Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.6 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk Аутор:Радоје Домановић 100 1343 144344 144287 2026-06-16T11:14:33Z Coaorao 19106 /* Реалистичке приповетке */ 144344 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Радоје | презиме = Домановић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1873 | годинасмрти = 1908 | опис = '''Радоје Домановић''' био је српски књижевник. | слика = Radoje_Domanovic.PNG | опис_слике = | википедија = Радоје Домановић | остава = Radoje Domanović | остава_кат = Radoje Domanović }} == Дела == === Сатиричне приповетке === * [[Приповедач Сремац и практикант Вукадин]] (1896; непотпуна) * [[Укидање страсти]] (Написана 14. октобра 1898; Приповетке II, Пожаревац, 1899; Одјек, 1903, бр 25—27; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.) * [[Не разумем]] (Звезда, 1898, бр. 12; Приповетке II, Пожаревац, 1899; Приповетке, С.К. Задруга бр. 97, 1905; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1925.) * [[Позориште у паланци]] (Звезда, 1898, бр. 2—4; Приповетке, С. К. Задруга, бр. 97, 1905.) * [[Демон (Радоје Домановић)|Демон]] (1898) * [[Данга]] (Звезда, 1899, бр. 108 и 109; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд, 1901; Kraljević Marko po drugi put među Srbima i druge satire, Humoristička Knjižnica, sv. 140—143, Zagreb, 1920; Приповетке I, Београд, 1924.) * [[Озбиљне, научне ствари]] (Звезда, 1899, бр. 69- 72, 75—77, 87, 88.) * [[Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића]] (Звезда, 1900, бр. 15—18.) * [[Вођа]] (Звезда, 1901, бр. 1; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Београд 1901; Приповетке I, Београд 1924.) * [[Краљевић Марко по други пут међу Србима]] (1901) * [[Наша посла]] (1901) * [[Нигде спаса]] (1901) * [[Страдија]] (1902) * [[Размишљање једног обичног српског вола]] (1902) * [[Гласам за слепце]] (1902) * [[Сан једног министра]] (1902) * [[Мртво море]] (1902) * [[Сима пензионaр]] (1902) * [[Модерни устанак]] (1902) * [[Митрополитов мачор]] (1904) * [[Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи]] (1905) * [[Божићна прича]] (1905) * [[Краљ Александар по други пут међу Србима]] (1906) === Реалистичке приповетке === * [[Рођен-дан]] (Јавор, 1893, бр. 9; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Објава]] (Написана септембра 1893; Дело, 1894. књ. 2; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Слика са улице]] (Написана 1893; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[На месечини (Радоје Домановић)|На месечини]] (1893) * [[Баба Стана]] (Написана марта 1894; Зора, 1897, бр. 1; Приповетке 11, Пожаревац, 1899.) * [[Снови и јава]] (Написана 1895; Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[На млађима свет остаје]] (Написана 1896; Зора, 1897, бр. 6—10; Приповетке I, Пожаревац, 1899.) * [[Смрт]] (Написана октобра 1896; Зора, 1899, бр. 2.) * [[А хлеба!]] (Написана октобра 1898; Нова Искра, 1899, бр. 1; Приповетке II, Пожаревац 1899.) * [[Замена]] (Звезда, 1898, бр. 31 и 32; Братимство, 1901, бр. 50 52.) * [[Ја сам Србин]] (Написана 12. јануара 1899; Братимство, 1901, бр. 12—14.) * [[На раскршћу]] (Дело, 1899, књ. 21.) * [[Разорена срећа]] (Полицијски Гласник, 1899, бр. 2.) * [[Промашена срећа]] (Приповетке II, Пожаревац, 1899.) * [[Идеалиста]] (Написана 6. марта 1899; Звезда, 1899, бр. 26—30; Приповетке I, 1924.) * [[Певачев Ускрс]] (Написана 9. априла 1899; Нова Искра, 1899, бр. 8; Приповетке, С. К. Задруга, бр. 97. 1905.) * [[Успомене из детињства]] (Написано 1899; Ловац,, 1901, бр. 8.) * [[Ловчев записник]] (Написано 1899; Ловац, 1901, бр. 16, 19—22.) * [[Освета (Радоје Домановић)|Освета]] (1899) * [[Под храстом]] (Нова Искра, 1900, бр. 5; Цариградски Гласник, 1900, бр. 25.) * [[Срећа]] (Написана августа 1900; Цариградски Гласник, 1900, бр. 49 (под насловом Човекова сладост); Босанска Вила, 1903, бр. 3—5 (измењена); Приповетке С. К. Задруга бр. 97, 1905.) * [[Најтежа осуда]] (1900) * [[Човекова сладост]] (1900) * [[Чудан човек]] (1900) * [[Браћа (Радоје Домановић)]] (1900) * [[Шуле]] (Полицијски Гласник, 1901, бр. 9.) * [[Због љубави]] (Босанска Вила, 1901, бр. 8.) * [[Божје сузе]] (1902) * [[Гучов риболов]] (1902) * [[У сеоској ме’ани]] (1902) * [[Једва једном]] (1903) * [[Слава (Радоје Домановић)|Слава]] (1903) * [[Поред ватре]] === Песме === * [[Слава Шуматовчанима]] (око 1898) * [[Абер дође госпођи Ружици…]] (1905; незавршена) == Дела о Радоју Домановићу == * [[Три приче Радоја Домановића]] (1902), од [[Богдан Поповић|Богдана Поповића]] [[Категорија:Радоје Домановић]] [[Категорија:Српски књижевници]] bfya5v52av1ovkvae07m6q578iu1b8o Аутор:Лаза Костић 100 1492 144337 144324 2026-06-15T12:44:55Z Coaorao 19106 /* Дела */ 144337 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Лаза | презиме = Костић | иницијал_презимена = К | годинарођења = 1841 | годинасмрти = 1910 | опис = '''Лаза Костић''' је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, естетичар и политичар. | слика = Laza Kostić portret.jpg | опис_слике = | википедија = Лаза Костић | вики_цитати = Лаза Костић | остава = | остава_кат = Laza Kostić }} == Дела == === Песме === * [[Иза сна (Лаза Костић)|Иза сна]] (1859) * [[Полажници]] (1859) * [[Стари Циго]] (1859) * [[Опрости ми...|Опрости ми…]] * [[Наше]] * [[Не гледај ме...|Не гледај ме…]] * [[Срце куца...|Срце куца…]] * [[Даници]] * [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] * [[Наискап...|Наискап…]] * [[Љубавни двори]] * [[Збогом, дико! писаћу ти...]] * [[Под Варадином]] * [[Дакле тако...]] * [[Синоћ (Костић, 1862)|Синоћ]] * [[Рањеник (Костић, 1862)|Рањеник]] * [[Сад на срцу]] * [[Москви]] * [[Омладини на збору]] * [[Педесета: Побри Змају Јовану Јовановићу]] * [[Једној Српкињи у споменицу]] * [[Ох, жао ми те је!]] * [[Граов лаз]] * [[Јадрански Прометеј]] * [[Анђелијина песма]] * [[Све што ми је рекла...]] * [[Снове снивам...]] * [[Што ми вене...]] * [[Два се тића побратила]] * [[Анђелчићу...]] * [[„Прерано —“!]] Место проговора * [[Међу звездама]] Љубавне песме *[[Под прозором (Лаза Костић)|Под прозором]] *[[Погреб (Лаза Костић)|Погреб]] *[[После погреба]] *[[Објесен]] *[[Синоћ]] *[[Љубавна гуја]] *[[Рече господ]] *[[Госпођици Л. Д.]] *[[На поносној лађи]] Еј, ропски свете *[[Вече (Лаза Костић)|Вече]] *[[У Срему]] *[[Еј, несрећо...]] *[[Еј, ропски свете!]] *[[Прометеј]] *[[Коло (Лаза Костић)|Коло]] *[[Разговор]] *[[Паризу]] Међу јавом и мед сном *[[Међу јавом и мед сном]] *[[Дим]] *[[Постанак песме]] *[[У ноћи (Лаза Костић)|У ноћи]] *[[Моја дангуба]] (1866) Спомени *[[Над Костом Руварцем]] *[[Над Корнелијем Станковићем]] *[[На парастосу Вука Ст. Караџића]] *[[О Шекспировој тристагодишњици]] *[[Спомен Јовану Андрејевићу]] *[[Светозару Милетићу]] *[[Спомен на Руварца]] *[[На парастосу Јелене Боздине]] *[[Дон Кихоту]] *[[Пролог за Горски вијенац]] Баладе *[[Ђурђеви ступови]] *[[Минадир]] *[[Самсон и Делила]] Химне и молитве *[[Певачка имна Јовану Дамаскину]] *[[Молитва Богородици]] *[[Santa Maria della Salute]] (1909) === Збирке песама === * [[Песме (Л. Костић, 1873.)]] (1873) * [[Песме (Л. Костић, 1909.)]] (1909) === Приповетке === * [[Махараџа]] (1861) * [[Чедо вилино (Лаза Костић)]] (1862) * [[Мученица]] (1863) === Драме === * [[Максим Црнојевић]] * [[Пера Сегединац]] === Критике === * [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]] * [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]] (1870) * [[Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи”]] (1874) === Јавна предавања === * [[О јунацима и женама]] (1867) === Преводи === * [[Превод Илијаде]] (1858), од Хомера * [[Ромео и Јулија (Л. Костић)|Ромео и Јулија]] (1866), од Шекспира * [[Марзељанка]] (1870), од Клод Жозеф Руже де Лил * [[Хамлет (Л. Костић)|Хамлет]] (1887), од Шекспира * [[Краљ Лир (Л. Костић)|Краљ Лир]] (1894), од Шекспира == Дела о Лази Костићу == * [[Лаза Костић (Милан Савић)|Лаза Костић]] (1929), од [[Милан Савић|Милана Савића]] {{DEFAULTSORT:Костић,_Лаза}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] dywlkazgdsnlkn4qkvw54ht1gg5szrd 144341 144337 2026-06-15T17:57:02Z Coaorao 19106 /* Дела о Лази Костићу */ 144341 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Лаза | презиме = Костић | иницијал_презимена = К | годинарођења = 1841 | годинасмрти = 1910 | опис = '''Лаза Костић''' је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, естетичар и политичар. | слика = Laza Kostić portret.jpg | опис_слике = | википедија = Лаза Костић | вики_цитати = Лаза Костић | остава = | остава_кат = Laza Kostić }} == Дела == === Песме === * [[Иза сна (Лаза Костић)|Иза сна]] (1859) * [[Полажници]] (1859) * [[Стари Циго]] (1859) * [[Опрости ми...|Опрости ми…]] * [[Наше]] * [[Не гледај ме...|Не гледај ме…]] * [[Срце куца...|Срце куца…]] * [[Даници]] * [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] * [[Наискап...|Наискап…]] * [[Љубавни двори]] * [[Збогом, дико! писаћу ти...]] * [[Под Варадином]] * [[Дакле тако...]] * [[Синоћ (Костић, 1862)|Синоћ]] * [[Рањеник (Костић, 1862)|Рањеник]] * [[Сад на срцу]] * [[Москви]] * [[Омладини на збору]] * [[Педесета: Побри Змају Јовану Јовановићу]] * [[Једној Српкињи у споменицу]] * [[Ох, жао ми те је!]] * [[Граов лаз]] * [[Јадрански Прометеј]] * [[Анђелијина песма]] * [[Све што ми је рекла...]] * [[Снове снивам...]] * [[Што ми вене...]] * [[Два се тића побратила]] * [[Анђелчићу...]] * [[„Прерано —“!]] Место проговора * [[Међу звездама]] Љубавне песме *[[Под прозором (Лаза Костић)|Под прозором]] *[[Погреб (Лаза Костић)|Погреб]] *[[После погреба]] *[[Објесен]] *[[Синоћ]] *[[Љубавна гуја]] *[[Рече господ]] *[[Госпођици Л. Д.]] *[[На поносној лађи]] Еј, ропски свете *[[Вече (Лаза Костић)|Вече]] *[[У Срему]] *[[Еј, несрећо...]] *[[Еј, ропски свете!]] *[[Прометеј]] *[[Коло (Лаза Костић)|Коло]] *[[Разговор]] *[[Паризу]] Међу јавом и мед сном *[[Међу јавом и мед сном]] *[[Дим]] *[[Постанак песме]] *[[У ноћи (Лаза Костић)|У ноћи]] *[[Моја дангуба]] (1866) Спомени *[[Над Костом Руварцем]] *[[Над Корнелијем Станковићем]] *[[На парастосу Вука Ст. Караџића]] *[[О Шекспировој тристагодишњици]] *[[Спомен Јовану Андрејевићу]] *[[Светозару Милетићу]] *[[Спомен на Руварца]] *[[На парастосу Јелене Боздине]] *[[Дон Кихоту]] *[[Пролог за Горски вијенац]] Баладе *[[Ђурђеви ступови]] *[[Минадир]] *[[Самсон и Делила]] Химне и молитве *[[Певачка имна Јовану Дамаскину]] *[[Молитва Богородици]] *[[Santa Maria della Salute]] (1909) === Збирке песама === * [[Песме (Л. Костић, 1873.)]] (1873) * [[Песме (Л. Костић, 1909.)]] (1909) === Приповетке === * [[Махараџа]] (1861) * [[Чедо вилино (Лаза Костић)]] (1862) * [[Мученица]] (1863) === Драме === * [[Максим Црнојевић]] * [[Пера Сегединац]] === Критике === * [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]] * [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]] (1870) * [[Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи”]] (1874) === Јавна предавања === * [[О јунацима и женама]] (1867) === Преводи === * [[Превод Илијаде]] (1858), од Хомера * [[Ромео и Јулија (Л. Костић)|Ромео и Јулија]] (1866), од Шекспира * [[Марзељанка]] (1870), од Клод Жозеф Руже де Лил * [[Хамлет (Л. Костић)|Хамлет]] (1887), од Шекспира * [[Краљ Лир (Л. Костић)|Краљ Лир]] (1894), од Шекспира == Дела о Лази Костићу == * ''[[Лаза Костић (Милан Савић)|Лаза Костић]]'' (1929), од [[Милан Савић|Милана Савића]] * ''[[Заноси и пркоси Лазе Костића]]'' (1963), од [[Станислав Винавер|Станислава Винавера]] {{DEFAULTSORT:Костић,_Лаза}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] dg4wy0smtcx8ymkzxgup038tczcdik1 144342 144341 2026-06-15T18:12:02Z Coaorao 19106 /* Дела о Лази Костићу */ 144342 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Лаза | презиме = Костић | иницијал_презимена = К | годинарођења = 1841 | годинасмрти = 1910 | опис = '''Лаза Костић''' је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, естетичар и политичар. | слика = Laza Kostić portret.jpg | опис_слике = | википедија = Лаза Костић | вики_цитати = Лаза Костић | остава = | остава_кат = Laza Kostić }} == Дела == === Песме === * [[Иза сна (Лаза Костић)|Иза сна]] (1859) * [[Полажници]] (1859) * [[Стари Циго]] (1859) * [[Опрости ми...|Опрости ми…]] * [[Наше]] * [[Не гледај ме...|Не гледај ме…]] * [[Срце куца...|Срце куца…]] * [[Даници]] * [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] * [[Наискап...|Наискап…]] * [[Љубавни двори]] * [[Збогом, дико! писаћу ти...]] * [[Под Варадином]] * [[Дакле тако...]] * [[Синоћ (Костић, 1862)|Синоћ]] * [[Рањеник (Костић, 1862)|Рањеник]] * [[Сад на срцу]] * [[Москви]] * [[Омладини на збору]] * [[Педесета: Побри Змају Јовану Јовановићу]] * [[Једној Српкињи у споменицу]] * [[Ох, жао ми те је!]] * [[Граов лаз]] * [[Јадрански Прометеј]] * [[Анђелијина песма]] * [[Све што ми је рекла...]] * [[Снове снивам...]] * [[Што ми вене...]] * [[Два се тића побратила]] * [[Анђелчићу...]] * [[„Прерано —“!]] Место проговора * [[Међу звездама]] Љубавне песме *[[Под прозором (Лаза Костић)|Под прозором]] *[[Погреб (Лаза Костић)|Погреб]] *[[После погреба]] *[[Објесен]] *[[Синоћ]] *[[Љубавна гуја]] *[[Рече господ]] *[[Госпођици Л. Д.]] *[[На поносној лађи]] Еј, ропски свете *[[Вече (Лаза Костић)|Вече]] *[[У Срему]] *[[Еј, несрећо...]] *[[Еј, ропски свете!]] *[[Прометеј]] *[[Коло (Лаза Костић)|Коло]] *[[Разговор]] *[[Паризу]] Међу јавом и мед сном *[[Међу јавом и мед сном]] *[[Дим]] *[[Постанак песме]] *[[У ноћи (Лаза Костић)|У ноћи]] *[[Моја дангуба]] (1866) Спомени *[[Над Костом Руварцем]] *[[Над Корнелијем Станковићем]] *[[На парастосу Вука Ст. Караџића]] *[[О Шекспировој тристагодишњици]] *[[Спомен Јовану Андрејевићу]] *[[Светозару Милетићу]] *[[Спомен на Руварца]] *[[На парастосу Јелене Боздине]] *[[Дон Кихоту]] *[[Пролог за Горски вијенац]] Баладе *[[Ђурђеви ступови]] *[[Минадир]] *[[Самсон и Делила]] Химне и молитве *[[Певачка имна Јовану Дамаскину]] *[[Молитва Богородици]] *[[Santa Maria della Salute]] (1909) === Збирке песама === * [[Песме (Л. Костић, 1873.)]] (1873) * [[Песме (Л. Костић, 1909.)]] (1909) === Приповетке === * [[Махараџа]] (1861) * [[Чедо вилино (Лаза Костић)]] (1862) * [[Мученица]] (1863) === Драме === * [[Максим Црнојевић]] * [[Пера Сегединац]] === Критике === * [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]] * [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]] (1870) * [[Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи”]] (1874) === Јавна предавања === * [[О јунацима и женама]] (1867) === Преводи === * [[Превод Илијаде]] (1858), од Хомера * [[Ромео и Јулија (Л. Костић)|Ромео и Јулија]] (1866), од Шекспира * [[Марзељанка]] (1870), од Клод Жозеф Руже де Лил * [[Хамлет (Л. Костић)|Хамлет]] (1887), од Шекспира * [[Краљ Лир (Л. Костић)|Краљ Лир]] (1894), од Шекспира == Дела о Лази Костићу == * ''[[Лаза Костић (Милан Савић)|Лаза Костић]]'' (1929), од [[Милан Савић|Милана Савића]] * ''Лаза Костић'' (1941), од Исидоре Секулић * ''[[Заноси и пркоси Лазе Костића]]'' (1963), од [[Станислав Винавер|Станислава Винавера]] {{DEFAULTSORT:Костић,_Лаза}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] dnczo3mxy836klnhg51qjzx0b4r6zwf 144343 144342 2026-06-16T09:09:14Z Coaorao 19106 /* Дела о Лази Костићу */ 144343 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Лаза | презиме = Костић | иницијал_презимена = К | годинарођења = 1841 | годинасмрти = 1910 | опис = '''Лаза Костић''' је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, естетичар и политичар. | слика = Laza Kostić portret.jpg | опис_слике = | википедија = Лаза Костић | вики_цитати = Лаза Костић | остава = | остава_кат = Laza Kostić }} == Дела == === Песме === * [[Иза сна (Лаза Костић)|Иза сна]] (1859) * [[Полажници]] (1859) * [[Стари Циго]] (1859) * [[Опрости ми...|Опрости ми…]] * [[Наше]] * [[Не гледај ме...|Не гледај ме…]] * [[Срце куца...|Срце куца…]] * [[Даници]] * [[Српкиња (Лаза Костић)|Српкиња]] * [[Наискап...