вамо, потеци тамо! Паде човик с ногу! Нигди не стоји, а кнез… — Ко мрцини Влах! — Де те ви, де те! — говорио би често пута Јуре. — Чини ми се да се ја код суда више питам нег’ кнез… Јер, знаш, знам ја ’вамо закон, а кнез… Е, зна и кнез, ама се туј ’оће још нешто. Еј, људи, ви мислите да је то толико! Није лако с господином пристолником барабар стати! — вели Јуре и убада жилавим прстом у слубљено чело. — Лако је било за турског земана, кад се од аршина судило, али данас — данас је све друкчије… И у селу се данас зна ко је други иза кнеза… Те исте године у љето, кад се поче писати десетина (нигдје је не било!), постави десетар Јуру за првог вијећника, и од тог дана га је свак звао Јуре Вијећник. — Облада шокчевина на све стране! — говорило се по селу. Као вијећник, или, како се Јуре радије звао, „царски процинитељ“, био је вреднији и бистрији у својој служби и од самог десетара. Дође стогу, обиђе га неколико пута и измјери очима са дна до врха, па онда се мало поизмакне и одбочи на дреновац (штап), те хладно и мирно очекује шта ће друга рећи. — Де те ви, моја је задња — вели Јуре. — Немој, Јуре, тако! Ми тебе, бива, држимо за човика, који… — Никако, никако! Моја је задња — дочекује Јуре. — Да закајтим педесет ока царевине? — пита десетар и вади десетински тефтер. — Нема! — дочекује домаћин, спреман на одговор. — Лагана је зоб ове године… Уб’јена је превећ… — Трвено је, браћо, млого — вели други вијећник и вади сноп из стога, па показује десетару и субаши. — Шта је теби, десетару! Јеси ти, ћоће, ноћас спаво? — љути се субаша. — Има овди, валах и билах, два пута више. Шта би ти реко, Јуре? — Некако би’ се ја и ти, Бећир-ага, тукали. Ја ока мање, ја ока више. То ја, бива, велим ко први царски процинитељ и тако је ’вамо при мени, а ви сад… — вели Јуре и чеше се дреновцем по леђима. Онда обично настаје свађа између домаћина и Јуре. — Немој, човиче, тако! — вели званично и озбиљно Јуре. — Ја сам се присего богу и честитом цару да ћу право, а ’вамо јопе’ знам закон и пилиграпе… — Не гријеши душе, Јуре! — вели домаћин. — Нема, болан брате, толико, нема! Нема, ове ми ди’аљке, а ди’аљка је божије благо! А кад не знате за бога и за божију правду, ето вам, нос’те, нос’те све! — отреса домаћин рукама и искључује се. — Нека царевина не пропане, а ја ћу штап у шаке, торбу на раме, па у бијели свијет… — Ја толико мећем ко, драгости моја, први царски процинитељ, па ти сад… Обично се вијећање тако свршавало. Али је било случајева кад је Јурин дреновац по Јуриним леђима играо. На жалост, како се још и дан-дањи говори, то се често, врло често, догађало. Како се тада вијећање завршавало, најбоље ће знати Јуре. Али Јуре је — Јуре! И од тога он има неке користи зна кад ће рђаво вријеме. Село се побуни с неправда које је чинио Јуре при вијећању. Тужбе учесташе, те се Јуре мораде драговољно одрећи царске службе као „први царски процинитељ“. Зато га, веле, суд одма друге године постави за пољара, и од тог дана га је свак звао Јуре Пољар. Он је био управ за пољара. Није имао какве земље да зирати и обрађује, а није имао кога ни да чува. (Милокрвна је Луце била већ умрла.) Дјеце није имао, а као кршћанин мрсио је и сриједу и петак, те је и то било добро дошло. Као мало припознатијем човјеку и царском службенику могла му је и најсиромашнија станарица лијеп ручак или ужину спремити. Двоје, троје јаја на таву убити, изнијети здјелицу варенике или киселине, онда донијети „вришке“ воде — па ти је одма царски службеник задовољан. А кад је који од нашег закона у каквој царској служби, па ти дође на ручак, ужину или вечеру у петак — мука жива! — јадају се жене. Те дај угњечи мало гра, те дај укувај на копрен погачицу… те дај изнеси један полић ракије (Макар и шпиритуше, вели, стаје ми кру’ у грлу!). Те дај пристави мало чорбе… Те дај ово, те дај оно!… Те учупај главицу лука… Те не мерем бијелог, учупај црљеног! ... Мука, мука жива, кажем вам! И наши почеше мрсити сриједу и петак. Станарице дануше душом; ама, прошћете, ниђе вам јаје у селу не остаде! Ово вам је жива живцата истина! Дјеце ми моје, јест! Не надере ти се Јуре какве помасне цицваре, па онда да пландује под каквом буквом крај точка, као што је обично радио Кондија, већ дреновац у руке, па кроз зијане. Гдје нађе какву стругу или мазгалу или опао плот, навуче грања, па лијепо све загради и уреди, као самом себи, онда се обазре на све стране, не би ли кога видио. Ако кога угледа, зовне га и почне му се јадати како је тешко бити пољар. — Али, знаш, драгости моја, ја знам закон и пилиграпе, па се мора… Знаш, закон вели да пољар мора струге затворити, опалу ограду мало притврдити и гдигди који колац ударити. Ја се, драгости моја и дитићу мој, држим суда, а суд и закон тако заповида, а већ пилиграпи! Пилиграпи, драгости моја, пилиграпи! — вели Јуре и тресе главом. — Пилиграп не зна шале! Не бенда се код суда ово, оно… За турског вакта уби човика, па изио вук магарца, а данас — данас је све друкчије… И у пољу се данас зна ко је од кога пречи и старији… Заиста је Јуре уредно и по закону вршио своју службу. Кад би затекао марву у зијану, истјерао би је мирно, без галаме (Кондија би викао, да се чуло у десето село, јер је увијек био бунован, а чобанина би мало покарао. Онда би се убрзо тргао, па би га посавјетовао очински и напоменуо како је данас све друкчије и како се може лако запасти „Црне куће“. — Суд је, драгости моја и дитићу мој — суд, а ја прико суда ништа не смим… Ма, кад би ти само знао шта је пилиграп! ти би прије кабулио умрети нег да ти се он попне на леђа… — Ма, једе ли се то, Јуре? — подражује га чобанин Ташице Чепркала. — Не вриђај царског службеника, опомињем те у име закона! — вели Јуре и дрхће од љутине. — Бака, бака шокачког закона! И ви сте ми не’ква вјера и закон! Мрцињаши! Лyнтори! Једете жабе… спужеве, крепалу марву! Ајде, мрцине шокачке! — вели Мика и пљује на Јуру. — У име закона, не вриђај царске вире! — виче Јуре и дркће на ногама. — У име царског пилиграпа! — дере се Јуре, да сва брда одјекују. Ова се свађа Микина и Јурина одма рашчу по селу, и од тог дана га је свак звао Јуре Пилиграп. Јуре је хтио у први мах тужити Мику, али се послије домисли. Кад би га пријавио, суд би одбио дјетету на лудост, па куд би његова срамота! „Ето, Јуре, ни твоја се не услиша!“, рекли би му сељаци. А опет једини га је Мика љутио и подраживао с „пилиграпима“, а други су га чобани оба закона поштовали, па чак и капу му скидали кад би им назвао бога. Девет равних година био је Јуре пољар и радио је и ногама и рукама да се докопа кнезовског мура. Кад би ма ко изишао од суда на село у каквој било царској служби, Јуре му је био на руци. Сваки царски службеник радије се свраћао Јуриној колибици него и најзгоднијој кући у селу. Оно чемерне пољарине (варићак кукуруза с куће на кућу) и оно мало мрса, што напроси у јесен, више поједу царски службеници него он. Осим тога држао је увијек по једну кокош или пиле на узици — за образа. Доћи му кући, а да ти не пружи чашицу ракије, ја филџан каве — то није могло бити. Ораха, љешника, сувих крушака, сувих шљива, сувог меса — свега је тога понешто сваке јесени сносио Јуре, као миш, у један трап под кућним прагом, те је и љети и зими могао уживати као један царски службеник с царским службеницима. — Е, драже ми је ’нако липо и у реду дочекати једног царског, драгости моја, службеника, нег’, боже ми прости, и самог цара — вели весео и задовољан Јуре, па кад спомену царско име, устаде и званично скиде шубару. — Царски службеник царском, драгости моја, службенику тегли, па крај! Ето, долазе ми десетари, надесетари, комисије, мирџије, шикутори, суцки гласници, лугари вилаџије, па ето, и ви, царски оружници!… Ја знам, на моју гришну душу, да ви на ме не би ни погледали да нисам, драгости моја, у ’вој царској служби… — Е, баш ти нас, пољару, добро и ’нако службено дочека — веле они. — Боже здравља! И ми ћемо се теби одужити. — Знам ја, човиче, да царски службеник неће царског службеника заборавити… И ја сам један царски службеник… и ја ’одам по свиту. Знам, ’вала богу, шта је служба… царска служба, а знам и шта је, драгости моја, свит… И ви ћете мени помоћи, да… и тамо код суда приказати и припоручити… Знам ја то! — вели Јуре и испраћа их. — ’Оћемо, Јуре. Да кога би, кад тебе не би! — Ма, и ја се слушам и питам код славног суда, ама ја млим да је боље и ’наки… драгости моја, кад ко други рекне какву добру и липу рич. Знате то, ’вала богу, царски сте службеници! Од неко доба поче се по селу зуцкати да ће Јуру Пилиграпа закнежити. Сад суд, веле, почиње постављати кнезове, и кроз који дан „одузеће ђендари кнезовски мур од кнеза и предати Јури Пилиграпу“. Стари се кнез огријешио нешто о царевину. („Притиско мур на не’кву молбеницу, шта ли?“ — говорило се по селу.) Глас се тај све више и више ширио… Неки су опет говорили да ће жандари поставити за кнеза Иву Жигу, што се лањске године вратио из солдачије, јер веле: „царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду“. <center>*</center> Жандари „дали налог“ да се село скупи код Милосавића кућа. Сваки је старјешина морао доћи на скуп. Стари се кнез, веле, „заваљује“ на служби, па да се изабере нови. Дошли људи, мало је ко изостао, па сједе и разговарају се. Жандари сјели мало подаље, па пију каву и шале се с малим Гојком Симеуновим. — Хоћеш била царски солдат? — пита га један жандар. — Ја би’ војио бити зандар — одговара малишан и гриска комадић шећера. — Што волила пити шандар? То слушпа, тешко слушпа! — Екк! — отеже Гојко и кесери се. — Зандара се свато боји, а цаца тазе да содате туту. Тазе: „Де-ти, Дојко, доцес ти по’ Свабину томанду!“ Још би они тепали један другом, да се не утаче Тешица Чепркало, који се у свашто уплетао и за свашто се волио распитивати: — Молимо ти се, господине, немој замјерити што ћу те нешто питати? — Топро! — рече жандар, климну главом, па га онда мирно од главе до пете погледа. — Је ли сваки који из те ваше земље ’вамо нами дође ''господин''? — Ја, ја! Свак коспотин! — дрмну жандар главом. — А молимо ти се, господине, би ли наш чојек, кад би му било суђено, да оде у ту вашу земљу, био господин? — То не пила! Тамо све коспоту! Не треба коспоту! — Баш, велиш, тамо у вас све гола господа? Боже мој, сретне те ваше земље!… Мого си тамо остати, а не верати се по ’вије’ нашије’ стијена’, а господине? — O, Босна, допро Босна! — Оно, брате, богме, да речеш да је рђава, па и није! То ми знамо! Ама баш да си тамо осто, не би се кајо, јер, господине, курвали је Босна! Мјере јој нема, па то ти је! Дубока је, предубока… Млога је мајка ш ње закукала… А велиш, у вас тамо све гола господа? — трже се Тешица. — Ето Јуре Пилиграпа! — повика неко. Јуре је ступао одмјерено, одбачајући се на дреновац, и водио је за собом једно десетак сељака са свог краја. Кроз подерану шубару испала му масна просиједа коса; кратки бијели зубунчић скупио се и отрцао, а ситне се ресице покидале, само овдје-ондје по једна, по двије; кроз ногавице од чакшира пропала кољена, а кроз стајаће опанке каишлије вире голи, рањави прсти. — Добар дан, царски оружници! — назва бога жандарима, па се као званично рукова с њима. — ’Ваљен Исус, Иво! — окрену се тежацима и назва им бога, упита се само за здравље с кнезом, па онда сједе покрај жандара, а дреновац прислони уз плот. — Ти, Јуре, снала сакон… сакаснила! — издера се на њ службено жандар што се мало прије шалио с Гојком и врло се озбиљно разговарао с Тешицом Чепркалом. — Буде знала закон и… — уплете се Иво Жига, који је најприје дошао и непрестано са жандарима сједио. („Лако му је“, веле тежаци, „царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду! А мало, веле, наноси и на њи’ов језик“.) — Оно јест, господине! У једну, драгости моја, руку имаш и ти право. Да речеш да не знам закон и пилиграпе — знам брате богме! Не треба гришити душе! Што јес’ јес’! Ама се не мере на сто страна!