|Наискап…]] * [[Љубавни двори]] * [[Збогом, дико! писаћу ти...]] * [[Под Варадином]] * [[Дакле тако...]] * [[Синоћ (Костић, 1862)|Синоћ]] * [[Рањеник (Костић, 1862)|Рањеник]] * [[Сад на срцу]] * [[Москви]] * [[Омладини на збору]] * [[Педесета: Побри Змају Јовану Јовановићу]] * [[Једној Српкињи у споменицу]] * [[Ох, жао ми те је!]] * [[Граов лаз]] * [[Јадрански Прометеј]] * [[Анђелијина песма]] * [[Све што ми је рекла...]] * [[Снове снивам...]] * [[Што ми вене...]] * [[Два се тића побратила]] * [[Анђелчићу...]] * [[„Прерано —“!]] Место проговора * [[Међу звездама]] Љубавне песме *[[Под прозором (Лаза Костић)|Под прозором]] *[[Погреб (Лаза Костић)|Погреб]] *[[После погреба]] *[[Објесен]] *[[Синоћ]] *[[Љубавна гуја]] *[[Рече господ]] *[[Госпођици Л. Д.]] *[[На поносној лађи]] Еј, ропски свете *[[Вече (Лаза Костић)|Вече]] *[[У Срему]] *[[Еј, несрећо...]] *[[Еј, ропски свете!]] *[[Прометеј]] *[[Коло (Лаза Костић)|Коло]] *[[Разговор]] *[[Паризу]] Међу јавом и мед сном *[[Међу јавом и мед сном]] *[[Дим]] *[[Постанак песме]] *[[У ноћи (Лаза Костић)|У ноћи]] *[[Моја дангуба]] (1866) Спомени *[[Над Костом Руварцем]] *[[Над Корнелијем Станковићем]] *[[На парастосу Вука Ст. Караџића]] *[[О Шекспировој тристагодишњици]] *[[Спомен Јовану Андрејевићу]] *[[Светозару Милетићу]] *[[Спомен на Руварца]] *[[На парастосу Јелене Боздине]] *[[Дон Кихоту]] *[[Пролог за Горски вијенац]] Баладе *[[Ђурђеви ступови]] *[[Минадир]] *[[Самсон и Делила]] Химне и молитве *[[Певачка имна Јовану Дамаскину]] *[[Молитва Богородици]] *[[Santa Maria della Salute]] (1909) === Збирке песама === * [[Песме (Л. Костић, 1873.)]] (1873) * [[Песме (Л. Костић, 1909.)]] (1909) === Приповетке === * [[Махараџа]] (1861) * [[Чедо вилино (Лаза Костић)]] (1862) * [[Мученица]] (1863) === Драме === * [[Максим Црнојевић]] * [[Пера Сегединац]] === Критике === * [[Одговор на „Мњење о Костићевој „Беседи””, од Глише Гершића и А. Хаџића (Л. Костић)]] * [[Јелисавета кнегиња црногорска, од Ђуре Јакшића (Л. Костић)]] (1870) * [[Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи”]] (1874) === Јавна предавања === * [[О јунацима и женама]] (1867) === Преводи === * [[Превод Илијаде]] (1858), од Хомера * [[Ромео и Јулија (Л. Костић)|Ромео и Јулија]] (1866), од Шекспира * [[Марзељанка]] (1870), од Клод Жозеф Руже де Лил * [[Хамлет (Л. Костић)|Хамлет]] (1887), од Шекспира * [[Краљ Лир (Л. Костић)|Краљ Лир]] (1894), од Шекспира == Дела о Лази Костићу == * ''[[Лаза Костић (Милан Савић)|Лаза Костић]]'' (1929), од [[Милан Савић|Милана Савића]] * ''Лаза Костић'' (1941), од Исидоре Секулић * ''[[Заноси и пркоси Лазе Костића]]'' (19??), од [[Станислав Винавер|Станислава Винавера]] {{DEFAULTSORT:Костић,_Лаза}} [[Категорија:Лаза Костић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Романтизам]] dc6ayls6ju7g4ib30ugr7edbqckej3r Викизворник:Аутори-П 4 1659 144350 139106 2026-06-16T11:50:49Z Coaorao 19106 144350 wikitext text/x-wiki ;[[Аутор:Владислав Петковић Дис|Владислав Петковић Дис]] ;[[Светислав А. Петровић]] ;[[Аутор:Петар II Петровић Његош|Петар II Петровић Његош]] ;[[Аутор:Никола I Петровић Његош|Никола I Петровић Његош]] ;[[Аутор:Илија Пламенац|Илија Пламенац]] ;[[Аутор:Васиљ Поповић|Васиљ Поповић]] ;[[Аутор:Јевсевије Поповић|Јевсевије Поповић]] ;[[Аутор:Јован Стерија Поповић‎|Јован Стерија Поповић]] ;[[Аутор:Мита Поповић|Мита Поповић‎]] ;[[Аутор:Милорад Поповић Шапчанин|Милорад Поповић Шапчанин]] ;[[Аутор:Павле Поповић|Павле Поповић]] ;[[Аутор:Петар Прерадовић‎|Петар Прерадовић]] ;[[Аутор:Жан Пијаже‎|Жан Пијаже]] ;[[Аутор:Јоле Пилетић|Јоле Пилетић]] ;[[Аутор:Паја Путник|Паја Путник]] {{Ауторски индекс}} q9eu9si958xz3mqon7gpegasae3jt5j Аутор:Јован Дучић 100 8342 144339 144332 2026-06-15T15:30:43Z Coaorao 19106 /* Дела о Јовану Дучићу */ 144339 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Јован | презиме = Дучић | иницијал_презимена = Д | годинарођења = 1874 | годинасмрти = 1943 | опис = '''Јован Дучић''' био је српски и југословенски песник-дипломата, писац и академик. | слика = Ducic.jpg | опис_слике = | википедија = Јован Дучић | вики_цитати = Јован Дучић | остава = | остава_кат = Jovan Dučić }} == Песме == * [[Самохрана мајка]] (1886) * [[Слијепац]] (1887) * [[Двоје сирочади]] (1887) * [[Зора (Јован Дучић)]] (1887) * [[Поздрав Фрушке Горе]] (1887) * [[Два гроба]] (1887) * [[У зиму]] (1888) * [[Сиротанова клетва]] (1888) * [[У болести (Јован Дучић)]] (1888) * [[На 500-љетни Видов-дан]] (1888) * [[Не клони (Јован Дучић)]] (1888) * [[Поцрњело лице]] (1888) * [[Ој ти небо]] (1888) * [[Сељеницима]] (1890) * [[Небу (Јован Дучић)|Небу]] (1890) * [[Ластама]] (1890) * [[*** (О шта те из сна буди)]] (1895) * [[Прољетне мелодије]] (1895) * [[Једном пјеснику]] (1895) * [[*** (Кад се спусти сјенка)]] (1895) * [[*** (Тебе тражим дан кад мине)]] (1895) * [[Војиславу над гробом]] (1895) * [[На обали (Јован Дучић)]] (1896) * [[Српски борац]] (1896) * [[Гусар]] (1896) * [[Пут (Јован Дучић)|Пут]] (1896) * [[Пјесникова молитва]] (1896) * [[Не чекај ме...]] (1897) * [[Гроб]] (1897) * [[Вјетре!]] (1897) * [[Куда ћеш... (Јован Дучић)|Куда ћеш...]] (1897) * [[Салангана]] (1897) * [[Моја отаџбина (Јован Дучић)|Моја отаџбина]] (1899) * [[Писмо другу]] (1900) * [[Аида]] (1900) * [[Истоку]] (1900) * [[Драма]] (1901) * [[Залазак сунца (1901)|Залазак сунца]] (1901) * [[Зашто?...]] (1901) * [[Антички мотиви]] (1903) * [[Врбас]] (1941) * [[Додатак (Дучићеве песме)#На царев Аранђеловдан|На царев Аранђеловдан]] (1942) * [[Додатак (Дучићеве песме)#Вечној Србији|Вечној Србији]] (1942) * [[Молитва (Јован Дучић)|Молитва]] (1943) * [[Сатира]] (1943) * [[Нова влада]] (1943) * [[Додатак (Дучићеве песме)#На обали Неретве|На обали Неретве]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Врбас|Врбас]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Лички мученици|Лички мученици]] (1943) * [[Додатак (Дучићеве песме)#Босна|Босна]] * [[Додатак (Дучићеве песме)#Молитва|Молитва]] (1943) * [[Сину тисућљетне културе (Дучићеве песме)#Сину тисућљетне културе|Сину тисућљетне културе]] === Преводи === * ''[[Сципион и Ханибал]]'' (1891) * ''[[Ехо]]'' (1896), од [[Пушкин|Пушкина]] * ''[[Романца]]'' (1896), од Пушкина * ''[[Суза]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Анџело]]'' (1898), од Пушкина * ''[[Бахчисарајски шедрван]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Голуб]]'' (1900), од Пушкина * ''[[Цигани]]'' (1902), од Пушкина * ''[[Кажи...]]'' (1896), од [[Хајне|Хајнеа]] * ''[[Гле и опет...]]'' (1896), од Хајнеа * ''[[Не смиј се над мојом пророчанском тугом]]'' (1896), од [[Љермонтов|Љермонтова]] * ''[[Кинџалу]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Сужањ]]'' (1896), од Љермонтова * ''[[Не, тако силно ја не љубим тебе]]'' (1896), од Љермонтова == Збирке песaма == * [[Пјесме (Јован Дучић)|Пјесме]] (1901) * [[Песме (Јован Дучић)|Песме]] (1911) * [[Песме сунца (Дучићеве песме)|Песме сунца]] (1929) * [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)|Песме љубави и смрти]] (1929) * [[Царски сонети (Дучићеве песме)|Царски сонети]] (1930) * [[Плаве легенде (Дучићеве песме)|Плаве легенде]] (1930) * [[Песме сунца 5 (Дучићеве песме)|Лирика]] (1943) <center>I<br>[[Песме сунца (Дучићеве песме)|'''Песме сунца''']]</center> :[[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)|Сенке по води]] ::[[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Залазак сунца|Залазак сунца]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#У сумраку|У сумраку]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Падање лишћа|Падање лишћа]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Акорди|Акорди]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Познанство|Познанство]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Тишина|Тишина]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Једне вечери у сутон|Једне вечери у сутон]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Јабланови|Јабланови]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Чекање|Чекање]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Повратак|Повратак]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Чежња|Чежња]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Новембар|Новембар]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Морска врба|Морска врба]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Сат|Сат]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Поноћ|Поноћ]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Зашто?|Зашто?]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Поезија|Поезија]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Зимски пастел|Зимски пастел]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Подне|Подне]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Римски сонет|Римски сонет]], [[Песме сунца 1 (Дучићеве песме)#Самоћа|Самоћа]]. :[[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)|Јадрански сонети]] ::[[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Поред воде|Поред воде]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Крај мора|Крај мора]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Село|Село]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Лето|Лето]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Слушање|Слушање]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Дубровачки requiem|Дубровачки -{requiem}-]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Далмација|Далмација]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Ноћни стихови|Ноћни стихови]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Јутрењи сонет|Јутрењи сонет]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Звезде|Звезде]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Месечина|Месечина]], [[Песме сунца 2 (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]]. :[[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)|Јутарње песме]] ::[[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Прича|Прича]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Напон|Напон]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Шум|Шум]], [[Песме сунца 3 (Дучићеве песме)#Сусрет|Сусрет]]. :[[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)|Вечерње песме]] ::[[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Рефрен|Рефрен]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Сунцокрети|Сунцокрети]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Сета|Сета]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Песма мрака|Песма мрака]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Чекање|Чекање]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме сунца 4 (Дучићеве песме)#Међа|Међа]]. :[[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)|Сунчане песме]] ::[[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Поље|Поље]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Свитање|Свитање]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Суша|Суша]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ћук|Ћук]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Шума|Шума]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Мрак|Мрак]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Киша|Киша]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Оморина|Оморина]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Бор|Бор]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ветар|Ветар]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Ноћ|Ноћ]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Април|Април]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Буква|Буква]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Мрави|Мрави]], [[Песме сунца 6 (Дучићеве песме)#Недеља|Недеља]]. :[[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)|Душа и ноћ]] ::[[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Душа|Душа]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Носталгија|Носталгија]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Напор|Напор]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сапутници|Сапутници]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Соната|Соната]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Тама|Тама]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Досада|Досада]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Страх|Страх]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Екстаза|Екстаза]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Замор|Замор]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Рефрен|Рефрен]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Враћање|Враћање]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Снови|Снови]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Крај|Крај]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сати|Сати]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Стихови|Стихови]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Суза|Суза]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Рапсодија|Рапсодија]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Мир|Мир]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Растанак|Растанак]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Вече|Вече]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Измирење|Измирење]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Пут|Пут]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Гама|Гама]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Сусрет|Сусрет]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Резигнација|Резигнација]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Слутње|Слутње]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Срце|Срце]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Симбол|Симбол]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Распуће|Распуће]], [[Песме сунца 7 (Дучићеве песме)#Опсена|Опсена]]. <center>II<br>[[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)|'''Песме љубави и смрти''']]</center> :[[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Химера|Химера]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Срце|Срце]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Жена|Жена]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Завет|Завет]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Тајна|Тајна]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Гнездо|Гнездо]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Лепота|Лепота]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Сутон|Сутон]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Бескрајна песма|Бескрајна песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Наша срца|Наша срца]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Очи|Очи]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Чедност|Чедност]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Номади|Номади]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Велика ноћ|Велика ноћ]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#За звездама|За звездама]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Стварање|Стварање]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Мирна песма|Мирна песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Тренуци|Тренуци]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Непријатељ|Непријатељ]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Крила|Крила]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма љубави|Песма љубави]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма сутона|Песма сутона]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма тишине|Песма тишине]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма умирања|Песма умирања]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Последња песма|Последња песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма|Песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Заборав|Заборав]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма срца|Песма срца]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Ћутање|Ћутање]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песма жени|Песма жени]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Сумња|Сумња]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Строфе једној жени|Строфе једној жени]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Најтужнија песма|Најтужнија песма]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме Богу|Песме Богу]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме смрти|Песме смрти]], [[Песме љубави и смрти (Дучићеве песме)#Песме жени|Песме жени]]. <center>III<br>[[Царски сонети (Дучићеве песме)|'''Царски сонети''']]</center> :[[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)|Царски сонети]] ::[[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Царица|Царица]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Двобој|Двобој]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Цар|Цар]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Житије|Житије]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Запис|Запис]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Копљаници|Копљаници]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Радовиште|Радовиште]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Владичица|Владичица]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Манастир|Манастир]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Дубровник|Дубровник]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Слава|Слава]], [[Царски сонети 1 (Дучићеве песме)#Паж|Паж]]. :[[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)|Моја отаџбина]] ::[[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Ave Serbia|-{Ave Serbia}-]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Маћедонија|Маћедонија]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Хорда|Хорда]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Вардар|Вардар]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Херцеговина|Херцеговина]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Химна победника|Химна победника]], [[Царски сонети 2 (Дучићеве песме)#Брегалница|Брегалница]]. :[[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)|Дубровачке поеме]] ::[[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки мадригал|Дубровачки мадригал]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки поклисар|Дубровачки поклисар]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки пастел|Дубровачки пастел]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачко вино|Дубровачко вино]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки карневал|Дубровачки карневал]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки епитаф|Дубровачки епитаф]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки барок|Дубровачки барок]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки сенатор|Дубровачки сенатор]], [[Царски сонети 3 (Дучићеве песме)#Дубровачки арцибискуп|Дубровачки арцибискуп]]. <center>IV<br>[[Плаве легенде (Дучићеве песме)|'''Плаве легенде''']]</center> :[[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек и пас|Човек и пас]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Црна песма|Црна песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срца|Срца]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прича о јаком|Прича о јаком]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На стени|На стени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Мала принцеза|Мала принцеза]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње|Вечерње]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Једне ведре ноћи|Једне ведре ноћи]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка јесен|Дубровачка јесен]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Равнодушност|Равнодушност]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Љубав|Љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дело|Дело]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Прехисторијска љубав|Прехисторијска љубав]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пролетња песма|Пролетња песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Вечерње песме|Вечерње песме]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Човек|Човек]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Сунце|Сунце]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Острво папагаја|Острво папагаја]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Рука|Рука]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Огледала|Огледала]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Отров|Отров]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зохра|Зохра]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Пророци|Пророци]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Дубровачка песма|Дубровачка песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Казна|Казна]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светлост|Светлост]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Срећа|Срећа]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о Богу|Песма о Богу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Другови|Другови]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма о жени|Песма о жени]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Јеврејска песма|Јеврејска песма]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Светац|Светац]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Зизема|Зизема]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Семе|Семе]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Стари запис|Стари запис]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#Песма Христу|Песма Христу]], [[Плаве легенде (Дучићеве песме)#На раскршћу|На раскршћу]]. == Проза == * [[Патриотизам у Књижевности]] (1899) * [[Писмо из Женеве]] (1900) * [[Писмо из Алпа]] (1906) * [[Писмо с Јонског мора]] (1911) * [[Мисли о песнику]] (1924) * [[Писмо из Рима]] (1929) * [[Благо Цара Радована]] (1932) * [[Писмо из Египта]] (1940) * [[Градови и химере]] === Преводи === * [[Гете и Шилер]] (1900), од [[w:Госпођа де Стал|Госпође де Стал]] === Верзије есеја === * [[Борисав Станковић (Ј. Дучић)|Борисав Станковић]] (1907) === Књижевни прикази и белешке === * [[За вечни спомен Змају]] (1929) === Политички радови === * [[Београђани, отаџбина је у опасности!]] (1908) * [[Словени и Босна]] (1908) * [[Два Рибникара]] (1924) * [[Реч Југославија]] (1929) * [[Слободан Јовановић (Ј. Дучић)|Слободан Јовановић]] (1942) * [[Др Влатко Мачек и Југославија]] (1942) * [[Југословенска идеологија: истина о „југославизму”]] (1942) * [[Федерализам или централизам: истина о „спорном питању” у бившој Југославији]] (1943) == Дела о Јовану Дучићу == * ''[[Јован Дучић, српски пјесник]]'' (1900), Босанска вила * ''[[„Пјесме” Јована Дучића]]'' (1901), од [[Јован Скерлић]] * ''[[Дучићева задужбина]]'' (1902), од [[Павле Поповић|Павла Поповића]] * ''Поводом издања сабраних дела Јована Дучића'' (1929), од Исидора Секулић * ''[[Јован Дучић (Н. Мирковић)|Јован Дучић]]'' (1936), од [[Аутор:Никола Мирковић|Николе Мирковић]] * ''Велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку'' (1941), Американски Србобран * ''Слава Јовану Дучићу'' (1943), Американски Србобран [[Категорија:Јован Дучић]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] nqrsda1ugt478ajiejersujtj22ktkw Аутор:Павле Поповић 100 16573 144338 141524 2026-06-15T15:30:00Z Coaorao 19106 /* Дела */ 144338 wikitext text/x-wiki {{аутор | име =Павле | презиме =Поповић | иницијал_презимена =П | годинарођења =1868 | годинасмрти =1939 | опис ='''Павле Поповић''' је био српски историчар књижевности, професор и академик. | слика =Pavle Popović Serbian literary critic and historian.jpg | википедија =Павле Поповић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = }} == Дела == * [[О Горском вијенцу]] (1901) * [[Дучићева задужбина]] (1902) * [[Преглед Старе Књижевности]] (1907) * [[Сећања на Алексу Шантића]] (1924) *[[Година смрти Немањине]] == Преводи == * [[Визија Карла XI]] (1903) d3wd2ervqvynqhhk6zxsff8jfter22v 144340 144338 2026-06-15T15:31:26Z Coaorao 19106 144340 wikitext text/x-wiki {{аутор | име =Павле | презиме =Поповић | иницијал_презимена =П | годинарођења =1868 | годинасмрти =1939 | опис ='''Павле Поповић''' је био српски историчар књижевности, професор и академик. | слика =Павле_Поповић.jpg | википедија =Павле Поповић | вики_цитати = | остава = | остава_кат = }} == Дела == * [[О Горском вијенцу]] (1901) * [[Дучићева задужбина]] (1902) * [[Преглед Старе Књижевности]] (1907) * [[Сећања на Алексу Шантића]] (1924) *[[Година смрти Немањине]] == Преводи == * [[Визија Карла XI]] (1903) 1ajkmf3wciwhbnhn6s8oe7whtlco9m7 Аутор:Јован Скерлић 100 59929 144345 144328 2026-06-16T11:20:43Z Coaorao 19106 /* 1900. */ 144345 wikitext text/x-wiki {{аутор | име =Јован | презиме =Скерлић | иницијал_презимена =С | годинарођења =1877 | годинасмрти =1914 | слика =Jovan Skerlic.jpg | опис ='''Јован Скерлић''' је био српски књижевник и књижевни критичар. | википедија =Јован Скерлић | вики_цитати =Јован Скерлић | остава = | остава_кат =Jovan Skerlić }} == Дела == === 1899. === * [[Писма из Загреба]] === 1900. === * [[Научни метод књижевне историје]] * [[Гете (Мурет)]], од -{Maurice Muret}- * [[Џон Рускин]] === 1901. === * [[О Коштани]] * [[Примјери чојства и јунаштва (Јован Скерлић)]] * [[Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848.]] * [[Проспер Мериме и његова мистификација српских народних песама]] * [[„Пјесме” Јована Дучића]] === 1902. === * [[Поглед на данашњу француску књижевност]] * [[Догматичка и импресионистичка критика]] === 1903. === * [[Француски романтичари и српска народна поезија]] * [[Омладински конгреси]] * [[„Пригодне песме”, од Милорада Митровића]] * [[Један социјалистички песник]] === 1904. === * [[„Песме” Милана Ракића]] * [[Једна дужност наших старијих писаца]] * [[Начело солидарности]] === 1905. === * [[Милован Ђ. Глишић (Скерлић)]] * [[Тренуци од Данице Марковић]] === 1907. === * [[Филолошки догматичари и књижеван језик]] * [[Хумор и сатира Г. Бранислава Нушића]] * [[Војислав Ј. Илић (Ј. Скерлић)]] === 1908. === * [[Откуд Вуку „Зидање Скадра”, од др Николе Андрића (Ј. Скерлић)]] * [[Обнова наше родољубиве поезије]] === 1909. === * [[Песме од Војислава Ј. Илића, млађег (Ј. Скерлић)|Песме од Војислава Ј. Илића, млађег]] * [[Једна књижевна зараза]] === 1910. === * [[Србија, њена култура и њена књижевност]] * [[Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)|Нечиста крв, од Борисава Станковића]] * [[Карло Маркс о Србима]] === 1911. === * [[Руски револуционари и српски ратови 1875–1876.]] * [[Срби и бугарско ослобођење]] * [[Лажни модернизам у српској књижевности]] * [[Пјесме Алексе Шантића]] === 1912. === * [[Анте Старчевић]] * [[Нове песме, од М. М. Ракића]] * [[Један „превод” са српскога на „илирски”]] === 1913. === * [[Вук Ст. Караџић (Јован Скерлић)|Вук Ст. Караџић]] * [[Две женске књиге]] === 1914. === * [[Песме Милутина Бојића]] == Дела о Јовану Скерлићу == * [[Јован Скерлић (Б. Поповић)]] (1914), од [[Аутор:Богдан Поповић|Богдана Поповића]] * [[Наш апостол]] (1914), од [[Шантић|Алексе Шантића]] {{DEFAULTSORT:Скерлић,_Јован}} [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски књижевни критичари]] olfsbnm9jv2mvoeapzxv7lvf7v4yaln Таманго 0 59984 144348 142816 2026-06-16T11:37:37Z Coaorao 19106 144348 wikitext text/x-wiki {{квалитет|250%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Таманго (''-{[[:fr:Colomba et autres contes et nouvelles/Tamango|Tamango]]}-'') | одељак= | аутор=Проспер Мериме | преводилац=Светислав А. Петровић | година= | белешке= }} &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Капетан Леду био је добар морнар. У почетку је служио на лађи као обичан матроз, али је доцније постао помоћник корманошев. У бици код Трафалгара једно одломљено парче дрвета пребило му је леву руку; руку су му одсекли, а њему онда дали добре сведоџобе и отпустили га из службе. Али он никако није могао да живи у доколици, и чим му се указала прилика да се опет укрца на море, погодио се за другог капетана на једној гусарској лађи. За новац који је упљачкао с неколико заробљених бродова накуповао је књига и тако проучио теорију пловидбе; примену њену већ је и раније знао потпуно. Временом је постао капетан на једној гусарској убојној лађици с три топа и шездесет момака, и поморски трговци са Џерсеја још се и сад сећају његових подвига. Закључење мира га је јако ожалостило: за време рата оставио је био на страпу нешто новаца, и надао се да га остави још, пљачкајући енглеске лађе. Сад је по што по то морао да уђе у службу код трговаца који тргују на мору, и како је био познат као одлучан и искусан човек, без по муке добио је једну лађу. Кад је трговина робљем забрањена, и кад је онај који је при свем том хтео да је води морао не само да се вешто склања испред француских финанса, што није било баш тако тешко, него, што је било далеко мучније, и да се крије од енглеских крстарица, капетан Леду био је добродошао за све трговце с абоносовином.<ref>Тако се сами међу собом зову они који тргују робљем.</ref><br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Сасвим друкчији од већине морнара који су као и он дуго чамели на нижим местима, он није онако страсно мрзио новачења, нити је хтео да се држи већ утврђених начина рада, као што обично раде такви људи кад добију виши чин. Капетан Леду, напротив, први је препоручио своме газди од лађе да набави гвоздене сандучаре за воду. На његовом броду, лисице и синџири, којих у свакој лађи за пренос робова има у изобиљу, били су израђени по новом систему, и добро прелаковани, да би се сачували од рђе. Али му је међу свима трговцима робљем највише дигла глас његова властита конструкција једнога брика који је имао да превози црнце, једне брзе једрилице, узане и дугачке као каква ратна лађа, али у коју је ипак могло да стане врло много црнаца. Крстио га је „Узданицом”. Он је сам хтео да доњи спрат лађе, узан и угнут, нема више од три стопе и четири палца у висину, и тврдио је да је толико места довољно и за стаситије црнце да могу угодно седети; а шта им и треба да устају? — Кад дођу у колоније, говорио је Леду, настојаће се до миле воље!<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Црнци, наслоњени леђима на зидове лађине, и размештени у два напоредна реда, остављали су између својих ногу један празан простор, који у свима другим таквим бродовима служи једино као пролаз. Леду је дошао на мисао да и по том празном простору размести црнце, и то тако да леже под правим углом према оним првима. На тај начин у његову лађу могло је да стане десетак црнаца више него ма у коју другу с толиком истом тонажом. Оно, да се хтело терати у краjност, могло би да их стане још и више; али треба бити човечан, и оставити једном црнцу бар пет стопа у дужину и две у ширину, да се може слободно кретати, за време вожње од шест недеља и више. „Јер на крају крајева, говорио је Леду своме газди да би оправдао ову слободњачку меру, и црнци су људи као и бели.”<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;„Узданица” је отпловила из Нанта једнога петка, што је доцније сујеверним људима пало у очи. Надзорници који су врло савесно прегледали цео брик, нигде не нађоше шест великих сандука пуних ланаца, лисица и букагија. Њих није зачудило ни то што ће тако много воде на „Узданици”, која је, према својим исправама, ишла само до Сенегала, ради трговине с дрвима и вилдишем. Пут, истина, не траје дуго, али није с горег бити врло обазрив. Ако случајно настане маина на мору, шта да се ради без воде?