… Позиво сам онај доли народ са свог краја. (Наша вира! — шапну Јуре жандару, па настави гласније.) Дилио сам и нек’ве позовке што су овог уреда дошле од славног суда… Вели кнез: „Узми, Јуре, вире ти, ове позовке, па и’ подили. То ти, вели, боље знаш нег’ ико други у нашем селу.“ Ено жива кнеза, нек ми не да лагати! — вели Јуре и показа руком на кнеза. — Тако је, потврди кнез, па се осмјехну. — Сви тошла? — пита жандар. — Сви су дошли осим Чочорике и Злорека — јавља Јуре. — Њи’ два не признају ни закона, ни пилиграпа, ни овог суда! Ништа не признају! За ’во девет година нису ми ни једног зрнца у име пољарине дали… Веле: „Ти, брате Јуре, кажеш да цара служиш, па нек ти цар и плати“! — Славни сут — устаде жандар (устаде и онај други), скиде капу, па поче читати. И сељаци сви поскакаше и скидоше капе осим Тешице Чепркала. — Скини капу! — виче полако Јуре и пријеча очима на Тешицу. — Није ми је ни ћаћа скидо! — одговори мирно Тешица. — Славни сут — настави жандар — поставља са кнеза села К. (Јуре задрхта) Иву Шику. Јуре преблиједи. Мале пиргасте очи заводнише, а чело му се набра. Шубара му испаде из руку. Није се он томе надао. Држао је, као боже помози, да ће њега суд поставити за кнеза. Међу људима се осјети неки немир, који пријеђе у тихи и једва чујни шапат, док се већ и гласови не чуше. — Зар баш тако?! — чу се из гомиле дубок глас, пун туге и оштрог пријекора. — Ево, људи, повр’ свега другог, да и то доживимо… да нам се кнез намеће! — А-а! То не мере бити! — виче један и млата рукама. — Вала, господине, молимо те, ко што се старији моли, дај ти тамо прикажи суду нек нам не ружи села. Зар да нам, што ’но онај не’кав говорио, јучерашњи најменик буде кнез! — Зар да нам јучерашње вузле заповиједа?! — издера се један. — Ја знам кад му је мати цуром била! — додаде други. — Мани се, чоче! Ја знам кад га бог није ни мислио створити! — претјера Тешица Чепркало. — Збогом људи! Ја оно’… Боже, да неком издобри! Намргођени и огорчени, почеше се људи један за другим осипати. — И ја се заваљујем на царској служби — вели Јуре и глас му дрхти — и молим царске оружнике да тамо прикажу славном суду нек ми ’нако по закону и царском пилиграпу одреди пензију. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] mm4n6tfnujbu0g54f3j0t70u3vx6he3 144311 144298 2026-06-13T11:38:48Z Galicijac 19151 додао извор 144311 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Јуре Пилиграп | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ову приповетку објавио је Српски књижевни гласник, III/1903, књ. VIII бр. 66. Кочић је није касније уносио ни у једну своју збирку. }} То вам је човјек од педесет или, да вам не слажем, од четрдесет и пет година. Висок је, сув, а прав као шипка; опаљених упалих образа, а мале пиргаве очи испод слубљеног чела увијек су му нешто напрегнуте, као да непрестано у нешто пиље. Носи се као и остали тежаци кршћанског закона. Љети: бијеле набране гаће, па преко гаћа танку, а некад богме, и дебелу кошуљу; бијели кратки зубун, навезен и поткићен сприједа ситним расутим ресицама; на ногама радним даном потковани опанци кузолаши, а кад пође онако суду или миси, обује стајаће опанке каишлије. На глави му је обично фес без ките, а кад је какав велики год или збор, устакне шубару, коју му је одма некако првих дана иза „укопације“ поклонио један „инђил“. Зими још само обуче бијеле уске сукнене чакшире и нескладно пребаци преко рамена лугасту неоморену хаљину. Удовац је. Лијепа и милокрвна Луце поодавно је промијенула свијетом. Јуре је дуго и искрено жалио за њом, а можда још и данас жали. Сермије какве нема. Колибица, одмах уз обалу Гомионице, и један налучак зиратне земље — то му је све. Кад су мајдани некад на Гомионици радили, Јуре је био момак и дувао у мијехове у вигњу покојног Стипуре. Аустрија уђе, мајдани престадоше, Стипура умрије, Јуре се ожени Стипурином Луцијом, а спахија му додаде комадић земље, те се тако окући, и од тога дана га је свак звао Јуре Луцин. Настаде ново вријеме. Све се преокрену. Турци Крајишници, разбијени под Бањом Луком, враћали су се, како стари причају, у малим четинама преко наших села Бишћу и Кладуши. — Чекајте, Власи! Мало лакше и ви, Балије! Јурина је вира заступила! — узвикнуо је тада Јуре, те му се тако још и данас руга Тешица Чепркало. Јуре се много чему надао од новог времена. Није шала: бити царске вјере! Још за турског суда као момак, Јуре се истицао гдје год је могао. Нико није знао од Јуре боље подворити бега, агу или каквог кесеџију, кад би гдје пао на конак. (O томе би нам могао причати стари Стипура, да није умро.) За првог кнеза под „укопацијом“ изабра село Ђукана Батара, а да се задовољи и оно неколико кућа кршћанског закона око Гомионице, метнуше Јуру за кнежева заступника, и од тог га је дана свак звао Јуре Заступник. То Јури у први мах није било драго. „Зар тако наша вира ради! Али нека, паметна је наша вира. Полако, Власи! Мало лакше и ви, Балије!“ — помисли Јуре у себи. Као кнежев заступник вршио је своју дужност тачно и уредно. Заступао је кнеза и гдје треба и гдје не треба. Више је ишао на уред него кнез. На уреду и на суду био је врло слободан. Побије ли се гдје ко, Јуре је први на лицу мјеста. Украде ли се гдје што, Јуре лети и јавља жандармима. Отме ли се гдје цура — кога било закона — Јуре калаузи и тражи отимаче. — На моју виру и душу, теже му је сто пута нег’ кнезу — говорили су тежаци кршћанског закона кад би видјели Јуру како пирла кроз село. — Потеци вамо, потеци тамо! Паде човик с ногу! Нигди не стоји, а кнез… — Ко мрцини Влах! — Де те ви, де те! — говорио би често пута Јуре. — Чини ми се да се ја код суда више питам нег’ кнез… Јер, знаш, знам ја ’вамо закон, а кнез… Е, зна и кнез, ама се туј ’оће још нешто. Еј, људи, ви мислите да је то толико! Није лако с господином пристолником барабар стати! — вели Јуре и убада жилавим прстом у слубљено чело. — Лако је било за турског земана, кад се од аршина судило, али данас — данас је све друкчије… И у селу се данас зна ко је други иза кнеза… Те исте године у љето, кад се поче писати десетина (нигдје је не било!), постави десетар Јуру за првог вијећника, и од тог дана га је свак звао Јуре Вијећник. — Облада шокчевина на све стране! — говорило се по селу. Као вијећник, или, како се Јуре радије звао, „царски процинитељ“, био је вреднији и бистрији у својој служби и од самог десетара. Дође стогу, обиђе га неколико пута и измјери очима са дна до врха, па онда се мало поизмакне и одбочи на дреновац (штап), те хладно и мирно очекује шта ће друга рећи. — Де те ви, моја је задња — вели Јуре. — Немој, Јуре, тако! Ми тебе, бива, држимо за човика, који… — Никако, никако! Моја је задња — дочекује Јуре. — Да закајтим педесет ока царевине? — пита десетар и вади десетински тефтер. — Нема! — дочекује домаћин, спреман на одговор. — Лагана је зоб ове године… Уб’јена је превећ… — Трвено је, браћо, млого — вели други вијећник и вади сноп из стога, па показује десетару и субаши. — Шта је теби, десетару! Јеси ти, ћоће, ноћас спаво? — љути се субаша. — Има овди, валах и билах, два пута више. Шта би ти реко, Јуре? — Некако би’ се ја и ти, Бећир-ага, тукали. Ја ока мање, ја ока више. То ја, бива, велим ко први царски процинитељ и тако је ’вамо при мени, а ви сад… — вели Јуре и чеше се дреновцем по леђима. Онда обично настаје свађа између домаћина и Јуре. — Немој, човиче, тако! — вели званично и озбиљно Јуре. — Ја сам се присего богу и честитом цару да ћу право, а ’вамо јопе’ знам закон и пилиграпе… — Не гријеши душе, Јуре! — вели домаћин. — Нема, болан брате, толико, нема! Нема, ове ми ди’аљке, а ди’аљка је божије благо! А кад не знате за бога и за божију правду, ето вам, нос’те, нос’те све! — отреса домаћин рукама и искључује се. — Нека царевина не пропане, а ја ћу штап у шаке, торбу на раме, па у бијели свијет… — Ја толико мећем ко, драгости моја, први царски процинитељ, па ти сад… Обично се вијећање тако свршавало. Али је било случајева кад је Јурин дреновац по Јуриним леђима играо. На жалост, како се још и дан-дањи говори, то се често, врло често, догађало. Како се тада вијећање завршавало, најбоље ће знати Јуре. Али Јуре је — Јуре! И од тога он има неке користи зна кад ће рђаво вријеме. Село се побуни с неправда које је чинио Јуре при вијећању. Тужбе учесташе, те се Јуре мораде драговољно одрећи царске службе као „први царски процинитељ“. Зато га, веле, суд одма друге године постави за пољара, и од тог дана га је свак звао Јуре Пољар. Он је био управ за пољара. Није имао какве земље да зирати и обрађује, а није имао кога ни да чува. (Милокрвна је Луце била већ умрла.) Дјеце није имао, а као кршћанин мрсио је и сриједу и петак, те је и то било добро дошло. Као мало припознатијем човјеку и царском службенику могла му је и најсиромашнија станарица лијеп ручак или ужину спремити. Двоје, троје јаја на таву убити, изнијети здјелицу варенике или киселине, онда донијети „вришке“ воде — па ти је одма царски службеник задовољан. А кад је који од нашег закона у каквој царској служби, па ти дође на ручак, ужину или вечеру у петак — мука жива! — јадају се жене. Те дај угњечи мало гра, те дај укувај на копрен погачицу… те дај изнеси један полић ракије (Макар и шпиритуше, вели, стаје ми кру’ у грлу!). Те дај пристави мало чорбе… Те дај ово, те дај оно!… Те учупај главицу лука… Те не мерем бијелог, учупај црљеног! ... Мука, мука жива, кажем вам! И наши почеше мрсити сриједу и петак. Станарице дануше душом; ама, прошћете, ниђе вам јаје у селу не остаде! Ово вам је жива живцата истина! Дјеце ми моје, јест! Не надере ти се Јуре какве помасне цицваре, па онда да пландује под каквом буквом крај точка, као што је обично радио Кондија, већ дреновац у руке, па кроз зијане. Гдје нађе какву стругу или мазгалу или опао плот, навуче грања, па лијепо све загради и уреди, као самом себи, онда се обазре на све стране, не би ли кога видио. Ако кога угледа, зовне га и почне му се јадати како је тешко бити пољар. — Али, знаш, драгости моја, ја знам закон и пилиграпе, па се мора… Знаш, закон вели да пољар мора струге затворити, опалу ограду мало притврдити и гдигди који колац ударити. Ја се, драгости моја и дитићу мој, држим суда, а суд и закон тако заповида, а већ пилиграпи! Пилиграпи, драгости моја, пилиграпи! — вели Јуре и тресе главом. — Пилиграп не зна шале! Не бенда се код суда ово, оно… За турског вакта уби човика, па изио вук магарца, а данас — данас је све друкчије… И у пољу се данас зна ко је од кога пречи и старији… Заиста је Јуре уредно и по закону вршио своју службу. Кад би затекао марву у зијану, истјерао би је мирно, без галаме (Кондија би викао, да се чуло у десето село, јер је увијек био бунован, а чобанина би мало покарао. Онда би се убрзо тргао, па би га посавјетовао очински и напоменуо како је данас све друкчије и како се може лако запасти „Црне куће“. — Суд је, драгости моја и дитићу мој — суд, а ја прико суда ништа не смим… Ма, кад би ти само знао шта је пилиграп! ти би прије кабулио умрети нег да ти се он попне на леђа… — Ма, једе ли се то, Јуре? — подражује га чобанин Ташице Чепркала. — Не вриђај царског службеника, опомињем те у име закона! — вели Јуре и дрхће од љутине. — Бака, бака шокачког закона! И ви сте ми не’ква вјера и закон! Мрцињаши! Лyнтори! Једете жабе… спужеве, крепалу марву! Ајде, мрцине шокачке! — вели Мика и пљује на Јуру. — У име закона, не вриђај царске вире! — виче Јуре и дркће на ногама. — У име царског пилиграпа! — дере се Јуре, да сва брда одјекују. Ова се свађа Микина и Јурина одма рашчу по селу, и од тог дана га је свак звао Јуре Пилиграп. Јуре је хтио у први мах тужити Мику, али се послије домисли. Кад би га пријавио, суд би одбио дјетету на лудост, па куд би његова срамота! „Ето, Јуре, ни твоја се не услиша!