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И тако је „Узданица” отпловила једнога петка, врло добро опремљена. Леду би можда волео да су катарке биле мало чвршће; али докле је год заповедао на овој лађи, није могао да се потужи на њих. Путовало се до обале афричке срећно и брзо. Укотвили су се у реци Јоали (мислим да се тако зове), у часу кад енглеске крстарице нису пазиле на ову обалу. Посредници из тог краја одмах дођоше на брод. Тренутак је био не може бити згоднији; Таманго, ратник на гласу и продавац људи, баш је био догнао на обалу велики број робова, и давао их је јевтино, као човек који осећа да има снаге и моћи да брзо напуни пијацу, чим на њој понестане робе којом он тргује.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Капетан Леду изиђе чамцем на обалу, да учини посету Тамангу. Застаде га у једној колиби од сламе коју су му били начинили на брзу руку, заједно с његовим двема женама и с неколико помоћника у трговини и спроводника робова. Таманго се био нарочито удесио да дочека белог капетана. Обукао је некакву стару плаву војничку униформу на којој су још стајали капларски ширити; али су о сваком рамену висиле по две златне еполете прикачене за исто дугме, и куцале га, једна по грудима, друга по плећима. Како није имао кошуље, и како је униформа била пократка за тако развијена човека, то се између капута који се белио посувраћен доле, и чакшира од гвинејског платна, видео један велики комад црне коже, налик на какав широк појас. О бедрима, на узици, висила му је велика коњичка сабља, а у руци држао је једну лепу енглеску двоцевку. Тако нагиздан, африкански ратник мислио је да изгледа господственије од највећих кицоша париских или лондонских.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Капетан Леду гледао га је неко време ћутећи, а Таманго се испрсио дотле као какав гранатир кад на смотри пролази испред неког страног генерала, и уживао у утиску који је мислио да чини на белца. Леду, пошто га је зналачки промотрио, окрете се своме поткапетану и рече му:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— За овакву људину узео бих бар хиљаду талира, кад бих га здрава и читава довезао на Мартиник.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Седоше, и један морнар који је натуцао нешто јолофски језик стаде тумачити. Пошто су измењали поздраве, један „мали” донесе им пуну корпу флаша с ракијом; оквасише грло, и капетан, да би одобровољио Таманга, даде му на поклон леп бакарни рог за барут, украшен рељефном сликом Наполеоновом. Кад је црнац примио поклон и захвалио како је требало, изишли су из колибе, сели у хлад испред флаша с ракијом, и Таманго даде онда знак да се доведе робље које је имао на продају.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Робље се појави у дугој поворци, погрбљених леђа од умора и страха; врат је свима црнцима био ухваћен у неку рогу дугачку више од шест стопа, и њена два шиљка била су на потиљку састављена гвозденом пречагом. Кад ваља поћи, онда један од спроводника мете на раме држаље од роге првога роба; овај тако исто ухвати рогу онога који иде одмах за њим; тај други, опет, придржи рогу трећег роба, и тако редом. Кад треба стати, вођ поворке пободе у земљу шиљати крај од држаље своје роге, и цела се поворка заустави. Наравно, никоме није ни на крај памети да умакне успут, кад свако носи о врату дебелу батину дугачку шест стопа.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад год прође поред њега какав роб или ропкиња, капетан слегне раменима, добаци како су људи кржљави, а жене сувише старе или сувише младе, и зажали што се црна раса све више измеће.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;„Све се изопачава, говорио је он; некад је било сасвим друкчије. Жене су имале по пет стопа и шест палаца у висину, а четири човека могла су сама да окрену чекрк на каквој фрегати и подигну главни ленгер.”<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Али, и ако је непрестано манисао, одабирао је најснажније и најличније црнце. За њих ће моћи платити обичну цену; али је за остале тражио знатан попуст. Таманго је, опет, бранио своје интересе, хвалио своју робу, говорно о оскудици у људима и о опасностима трговања. На крају је рекао да тражи не знам колико за робове које је бели капетан хтео да натовари на свој брод.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Чим тумач преведе на француски понуду Тамангову, Леду умало не паде на леђа од изненађења и гнева; затим прогунђа неколико крупних псовки и диже се да иде, као да више неће да чује ни за какву погодбу с тако лудим човеком. Онда га Таманго задржа, и с муком га натера да опет седне. Отвори се нова флаша, и преговори се наново почеше. Сад се, опет, црнцу чинило да су понуде белчеве луде и будаласте. Викали су, препирали се дуго, искапљивали чашу за чашом ракије; али ракија није подједнако утицала на обе уговарачке стране. Што је Француз више пио, нудио је све мању цену: а што је Африканац више пио, све је више попуштао. И тако, кад се корпа испразни, они се погодише. Некакав рђав памучни еспап, барут, кремење, три бурета с ракијом и педесет рђаво оправљених пушака дато je у размену за сто шездесет робова. Капетан, да утврди погодбу, пљесну по руци црнца који је већ био више него ћефлеисан, и робове одмах предадоше француским морнарима, који брже боље поскидаше с њих дрвене рогe и ударише им синџире на врат и гвоздене лисице на руке; што лепо показује колико је европска цивилизација виша.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Остало је још триестак робова: деце, стараца и слабуњавих жена. Лађа је била пуна.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго, који није знао шта да ради с овим „шкартом”, понуди капетану да му га прода за флашу ракије по комаду. Понуда је била врло примамљива. Леду се сети да је на представи „Сицилијанскога Вечерња” у Нанту видео како је пуно дебелих и крупних људи ушло у партер који је већ био пун, па ипак, захваљујући стишљивости човечјег тела, сваки нашао за се места. И он узе двадесет виткијих робова од оних тридесет.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Онда Таманго затражи само по чашу ракије за сваког од оно десеторо преосталих. Леду помисли да деца плаћају и запремају само пола места на колима, и узе због тога три детета; али рече да неће више да узме на једнога црнца. Таманго, видевши да му је остало још седам робова о врату, дограби пушку и узе на нишан једну жену која је стајала прва: то је била мајка троје деце.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Купуј, рече он белцу, или ћу да је убијем; чашицу ракије или окидам.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— А који ћу враг с њом? одговори Леду.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго опали, и робиња паде мртва на земљу.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Де сад другога! узвикну Таманго нишанећи једног сасвим оронулог старца: чашу ракије, или ћу…<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једна од његових жена заведе му руку, и куршум оде у ветар. У оном старцу кога је њен муж хтео да убије, она познаде једног ''гириота'' или врачара, који јој је прорекао да ће бити краљица.,,<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго, који је постао просто бесомучан од ракије, помами се кад виде да се неко противи његовој вољи. Он млатну своју жену кундаком од пушке; затим се окрете Ледуу и рече му:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Узми, дајем ти ову жену. Она је била лепа. Леду је погледа осменувши се, и узе је за руку:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— За њу ћу већ наћи места, рече.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тумач је био неки душеван човек. Он даде Тамангу једну бурмутицу од дебеле хартије, и затражи му осталих шест робова. Онда им скиде ро́ге, и пусти их да иду куд им је воља. Они се одмах распршташе, ко овамо, ко онамо, не знајући ни сами како да се врате у свој завичај, на две стотине миља далеко од обале.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Међутим, капетан се опрости с Тамангом, и пожури се да што пре унесе свој товар. Није било паметно остајати дуго у реци; крстарице су се могле опет појавити, и он је због тога хтео да крене већ сутра. Таманго се извали у траву, у хладу, и заспа, да истера ракију из себе.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад се пробудио, лађа се већ била кренула и спуштала се низ реку. Таманго, коме је глава још бучала од синоћње пијанке, запита за своју жену Ајшу. Одговорише му да му се она на своју несрећу нешто била замерила, и да је он дао на поклон белом капетану, који је одвео на свој брод. Чувши то, Таманго се запрепашћен лупи по глави, затим шчепа пушку, и, како је река на више места правила окуке пре него што се изливала у море, он одјури, најближом пречицом, ка једном малом заливу, на по миље од ушћа. Тамо се надао наћи какав чамац на коме ће стићи до брика, који се, због окука реке, морао задржавати. И није се преварио: збиља је имао времена да ускочи у један чамац и да стигне до лађе.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Леду се јако изненадио кад га је видео, али још више кад је чуо да тражи натраг своју жену.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Поклони се не враћају, одговори му он.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И окрену му леђа.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Црнац поче да наваљује, пристајући да врати један део робе коју је добио у размену за робове. Капетан стаде да се смеје; рече му да је Ајша красна жена, и да њему треба. Онда злосрећни Таманго окупи да плаче као киша, и да вришти од бола, као какав јадник кад га оперишу. Час се ваљао по крову дозивајући своју драгу Ајшу; час је лупао главом о под, као да хоће да се убије. Тврд као стена, капетан, показујући му обалу, давао му је знак да је време да иде; али је Таманго продужавао. Понудио је чак и своје златне еполете, пушку и сабљу. Све је било узалуд.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Док је трајала ова препирка, поткапетан с „Узданице” рече капетану:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ноћас нам је умрло три роба, имамо места. Зашто не бисмо узели овог људескару, који сам вреди више него сва она тројица што су умрли?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Леду поразмисли да ће за Таманга моћи узети добрих хиљаду талира; да ће овај пут, који је, по свему досадањем судећи, обећавао за њ добру добит, бити вероватно његов последњи пут; да ће га се, кад се тако буде обогатио и мануо трговине робљем, мало тицати хоће ли на гвинејској обали оставити добар или рђав глас за собом. У осталом, на обали није било живе душе, и афрички ратник био је потпуно у његовој власти. Ваљало му је само отети оружје; јер би било опасно дирнути га док му је оно још у рукама. Леду му због тога затражи пушку, тобоже да је прегледа и да се увери да ли вреди колико и лепа Ајша. Дижући и обарајући ороз, он истресе барут којим је пушка била потпрашена. Поткапетан је опет пробао сабљу; и, како је на тај начин Таманго био разоружан, два снажна морнара јурнуше на њ, оборише га на леђа, и стадоше да му везују руке. Црнац се опирао јуначки. Дошавши к себи од првога изненађења, и мада је био у здраво незгодном положају, он се дуго носио с она два морнара. Како је био изванредно снажан, најзад је успео да се дигне. Удари песницом човека који га је држао за гушу, и свали га на земљу; остави парче капута у рукама оног другог морнара, и као бесомучан устреми се на поткапетана да му отме сабљу. Овај га удари њоме по глави, и начини му широку рану, али не дубоку. Таманго паде по други пут. Одмах му чврсто свезаше руке и ноге. Док се отимао, драо се као бесан, и копрцао као дивљи вепар кад се ухвати у пређу; али кад виде да му ништа не помаже опирати се, затвори очи и више не мрдну. Његово снажно и нагло дисање једино показиваше да је још у животу.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ала ће се његови црнци насмејати од свег срца кад виде да је и он постао роб, узвикну капетан Леду. Бар ће се уверити да збиља има неког Провиђења.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Међутим сиромаху Тамангу истекла је силна крв. Онај тумач с болећивим срцем што је синоћ спасао живот шесторици робова, приђе му, приви му рану и рече му неколико утешних речи. Шта је могао да му каже, не знам; али се црнац није мицао, као мртав. Два морнара морали су га однети као какву врећу доле на дно лађе, на место које је било за њега одређено. Два дана није хтео ништа да окуси; једва је по неки пут отварао очи. Његови другови у ропству, некадањи његови заробљеници, гледали су га с неким тупим чуђењем кад је дошао међу њих. И сад још уливао им је такав страх да нико није смео да се подсмехне невољи онога ради кога су сви они допали беде.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Како је са копна дувао повољан ветар, лађа је брзо одмицала од афричке обале. Будући већ без бриге да ће га ухватити енглеске крстарице, капетан је мислио једино на то какве га велике благодети чекају у колонијама у које је ишао. Његова абоносовина није на путу претрпела нимало квара. Нису се јавиле никакве заразне болести. Свега дванаест црнаца, и то најслабијих, умрло је од врућине: то је ситница. Да би његов људски товар осећао што мање замора на овом путу, Леду није заборављао да сваки дан изводи робове на кров. Наизменце, све по трећина ових злосрећника стајала је горе један сат, да се надише чиста ваздуха за цео дан. Један део момака наоружаних до зуба, пазио је на њих, бојећи се побуне; уосталом, ради сваке сигурности, никад им нису сасвим скидали ланце. По неки пут који морнар што је умео да свира у виолину приређивао им је читав концерт. Било је тада занимљиво видети како се сви ови црни људи окрећу свирачу, како с њихових лица постепено нестаје оног израза тупог очајања, како се слатко смеју и пљескају рукама кад им ланци не сметају. — И кретање је преко потребно за здравље; због тога је капетан Леду завео један необично користан обичај: терао је, наиме, често своје робове да играју, као што се терају да копају ногом коњи који имају да пређу на лађи далек пут.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Де, децо моја, играјте, проводите се, говорио је капетан громовитим гласом, фијучући једном грдно великом камџијом.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И сироти црнци одмах би почели да ђипају и играју.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Неко време, због своје ране, Таманго није могао излазити. Најзад изиђе на кров; и одмах, подигавши поносито главу усред ове преплашене гомиле робова, погледа тужним, али спокојним погледом, на бескрајну пучину што је окружавала лађу; затим леже, или боље стропошта се на под од палубе, не хотећи чак ни да намести ланце да га мање жуље. Леду је седео на задњем узвишеном делу лађе и мирно пушио на своју лулу. Ајша, без окова, у господској аљини од плавог памучног штофа, с лепим папучицама од сахтијана на ногама, држећи у рукама послужавник са слатком ракијом стајала је покрај њега и дворила га. Било је очевидно да је вршила поверљиву службу код капетана. Један црнац који је јако мрзио Таманга, намигну му да погледа на ту страну. Таманго окрете главу, спази је и раздра се; и скочивши брзо као муња на ноге, полете ка задњем делу лађе, пре него што су морнари који су били на стражи могли да спрече тако голем преступ сваке бродарске дисциплине.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ајша! повика он громовитим гласом, а Ајша, запрепашћена, врисну: зар ти мислиш да у земљи код белих нема Мама-Јумба?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Морнари су већ били дотрчали са заманутим батинама; али Таманго, скрштених руку, и хладан као да је од камена враћао се мирно на своје место, док је Ајша, бризнувши у плач, изгледала као скамењена оним тајанственим речима.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тумач објасни ко је тај страховити Мама-Јумбо, чије је име само било у стању да изазове толики ужас.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— То је црначко страшило, рече он. Кад се који муж боји да му жена не уради оно што раде многе жене у Француској као и у Африци, он јој попрети Мама-Јумбом. Ја, који вам ово причам, ја сам видео Мама-Јумба, и разумео сам одмах лукавство; али црнци, како их је Бог дао просте, не разумеју ништа. — Замислите да се једног вечера, док су жене проводиле време у игри, у ''фолгору'', као што они кажу на свом наречју, наједанпут зачула из једне необичне густе и мрачне шумице нека чудновата музика, а нико није видео ко то свира; сви свирачи су били сакривени у шуми. Било је ту тршчаних свирала, дрвених добошића, ''балафоса'', и гитара направљених од пола тикве. Цео тај оркестар свирао је једну такву арију да би и ђаво стругнуо одатле и сакрио се под земљу. Жене нису још добро ни чуле ову свирку, а већ почеше да цепте од страха; хтедоше да умакну, али им мужеви не дадоше; знале су већ шта им се спрема. Наједанпут изиђе из шуме једна велика бела прилика, висока као највиши део наше катарке с главом великом као бучук, с очима широким као они отвори за једеке тамо напред на лађи, с чељустима као у нечастивог, пуним ватре. То се чудовиште примицало полако, полако; и одмаче се свега за стотинак метара од шуме. Жене су вриштале:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ево Мама-Јумба!<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И драле су се као рибарке што продају острице. Онда им дужеви рекоше:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ајте, неваљалице, реците нам јесте ли се добро владале; ако слажете, ту је Мама-Јумбо да вас поједе овако живе.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Било их је тако простодушних које су признале, и онда су их дужеви ваљано пропустили кроз шаке.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— А шта је у ствари била та бела прилика, тај Мама-Јумбо? запита капетан.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Та̏ неки лакрдијаш који се замотао у велики бео чаршав и држао на једној великој батини шупљу бундеву са запаљеном свећом унутра: то му је била глава. Све то није баш Бог зна како смишљено, и не треба се много мучити да човек увиди сав тај црначки марифетлук. Али је ипак Мама-Јумбо леп проналазак, и ја бих волео кад би и моја жена веровала у њега.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Моја жена, рече Леду, ако се не боји Мама-Јумба, она се боји лесковака; јер зна добро како бих јој ја платио кад би јој нешто пало на памет да врда. Ледуови сви уопште нису нимало трпељиви; и ако ја имам свега једну руку, може и она још доста добро да витла корбачем. Али реците оном безобразнику тамо што говори о Мама-Јумбу, нека се добро пази и нека не плаши ову женицу, или ћу му тако истимарити ртењачу да ће његова црна кожа постати црвена као непечен розбиф.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Рекавши то, капетан сиђе у своју кабину, дозва Ајшу и покуша да је теши: али ни миловања, ни батине чак, јер човека на крају мора да изда стрпљење, нису могли да умире лепу црнкињу; потоци суза сливали су се низ њене образе. Капетан онда опет изиђе горе на кров, нерасположен, и изгрди дежурног заповедника брода због заповести коју је био издао у том тренутку.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Преко ноћи, кад су готово сви морнари спавали дубоким сном, они што су били на стражи чуше најпре неку озбиљну, свечану и тужну песму што је допирала одоздо из лађе а затим један страховит женски врисак. Мало затим, крупан глас капетана Ледуа који је псовао и претио, и фијукање његовог страшног бича, заорише се по целој лађи. После једног тренутка, све се опет ућутало. Сутрадан Таманго је изишао на кров с масницама на лицу, али онако исто поносит и одлучан као и пре.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Чим га Ајша угледа, она му брзо потрча са задњег дела лађе где је дотле седела поред капетана, клече пред њега, и рече му гласом пуним скривеног очајања:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Опрости ми, Таманго, опрости ми!<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго ју је читав минут гледао нетремице; затим, видевши да је тумач далеко, рече јој:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Турпију!<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И онда опет леже на палубу окренувши леђа Ајши. Капетан је жестоко изгрди, чак је и опали неколико пута, и забрани јој да у будуће разговара са својим некадањим мужем; али му није ни на крај памети било да посумња штогод у оно неколико речи које су они рекли једно другом, и није ништа ни питао о том.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Међутим Таманго, затворен с осталим робовима, дан и ноћ наговарао их је да једанпут одважно прегну да поврате своју слободу. Говорио им је како је мали број белих, и обраћао им пажњу на то како њихови чувари сваког дана бивају све небрижљивији; затим, не изјашњавајући се сасвим, причао им је како ће он умети да их врати у њихов завичај, хвалио се како се добро разуме у мађији, у коју црнци верују сви од реда, и застрашивао их како ће се сам ђаво осветити свима онима који не пристану да га помогну у његовом предузећу. Своје беседе држао је само на пеулском дијалекту, који су знали већина робова, али који тумач није разумевао. Његов глас као доброг беседника, и навика робова да га се боје и да га слушају, притекли су не може бити лепше у помоћ његовој речитости, и црнци су наваљивали на њега да утврди један дан кад ће их ослободити из ропства, много пре него што је и он сам мислио да ће бити кадар да то учини. Завереницима је неодређено одговарао да још није дошло време, и да му ђаво, који му се јавља у сну, још није ништа рекао, али да треба да буду готови на први знак. Међутим није пропуштао ни једну прилику да не искуша с коликом пажњом чувари бде над њима. Једанпут, кад се један морнар, прислонивши пушку на ограду од крова, занео посматрајући једну гомилицу морских ласти што су се биле надале за лађом, Таманго узе пушку и стаде са смешним покретима да ради њоме сва она веџбања која је видео да раде морнари кад се веџбају. Мало после одузеше му пушку; али се он одатле уверио да ће је одсад моћи узимати, а да одмах не изазове никакву сумњу; и, кад буде куцнуо час да се послужи њоме, биће велики јунак онај који хтедне да му је отме из руку.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једног дана Ајша му баци парче пексимита, давши му неки знак који је једино он разумео. У пексимиту је била једна турпијица: од ове алатке зависио је успех целе завере. Таманго се најпре добро чувао да не покаже турпију својим друговима; али, кад је пала ноћ, он стаде да шапуће неке неразумљиве речи, пратећи их чудним покретима. Мало по мало загревао се све више, док најзад није почео да виче. Кад га човек чује како диже и спушта глас, рекао би као да је заподео жив разговор с неком невидљивом личношћу. Сви су робови дрхтали, не сумњајући да је ђаво у тај мах међу њима. Таманго најзад прекиде овај призор кликнувши од радости:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Другови, узвикну он, дух кога сам заклињао дао ми је једва једанпут оно што ми је обрекао, и ја имам сад у рукама оруђе којим ћемо се ослободити. Сад вам треба још само мало храбрости, па сте слободни.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Он даде онима који су били око њега да опипају, и макар како да је подвала била проста, људи који су били још простији поверовали су у њу.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;После дугог чекања освануо је велики дан освете и слободе. Завереници, везани међу собом свечаном заклетвом, углавили су били план после зрелога већања. Најодлучнији, с Тамангом на челу, кад буде дошао на њих ред да изиђу на кров, имали су да отму оружје од чувара; неколико других отићи ће у собу капетанову да узму пушке које су биле ту. Они који дотле буду истругали своје окове отпочеће напад; али, и ако се упорно радило неколико ноћи, највећи број робова није могао да узме јаког учешћа у борби. Због тога су тројица снажних црнаца добили дужност да убију човека који је у џепу носио кључ од окова, и да одмах ослободе своје оковане другове.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тoгa дана капетан Леду био је необично добре воље; против обичаја опростио је једном „малом“ који је заслужио камџију. Похвалио је официра који је био на стражи како је издао добру заповест, изјавио свима момцима да је задовољан, и рекао им да ће на Мартинику, на који ће ускоро приспети, сваки добити поклон. Сви морнари, потхрањујући тако пријатне мисли, удешавали су већ у памети на шта да употребе тај поклон. Мислили су на ракију и мартиничке мелескиње, кад видеше да се на кров попне Таманго и други завереници.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Они су били удесили да своје окове истружу тако да не изгледају пресечени, али су их међутим без по муке могли да прекину. Уосталом, тако су јако звекетали њима, да би човек, кад чује толики звекет, помислио да је од двапут тежих окова. Пошто су неко време удисали чист ваздух, узеше се сви за руке и стадоше да играју, док је Таманго почео своју породичну ратничку песму<ref>Сваки црначки поглавица има своју песму.</ref>, коју је некада певао пре него што је полазио у бој. Кад су мало поиграли, Таманго, као да је мртав уморан, пружи се колики је дуг крај ногу једног морнара који се безбрижно био наслонио на ограду од крова; сви завереници учинише то исто. И тако је сваки морнар био опкољен са по неколико црнаца.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Наједном Таманго, који је полако био прекинуо своје окове, раздра се јако — и тај његов узвик имао је да служи као сигнал —, повуче снажно за ноге морнара који је био крај њега, преврте га главачке, и, згазивши га ногом на трбух, оте му пушку, и уби из ње дежурног заповедника брода. У исти мах и сви остали морнари на стражи бише нападнути, разоружани и одмах затим поубијани. Са свију страна орио се ратни узвик. Најстарији морнар, у кога је био кључ од окова, погинуо је један од првих. Онда гомила црнаца преплавише кров. Они који нису могли да нађу никаква оружја дограбили су били полуге од чекрка или весла од чамца. И од тог тренутка с белима на лађи било је свршено. Ипак су се неколико морнара одупрли на задњем узвишеном делу лађе, али нису имали довољно оружја, и нису били одлучни. Леду је још био жив и није ни мало изгубио одважност. Видевши да је Таманго душа завере, мислио је да ће, ако убије њега, с његовим саучесницима свршити за час. Он му због тога полете на сусрет са сабљом у руци, дозивајући га из свег грла. Таманго одмах насрну на њ. Држао је једну пушку за крај од цеви и млатио њоме као каквим буздованом. Две поглавице погледали су се очи у очи на оном узаном пролазу што везује предњи узвишени крај лађе са задњим. Таманго удари први. Али се белац лако изви у страну и избеже ударац. Кундак, ударивши јако о даске, сломи се, и пушка се тако силно одби да испаде из руку Тамангових. Он је сад био без одбране, и Леду, са осмејком сатанске радости, дигао је већ био руку и хтео да га пробурази; али је Таманго био исто тако лак и хитар као и пантери у његову завичају. Он се баци у наручја свога противника, и ухвати га за руку у којој је држао сабљу. Један се упирао да не преда своје оружје, други да га отме. У тој страховитој борби падоше обојица; али је Таманго пао под Ледуа. Онда, не клонувши нимало духом, Таманго, стегнувши свога противника из све снаге, уједе га за гушу тако силно да крв шикну као да је какав лав забио своје зубе. Сабља испаде из малаксале руке капетанове. Таманго је зграби; затим, дигнувши се, с крвавим устима, и кликнувши победоносно, стаде брзо да боде свога већ полумртвог противника.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;У победу се више није могло сумњати. Оно мало морнара који су остали живи покушаше да моле за милост устанике; али су сви били немилице измрцварени, чак и тумач, који им никад ништа није на жао учинио. Поткапетан је умро славно. Био се склонио на задњи крај лађе, крај једног од оних малих топова који се окрећу на стожеру на коме стоје, и пуне се картечом. Левом руком намештао је топ, а десном, у којој му је била сабља, бранио се тако добро да се читава гомила црнаца била искупила око њега. Он онда притисну обарачу од топа и начини усред ове густе гомиле један широк пролаз засут мртвацима и самртницима. Тренутак после, разнели су га на комаде.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад је леш и последњега белца, измрцварен и исецкан на парам-парче, био бачен у воду, црнци, сити освете, погледаше на лађина једрила, која као да су, непрестано надувана свежим ветром, још слушала њихове угњетаче, и водила победиоце, покрај њихове славне победе, у земљу где ће постати робовима.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ништа дакле нисмо учинили, помислише они тужно; да ли ће овај велики фетиш белачки хтети да нас врати у наш завичај, кад смо пролили крв његових господара?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Неколико њих рекоше да ће Таманго већ умети да га натера на послушност. И одмах зваху Таманга вичући јако.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Он се није журио да се појави. Нађоше га у крманошкој соби где стоји наслоњен једном руком на крваву сабљу капетанову; другу је расејано пружао својој жени Ајши, која ју је, клечећи пред њим, обасипала пољупцима. И ако је био радостан што је победио ипак је имао неко мрачно неспокојство, које се показивало у целом његовом држању. Како је био разумнији од осталих, он је боље и осећао сву тежину положаја.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Најзад је изишао на кров, правећи се спокојан, и ако није био. Стотину измешаних гласова наваљивало је на њ да узме управљати лађом; он се приближи крману полако, као да жели да одгоди мало тренутак који ће одлучити о величини његове моћи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На целој лађи није било ни једног црнца, макар колико глупа, који није приметио да известан точак и кутија што стоји спроћу њега утичу на кретање лађе; али је у овом механизму одувек лежала, за њих једна велика тајна. Таманго дуго гледаше у бусолу мичући уснама, као да чита слова што су на њој била исписана; затим принесе руку челу, и замисли се као човек који нешто рачуна у глави. Сви се црнци окупише око њега, разјапљених вилица, разрогачених очију, и не дишући пратили су му и најмањи покрет. Најзад, пола са страхом, пола са самопоуздањем, као сваки човек који хоће да уради нешто што не зна, он снажно повуче точак од крме.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Као што се какав огњевит хат пропне на ноге кад га мамузне његов несмотрен јахач, тако лепи брик „Узданица” поскочи по таласу кад га Таманго овако неразборито дрмну. Рекао би човек да је, гњеван, хтео да се зарије у вале, заједно са својим неуким корманошем. Како се наједанпут пореметио потребан склад између правца једрила и правца крме, лађа се нагну тако јако да је изгледало као да ће утонути. Њене дугачке лантине заронише се у море. Више људи претурише се; неколико их паде у воду. Али се ускоро лађа поносито диже на талас, као да хоће још једанпут да се ухвати у коштац са својом пропашћу. Ветар дуну двапут јачом снагом, и одједном, с ужасном праском, падоше обе катарке, скрхане скоро при дну, и прекрилише цео кров парчадима и као неком тешком мрежом од ужади.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Преплашени црнци утекоше у лађу вриштећи од страха; али, како ветар није више дувао у ветрила, лађа се диже, и таласи стадоше да је полако бацају час тамо час амо. Онда се најодважнији црнци попеше поново на кров и побацаше с њега све оне поломљене делове од катарки који су га закрчивали. Таманго се није мицао с места, налактио се био на орман с бусолом, и сакрио лице својом савијеном руком. Ајша је стајала покрај њега, али није смела да га ослови. Мало по мало црнци се приближише; онда се зачу потмуло роптање, које се одмах претвори у праву буру пребацивања и увреда.