“, рекли би му сељаци. А опет једини га је Мика љутио и подраживао с „пилиграпима“, а други су га чобани оба закона поштовали, па чак и капу му скидали кад би им назвао бога. Девет равних година био је Јуре пољар и радио је и ногама и рукама да се докопа кнезовског мура. Кад би ма ко изишао од суда на село у каквој било царској служби, Јуре му је био на руци. Сваки царски службеник радије се свраћао Јуриној колибици него и најзгоднијој кући у селу. Оно чемерне пољарине (варићак кукуруза с куће на кућу) и оно мало мрса, што напроси у јесен, више поједу царски службеници него он. Осим тога држао је увијек по једну кокош или пиле на узици — за образа. Доћи му кући, а да ти не пружи чашицу ракије, ја филџан каве — то није могло бити. Ораха, љешника, сувих крушака, сувих шљива, сувог меса — свега је тога понешто сваке јесени сносио Јуре, као миш, у један трап под кућним прагом, те је и љети и зими могао уживати као један царски службеник с царским службеницима. — Е, драже ми је ’нако липо и у реду дочекати једног царског, драгости моја, службеника, нег’, боже ми прости, и самог цара — вели весео и задовољан Јуре, па кад спомену царско име, устаде и званично скиде шубару. — Царски службеник царском, драгости моја, службенику тегли, па крај! Ето, долазе ми десетари, надесетари, комисије, мирџије, шикутори, суцки гласници, лугари вилаџије, па ето, и ви, царски оружници!… Ја знам, на моју гришну душу, да ви на ме не би ни погледали да нисам, драгости моја, у ’вој царској служби… — Е, баш ти нас, пољару, добро и ’нако службено дочека — веле они. — Боже здравља! И ми ћемо се теби одужити. — Знам ја, човиче, да царски службеник неће царског службеника заборавити… И ја сам један царски службеник… и ја ’одам по свиту. Знам, ’вала богу, шта је служба… царска служба, а знам и шта је, драгости моја, свит… И ви ћете мени помоћи, да… и тамо код суда приказати и припоручити… Знам ја то! — вели Јуре и испраћа их. — ’Оћемо, Јуре. Да кога би, кад тебе не би! — Ма, и ја се слушам и питам код славног суда, ама ја млим да је боље и ’наки… драгости моја, кад ко други рекне какву добру и липу рич. Знате то, ’вала богу, царски сте службеници! Од неко доба поче се по селу зуцкати да ће Јуру Пилиграпа закнежити. Сад суд, веле, почиње постављати кнезове, и кроз који дан „одузеће ђендари кнезовски мур од кнеза и предати Јури Пилиграпу“. Стари се кнез огријешио нешто о царевину. („Притиско мур на не’кву молбеницу, шта ли?“ — говорило се по селу.) Глас се тај све више и више ширио… Неки су опет говорили да ће жандари поставити за кнеза Иву Жигу, што се лањске године вратио из солдачије, јер веле: „царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду“. <center>*</center> Жандари „дали налог“ да се село скупи код Милосавића кућа. Сваки је старјешина морао доћи на скуп. Стари се кнез, веле, „заваљује“ на служби, па да се изабере нови. Дошли људи, мало је ко изостао, па сједе и разговарају се. Жандари сјели мало подаље, па пију каву и шале се с малим Гојком Симеуновим. — Хоћеш била царски солдат? — пита га један жандар. — Ја би’ војио бити зандар — одговара малишан и гриска комадић шећера. — Што волила пити шандар? То слушпа, тешко слушпа! — Екк! — отеже Гојко и кесери се. — Зандара се свато боји, а цаца тазе да содате туту. Тазе: „Де-ти, Дојко, доцес ти по’ Свабину томанду!“ Још би они тепали један другом, да се не утаче Тешица Чепркало, који се у свашто уплетао и за свашто се волио распитивати: — Молимо ти се, господине, немој замјерити што ћу те нешто питати? — Топро! — рече жандар, климну главом, па га онда мирно од главе до пете погледа. — Је ли сваки који из те ваше земље ’вамо нами дође ''господин''? — Ја, ја! Свак коспотин! — дрмну жандар главом. — А молимо ти се, господине, би ли наш чојек, кад би му било суђено, да оде у ту вашу земљу, био господин? — То не пила! Тамо све коспоту! Не треба коспоту! — Баш, велиш, тамо у вас све гола господа? Боже мој, сретне те ваше земље!… Мого си тамо остати, а не верати се по ’вије’ нашије’ стијена’, а господине? — O, Босна, допро Босна! — Оно, брате, богме, да речеш да је рђава, па и није! То ми знамо! Ама баш да си тамо осто, не би се кајо, јер, господине, курвали је Босна! Мјере јој нема, па то ти је! Дубока је, предубока… Млога је мајка ш ње закукала… А велиш, у вас тамо све гола господа? — трже се Тешица. — Ето Јуре Пилиграпа! — повика неко. Јуре је ступао одмјерено, одбачајући се на дреновац, и водио је за собом једно десетак сељака са свог краја. Кроз подерану шубару испала му масна просиједа коса; кратки бијели зубунчић скупио се и отрцао, а ситне се ресице покидале, само овдје-ондје по једна, по двије; кроз ногавице од чакшира пропала кољена, а кроз стајаће опанке каишлије вире голи, рањави прсти. — Добар дан, царски оружници! — назва бога жандарима, па се као званично рукова с њима. — ’Ваљен Исус, Иво! — окрену се тежацима и назва им бога, упита се само за здравље с кнезом, па онда сједе покрај жандара, а дреновац прислони уз плот. — Ти, Јуре, снала сакон… сакаснила! — издера се на њ службено жандар што се мало прије шалио с Гојком и врло се озбиљно разговарао с Тешицом Чепркалом. — Буде знала закон и… — уплете се Иво Жига, који је најприје дошао и непрестано са жандарима сједио. („Лако му је“, веле тежаци, „царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду! А мало, веле, наноси и на њи’ов језик“.) — Оно јест, господине! У једну, драгости моја, руку имаш и ти право. Да речеш да не знам закон и пилиграпе — знам брате богме! Не треба гришити душе! Што јес’ јес’! Ама се не мере на сто страна!… Позиво сам онај доли народ са свог краја. (Наша вира! — шапну Јуре жандару, па настави гласније.) Дилио сам и нек’ве позовке што су овог уреда дошле од славног суда… Вели кнез: „Узми, Јуре, вире ти, ове позовке, па и’ подили. То ти, вели, боље знаш нег’ ико други у нашем селу.“ Ено жива кнеза, нек ми не да лагати! — вели Јуре и показа руком на кнеза. — Тако је, потврди кнез, па се осмјехну. — Сви тошла? — пита жандар. — Сви су дошли осим Чочорике и Злорека — јавља Јуре. — Њи’ два не признају ни закона, ни пилиграпа, ни овог суда! Ништа не признају! За ’во девет година нису ми ни једног зрнца у име пољарине дали… Веле: „Ти, брате Јуре, кажеш да цара служиш, па нек ти цар и плати“! — Славни сут — устаде жандар (устаде и онај други), скиде капу, па поче читати. И сељаци сви поскакаше и скидоше капе осим Тешице Чепркала. — Скини капу! — виче полако Јуре и пријеча очима на Тешицу. — Није ми је ни ћаћа скидо! — одговори мирно Тешица. — Славни сут — настави жандар — поставља са кнеза села К. (Јуре задрхта) Иву Шику. Јуре преблиједи. Мале пиргасте очи заводнише, а чело му се набра. Шубара му испаде из руку. Није се он томе надао. Држао је, као боже помози, да ће њега суд поставити за кнеза. Међу људима се осјети неки немир, који пријеђе у тихи и једва чујни шапат, док се већ и гласови не чуше. — Зар баш тако?! — чу се из гомиле дубок глас, пун туге и оштрог пријекора. — Ево, људи, повр’ свега другог, да и то доживимо… да нам се кнез намеће! — А-а! То не мере бити! — виче један и млата рукама. — Вала, господине, молимо те, ко што се старији моли, дај ти тамо прикажи суду нек нам не ружи села. Зар да нам, што ’но онај не’кав говорио, јучерашњи најменик буде кнез! — Зар да нам јучерашње вузле заповиједа?! — издера се један. — Ја знам кад му је мати цуром била! — додаде други. — Мани се, чоче! Ја знам кад га бог није ни мислио створити! — претјера Тешица Чепркало. — Збогом људи! Ја оно’… Боже, да неком издобри! Намргођени и огорчени, почеше се људи један за другим осипати. — И ја се заваљујем на царској служби — вели Јуре и глас му дрхти — и молим царске оружнике да тамо прикажу славном суду нек ми ’нако по закону и царском пилиграпу одреди пензију. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] 74sk6zje9hcwvef4ao6hio8psp0e8sw 0 61204 144299 2026-06-13T10:34:12Z Galicijac 19151 израда странице 144299 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Тајна невоља Смаје Субаше | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ова приповетка објављена је у Политици, I/1904, бр. 270. За живота пишчева више није била прештампавана. }} Млад је и здрав Смајо. Весео је увијек и ни на што се не тужи. Куд год иде, пјева и јаше коња бијесно и силно, увијајући се на седлу као каква фитмија и готово кад га год сретнеш, увијек му је други коњ, млађи и бољи. Весељу, пјесми и лову нигдје краја ни конца! — Никад бољег субаше! — хвале се кметови. — Откад је трећина постала, и откад су субаше пошле кроза села, честитијег, бескрајнијег и веселијег Турчина нијесам видио својим очима! - говорио је свак по селу. — Кад нам је већ така судбина да морамо и субаше имати, нека нам драги бог поклони и у добром здрављу и весељу подржи нашег доброг и честитог Смаил-агу! — благосиљали су га са свију страна. Сваког је кмета, и сиромашног и богатог, лијепо Смајо дочекивао код чардака. Сваком би испекао каву и напунио лулу дувана, а и чардаку су често стизале милоште и поклони од кметова: неко кокош, неко пиле, неко јање, неко опет лонац масла и чабрицу сира. Свега је понешто стизало, и Смајо је био задовољан с кметовима, а кметови с њим. Нико се ни на кога није могао потужити, јер би огријешио душу, а то није рад ни Смајо ни његови кметови. Смајо се при процјењивању десетине заузимао за своје село, те десетар од њег није смио ни писнути. Колико би Смајо рекао да у једном стогу има „царевине“, толико је и било. Он је субаша Хаџи-Селим-бега Џинића, чија се ријеч још и данас уважава и поштује, па му је било лако чинити што је год хтио и желио. А Смајо је истински желио да свак буде весео и задовољан, да свак пјева и кликће, извијајући се као шева испод чистог и ведрог неба. Душа би га забољела кад би виђео тужно, невесело лице, и гледао би да га како било развесели. — Де, ћоће, запали! — пружио би му одмах кутију. — Мани се, вире ти твоје, мисли и думана! Запали, мајка му стара, па се малко разведри. Све ће боље бити него што ми мислимо. Онда би ударио у веселе и необуздане шале, које би и мртва уста на смијех натјерале. Околна су села завидјела кметовима Хаџи-Селим-бега Џинића што таког субашу имају, а и бег се, нема вајде гријешити душе, очински бринуо за своје село, бранећи га од сваког зла и напасти. Мало је, врло мало таких бегова и спахија. Он је често излазио у село и одсједао у Смајину чардаку. Кметови би се сви скупили, и он би их о свему распитивао: како је љетина понијела, како су шљиве родиле, може ли се живјети, и напосљетку би оштро дигао очи и погледао Смају: — А како ви с овим? Да ли вам је, бивакарце, добар? — Добар, предобар! — гракнули би сви као једно грло. — Ако нам мислиш нажао учинити и срце нам наше из њедара извадити, онда слободно мореш Смаил-агу дигнути из овог чардака! Његова пјесна и шенлук, његово чисто и поштено срце вриједи, беже, пола Цариграда. Откад је свијета и вијека, ’ваког чојека није сунце виђело! Бег би се задовољно осмјехнуо и на поласку би турио Смаји прегршт ситне јаспре да разда кметовима. У пошљедње вријеме био је Смајо нешто замишљенији, и сваке вечери, у велико вечерње доба, кад се уноћа и кад се све смири и обамре, јекне са чардака пјесма: <center>''Соба ми је празна,<br>А постеља хладна,<br>Не могу да спавам,<br>Бећар сам,<br>Јадан!''