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Издајицо! варалицо! викали су они, ти си нам крив за све невоље, ти си нас продао белцима, ти си нас наморао да се бунимо против њих. Хвалио си се како умеш да управљаш лађом и обећао си да ћеш нас вратити у завичај. Ми смо ти, као праве будале, поверовали; и ево где сад умало нисмо сви главом платили због тога што си ти згрешио белачком фетишу.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго поносито диже главу, и црнци који су били око њега устукнуше преплашени. Он дохвати са земље две пушке, даде знак својој жени да пође за њим, прође кроз гомилу, која се пред њим раствори, и упути се предњем делу лађе. Ту направи као неки опкоп од празних буради и дасака; затим седе усред овог бедема, одакле су претећи вирили бајонети његове две пушке. Оставише га на миру. Међу устаницима, једни су плакали; други, подигавши руке к небу, призивали су у помоћ своје и белачке фетише; неки су клечали пред бусолом, дивећи се њеном непрекидном кретању, и преклињали је да их врати у њихов завичај; неки су опет лежали по крову, суморни и утучени. Усред ових очајника, замислите још жене и децу који вриште од страха, и дваестак рањеника који преклињу да им се притекне у помоћ, али нико и не мисли да им помогне.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Наједном се на крову појави један црнац; лице му је сијало од радости. Он објави да је пронашао место где су бели држали ракију; његова веселост и цело његово држање јасно су сведочили да ју је он и опробао. Чувши тај глас, несрећни црнци престадоше за часак да јаучу. Сви полетеше у лађин ћилер и напише се ракије. Сâт доцније, могао је човек да их види како скачу и смеју се на крову, и, пијани као стока, праве најгоре будалаштине. Док су они играли и певали, рањеници су стењали и јецали. Тако је протекао остатак дана и цела ноћ.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ујутру, кад су се разбудили, наступило је још веће очајање. Преко ноћ је био поумирао велики број рањеника. Лађа је пловила опкољена лешевима. Море је било бурно, а небо обавијено маглуштином. Искупише се да држе веће. Неколико почетника у мађији, који нису смели ни да прослове о својој вештини пред Тамангом, огледаше један за другим своје знање. Неколико пута преклињаху духове. Кад год покушај не успеваше, нада се губила све више. Најзад се опет стаде говорити о Тамангу, који још није био изишао из свога опкопа. На крају крајева, он је био највештији међу њима, и једини је још могао да их спасе из овог страховитог положаја у који су запали његовом кривицом. Један старац приђе му, носећи понуду за измирење. Он га замоли да изиђе и да им каже своје мишљење; али Таманго, неумољив као Кориолан, оглуши се о све његове молбе. Обноћ, усред највећега метежа, донео је колико му је било потребно пексимита и усољеног меса. Изгледао је решен да живи тако одвојен од свију.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ракије је било још. У њој бар човек заборавља и море, и ропство, и блиску смрт. И спава, снива о Африци, и види шуме са смолним дрвећем, колибе покривене сламом и баобабе чија се сенка пружа над целим селом. Синоћна теревенка опет поче. Тако прође неколико дана. Јаукали су, плакали, чупали косе, затим се опијали и спавали, тако им је текао живот. Неколико њих умреше од силног пића; неколико их скочише у море, или се прободоше мачем.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једно јутро Таманго изиђе из своје тврђаве и дође до пања који је остао од главне катарке.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Робови, рече он, Дух ми се јавио у сну и проказао ми како вас могу избавити одавде и вратити вас у ваш завичај. Својом незахвалношћу заслужили сте да вас оставим; али ми је жао ових жена и ове деце што јаучу. Ја вам праштам: почујте ме.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Сви црнци оборише главу с поштовањем и начетише се око њега.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Бели, продужи Таманго, једини знају оне силне речи које покрећу ове велике дрвене куће; али ми можемо по својој вољи управљати овим лаким чуновима који личе на наше.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Он показа каик и друге чамце на брику.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Напунимо их храном, уседнимо у њих, и завеслајмо на ону страну одакле ветар дува; мој и ваш господар пустиће га нашем завичају.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Повероваше му. Луђег предлога није било. Не знајући да се служи бусолом, и под непознатим небом, он је могао само да лута насумце. У својој глави он је замишљао да треба само да весла напред, и да ће најзад тако наћи какву црначку земљу; јер црнци живе на целој земљи, а бели на својим лађама. То му је његова мајка причала.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ускоро је све било спремно да се укрца; али видеше да су каик и свега један чамац здрави. То је међутим било сасвим мало за осамдесет црнаца од прилике колико их је још остало у животу. Ваљало је оставити све рањенике и болеснике. Већина замолише да их убију пре него што се растану од њих.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Два чамца, која су спустили у воду с грдном муком и страшно их претоварили, оставише лађу и навезоше се на бурно море, које је сваки час хтело да их прогута. Онај мали чамац одмаче први. Таманго је с Ајшом сео у каик, који је, тежи и претоваренији, јако био заостао. Још се чуо лелек оних неколико несрећника што су остали на крову од брика, кад један прилично снажан талас удари каик с бока и напуни га водом. За трен ока, он потону. Они с малог чамца видеше шта ове снађе, и веслачи запеше свом снагом да одмакну, бојећи се да не морадну примити кога из потопљеног каика. Готово сви они који су били усели на каик подавише се. Свега њих десет-дванаест успеше да се врате на лађу. Међу њима били су Таманго и Ајша. Кад се сунце смиривало, видеше како мали чамац нестаде са видика; али шта је с њим после било, не зна се.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Зашто бих мучио читаоца описујући му одвратне призоре глади? Двадесет душа од прилике збијених на узаном простору, које је час бурно море бацало тамо-амо, час пекло врело сунце, отимали су се сваки дан о оно нешто мршавих остатака своје заире. За свако парче пексимита ваљало се тући, и слабији су умирали, не због тога што су их јако убијали, већ због тога што им нису дали да једу. После неколико дана, на крову брика „Узданица” били су још у животу само Таманго и Ајша. .&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи, море је било бурно, ветар је фијукао силно, а помрчина је била тако густа да се с крме није могао видети кључ лађин. Ајша је лежала на једном душеку у соби капетановој, а Таманго је седео крајње ноге. Обоје већ одавно нису ни речи проговорили.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Таманго, викну најзад Ајша, све ово што патиш, ти патиш ради мене…<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Не патим ја, обрецну се он. И баци на душек, крај своје жене, пола пексимита који му је још остао.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Узми то себи, рече она отурујући благо пексимит; ја нисам гладна. А и зашто да једем? Зар ми није стигао последњи час?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго се диже не одговоривши ништа, попе се поводећи се на кров и седе крај једне сломљене катарке. Приклонивши главу на груди, звиждукао је своју породичну песму. Наједном се зачу један јак узвик горе, над фијуком морског ветра; и појави се светлост. Он чу и друге узвике, и једна велика црна лађа промаче брзо поред његове; тако близу да му ветрилске мотке прођоше изнад саме главе. Он виде само два лица осветљена једним фењером који је висио о катарци. Ови људи викнуше још једанпут, и одмах затим њихову лађу дохвати ветар, и она ишчезе у помрчини. Без сумње су морнари који су стајали на стражи били приметили ову разбијену лађу; али, како је била бура, њихов брод није могао да се окрене. Тренутак после, Таманго виде како севну пламен и чу кад опали топ; затим виде како севну пламен на једном другом топу; али, не чу пуцањ; после и не виде више ништа. Сутрадан, ништа на видику није било никаког јера. Таманго опет леже на свој душек и заклопи очи. Његова жена Ајша умрла је те ноћи. .&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Не знам колико времена после, једна енглеска фрегата, „Белона”, угледа једну лађу без катарки и, како је изгледало, без морнара. Неколико људи приђоше јој на каику и нађоше на њој једну мртву црнкињу и једног црнца тако измршавог, да је наличио на мумију. Био је обезнањен, и душа му је већ била дошла у подгрлац. Хирург га узе, стаде да га лечи, и кад је „Белона” приспела у Кингстон, Таманго је био здрав као дрен. Казаше му да им прича о себи и оној лађи. Он им рече све, у колико је и сам знао. Колонисти с острва говорили су да га треба обесити као црнца који се дигао на устанак; али гувернер, неки душеван човек, заузе се за њ, налазећи да се његова кривица да оправдати; јер, на крају крајева, он се послужио само законитим правом одбране; а после, они које је поубијао били су сви Французи. С њим су онда учинили онако као што се ради са свима црнцима који се нађу на коме узапћеном црначком броду: дали су му слободу, то ће рећи узели су га да ради за државу; али је имао тридесет пара на дан и храну. Био је врло личан човек. Пуковник седамдесет петог пука виде га једанпут и узе га да удара у тасове у пуковској војној музици. Научио је нешто мало енглески, али га није никад говорио. У накнаду за то пио је преко мере рум и ракију од шећерне трске. — Умро је у болници од запаљења плућа. == Фусноте == <references/> == Извори == 1905. ''Српски књижевни гласник'', Књига ХIV, Број 5, 6, 7. Стр. 341—349, 417—424, 503—509. {{ЈВ-аутор|Светислав Петровић|1945}} qr2488ucxlxuh2uisqwnx2bhgfchfr3 144349 144348 2026-06-16T11:50:00Z Coaorao 19106 /* Извори */ 144349 wikitext text/x-wiki {{квалитет|250%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Таманго (''-{[[:fr:Colomba et autres contes et nouvelles/Tamango|Tamango]]}-'') | одељак= | аутор=Проспер Мериме | преводилац=Светислав А. Петровић | година= | белешке= }} &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Капетан Леду био је добар морнар. У почетку је служио на лађи као обичан матроз, али је доцније постао помоћник корманошев. У бици код Трафалгара једно одломљено парче дрвета пребило му је леву руку; руку су му одсекли, а њему онда дали добре сведоџобе и отпустили га из службе. Али он никако није могао да живи у доколици, и чим му се указала прилика да се опет укрца на море, погодио се за другог капетана на једној гусарској лађи. За новац који је упљачкао с неколико заробљених бродова накуповао је књига и тако проучио теорију пловидбе; примену њену већ је и раније знао потпуно. Временом је постао капетан на једној гусарској убојној лађици с три топа и шездесет момака, и поморски трговци са Џерсеја још се и сад сећају његових подвига. Закључење мира га је јако ожалостило: за време рата оставио је био на страпу нешто новаца, и надао се да га остави још, пљачкајући енглеске лађе. Сад је по што по то морао да уђе у службу код трговаца који тргују на мору, и како је био познат као одлучан и искусан човек, без по муке добио је једну лађу. Кад је трговина робљем забрањена, и кад је онај који је при свем том хтео да је води морао не само да се вешто склања испред француских финанса, што није било баш тако тешко, него, што је било далеко мучније, и да се крије од енглеских крстарица, капетан Леду био је добродошао за све трговце с абоносовином.<ref>Тако се сами међу собом зову они који тргују робљем.</ref><br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Сасвим друкчији од већине морнара који су као и он дуго чамели на нижим местима, он није онако страсно мрзио новачења, нити је хтео да се држи већ утврђених начина рада, као што обично раде такви људи кад добију виши чин. Капетан Леду, напротив, први је препоручио своме газди од лађе да набави гвоздене сандучаре за воду. На његовом броду, лисице и синџири, којих у свакој лађи за пренос робова има у изобиљу, били су израђени по новом систему, и добро прелаковани, да би се сачували од рђе. Али му је међу свима трговцима робљем највише дигла глас његова властита конструкција једнога брика који је имао да превози црнце, једне брзе једрилице, узане и дугачке као каква ратна лађа, али у коју је ипак могло да стане врло много црнаца. Крстио га је „Узданицом”. Он је сам хтео да доњи спрат лађе, узан и угнут, нема више од три стопе и четири палца у висину, и тврдио је да је толико места довољно и за стаситије црнце да могу угодно седети; а шта им и треба да устају? — Кад дођу у колоније, говорио је Леду, настојаће се до миле воље!<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Црнци, наслоњени леђима на зидове лађине, и размештени у два напоредна реда, остављали су између својих ногу један празан простор, који у свима другим таквим бродовима служи једино као пролаз. Леду је дошао на мисао да и по том празном простору размести црнце, и то тако да леже под правим углом према оним првима. На тај начин у његову лађу могло је да стане десетак црнаца више него ма у коју другу с толиком истом тонажом. Оно, да се хтело терати у краjност, могло би да их стане још и више; али треба бити човечан, и оставити једном црнцу бар пет стопа у дужину и две у ширину, да се може слободно кретати, за време вожње од шест недеља и више. „Јер на крају крајева, говорио је Леду своме газди да би оправдао ову слободњачку меру, и црнци су људи као и бели.”<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;„Узданица” је отпловила из Нанта једнога петка, што је доцније сујеверним људима пало у очи. Надзорници који су врло савесно прегледали цео брик, нигде не нађоше шест великих сандука пуних ланаца, лисица и букагија. Њих није зачудило ни то што ће тако много воде на „Узданици”, која је, према својим исправама, ишла само до Сенегала, ради трговине с дрвима и вилдишем. Пут, истина, не траје дуго, али није с горег бити врло обазрив. Ако случајно настане маина на мору, шта да се ради без воде?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И тако је „Узданица” отпловила једнога петка, врло добро опремљена. Леду би можда волео да су катарке биле мало чвршће; али докле је год заповедао на овој лађи, није могао да се потужи на њих. Путовало се до обале афричке срећно и брзо. Укотвили су се у реци Јоали (мислим да се тако зове), у часу кад енглеске крстарице нису пазиле на ову обалу. Посредници из тог краја одмах дођоше на брод. Тренутак је био не може бити згоднији; Таманго, ратник на гласу и продавац људи, баш је био догнао на обалу велики број робова, и давао их је јевтино, као човек који осећа да има снаге и моћи да брзо напуни пијацу, чим на њој понестане робе којом он тргује.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Капетан Леду изиђе чамцем на обалу, да учини посету Тамангу. Застаде га у једној колиби од сламе коју су му били начинили на брзу руку, заједно с његовим двема женама и с неколико помоћника у трговини и спроводника робова. Таманго се био нарочито удесио да дочека белог капетана. Обукао је некакву стару плаву војничку униформу на којој су још стајали капларски ширити; али су о сваком рамену висиле по две златне еполете прикачене за исто дугме, и куцале га, једна по грудима, друга по плећима. Како није имао кошуље, и како је униформа била пократка за тако развијена човека, то се између капута који се белио посувраћен доле, и чакшира од гвинејског платна, видео један велики комад црне коже, налик на какав широк појас. О бедрима, на узици, висила му је велика коњичка сабља, а у руци држао је једну лепу енглеску двоцевку. Тако нагиздан, африкански ратник мислио је да изгледа господственије од највећих кицоша париских или лондонских.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Капетан Леду гледао га је неко време ћутећи, а Таманго се испрсио дотле као какав гранатир кад на смотри пролази испред неког страног генерала, и уживао у утиску који је мислио да чини на белца. Леду, пошто га је зналачки промотрио, окрете се своме поткапетану и рече му:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— За овакву људину узео бих бар хиљаду талира, кад бих га здрава и читава довезао на Мартиник.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Седоше, и један морнар који је натуцао нешто јолофски језик стаде тумачити. Пошто су измењали поздраве, један „мали” донесе им пуну корпу флаша с ракијом; оквасише грло, и капетан, да би одобровољио Таманга, даде му на поклон леп бакарни рог за барут, украшен рељефном сликом Наполеоновом. Кад је црнац примио поклон и захвалио како је требало, изишли су из колибе, сели у хлад испред флаша с ракијом, и Таманго даде онда знак да се доведе робље које је имао на продају.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Робље се појави у дугој поворци, погрбљених леђа од умора и страха; врат је свима црнцима био ухваћен у неку рогу дугачку више од шест стопа, и њена два шиљка била су на потиљку састављена гвозденом пречагом. Кад ваља поћи, онда један од спроводника мете на раме држаље од роге првога роба; овај тако исто ухвати рогу онога који иде одмах за њим; тај други, опет, придржи рогу трећег роба, и тако редом. Кад треба стати, вођ поворке пободе у земљу шиљати крај од држаље своје роге, и цела се поворка заустави. Наравно, никоме није ни на крај памети да умакне успут, кад свако носи о врату дебелу батину дугачку шест стопа.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад год прође поред њега какав роб или ропкиња, капетан слегне раменима, добаци како су људи кржљави, а жене сувише старе или сувише младе, и зажали што се црна раса све више измеће.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;„Све се изопачава, говорио је он; некад је било сасвим друкчије. Жене су имале по пет стопа и шест палаца у висину, а четири човека могла су сама да окрену чекрк на каквој фрегати и подигну главни ленгер.”<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Али, и ако је непрестано манисао, одабирао је најснажније и најличније црнце. За њих ће моћи платити обичну цену; али је за остале тражио знатан попуст. Таманго је, опет, бранио своје интересе, хвалио своју робу, говорно о оскудици у људима и о опасностима трговања. На крају је рекао да тражи не знам колико за робове које је бели капетан хтео да натовари на свој брод.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Чим тумач преведе на француски понуду Тамангову, Леду умало не паде на леђа од изненађења и гнева; затим прогунђа неколико крупних псовки и диже се да иде, као да више неће да чује ни за какву погодбу с тако лудим човеком. Онда га Таманго задржа, и с муком га натера да опет седне. Отвори се нова флаша, и преговори се наново почеше. Сад се, опет, црнцу чинило да су понуде белчеве луде и будаласте. Викали су, препирали се дуго, искапљивали чашу за чашом ракије; али ракија није подједнако утицала на обе уговарачке стране. Што је Француз више пио, нудио је све мању цену: а што је Африканац више пио, све је више попуштао. И тако, кад се корпа испразни, они се погодише. Некакав рђав памучни еспап, барут, кремење, три бурета с ракијом и педесет рђаво оправљених пушака дато je у размену за сто шездесет робова. Капетан, да утврди погодбу, пљесну по руци црнца који је већ био више него ћефлеисан, и робове одмах предадоше француским морнарима, који брже боље поскидаше с њих дрвене рогe и ударише им синџире на врат и гвоздене лисице на руке; што лепо показује колико је европска цивилизација виша.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Остало је још триестак робова: деце, стараца и слабуњавих жена. Лађа је била пуна.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго, који није знао шта да ради с овим „шкартом”, понуди капетану да му га прода за флашу ракије по комаду. Понуда је била врло примамљива. Леду се сети да је на представи „Сицилијанскога Вечерња” у Нанту видео како је пуно дебелих и крупних људи ушло у партер који је већ био пун, па ипак, захваљујући стишљивости човечјег тела, сваки нашао за се места. И он узе двадесет виткијих робова од оних тридесет.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Онда Таманго затражи само по чашу ракије за сваког од оно десеторо преосталих. Леду помисли да деца плаћају и запремају само пола места на колима, и узе због тога три детета; али рече да неће више да узме на једнога црнца. Таманго, видевши да му је остало још седам робова о врату, дограби пушку и узе на нишан једну жену која је стајала прва: то је била мајка троје деце.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Купуј, рече он белцу, или ћу да је убијем; чашицу ракије или окидам.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— А који ћу враг с њом? одговори Леду.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго опали, и робиња паде мртва на земљу.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Де сад другога! узвикну Таманго нишанећи једног сасвим оронулог старца: чашу ракије, или ћу…<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једна од његових жена заведе му руку, и куршум оде у ветар. У оном старцу кога је њен муж хтео да убије, она познаде једног ''гириота'' или врачара, који јој је прорекао да ће бити краљица.,,<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго, који је постао просто бесомучан од ракије, помами се кад виде да се неко противи његовој вољи. Он млатну своју жену кундаком од пушке; затим се окрете Ледуу и рече му:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Узми, дајем ти ову жену. Она је била лепа. Леду је погледа осменувши се, и узе је за руку:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— За њу ћу већ наћи места, рече.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тумач је био неки душеван човек. Он даде Тамангу једну бурмутицу од дебеле хартије, и затражи му осталих шест робова. Онда им скиде ро́ге, и пусти их да иду куд им је воља. Они се одмах распршташе, ко овамо, ко онамо, не знајући ни сами како да се врате у свој завичај, на две стотине миља далеко од обале.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Међутим, капетан се опрости с Тамангом, и пожури се да што пре унесе свој товар. Није било паметно остајати дуго у реци; крстарице су се могле опет појавити, и он је због тога хтео да крене већ сутра. Таманго се извали у траву, у хладу, и заспа, да истера ракију из себе.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад се пробудио, лађа се већ била кренула и спуштала се низ реку. Таманго, коме је глава још бучала од синоћње пијанке, запита за своју жену Ајшу. Одговорише му да му се она на своју несрећу нешто била замерила, и да је он дао на поклон белом капетану, који је одвео на свој брод. Чувши то, Таманго се запрепашћен лупи по глави, затим шчепа пушку, и, како је река на више места правила окуке пре него што се изливала у море, он одјури, најближом пречицом, ка једном малом заливу, на по миље од ушћа. Тамо се надао наћи какав чамац на коме ће стићи до брика, који се, због окука реке, морао задржавати. И није се преварио: збиља је имао времена да ускочи у један чамац и да стигне до лађе.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Леду се јако изненадио кад га је видео, али још више кад је чуо да тражи натраг своју жену.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Поклони се не враћају, одговори му он.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И окрену му леђа.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Црнац поче да наваљује, пристајући да врати један део робе коју је добио у размену за робове. Капетан стаде да се смеје; рече му да је Ајша красна жена, и да њему треба. Онда злосрећни Таманго окупи да плаче као киша, и да вришти од бола, као какав јадник кад га оперишу. Час се ваљао по крову дозивајући своју драгу Ајшу; час је лупао главом о под, као да хоће да се убије. Тврд као стена, капетан, показујући му обалу, давао му је знак да је време да иде; али је Таманго продужавао. Понудио је чак и своје златне еполете, пушку и сабљу. Све је било узалуд.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Док је трајала ова препирка, поткапетан с „Узданице” рече капетану:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ноћас нам је умрло три роба, имамо места. Зашто не бисмо узели овог људескару, који сам вреди више него сва она тројица што су умрли?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Леду поразмисли да ће за Таманга моћи узети добрих хиљаду талира; да ће овај пут, који је, по свему досадањем судећи, обећавао за њ добру добит, бити вероватно његов последњи пут; да ће га се, кад се тако буде обогатио и мануо трговине робљем, мало тицати хоће ли на гвинејској обали оставити добар или рђав глас за собом. У осталом, на обали није било живе душе, и афрички ратник био је потпуно у његовој власти. Ваљало му је само отети оружје; јер би било опасно дирнути га док му је оно још у рукама. Леду му због тога затражи пушку, тобоже да је прегледа и да се увери да ли вреди колико и лепа Ајша. Дижући и обарајући ороз, он истресе барут којим је пушка била потпрашена. Поткапетан је опет пробао сабљу; и, како је на тај начин Таманго био разоружан, два снажна морнара јурнуше на њ, оборише га на леђа, и стадоше да му везују руке. Црнац се опирао јуначки. Дошавши к себи од првога изненађења, и мада је био у здраво незгодном положају, он се дуго носио с она два морнара. Како је био изванредно снажан, најзад је успео да се дигне. Удари песницом човека који га је држао за гушу, и свали га на земљу; остави парче капута у рукама оног другог морнара, и као бесомучан устреми се на поткапетана да му отме сабљу. Овај га удари њоме по глави, и начини му широку рану, али не дубоку. Таманго паде по други пут. Одмах му чврсто свезаше руке и ноге. Док се отимао, драо се као бесан, и копрцао као дивљи вепар кад се ухвати у пређу; али кад виде да му ништа не помаже опирати се, затвори очи и више не мрдну. Његово снажно и нагло дисање једино показиваше да је још у животу.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ала ће се његови црнци насмејати од свег срца кад виде да је и он постао роб, узвикну капетан Леду. Бар ће се уверити да збиља има неког Провиђења.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Међутим сиромаху Тамангу истекла је силна крв. Онај тумач с болећивим срцем што је синоћ спасао живот шесторици робова, приђе му, приви му рану и рече му неколико утешних речи. Шта је могао да му каже, не знам; али се црнац није мицао, као мртав. Два морнара морали су га однети као какву врећу доле на дно лађе, на место које је било за њега одређено. Два дана није хтео ништа да окуси; једва је по неки пут отварао очи. Његови другови у ропству, некадањи његови заробљеници, гледали су га с неким тупим чуђењем кад је дошао међу њих. И сад још уливао им је такав страх да нико није смео да се подсмехне невољи онога ради кога су сви они допали беде.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Како је са копна дувао повољан ветар, лађа је брзо одмицала од афричке обале. Будући већ без бриге да ће га ухватити енглеске крстарице, капетан је мислио једино на то какве га велике благодети чекају у колонијама у које је ишао. Његова абоносовина није на путу претрпела нимало квара. Нису се јавиле никакве заразне болести. Свега дванаест црнаца, и то најслабијих, умрло је од врућине: то је ситница. Да би његов људски товар осећао што мање замора на овом путу, Леду није заборављао да сваки дан изводи робове на кров. Наизменце, све по трећина ових злосрећника стајала је горе један сат, да се надише чиста ваздуха за цео дан. Један део момака наоружаних до зуба, пазио је на њих, бојећи се побуне; уосталом, ради сваке сигурности, никад им нису сасвим скидали ланце. По неки пут који морнар што је умео да свира у виолину приређивао им је читав концерт. Било је тада занимљиво видети како се сви ови црни људи окрећу свирачу, како с њихових лица постепено нестаје оног израза тупог очајања, како се слатко смеју и пљескају рукама кад им ланци не сметају. — И кретање је преко потребно за здравље; због тога је капетан Леду завео један необично користан обичај: терао је, наиме, често своје робове да играју, као што се терају да копају ногом коњи који имају да пређу на лађи далек пут.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Де, децо моја, играјте, проводите се, говорио је капетан громовитим гласом, фијучући једном грдно великом камџијом.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И сироти црнци одмах би почели да ђипају и играју.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Неко време, због своје ране, Таманго није могао излазити. Најзад изиђе на кров; и одмах, подигавши поносито главу усред ове преплашене гомиле робова, погледа тужним, али спокојним погледом, на бескрајну пучину што је окружавала лађу; затим леже, или боље стропошта се на под од палубе, не хотећи чак ни да намести ланце да га мање жуље. Леду је седео на задњем узвишеном делу лађе и мирно пушио на своју лулу. Ајша, без окова, у господској аљини од плавог памучног штофа, с лепим папучицама од сахтијана на ногама, држећи у рукама послужавник са слатком ракијом стајала је покрај њега и дворила га. Било је очевидно да је вршила поверљиву службу код капетана. Један црнац који је јако мрзио Таманга, намигну му да погледа на ту страну. Таманго окрете главу, спази је и раздра се; и скочивши брзо као муња на ноге, полете ка задњем делу лађе, пре него што су морнари који су били на стражи могли да спрече тако голем преступ сваке бродарске дисциплине.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ајша! повика он громовитим гласом, а Ајша, запрепашћена, врисну: зар ти мислиш да у земљи код белих нема Мама-Јумба?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Морнари су већ били дотрчали са заманутим батинама; али Таманго, скрштених руку, и хладан као да је од камена враћао се мирно на своје место, док је Ајша, бризнувши у плач, изгледала као скамењена оним тајанственим речима.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тумач објасни ко је тај страховити Мама-Јумбо, чије је име само било у стању да изазове толики ужас.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— То је црначко страшило, рече он. Кад се који муж боји да му жена не уради оно што раде многе жене у Француској као и у Африци, он јој попрети Мама-Јумбом. Ја, који вам ово причам, ја сам видео Мама-Јумба, и разумео сам одмах лукавство; али црнци, како их је Бог дао просте, не разумеју ништа. — Замислите да се једног вечера, док су жене проводиле време у игри, у ''фолгору'', као што они кажу на свом наречју, наједанпут зачула из једне необичне густе и мрачне шумице нека чудновата музика, а нико није видео ко то свира; сви свирачи су били сакривени у шуми. Било је ту тршчаних свирала, дрвених добошића, ''балафоса'', и гитара направљених од пола тикве. Цео тај оркестар свирао је једну такву арију да би и ђаво стругнуо одатле и сакрио се под земљу. Жене нису још добро ни чуле ову свирку, а већ почеше да цепте од страха; хтедоше да умакну, али им мужеви не дадоше; знале су већ шта им се спрема. Наједанпут изиђе из шуме једна велика бела прилика, висока као највиши део наше катарке с главом великом као бучук, с очима широким као они отвори за једеке тамо напред на лађи, с чељустима као у нечастивог, пуним ватре. То се чудовиште примицало полако, полако; и одмаче се свега за стотинак метара од шуме. Жене су вриштале:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ево Мама-Јумба!