</center> Све се село избуди. Од торова узавру пси и чобанско подвикивање. Ноћ се затресе и уздрхти, чиста и ведра ноћ ране јесени! Смаје сутрадан не би било у чардаку, и кад би се послије неколико дана вратио, на лицу је лебдио дрхтав немир и нека болна, дубока замишљеност. — Наш се субаша нешто млого промијенио — ишао је шапат од уста до уста. — Нешто га боли и гризе. Савладала га је некаква потајна бољка и јад. Браћо моја, шта би то могло бити? — питали су се људи међу собом. И Смајо је с дана на дан постајао мрачнији и замишљенији и чешће, много чешће, силазио у варош него прије. Одлази и враћа се, али га нико није питао зашто је то толико учестало његово путовање. Једнога мјесеца пред позну јесен остао је читавих петнаест дана у граду, и кад се враћао, пропјевао је обноћ кроз село, и то му је била као пошљедња пјесма. Једно десетак дана иза тога био је врло весео и са сваким се шалио, а послије тог времена сасвим се помрачи његово свијетло и весело лице. Усне се од дугог ћутања упише једна у другу, и Смајо као да онијеми. Кад би коју ријеч и проговорио, била му је горка као пелен, а тешка као олово. Ријетко је излазио међу људе. Непрестано је сједио на чардаку, туробан и замишљен. Често се тргне из мрачних и црних мисли, стресе се као да хоће некакав невидљив терет да збаци са себе. — Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу невидљиви окови! — уздахне дубоко. — Што ућиних од себе, постове му његове!… „Купи ми, мој шећерни Смајкане, шамију, купи ми папуће, набави ми нову феређу, ова ми се много похабала!“ Хај, хај! — уздахне још дубље и очајније. — Што ућиних од себе, слип ходио по дунајлуку! Е, вире ми турске — заклиње се сам себи и млата рукама као да је мало шенуо с памети. — Е, вире ми турске и рамазана ми мог, да сам знао да ће иза оне онаке сласти и милошће доћи ова горћина и думан, волио бих скоћити у Врбас него ово доћекати! Од веселог и плахог Смаје постаде једно биједно, намрштено и зловољно лице, које поче на сав свијет мрзити и викати. Стаде чак и прорицати да се примакао кијаметни дан — Страшни суд, јер се свијет искварио и испоганио: — Ништа ово данас не ваља! Све је ово једна петљага и роспилук. Али нека, нека! Примиће се дан кад ћемо сви знати што смо и на ћему смо. Убрзо ће завриштити ћорав ђогат под ћоравим Османом… Свијет се упрепастио, па се превија и крсти од чуда: — Шта би чојеку, ако ко за бога јединог зна!? Једног дана нареди Смајо слузи да сазове све момке који су се ове јесени иженили. Момци се сутрадан скупише пред чардаком, а он поче нешто бесмислено и неразговијетно говорити. Нико га није разумио. Он се горко заплака и, заносећи се у страну, јекну: — Плаћимо и јаућимо сви скупа! Наша је несрећа и невоља дубока и црна ко кара-дењиз, и висока ко ово небо над нама! {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] 4jox02fvxnw62l7y5nyfwray3pqnt9l 144312 144299 2026-06-13T11:39:16Z Galicijac 19151 додао извор 144312 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Тајна невоља Смаје Субаше | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ова приповетка објављена је у Политици, I/1904, бр. 270. За живота пишчева више није била прештампавана. }} Млад је и здрав Смајо. Весео је увијек и ни на што се не тужи. Куд год иде, пјева и јаше коња бијесно и силно, увијајући се на седлу као каква фитмија и готово кад га год сретнеш, увијек му је други коњ, млађи и бољи. Весељу, пјесми и лову нигдје краја ни конца! — Никад бољег субаше! — хвале се кметови. — Откад је трећина постала, и откад су субаше пошле кроза села, честитијег, бескрајнијег и веселијег Турчина нијесам видио својим очима! - говорио је свак по селу. — Кад нам је већ така судбина да морамо и субаше имати, нека нам драги бог поклони и у добром здрављу и весељу подржи нашег доброг и честитог Смаил-агу! — благосиљали су га са свију страна. Сваког је кмета, и сиромашног и богатог, лијепо Смајо дочекивао код чардака. Сваком би испекао каву и напунио лулу дувана, а и чардаку су често стизале милоште и поклони од кметова: неко кокош, неко пиле, неко јање, неко опет лонац масла и чабрицу сира. Свега је понешто стизало, и Смајо је био задовољан с кметовима, а кметови с њим. Нико се ни на кога није могао потужити, јер би огријешио душу, а то није рад ни Смајо ни његови кметови. Смајо се при процјењивању десетине заузимао за своје село, те десетар од њег није смио ни писнути. Колико би Смајо рекао да у једном стогу има „царевине“, толико је и било. Он је субаша Хаџи-Селим-бега Џинића, чија се ријеч још и данас уважава и поштује, па му је било лако чинити што је год хтио и желио. А Смајо је истински желио да свак буде весео и задовољан, да свак пјева и кликће, извијајући се као шева испод чистог и ведрог неба. Душа би га забољела кад би виђео тужно, невесело лице, и гледао би да га како било развесели. — Де, ћоће, запали! — пружио би му одмах кутију. — Мани се, вире ти твоје, мисли и думана! Запали, мајка му стара, па се малко разведри. Све ће боље бити него што ми мислимо. Онда би ударио у веселе и необуздане шале, које би и мртва уста на смијех натјерале. Околна су села завидјела кметовима Хаџи-Селим-бега Џинића што таког субашу имају, а и бег се, нема вајде гријешити душе, очински бринуо за своје село, бранећи га од сваког зла и напасти. Мало је, врло мало таких бегова и спахија. Он је често излазио у село и одсједао у Смајину чардаку. Кметови би се сви скупили, и он би их о свему распитивао: како је љетина понијела, како су шљиве родиле, може ли се живјети, и напосљетку би оштро дигао очи и погледао Смају: — А како ви с овим? Да ли вам је, бивакарце, добар? — Добар, предобар! — гракнули би сви као једно грло. — Ако нам мислиш нажао учинити и срце нам наше из њедара извадити, онда слободно мореш Смаил-агу дигнути из овог чардака! Његова пјесна и шенлук, његово чисто и поштено срце вриједи, беже, пола Цариграда. Откад је свијета и вијека, ’ваког чојека није сунце виђело! Бег би се задовољно осмјехнуо и на поласку би турио Смаји прегршт ситне јаспре да разда кметовима. У пошљедње вријеме био је Смајо нешто замишљенији, и сваке вечери, у велико вечерње доба, кад се уноћа и кад се све смири и обамре, јекне са чардака пјесма: <center>''Соба ми је празна,<br>А постеља хладна,<br>Не могу да спавам,<br>Бећар сам,<br>Јадан!''</center> Све се село избуди. Од торова узавру пси и чобанско подвикивање. Ноћ се затресе и уздрхти, чиста и ведра ноћ ране јесени! Смаје сутрадан не би било у чардаку, и кад би се послије неколико дана вратио, на лицу је лебдио дрхтав немир и нека болна, дубока замишљеност. — Наш се субаша нешто млого промијенио — ишао је шапат од уста до уста. — Нешто га боли и гризе. Савладала га је некаква потајна бољка и јад. Браћо моја, шта би то могло бити? — питали су се људи међу собом. И Смајо је с дана на дан постајао мрачнији и замишљенији и чешће, много чешће, силазио у варош него прије. Одлази и враћа се, али га нико није питао зашто је то толико учестало његово путовање. Једнога мјесеца пред позну јесен остао је читавих петнаест дана у граду, и кад се враћао, пропјевао је обноћ кроз село, и то му је била као пошљедња пјесма. Једно десетак дана иза тога био је врло весео и са сваким се шалио, а послије тог времена сасвим се помрачи његово свијетло и весело лице. Усне се од дугог ћутања упише једна у другу, и Смајо као да онијеми. Кад би коју ријеч и проговорио, била му је горка као пелен, а тешка као олово. Ријетко је излазио међу људе. Непрестано је сједио на чардаку, туробан и замишљен. Често се тргне из мрачних и црних мисли, стресе се као да хоће некакав невидљив терет да збаци са себе. — Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу невидљиви окови! — уздахне дубоко. — Што ућиних од себе, постове му његове!… „Купи ми, мој шећерни Смајкане, шамију, купи ми папуће, набави ми нову феређу, ова ми се много похабала!“ Хај, хај! — уздахне још дубље и очајније. — Што ућиних од себе, слип ходио по дунајлуку! Е, вире ми турске — заклиње се сам себи и млата рукама као да је мало шенуо с памети. — Е, вире ми турске и рамазана ми мог, да сам знао да ће иза оне онаке сласти и милошће доћи ова горћина и думан, волио бих скоћити у Врбас него ово доћекати! Од веселог и плахог Смаје постаде једно биједно, намрштено и зловољно лице, које поче на сав свијет мрзити и викати. Стаде чак и прорицати да се примакао кијаметни дан — Страшни суд, јер се свијет искварио и испоганио: — Ништа ово данас не ваља! Све је ово једна петљага и роспилук. Али нека, нека! Примиће се дан кад ћемо сви знати што смо и на ћему смо. Убрзо ће завриштити ћорав ђогат под ћоравим Османом… Свијет се упрепастио, па се превија и крсти од чуда: — Шта би чојеку, ако ко за бога јединог зна!? Једног дана нареди Смајо слузи да сазове све момке који су се ове јесени иженили. Момци се сутрадан скупише пред чардаком, а он поче нешто бесмислено и неразговијетно говорити. Нико га није разумио. Он се горко заплака и, заносећи се у страну, јекну: — Плаћимо и јаућимо сви скупа! Наша је несрећа и невоља дубока и црна ко кара-дењиз, и висока ко ово небо над нама! {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] eqn2czudool3bb9mrxwwxwfoblfddos 0 61205 144301 2026-06-13T10:44:45Z Galicijac 19151 израда странице 144301 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Просјаци | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ова цртица објављена је у Политици, I/1904, бр. 321. Није прештампавана за ауторовог живота. }} Једног врелог, љетњег дана, враћао сам се са Сане. Подне је било поодавно прошло, а сунчана распаљена врелина никако да малакше. Сунце све оштрије и врелије припиче. Трамошљанска брда са прорјеђеном, ситном шумом пламте и преливају се у пуном, блиставом модрилу, а горе далеко преко њих дрхти у прозрачној сумаглици још брдовитија и врлетнија Врховина. Коњ погнуо главу, па лијено, изнемогло каса и каткад немарно, преко воље, махне репом. С обје стране друма диже се маховинасто стијење из којег силно бије љетња спарна жега. Куд год погледам, нигдје жива створа! Све се склонило негдје у хлад, па дахће и жудно очекује кад ће минути ова досадна врућина. Бијаше ме обладала тешка жеђ, а још је далеко Дундариште, у коме ме очекује као лед студен точак, који шиба и пљушти испод високих и танковијастих букава. Немилице сам гонио коња и, док би човјек попушио лулу дувана, био сам надомак точка, који се још од незапамћена времена зове Ајлучки точак. Из приличне даљине угледах кроз лишће натоварено парипче и два човјека гдје се одмарају крај точка. Они су лежали потрбушке на сувом, сагњилом лишћу, а коњ је, привезан за букву, немарно цоњао одмахујући овда-онда репом. Кад чуше топот коњски, обојица се тргоше иза сна и почеше звјерати око себе. Један је био слијеп. — Помози бог, људи! — Бог ти помого, незнана делијо! — одазва се слијепац, а преко усана му прелетје чудноват осмијех. — Одмарате ли се? — упитах ја кад се напих воде и привезах коња за једну букву. — Одмарамо се и уживамо царску праву… ко и сви остали прошјаци и вјечити путници. Обојица се нешто сашапташе. Вођ устаде и извади гусле које су вириле из једне повеће торбе с коња, а слијепац се промукло накашља: — Како, господине? Како твоје лијепо здравље!? — Добро, добро, слијепче. А како ви? Ми добро! — рече вођ ненадно и спусти гусле слијепцу на крило, па сједе крај нас. — У нас, господине, међе нема. Цар је цар, па му се зна међа и граница, а прошјаку? Прошјаку, рођено моје, нема међе ни границе: пукло испод неба, па куд ти душа твоја жели!… А народ, добар па даје. Даје, брате, и капом и шаком, јер ми ’нако све лијепо и по реду… — Е, немој тако! — претрже га слијепац. — И ми неђе зациганимо. Усићимо се, па нам се не да макнути од куће док нам се штогођ не метне у торбу и не пружи у руку. Тако, брате мој, говори! Немој… Што јест — јест!… Ведар, јасан осмијех, пун радости животне заигра се око усана слијепчевих. Учини му се да му се у том тренутку шупље, унакажене очне дупље испунише сјајем и неизмјерним жаром среће и задовољства. Он се једнако осмјехиваше и пипаше по земљи, док напипа штап, па се одбочи на браду. — Како ти је име слијепче? — Андрија… Андрија Чојкадић. — А оклен си старином? — Оклен сам, питаш? — Да. — Како да ти кажем: старином сам и кућом са Мразова, а сад ми је кућа цијели свијет. Све је моје, а ја јопе свачији — рече и опет се чудновато осмијехну. — Јест, господине! — забрсла вођ. — Право велиш, Андрија: све је наше, а и ми смо свачији, или, ако оћеш, ничији. Суђено нам тако, па мирна Крајина… — Вјере ти, слијепче, јеси ли задовољан судбином!? — Богами, јесам, — одговори слијепац јаким, дубоким гласом, у коме не бијаше ни трунка сумње. — Јесам, рођено моје! Задовољан сам… Испрва — право по души говорити — било ми је мало и жао, знаш, кад сам ослијепио, а послије: ништа! Све се то обикне и заборави… Прије него што ће ми се родити прво и једино мушко дијете, изгубио сам вид. Сви кажу: налик, Андрија, на те, и лијепо је ко златна јабука. Мене све нешто гризе и боли душа што немам очију па да га и ја погледам. Већ је и проговорило. Млого сам га размитио. Узмем га на крило, а он одма: „Цаца, цаца, ђе су ти оци?“… Мени то буде тешко и жао, па га тај час повргнем на земљу, а некакве ме мисли са свију страна сврзу и обладају. Шта туј! — поче се као од нечег Андрија отресати. — Тако ми је суђено од бога, па то ти је. Зар није тако? — викну и чврсто ме ухвати за руку. По гласу и стезању руке видјело се да очекује од мене да речем: „Тако је, Андрија, тако! Суђено ти је, па шта можеш сад?“… Ја то и рекох. — А друго ми је све добро — настави више као за се. — Не могу се ни на што потужити. Што добри тежак има, и нами пружи и дадне. Ваког народа нема надалеко. Само да оће већ једном бог драги и њему да провиди и просвијетли… — О! — викну вођ и одмахну руком. — Народ добар, предобар! Накупимо свега: мрса, вуне, жита, гра, предива… Е, брате, свега! Ено пун товар! Свега имамо… Народ даје, а ми благосиљамо и молимо се милостивом богу за сав ’ришћанлук и нашу вјеру и закон. — Па куд сте сад наканили? — Горе ћемо Змијању — одговори мирно слијепац и поче оправљати гусле. — Да, Змијању ћемо горе! — Одсијече брзо вођ. — Змијање је млого блажно. Овце се сад почињу стрићи, па ће бити вуне до миле воље. Змијање нас одијева, а ови доњи крајеви ране и поје… Вођ је и даље нешто причао и млатао рукама, а ја сам посматрао слијепца како оправља гусле. Руке су му пуне, бијеле и чисте, без жуљева; образи округли и једри, чело високо и малко намрштено, коса свијетла и црна као угљен, а очи… — Андрија! — викнух. Он не чу, јер се бијаше нешто дубоко забавио око гусала… — Андрија! — викнух ја јаче. — А? — трже се он као иза сна. — Вјере ти, назиреш ли имало? — Кад је врло ведро и топло вријеме, обузме ме нека жеља, некаква силна дрктавица од превелике радости. Учини ми се: видим, прогледаћу! Он махну тужно главом и опет се ушути. Тешко му, види се, што га то упитах. Вођ једнако брсла: — Народ добар, предобар!… Али, богами, народ је нешто ови’ пошљедњи година нешто малаксо и у танке нити увео, па му није ни до чег. Свак се забавио о својој муци и невољи. Али јопе даје. Даје, брате, и капом и шаком! Врућина бијаше јењала. Сунце почиње падати на заранке, просијавајући меко кроз лишће које се тихано и једва осјетно покреће и подрхтава. Планина оживље. Чују се узвици пробуђених козара и говедара који крећу благо на попасак. Одјекују кроз шуму довикивања чобанска и потмула, пригушена јека звона. — Андрија! — викну вођ. Јењала врућина. Да се крећемо! Далеко је Змијање. Загуди мало господину, па да се иде већ… Слијепац усправи гусле на крилу и, дрхћући, превуче гудалом. Јекну болно струна кроз планину. Дрхћу прсти, јеца слијепчево грло и звуци се, меки и дубоки, разлијевају испод суморних, ћутљивих букава, које се пркосно небу дижу, обасјане и освијетљене изнемоглом свјетлошћу пошљедњих сунчаних зрака. Слијепац заврши пјесму и пошљедњи звуци одјекнуше силно и бурно кроз планину: <center>''Рани сина па шаљи у војску,<br>Србија се умирит не може.''</center> Учини ми се да се од ових снажних и поноситих ријечи затресе планина, зашуморише букве и као да све око мене оживље и поче дисати новом снагом и животом… Просјаци се дигоше и брзо изгубише у планини. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] anx2xkg8lcc49g7ayek0h6sph5ewp99 144313 144301 2026-06-13T11:39:50Z Galicijac 19151 додао извор 144313 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Просјаци | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ова цртица објављена је у Политици, I/1904, бр. 321. Није прештампавана за ауторовог живота. }} Једног врелог, љетњег дана, враћао сам се са Сане. Подне је било поодавно прошло, а сунчана распаљена врелина никако да малакше. Сунце све оштрије и врелије припиче. Трамошљанска брда са прорјеђеном, ситном шумом пламте и преливају се у пуном, блиставом модрилу, а горе далеко преко њих дрхти у прозрачној сумаглици још брдовитија и врлетнија Врховина. Коњ погнуо главу, па лијено, изнемогло каса и каткад немарно, преко воље, махне репом. С обје стране друма диже се маховинасто стијење из којег силно бије љетња спарна жега. Куд год погледам, нигдје жива створа! Све се склонило негдје у хлад, па дахће и жудно очекује кад ће минути ова досадна врућина. Бијаше ме обладала тешка жеђ, а још је далеко Дундариште, у коме ме очекује као лед студен точак, који шиба и пљушти испод високих и танковијастих букава. Немилице сам гонио коња и, док би човјек попушио лулу дувана, био сам надомак точка, који се још од незапамћена времена зове Ајлучки точак. Из приличне даљине угледах кроз лишће натоварено парипче и два човјека гдје се одмарају крај точка. Они су лежали потрбушке на сувом, сагњилом лишћу, а коњ је, привезан за букву, немарно цоњао одмахујући овда-онда репом. Кад чуше топот коњски, обојица се тргоше иза сна и почеше звјерати око себе. Један је био слијеп. — Помози бог, људи! — Бог ти помого, незнана делијо! — одазва се слијепац, а преко усана му прелетје чудноват осмијех. — Одмарате ли се? — упитах ја кад се напих воде и привезах коња за једну букву. — Одмарамо се и уживамо царску праву… ко и сви остали прошјаци и вјечити путници. Обојица се нешто сашапташе. Вођ устаде и извади гусле које су вириле из једне повеће торбе с коња, а слијепац се промукло накашља: — Како, господине? Како твоје лијепо здравље!? — Добро, добро, слијепче. А како ви? Ми добро! — рече вођ ненадно и спусти гусле слијепцу на крило, па сједе крај нас. — У нас, господине, међе нема. Цар је цар, па му се зна међа и граница, а прошјаку? Прошјаку, рођено моје, нема међе ни границе: пукло испод неба, па куд ти душа твоја жели!… А народ, добар па даје. Даје, брате, и капом и шаком, јер ми ’нако све лијепо и по реду… — Е, немој тако! — претрже га слијепац. — И ми неђе зациганимо. Усићимо се, па нам се не да макнути од куће док нам се штогођ не метне у торбу и не пружи у руку. Тако, брате мој, говори! Немој… Што јест — јест!… Ведар, јасан осмијех, пун радости животне заигра се око усана слијепчевих. Учини му се да му се у том тренутку шупље, унакажене очне дупље испунише сјајем и неизмјерним жаром среће и задовољства. Он се једнако осмјехиваше и пипаше по земљи, док напипа штап, па се одбочи на браду. — Како ти је име слијепче? — Андрија… Андрија Чојкадић. — А оклен си старином? — Оклен сам, питаш? — Да. — Како да ти кажем: старином сам и кућом са Мразова, а сад ми је кућа цијели свијет. Све је моје, а ја јопе свачији — рече и опет се чудновато осмијехну. — Јест, господине! — забрсла вођ. — Право велиш, Андрија: све је наше, а и ми смо свачији, или, ако оћеш, ничији. Суђено нам тако, па мирна Крајина… — Вјере ти, слијепче, јеси ли задовољан судбином!? — Богами, јесам, — одговори слијепац јаким, дубоким гласом, у коме не бијаше ни трунка сумње. — Јесам, рођено моје! Задовољан сам… Испрва — право по души говорити — било ми је мало и жао, знаш, кад сам ослијепио, а послије: ништа! Све се то обикне и заборави… Прије него што ће ми се родити прво и једино мушко дијете, изгубио сам вид. Сви кажу: налик, Андрија, на те, и лијепо је ко златна јабука. Мене све нешто гризе и боли душа што немам очију па да га и ја погледам. Већ је и проговорило. Млого сам га размитио. Узмем га на крило, а он одма: „Цаца, цаца, ђе су ти оци?“… Мени то буде тешко и жао, па га тај час повргнем на земљу, а некакве ме мисли са свију страна сврзу и обладају. Шта туј! — поче се као од нечег Андрија отресати. — Тако ми је суђено од бога, па то ти је. Зар није тако? — викну и чврсто ме ухвати за руку. По гласу и стезању руке видјело се да очекује од мене да речем: „Тако је, Андрија, тако! Суђено ти је, па шта можеш сад?“… Ја то и рекох. — А друго ми је све добро — настави више као за се. — Не могу се ни на што потужити. Што добри тежак има, и нами пружи и дадне. Ваког народа нема надалеко. Само да оће већ једном бог драги и њему да провиди и просвијетли… — О! — викну вођ и одмахну руком. — Народ добар, предобар! Накупимо свега: мрса, вуне, жита, гра, предива… Е, брате, свега! Ено пун товар! Свега имамо… Народ даје, а ми благосиљамо и молимо се милостивом богу за сав ’ришћанлук и нашу вјеру и закон. — Па куд сте сад наканили? — Горе ћемо Змијању — одговори мирно слијепац и поче оправљати гусле. — Да, Змијању ћемо горе! — Одсијече брзо вођ. — Змијање је млого блажно. Овце се сад почињу стрићи, па ће бити вуне до миле воље. Змијање нас одијева, а ови доњи крајеви ране и поје… Вођ је и даље нешто причао и млатао рукама, а ја сам посматрао слијепца како оправља гусле. Руке су му пуне, бијеле и чисте, без жуљева; образи округли и једри, чело високо и малко намрштено, коса свијетла и црна као угљен, а очи… — Андрија! — викнух. Он не чу, јер се бијаше нешто дубоко забавио око гусала… — Андрија! — викнух ја јаче. — А? — трже се он као иза сна. — Вјере ти, назиреш ли имало? — Кад је врло ведро и топло вријеме, обузме ме нека жеља, некаква силна дрктавица од превелике радости. Учини ми се: видим, прогледаћу! Он махну тужно главом и опет се ушути. Тешко му, види се, што га то упитах. Вођ једнако брсла: — Народ добар, предобар!… Али, богами, народ је нешто ови’ пошљедњи година нешто малаксо и у танке нити увео, па му није ни до чег. Свак се забавио о својој муци и невољи. Али јопе даје. Даје, брате, и капом и шаком! Врућина бијаше јењала. Сунце почиње падати на заранке, просијавајући меко кроз лишће које се тихано и једва осјетно покреће и подрхтава. Планина оживље. Чују се узвици пробуђених козара и говедара који крећу благо на попасак. Одјекују кроз шуму довикивања чобанска и потмула, пригушена јека звона. — Андрија! — викну вођ. Јењала врућина. Да се крећемо! Далеко је Змијање. Загуди мало господину, па да се иде већ… Слијепац усправи гусле на крилу и, дрхћући, превуче гудалом. Јекну болно струна кроз планину. Дрхћу прсти, јеца слијепчево грло и звуци се, меки и дубоки, разлијевају испод суморних, ћутљивих букава, које се пркосно небу дижу, обасјане и освијетљене изнемоглом свјетлошћу пошљедњих сунчаних зрака. Слијепац заврши пјесму и пошљедњи звуци одјекнуше силно и бурно кроз планину: <center>''Рани сина па шаљи у војску,<br>Србија се умирит не може.''</center> Учини ми се да се од ових снажних и поноситих ријечи затресе планина, зашуморише букве и као да све око мене оживље и поче дисати новом снагом и животом… Просјаци се дигоше и брзо изгубише у планини. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] mc7x4mu4n31ow60fdsgycjdt79rign8 0 61206 144302 2026-06-13T10:51:26Z Galicijac 19151 израда странице 144302 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Папакало | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Штампано у Политици, III/1905, бр. 670, а одмах затим и у Српском цвећу, II/1906, бр. 3. Ову цртицу Кочић није уносио у своје збирке. }} Још као дијете, кад сам дошао у манастир Гомјеницу, затекао сам Папакала међу манастирским момцима. Он је био пола ђак, а пола момак. У то вријеме манастир је био далеко на гласу са својих чудноватих калуђера, а још више с чудноватијих ђака и момака. Много су се приче причале и разносиле по нашој крвавој Крајини о некаквом Петру Лемуту, Мићи Шињори, Обраду Балабану, о Пивељи и Савељи, и о некаквом бијесном Морачи и Гарачи, а највише се говорило и причало о Ђурашину Папакалу. O гомјеничким калуђерима и о њиховим згодама и незгодама ишло је такође тајанствено шапутање од уста до уста по свој Босни и Херцеговини. Говорило се и упорно тврдило да њих не обара ни најроднија шљивова грана, нити их бије зрно, ма и златно било, из најбоље пушке. Живјело се у то вријеме, како стари данас болно уздишу, веселим, безбрижним, пуним и једрим животом. За сопру се сједало око Митровдана, а устајало о Ђурђевдану. То је било као неко јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини. Изумријеше старе делије, па нестаде и оног старинског живота за којим се данас толико много уздише. Чини ми се само да га чујем и осјећам у оним тамним и густим шумама, кад кроз њих заурличу силне вјетруштине. Од свију старих делија и момака најдуже се у животу одржао Ђурашин Папакало. Он је био ко пошљедњи изданак оног старог кола људи и оног старинског времена и живота, на који се ново доба пакосно и заједљиво кесери и церека. Папакало је то болно осјећао и клонио се и нових људи и новог живота. Све га је ново болело и вријеђало. И кад пошљедњи његов игуман премину, он као да сасвим занијеми. Нови му манастирски настојитељ одузе кључе од подрума и амбара, забрани му да не прислужује кандила и да не чита више ''Вјерују'' на служби, које је он непрекидно пуних тридесет година читао. То је било његово, дугим годинама освештано право, које му никад није нико и никад порицао. Често су га болна на рукама доносили из ћелије у цркву да очита ''Вјерују''. Кад очита, онда га опет однесу натраг у ћелију. То је био неки обичај, који се морао чувати и чувао се док се не појавише нови људи. — Ти си, брате, празнослов и прост човјек — вели му нови игуман. — Сваку ријеч наопако изговориш. То данас више не иде. Па онда оно твоје: „Па… па… Вјерују . па… па… во јединога…“ Два ти дебела сата треба док очиташ једно ''Вјерују'', а данас се више не сједа за сопру о Митровдану а устаје о Ђурђевдану, ко што је то могло некад бити. Папакало је скамењено ћутао. Иако су му старачке усне заигравале да реку коју ријеч, он их је грчевито стезао, јер се бојао да не рече што неприкладно и неразборито. — Боже мој, боже, куд наше вријеме прође — уздахну и погледа изнад манастира у низ гробове у којима почиваху његови мили и драги другови. — Настаде пошљедње вријеме. Дође оно: Устајте, ви мртви, да лијежемо ми живи. Од тога доба Папакало је само шутио и у својој се ћелији молио тихо и скрушено богу да га прими себи. Бјежао је од свега, сваког, јер му се чинило да га свак попријеко гледа и презире. У цркву није одлазио, али се и даље борио за своја права: да на служби чита ''Вјерују''. Сваке недјеље и празника, кад се чини служба, он стане крај црквеног прозора и пази кад ће доћи ред да се чита ''Вјерују''. Кад чује ријечи из олтара на које долази ''Вјерују'', онда се прекрсти и дубоко поклони, па настави читати… Тако је то ишло до смрти његове. Ново вријеме је из дана у дан све јаче и немилостивије шибало својим снажним крилима на све стране и обарало старе обичаје и навике које од памтивјека владаху у овој светој обитељи. У манастиру се живот сасвим бијаше измијенио и преобразио. Нестаде оног богатог и искреног чашћавања и гошћења; не одјекују више страшни штуцови иза пуних сопара, нити се прелијева у оним крупним цариградским филџанима блистава и жута шљивовица од седам година. Мину, мину - све мину, и прође ко слатки дјетињи сан! Папакала је нешто невидљиво стезало и гушило. Увијек је туробан, увијек замишљен! Не ради ништа, а у пошљедње доба слабо је што и јео. Преко дана не излази из своје ћелијице, која је препуна босиља, девесиља, јабука и крушака што му народ ко милошту даје о празницима и зборовима. O, како је то некад слатко мирисало и опајало, а данас ништа не осјећа, већ само из дана у дан уздише: — Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу ''невидљиви окови''! Пролазе досадни дани, нижу се црне и тешке ноћи, а несретни Папакало, осамљен, увријеђен и понижен, копни и вене. Већ је сав изнемого и обијелио као овца. Нигдје никог да му каже бар коју слатку и утјешну ријеч! Он је са леденом језом у срцу осјећао како се све око њег измијенило: нигдје милости и топлог искреног сажаљења. Биле су зимске задушнице. Кроз огољело и спржено грање звиждали су снажни вјетрови. Небо је било мрачно, а по земљи пукла страховита снијежна бјелина без краја и конца. Папакало изашао на гробље својих старих другова, па иде од гроба до гроба и припаљује свијеће, али док једну запали, друга се угаси. Вјетар звижди и трне свијеће, а у старом Папакалу распламтјела жеља да на свим гробовима својих другова прислужи не једну свијећу и да све горе у исто вријеме. Ено га, прислужио је на гробу игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна. Али док је, дрхћући, припаљивао свијеће на шупљикавим и потамњелим биљезима Савеље и Пивеље, и бијесног Мораче и Гараче, већ су се све остале биле угасиле. Њега то болно дирну и учини му се као да из гробова игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна зачуше ријечи, пуне горког пријекора: — Рабе божји, шта ти учинисмо за живота својега, те не прислужи свијеће на гробовима нашим! Сви те једнако вољесмо и лијепо живјесмо во времја живота нашего… Он остави освијетљене гробове Савеље и Пивеље, бијесног Гарача и Мораче, и тихо плачући приђе гробовима игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна и прислужи свијеће на гробовима њиховим. Онда припали и себи свијећу и леже између потамњелих биљега. Уз тихано шумљење планинских вјетрова горијаху воштане и миришљаве свијеће и полагано издисаше једно јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] i1ujo1lc1nnzkhrumft3o4wzp8ufula 144314 144302 2026-06-13T11:40:17Z Galicijac 19151 додао извор 144314 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Папакало | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Штампано у Политици, III/1905, бр. 670, а одмах затим и у Српском цвећу, II/1906, бр. 3. Ову цртицу Кочић није уносио у своје збирке. }} Још као дијете, кад сам дошао у манастир Гомјеницу, затекао сам Папакала међу манастирским момцима. Он је био пола ђак, а пола момак. У то вријеме манастир је био далеко на гласу са својих чудноватих калуђера, а још више с чудноватијих ђака и момака. Много су се приче причале и разносиле по нашој крвавој Крајини о некаквом Петру Лемуту, Мићи Шињори, Обраду Балабану, о Пивељи и Савељи, и о некаквом бијесном Морачи и Гарачи, а највише се говорило и причало о Ђурашину Папакалу. O гомјеничким калуђерима и о њиховим згодама и незгодама ишло је такође тајанствено шапутање од уста до уста по свој Босни и Херцеговини. Говорило се и упорно тврдило да њих не обара ни најроднија шљивова грана, нити их бије зрно, ма и златно било, из најбоље пушке. Живјело се у то вријеме, како стари данас болно уздишу, веселим, безбрижним, пуним и једрим животом. За сопру се сједало око Митровдана, а устајало о Ђурђевдану. То је било као неко јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини. Изумријеше старе делије, па нестаде и оног старинског живота за којим се данас толико много уздише. Чини ми се само да га чујем и осјећам у оним тамним и густим шумама, кад кроз њих заурличу силне вјетруштине. Од свију старих делија и момака најдуже се у животу одржао Ђурашин Папакало. Он је био ко пошљедњи изданак оног старог кола људи и оног старинског времена и живота, на који се ново доба пакосно и заједљиво кесери и церека. Папакало је то болно осјећао и клонио се и нових људи и новог живота. Све га је ново болело и вријеђало. И кад пошљедњи његов игуман премину, он као да сасвим занијеми. Нови му манастирски настојитељ одузе кључе од подрума и амбара, забрани му да не прислужује кандила и да не чита више ''Вјерују'' на служби, које је он непрекидно пуних тридесет година читао. То је било његово, дугим годинама освештано право, које му никад није нико и никад порицао. Често су га болна на рукама доносили из ћелије у цркву да очита ''Вјерују''. Кад очита, онда га опет однесу натраг у ћелију. То је био неки обичај, који се морао чувати и чувао се док се не појавише нови људи. — Ти си, брате, празнослов и прост човјек — вели му нови игуман. — Сваку ријеч наопако изговориш. То данас више не иде. Па онда оно твоје: „Па… па… Вјерују . па… па… во јединога…“ Два ти дебела сата треба док очиташ једно ''Вјерују'', а данас се више не сједа за сопру о Митровдану а устаје о Ђурђевдану, ко што је то могло некад бити. Папакало је скамењено ћутао. Иако су му старачке усне заигравале да реку коју ријеч, он их је грчевито стезао, јер се бојао да не рече што неприкладно и неразборито. — Боже мој, боже, куд наше вријеме прође — уздахну и погледа изнад манастира у низ гробове у којима почиваху његови мили и драги другови. — Настаде пошљедње вријеме. Дође оно: Устајте, ви мртви, да лијежемо ми живи. Од тога доба Папакало је само шутио и у својој се ћелији молио тихо и скрушено богу да га прими себи. Бјежао је од свега, сваког, јер му се чинило да га свак попријеко гледа и презире. У цркву није одлазио, али се и даље борио за своја права: да на служби чита ''Вјерују''. Сваке недјеље и празника, кад се чини служба, он стане крај црквеног прозора и пази кад ће доћи ред да се чита ''Вјерују''. Кад чује ријечи из олтара на које долази ''Вјерују'', онда се прекрсти и дубоко поклони, па настави читати… Тако је то ишло до смрти његове. Ново вријеме је из дана у дан све јаче и немилостивије шибало својим снажним крилима на све стране и обарало старе обичаје и навике које од памтивјека владаху у овој светој обитељи. У манастиру се живот сасвим бијаше измијенио и преобразио. Нестаде оног богатог и искреног чашћавања и гошћења; не одјекују више страшни штуцови иза пуних сопара, нити се прелијева у оним крупним цариградским филџанима блистава и жута шљивовица од седам година. Мину, мину - све мину, и прође ко слатки дјетињи сан! Папакала је нешто невидљиво стезало и гушило. Увијек је туробан, увијек замишљен! Не ради ништа, а у пошљедње доба слабо је што и јео. Преко дана не излази из своје ћелијице, која је препуна босиља, девесиља, јабука и крушака што му народ ко милошту даје о празницима и зборовима. O, како је то некад слатко мирисало и опајало, а данас ништа не осјећа, већ само из дана у дан уздише: — Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу ''невидљиви окови''! Пролазе досадни дани, нижу се црне и тешке ноћи, а несретни Папакало, осамљен, увријеђен и понижен, копни и вене. Већ је сав изнемого и обијелио као овца. Нигдје никог да му каже бар коју слатку и утјешну ријеч! Он је са леденом језом у срцу осјећао како се све око њег измијенило: нигдје милости и топлог искреног сажаљења. Биле су зимске задушнице. Кроз огољело и спржено грање звиждали су снажни вјетрови. Небо је било мрачно, а по земљи пукла страховита снијежна бјелина без краја и конца. Папакало изашао на гробље својих старих другова, па иде од гроба до гроба и припаљује свијеће, али док једну запали, друга се угаси. Вјетар звижди и трне свијеће, а у старом Папакалу распламтјела жеља да на свим гробовима својих другова прислужи не једну свијећу и да све горе у исто вријеме. Ено га, прислужио је на гробу игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна. Али док је, дрхћући, припаљивао свијеће на шупљикавим и потамњелим биљезима Савеље и Пивеље, и бијесног Мораче и Гараче, већ су се све остале биле угасиле. Њега то болно дирну и учини му се као да из гробова игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна зачуше ријечи, пуне горког пријекора: — Рабе божји, шта ти учинисмо за живота својега, те не прислужи свијеће на гробовима нашим! Сви те једнако вољесмо и лијепо живјесмо во времја живота нашего… Он остави освијетљене гробове Савеље и Пивеље, бијесног Гарача и Мораче, и тихо плачући приђе гробовима игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна и прислужи свијеће на гробовима њиховим. Онда припали и себи свијећу и леже између потамњелих биљега. Уз тихано шумљење планинских вјетрова горијаху воштане и миришљаве свијеће и полагано издисаше једно јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] qxq96gscz5putok4cjqzgnmvct8kua5 0 61207 144303 2026-06-13T10:59:26Z Galicijac 19151 израда странице 144303 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Илица Одалица и Лазица Вуцалица | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Објављено у београдском Дневном листу ХХII/1904, бр. 354, а затим тек у Целокупним делима, које је приредила Зора Вуловић 1932. године. }} Надалеко су чувени Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица. Па ко су они кад су тако разглашени? Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица су пошљедњи тужни остаци многобројних сеоских трговчића ’одалица. Много је њих било за турског суда. Као што свега старог полагано нестаје, тако су се и они из године у годину све више губили. Калаба, Шобота, Белемез, Торбица и многи други данас више не „’одају“. Торбица је носао меку робу. Осим тога куповао је и прњу. Оптужише га да вара жене на поњави, те му, сиромаху, „котарски уред као суд“ одузе дозволу. Тако је и с другима било. Многи су они можда и помрли. Многи су се опет забили у наше касабице, те се зими уз какву сиромашну, али обично подебелу удовицу паре, а љети раде у башчи код богатијих газда. Неки се још нису оставили трговине, већ купују старе ствари па их препродају. За Белемеза кажу да је негдје у Посавини отворио дућан, па само прњу и кости купује, те их по машини некуд у свијет шаље. Од свију ових трговчића што их ја тубим, најстарији је Илица ’Одалица. Већ пуних четрдесет година бори се он с планинским мећавама, вјетровима, кишама и вересијом. „Вересијо, вересијо, у гроб ћеш ме прије времена оћерати!“ Лазица се неке године почео за њим вуцати, те га прозваше Вуцалица. Друкчије се они зову код „котарског уреда као суда“. То свијет не зна, па не знам ни ја. Не мрзе се. Увијек заједно иду: Илица напријед, а Лазица за њим. Само кад се напију и посваде онда се растану, али гдје се први пут виде, ту се и умире. Од села до села, од збора до збора, од цркве до цркве, од куће до куће, ходају они и носе робу. Имају они као год и попови свој крај, своја села куда пролазе и проносе робу. У друга села неће ни да завире, јер их тамо свијет не зна, нити знају они свијета. — Сто пута сам каз’о да се држиш свог села, будало једна! — грдио је Илица Лазицу, јер је био зашао у непозната села, те мало није платио главом. Лазица је извадио дозволу од котарског уреда као суда, а Илица је само поднио с молбом ферман, који му је још султан издао, котарском уреду као суду, да га славно исти потврди и мурлеише. „Котарски уред као суд у Б. Б. није обнашао удовољити препокорној молби Илице Н. званог ’Одалице, ходајућег ситничара, већ му на основи фермана Његовог Царског Величанства Султана милостиво подиељује нову дозволу.“ Поврх свега тога Илица носи још и дан дањи султанов ферман у великој пртеној кеси, у којој и паре држи. Кад год одријеши кесу, погледа у ферман, па уздахне: „Мој вермане, мој златни земане!“ Дају много и на вересију, па их и свијет добро пази и свака их кућа лијепо дочека кад пану на конак. Што у једног има, можеш наћи и код другог: керице, рудице, мавеза, ризе, оптоке, свиле, бројаница, ђинђува и многих других ситница и керевека. Продају они и бољу, дуплију робу: чивит, без, косе, брусове, каву, шећер. Соли немају. Гдјекад им у бисагама можеш наћи и по два, три кила бијелог или црвеног дувана, иако су на то заборавили извадити дозволу. Много су они препатили и много штошта доживјели. Надалеко и нашироко причају се и проносе њихове многобројне згоде и незгоде које су их сналазиле у дугом низу година њиховог бескућног и луталачког живота. Нарочито се Илица ’Одалица свагдје хвали и поноси својом кабастом тежином и дубоким, свјежим досјеткама. Ја ћу вам, драги читаоци, овом приликом, како се то већ обично каже, испричати једну такву цртицу Иличине досјетљивости. Било је то прије десетак година, на вашару у В. В. Показивали су у једној комендији најдебљег и најтежег човјека на свијету. — Извол’те унутра за видети најдебло и најтешко човек на цело свет! Извол’те, извол’те! Господа плаћају сексер, госпоје грош и маријаш, ђаци и војници само пет марјаши! Извол’те, госпоја! — окрену се комендијаш једној сељанци. — Потпрни се ти, мој драги, са својом капом а немој са мном! — рече застиђена сељанка, па се изгуби у свијету. Илица се прогура кроз свијет. — ’Ајде, извол’те господин газда, унутра! — виче му комендијаш. — Је ли ти, Швабо, шта би ти рек’о за овог побру? — испрси се Илица и уприје прст у се. — Како би ова роба могла код тебе проћи? А, мајка ти стара, жито ти родило? — Извол’те, извол’те — само још данас. — Чекај мало, Швабо! Сабур, жито ти родило! Народе! — окрену се Илица свијету што је стајао иза њега. — Народе, чуј и почуј! Овај нас Швабо, жито му родило — вара! Ја сам тежи и дебљи од оног његовог чојека, јер мене ни царски кантар не море поднијети! Не бацајте узалуд паре! Престаде свијет улазити у комендију. Видје комендијаш да не остаје ништа друго него да се Иличина воља испуни: да се потегну на царском кантару. — Не могу ја тако лако свога гласа упуштити! — вели Илица. — Да се потегнемо на царском кантару!… — Тако је! — повика свијет. — Што би ми њему давали паре џабе! — Ето га! — викну народ кад угледа најдебљег и најтежег човјека на даскама пред комендијом како се рукује са Илицом. — O, грдна рано, да су оно два прасца што би чојек за њи’ силне паре згрн’о! — насмија се неко. Дуго су нешто разговарали. Илица се окрену па викну: — Народе, добро отвори очи! Још су нешто ћућорили. — Слеже се свијет са свију страна. — Е, народе мој, жито ти родило! Ето, видио си и брез једне паре најдебљег и најтежег човјека на цијелом свијету! — викну Илица и изгуби се у вашару. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] ed4wzh92b0vefl0a5pepi1ssuwo6mzt 144315 144303 2026-06-13T11:40:44Z Galicijac 19151 додао извор 144315 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Илица Одалица и Лазица Вуцалица | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Објављено у београдском Дневном листу ХХII/1904, бр. 354, а затим тек у Целокупним делима, које је приредила Зора Вуловић 1932. године. }} Надалеко су чувени Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица. Па ко су они кад су тако разглашени? Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица су пошљедњи тужни остаци многобројних сеоских трговчића ’одалица. Много је њих било за турског суда. Као што свега старог полагано нестаје, тако су се и они из године у годину све више губили. Калаба, Шобота, Белемез, Торбица и многи други данас више не „’одају“. Торбица је носао меку робу. Осим тога куповао је и прњу. Оптужише га да вара жене на поњави, те му, сиромаху, „котарски уред као суд“ одузе дозволу. Тако је и с другима било. Многи су они можда и помрли. Многи су се опет забили у наше касабице, те се зими уз какву сиромашну, али обично подебелу удовицу паре, а љети раде у башчи код богатијих газда. Неки се још нису оставили трговине, већ купују старе ствари па их препродају. За Белемеза кажу да је негдје у Посавини отворио дућан, па само прњу и кости купује, те их по машини некуд у свијет шаље. Од свију ових трговчића што их ја тубим, најстарији је Илица ’Одалица. Већ пуних четрдесет година бори се он с планинским мећавама, вјетровима, кишама и вересијом. „Вересијо, вересијо, у гроб ћеш ме прије времена оћерати!“ Лазица се неке године почео за њим вуцати, те га прозваше Вуцалица. Друкчије се они зову код „котарског уреда као суда“. То свијет не зна, па не знам ни ја. Не мрзе се. Увијек заједно иду: Илица напријед, а Лазица за њим. Само кад се напију и посваде онда се растану, али гдје се први пут виде, ту се и умире. Од села до села, од збора до збора, од цркве до цркве, од куће до куће, ходају они и носе робу. Имају они као год и попови свој крај, своја села куда пролазе и проносе робу. У друга села неће ни да завире, јер их тамо свијет не зна, нити знају они свијета. — Сто пута сам каз’о да се држиш свог села, будало једна! — грдио је Илица Лазицу, јер је био зашао у непозната села, те мало није платио главом. Лазица је извадио дозволу од котарског уреда као суда, а Илица је само поднио с молбом ферман, који му је још султан издао, котарском уреду као суду, да га славно исти потврди и мурлеише. „Котарски уред као суд у Б. Б. није обнашао удовољити препокорној молби Илице Н. званог ’Одалице, ходајућег ситничара, већ му на основи фермана Његовог Царског Величанства Султана милостиво подиељује нову дозволу.“ Поврх свега тога Илица носи још и дан дањи султанов ферман у великој пртеној кеси, у којој и паре држи. Кад год одријеши кесу, погледа у ферман, па уздахне: „Мој вермане, мој златни земане!“ Дају много и на вересију, па их и свијет добро пази и свака их кућа лијепо дочека кад пану на конак. Што у једног има, можеш наћи и код другог: керице, рудице, мавеза, ризе, оптоке, свиле, бројаница, ђинђува и многих других ситница и керевека. Продају они и бољу, дуплију робу: чивит, без, косе, брусове, каву, шећер. Соли немају. Гдјекад им у бисагама можеш наћи и по два, три кила бијелог или црвеног дувана, иако су на то заборавили извадити дозволу. Много су они препатили и много штошта доживјели. Надалеко и нашироко причају се и проносе њихове многобројне згоде и незгоде које су их сналазиле у дугом низу година њиховог бескућног и луталачког живота. Нарочито се Илица ’Одалица свагдје хвали и поноси својом кабастом тежином и дубоким, свјежим досјеткама. Ја ћу вам, драги читаоци, овом приликом, како се то већ обично каже, испричати једну такву цртицу Иличине досјетљивости. Било је то прије десетак година, на вашару у В. В. Показивали су у једној комендији најдебљег и најтежег човјека на свијету. — Извол’те унутра за видети најдебло и најтешко човек на цело свет! Извол’те, извол’те! Господа плаћају сексер, госпоје грош и маријаш, ђаци и војници само пет марјаши! Извол’те, госпоја! — окрену се комендијаш једној сељанци. — Потпрни се ти, мој драги, са својом капом а немој са мном! — рече застиђена сељанка, па се изгуби у свијету. Илица се прогура кроз свијет. — ’Ајде, извол’те господин газда, унутра! — виче му комендијаш. — Је ли ти, Швабо, шта би ти рек’о за овог побру? — испрси се Илица и уприје прст у се. — Како би ова роба могла код тебе проћи? А, мајка ти стара, жито ти родило? — Извол’те, извол’те — само још данас. — Чекај мало, Швабо! Сабур, жито ти родило! Народе! — окрену се Илица свијету што је стајао иза њега. — Народе, чуј и почуј! Овај нас Швабо, жито му родило — вара! Ја сам тежи и дебљи од оног његовог чојека, јер мене ни царски кантар не море поднијети! Не бацајте узалуд паре! Престаде свијет улазити у комендију. Видје комендијаш да не остаје ништа друго него да се Иличина воља испуни: да се потегну на царском кантару. — Не могу ја тако лако свога гласа упуштити! — вели Илица. — Да се потегнемо на царском кантару!… — Тако је! — повика свијет. — Што би ми њему давали паре џабе! — Ето га! — викну народ кад угледа најдебљег и најтежег човјека на даскама пред комендијом како се рукује са Илицом. — O, грдна рано, да су оно два прасца што би чојек за њи’ силне паре згрн’о! — насмија се неко. Дуго су нешто разговарали. Илица се окрену па викну: — Народе, добро отвори очи! Још су нешто ћућорили. — Слеже се свијет са свију страна. — Е, народе мој, жито ти родило! Ето, видио си и брез једне паре најдебљег и најтежег човјека на цијелом свијету! — викну Илица и изгуби се у вашару. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] 8tpilj9t1ma4k4eir400iz11t30okdi 0 61208 144304 2026-06-13T11:03:55Z Galicijac 19151 израда странице 144304 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Чврко | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ова цртица објављена је у листу Дан, II/1906, бр. 1 и није прештампавана за Кочићевог живота. Није ушла ни у Целокупна дела Кочићева 1932. него тек у његова Дјела I. 1951 (приредио Ника Милићевић). }} Иако му то није било ни име ни презиме, у селу га је свак тако звао. Али му то нико није смио у очи рећи. Говорено му је тако иза леђа, а никад пред њим. Уз пошљедњу буну дошао је неоклен отуд из дубоке Крајине с једним братом, кога су му убили сережани у оно прво мутно вријеме, кад је од сережанске пушке пропиштало материно млијеко наших отаца и наше старије браће. Страшно је то вријеме било! Ми, тадашња дјеца, ми се још и данас сјећамо тога, и данас као да кроз нашу душу струји и пишти оно жалобитно цвиљење и кукање наших матера и сестара кад сережани у поноћи дигну човјека из куће и поведу касарни. Ми се и данас сјећамо оних страшних људи у црним, чованим хаљинама и црвеним капама, који су говорили нашим језиком ачећи се и заносећи мало на њемачки, да би се оцевима нашим и мајкама нашим чинили страшнији, важнији и ученији. Нама још никако не излази из памети она груба звјерска, полублесаста лица, која за вјечита времена проклеше мајке наше и наше сестре. Нама се чини као да и данас слушамо негдје у даљини ријеч њиховог цвиљења, кукања и проклињања. Чврку и брата му једне мрачне и кишовите ноћи дигоше иза сопре, свезаше у тешке лисичине и одведоше касарни ти исти сережани. Зашто, још се ни данас не зна, нити ће се икад знати. Кроз густу и црну помрчину разлијегали су се ударци тешких, окованих кундака уз дубок, протегнут јаук: — Немојте, браћо! Немојте, браћо, ако за бога једног знате! Једна смо вјера и једна крв… Јаој! — ломило се испрекидано запомагање пољем испод села, праћено силним звиждањем планинских вјетрова, али из села није их пратило жалостивно лелекање као друге, јер немађаху никог од родбине и својати. Друге вечери након ове страховите ноћи стајао је Чврко сам, без брата, на кућном прагу, сломљен и сатрвен, са неизмјерним болом и распламћелом мржњом у души. Одједном се трже из дубоког премишљања, узе с верига котао воде, сали на огњиште и суну у ноћ. Од те вечери његова је кућа стајала накрај села нијема и пуста, затворена мртвим коцем. Он је пошао по најму, али се ни у једног домаћина није могао дуље времена задржати. Не прође ни петнаест дана, а он ће домаћину: — Имам ли ја штогођ да примим од тебе? — А што? — Тако, оћу да идем. — Куда? — Не знам ни ја, али оћу да идем, куд било… Послије је радио на надницу, па би често пута у пола дана остављао посао и тражио да му се плати пола дневнице, те би пребацио преко себе гуњ, и одшврљао некуд у свијет као метиљаво бравче. Свијет је само слијегао раменима и шутио. Кад би се он гдје појавио, свакога је обузимала некаква језива слутња. Свак га се је клонио и бјежао од њега као од какве нечастиве напасти. — Овај чојек нешто крупно и тешко носи на својој души! — шаптала су уста устима која нису знала за ону страховиту, мрачну ноћ. Чврко је само шутио — шутио и о нечем премишљао. Кад падне звјездана планинска ноћ, он се изврне на траву и дуго, дуго гледа у небо и звијезде, и све му се чини да кроз ноћ чује оно запомагање и јаук, кад му брата у немилој помрчини нестаде. Његова кућица накрај села, затворена мртвим коцем и обливена пуном свјетлошћу дизала се као каква авет, и он је из ње слушао сваке вечери пријекорне и грке ријечи, које је он једини разумио. То га је једном дубоко дирнуло, заболило и подстакло да ''изврши'' оно што од давних дана носи на души својој. И те ноћи њега нестаде негдје. Чврко је сједио као и увијек на трави, зурећи укочено у модре, планинске врхове, поврх којих се дизаше немарно пун, крвав мјесец. Кроз освјежавну мјесечину хујило је тихо и меко, тајанствено и језиво шапутање, које обузимаше и опијаше душу његову. На највишој јели према њему дрхтала је у суморној свјетлости крвава глава са црвеном капом на којој се тужно прелијеваху блистави знаци некадашње снаге и моћи. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} [[Категорија:Петар Кочић]] 08qn143qqcvyx2kari1yxz85ceiebw3 144316 144304 2026-06-13T11:41:16Z Galicijac 19151 додао извор 144316 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Чврко | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке=Ова цртица објављена је у листу Дан, II/1906, бр. 1 и није прештампавана за Кочићевог живота. Није ушла ни у Целокупна дела Кочићева 1932. него тек у његова Дјела I. 1951 (приредио Ника Милићевић). }} Иако му то није било ни име ни презиме, у селу га је свак тако звао. Али му то нико није смио у очи рећи. Говорено му је тако иза леђа, а никад пред њим. Уз пошљедњу буну дошао је неоклен отуд из дубоке Крајине с једним братом, кога су му убили сережани у оно прво мутно вријеме, кад је од сережанске пушке пропиштало материно млијеко наших отаца и наше старије браће. Страшно је то вријеме било! Ми, тадашња дјеца, ми се још и данас сјећамо тога, и данас као да кроз нашу душу струји и пишти оно жалобитно цвиљење и кукање наших матера и сестара кад сережани у поноћи дигну човјека из куће и поведу касарни. Ми се и данас сјећамо оних страшних људи у црним, чованим хаљинама и црвеним капама, који су говорили нашим језиком ачећи се и заносећи мало на њемачки, да би се оцевима нашим и мајкама нашим чинили страшнији, важнији и ученији. Нама још никако не излази из памети она груба звјерска, полублесаста лица, која за вјечита времена проклеше мајке наше и наше сестре. Нама се чини као да и данас слушамо негдје у даљини ријеч њиховог цвиљења, кукања и проклињања. Чврку и брата му једне мрачне и кишовите ноћи дигоше иза сопре, свезаше у тешке лисичине и одведоше касарни ти исти сережани. Зашто, још се ни данас не зна, нити ће се икад знати. Кроз густу и црну помрчину разлијегали су се ударци тешких, окованих кундака уз дубок, протегнут јаук: — Немојте, браћо! Немојте, браћо, ако за бога једног знате! Једна смо вјера и једна крв… Јаој! — ломило се испрекидано запомагање пољем испод села, праћено силним звиждањем планинских вјетрова, али из села није их пратило жалостивно лелекање као друге, јер немађаху никог од родбине и својати. Друге вечери након ове страховите ноћи стајао је Чврко сам, без брата, на кућном прагу, сломљен и сатрвен, са неизмјерним болом и распламћелом мржњом у души. Одједном се трже из дубоког премишљања, узе с верига котао воде, сали на огњиште и суну у ноћ. Од те вечери његова је кућа стајала накрај села нијема и пуста, затворена мртвим коцем. Он је пошао по најму, али се ни у једног домаћина није могао дуље времена задржати. Не прође ни петнаест дана, а он ће домаћину: — Имам ли ја штогођ да примим од тебе? — А што? — Тако, оћу да идем. — Куда? — Не знам ни ја, али оћу да идем, куд било… Послије је радио на надницу, па би често пута у пола дана остављао посао и тражио да му се плати пола дневнице, те би пребацио преко себе гуњ, и одшврљао некуд у свијет као метиљаво бравче. Свијет је само слијегао раменима и шутио. Кад би се он гдје појавио, свакога је обузимала некаква језива слутња. Свак га се је клонио и бјежао од њега као од какве нечастиве напасти. — Овај чојек нешто крупно и тешко носи на својој души! — шаптала су уста устима која нису знала за ону страховиту, мрачну ноћ. Чврко је само шутио — шутио и о нечем премишљао. Кад падне звјездана планинска ноћ, он се изврне на траву и дуго, дуго гледа у небо и звијезде, и све му се чини да кроз ноћ чује оно запомагање и јаук, кад му брата у немилој помрчини нестаде. Његова кућица накрај села, затворена мртвим коцем и обливена пуном свјетлошћу дизала се као каква авет, и он је из ње слушао сваке вечери пријекорне и грке ријечи, које је он једини разумио. То га је једном дубоко дирнуло, заболило и подстакло да ''изврши'' оно што од давних дана носи на души својој. И те ноћи њега нестаде негдје. Чврко је сједио као и увијек на трави, зурећи укочено у модре, планинске врхове, поврх којих се дизаше немарно пун, крвав мјесец. Кроз освјежавну мјесечину хујило је тихо и меко, тајанствено и језиво шапутање, које обузимаше и опијаше душу његову. На највишој јели према њему дрхтала је у суморној свјетлости крвава глава са црвеном капом на којој се тужно прелијеваху блистави знаци некадашње снаге и моћи. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] caal9gsrwmw2diuhe33uf5g0qm6z15z