<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И драле су се као рибарке што продају острице. Онда им дужеви рекоше:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ајте, неваљалице, реците нам јесте ли се добро владале; ако слажете, ту је Мама-Јумбо да вас поједе овако живе.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Било их је тако простодушних које су признале, и онда су их дужеви ваљано пропустили кроз шаке.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— А шта је у ствари била та бела прилика, тај Мама-Јумбо? запита капетан.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Та̏ неки лакрдијаш који се замотао у велики бео чаршав и држао на једној великој батини шупљу бундеву са запаљеном свећом унутра: то му је била глава. Све то није баш Бог зна како смишљено, и не треба се много мучити да човек увиди сав тај црначки марифетлук. Али је ипак Мама-Јумбо леп проналазак, и ја бих волео кад би и моја жена веровала у њега.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Моја жена, рече Леду, ако се не боји Мама-Јумба, она се боји лесковака; јер зна добро како бих јој ја платио кад би јој нешто пало на памет да врда. Ледуови сви уопште нису нимало трпељиви; и ако ја имам свега једну руку, може и она још доста добро да витла корбачем. Али реците оном безобразнику тамо што говори о Мама-Јумбу, нека се добро пази и нека не плаши ову женицу, или ћу му тако истимарити ртењачу да ће његова црна кожа постати црвена као непечен розбиф.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Рекавши то, капетан сиђе у своју кабину, дозва Ајшу и покуша да је теши: али ни миловања, ни батине чак, јер човека на крају мора да изда стрпљење, нису могли да умире лепу црнкињу; потоци суза сливали су се низ њене образе. Капетан онда опет изиђе горе на кров, нерасположен, и изгрди дежурног заповедника брода због заповести коју је био издао у том тренутку.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Преко ноћи, кад су готово сви морнари спавали дубоким сном, они што су били на стражи чуше најпре неку озбиљну, свечану и тужну песму што је допирала одоздо из лађе а затим један страховит женски врисак. Мало затим, крупан глас капетана Ледуа који је псовао и претио, и фијукање његовог страшног бича, заорише се по целој лађи. После једног тренутка, све се опет ућутало. Сутрадан Таманго је изишао на кров с масницама на лицу, али онако исто поносит и одлучан као и пре.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Чим га Ајша угледа, она му брзо потрча са задњег дела лађе где је дотле седела поред капетана, клече пред њега, и рече му гласом пуним скривеног очајања:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Опрости ми, Таманго, опрости ми!<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго ју је читав минут гледао нетремице; затим, видевши да је тумач далеко, рече јој:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Турпију!<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;И онда опет леже на палубу окренувши леђа Ајши. Капетан је жестоко изгрди, чак је и опали неколико пута, и забрани јој да у будуће разговара са својим некадањим мужем; али му није ни на крај памети било да посумња штогод у оно неколико речи које су они рекли једно другом, и није ништа ни питао о том.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Међутим Таманго, затворен с осталим робовима, дан и ноћ наговарао их је да једанпут одважно прегну да поврате своју слободу. Говорио им је како је мали број белих, и обраћао им пажњу на то како њихови чувари сваког дана бивају све небрижљивији; затим, не изјашњавајући се сасвим, причао им је како ће он умети да их врати у њихов завичај, хвалио се како се добро разуме у мађији, у коју црнци верују сви од реда, и застрашивао их како ће се сам ђаво осветити свима онима који не пристану да га помогну у његовом предузећу. Своје беседе држао је само на пеулском дијалекту, који су знали већина робова, али који тумач није разумевао. Његов глас као доброг беседника, и навика робова да га се боје и да га слушају, притекли су не може бити лепше у помоћ његовој речитости, и црнци су наваљивали на њега да утврди један дан кад ће их ослободити из ропства, много пре него што је и он сам мислио да ће бити кадар да то учини. Завереницима је неодређено одговарао да још није дошло време, и да му ђаво, који му се јавља у сну, још није ништа рекао, али да треба да буду готови на први знак. Међутим није пропуштао ни једну прилику да не искуша с коликом пажњом чувари бде над њима. Једанпут, кад се један морнар, прислонивши пушку на ограду од крова, занео посматрајући једну гомилицу морских ласти што су се биле надале за лађом, Таманго узе пушку и стаде са смешним покретима да ради њоме сва она веџбања која је видео да раде морнари кад се веџбају. Мало после одузеше му пушку; али се он одатле уверио да ће је одсад моћи узимати, а да одмах не изазове никакву сумњу; и, кад буде куцнуо час да се послужи њоме, биће велики јунак онај који хтедне да му је отме из руку.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једног дана Ајша му баци парче пексимита, давши му неки знак који је једино он разумео. У пексимиту је била једна турпијица: од ове алатке зависио је успех целе завере. Таманго се најпре добро чувао да не покаже турпију својим друговима; али, кад је пала ноћ, он стаде да шапуће неке неразумљиве речи, пратећи их чудним покретима. Мало по мало загревао се све више, док најзад није почео да виче. Кад га човек чује како диже и спушта глас, рекао би као да је заподео жив разговор с неком невидљивом личношћу. Сви су робови дрхтали, не сумњајући да је ђаво у тај мах међу њима. Таманго најзад прекиде овај призор кликнувши од радости:<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Другови, узвикну он, дух кога сам заклињао дао ми је једва једанпут оно што ми је обрекао, и ја имам сад у рукама оруђе којим ћемо се ослободити. Сад вам треба још само мало храбрости, па сте слободни.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Он даде онима који су били око њега да опипају, и макар како да је подвала била проста, људи који су били још простији поверовали су у њу.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;После дугог чекања освануо је велики дан освете и слободе. Завереници, везани међу собом свечаном заклетвом, углавили су били план после зрелога већања. Најодлучнији, с Тамангом на челу, кад буде дошао на њих ред да изиђу на кров, имали су да отму оружје од чувара; неколико других отићи ће у собу капетанову да узму пушке које су биле ту. Они који дотле буду истругали своје окове отпочеће напад; али, и ако се упорно радило неколико ноћи, највећи број робова није могао да узме јаког учешћа у борби. Због тога су тројица снажних црнаца добили дужност да убију човека који је у џепу носио кључ од окова, и да одмах ослободе своје оковане другове.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Тoгa дана капетан Леду био је необично добре воље; против обичаја опростио је једном „малом“ који је заслужио камџију. Похвалио је официра који је био на стражи како је издао добру заповест, изјавио свима момцима да је задовољан, и рекао им да ће на Мартинику, на који ће ускоро приспети, сваки добити поклон. Сви морнари, потхрањујући тако пријатне мисли, удешавали су већ у памети на шта да употребе тај поклон. Мислили су на ракију и мартиничке мелескиње, кад видеше да се на кров попне Таманго и други завереници.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Они су били удесили да своје окове истружу тако да не изгледају пресечени, али су их међутим без по муке могли да прекину. Уосталом, тако су јако звекетали њима, да би човек, кад чује толики звекет, помислио да је од двапут тежих окова. Пошто су неко време удисали чист ваздух, узеше се сви за руке и стадоше да играју, док је Таманго почео своју породичну ратничку песму<ref>Сваки црначки поглавица има своју песму.</ref>, коју је некада певао пре него што је полазио у бој. Кад су мало поиграли, Таманго, као да је мртав уморан, пружи се колики је дуг крај ногу једног морнара који се безбрижно био наслонио на ограду од крова; сви завереници учинише то исто. И тако је сваки морнар био опкољен са по неколико црнаца.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Наједном Таманго, који је полако био прекинуо своје окове, раздра се јако — и тај његов узвик имао је да служи као сигнал —, повуче снажно за ноге морнара који је био крај њега, преврте га главачке, и, згазивши га ногом на трбух, оте му пушку, и уби из ње дежурног заповедника брода. У исти мах и сви остали морнари на стражи бише нападнути, разоружани и одмах затим поубијани. Са свију страна орио се ратни узвик. Најстарији морнар, у кога је био кључ од окова, погинуо је један од првих. Онда гомила црнаца преплавише кров. Они који нису могли да нађу никаква оружја дограбили су били полуге од чекрка или весла од чамца. И од тог тренутка с белима на лађи било је свршено. Ипак су се неколико морнара одупрли на задњем узвишеном делу лађе, али нису имали довољно оружја, и нису били одлучни. Леду је још био жив и није ни мало изгубио одважност. Видевши да је Таманго душа завере, мислио је да ће, ако убије њега, с његовим саучесницима свршити за час. Он му због тога полете на сусрет са сабљом у руци, дозивајући га из свег грла. Таманго одмах насрну на њ. Држао је једну пушку за крај од цеви и млатио њоме као каквим буздованом. Две поглавице погледали су се очи у очи на оном узаном пролазу што везује предњи узвишени крај лађе са задњим. Таманго удари први. Али се белац лако изви у страну и избеже ударац. Кундак, ударивши јако о даске, сломи се, и пушка се тако силно одби да испаде из руку Тамангових. Он је сад био без одбране, и Леду, са осмејком сатанске радости, дигао је већ био руку и хтео да га пробурази; али је Таманго био исто тако лак и хитар као и пантери у његову завичају. Он се баци у наручја свога противника, и ухвати га за руку у којој је држао сабљу. Један се упирао да не преда своје оружје, други да га отме. У тој страховитој борби падоше обојица; али је Таманго пао под Ледуа. Онда, не клонувши нимало духом, Таманго, стегнувши свога противника из све снаге, уједе га за гушу тако силно да крв шикну као да је какав лав забио своје зубе. Сабља испаде из малаксале руке капетанове. Таманго је зграби; затим, дигнувши се, с крвавим устима, и кликнувши победоносно, стаде брзо да боде свога већ полумртвог противника.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;У победу се више није могло сумњати. Оно мало морнара који су остали живи покушаше да моле за милост устанике; али су сви били немилице измрцварени, чак и тумач, који им никад ништа није на жао учинио. Поткапетан је умро славно. Био се склонио на задњи крај лађе, крај једног од оних малих топова који се окрећу на стожеру на коме стоје, и пуне се картечом. Левом руком намештао је топ, а десном, у којој му је била сабља, бранио се тако добро да се читава гомила црнаца била искупила око њега. Он онда притисну обарачу од топа и начини усред ове густе гомиле један широк пролаз засут мртвацима и самртницима. Тренутак после, разнели су га на комаде.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Кад је леш и последњега белца, измрцварен и исецкан на парам-парче, био бачен у воду, црнци, сити освете, погледаше на лађина једрила, која као да су, непрестано надувана свежим ветром, још слушала њихове угњетаче, и водила победиоце, покрај њихове славне победе, у земљу где ће постати робовима.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Ништа дакле нисмо учинили, помислише они тужно; да ли ће овај велики фетиш белачки хтети да нас врати у наш завичај, кад смо пролили крв његових господара?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Неколико њих рекоше да ће Таманго већ умети да га натера на послушност. И одмах зваху Таманга вичући јако.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Он се није журио да се појави. Нађоше га у крманошкој соби где стоји наслоњен једном руком на крваву сабљу капетанову; другу је расејано пружао својој жени Ајши, која ју је, клечећи пред њим, обасипала пољупцима. И ако је био радостан што је победио ипак је имао неко мрачно неспокојство, које се показивало у целом његовом држању. Како је био разумнији од осталих, он је боље и осећао сву тежину положаја.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Најзад је изишао на кров, правећи се спокојан, и ако није био. Стотину измешаних гласова наваљивало је на њ да узме управљати лађом; он се приближи крману полако, као да жели да одгоди мало тренутак који ће одлучити о величини његове моћи.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На целој лађи није било ни једног црнца, макар колико глупа, који није приметио да известан точак и кутија што стоји спроћу њега утичу на кретање лађе; али је у овом механизму одувек лежала, за њих једна велика тајна. Таманго дуго гледаше у бусолу мичући уснама, као да чита слова што су на њој била исписана; затим принесе руку челу, и замисли се као човек који нешто рачуна у глави. Сви се црнци окупише око њега, разјапљених вилица, разрогачених очију, и не дишући пратили су му и најмањи покрет. Најзад, пола са страхом, пола са самопоуздањем, као сваки човек који хоће да уради нешто што не зна, он снажно повуче точак од крме.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Као што се какав огњевит хат пропне на ноге кад га мамузне његов несмотрен јахач, тако лепи брик „Узданица” поскочи по таласу кад га Таманго овако неразборито дрмну. Рекао би човек да је, гњеван, хтео да се зарије у вале, заједно са својим неуким корманошем. Како се наједанпут пореметио потребан склад између правца једрила и правца крме, лађа се нагну тако јако да је изгледало као да ће утонути. Њене дугачке лантине заронише се у море. Више људи претурише се; неколико их паде у воду. Али се ускоро лађа поносито диже на талас, као да хоће још једанпут да се ухвати у коштац са својом пропашћу. Ветар дуну двапут јачом снагом, и одједном, с ужасном праском, падоше обе катарке, скрхане скоро при дну, и прекрилише цео кров парчадима и као неком тешком мрежом од ужади.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Преплашени црнци утекоше у лађу вриштећи од страха; али, како ветар није више дувао у ветрила, лађа се диже, и таласи стадоше да је полако бацају час тамо час амо. Онда се најодважнији црнци попеше поново на кров и побацаше с њега све оне поломљене делове од катарки који су га закрчивали. Таманго се није мицао с места, налактио се био на орман с бусолом, и сакрио лице својом савијеном руком. Ајша је стајала покрај њега, али није смела да га ослови. Мало по мало црнци се приближише; онда се зачу потмуло роптање, које се одмах претвори у праву буру пребацивања и увреда.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Издајицо! варалицо! викали су они, ти си нам крив за све невоље, ти си нас продао белцима, ти си нас наморао да се бунимо против њих. Хвалио си се како умеш да управљаш лађом и обећао си да ћеш нас вратити у завичај. Ми смо ти, као праве будале, поверовали; и ево где сад умало нисмо сви главом платили због тога што си ти згрешио белачком фетишу.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго поносито диже главу, и црнци који су били око њега устукнуше преплашени. Он дохвати са земље две пушке, даде знак својој жени да пође за њим, прође кроз гомилу, која се пред њим раствори, и упути се предњем делу лађе. Ту направи као неки опкоп од празних буради и дасака; затим седе усред овог бедема, одакле су претећи вирили бајонети његове две пушке. Оставише га на миру. Међу устаницима, једни су плакали; други, подигавши руке к небу, призивали су у помоћ своје и белачке фетише; неки су клечали пред бусолом, дивећи се њеном непрекидном кретању, и преклињали је да их врати у њихов завичај; неки су опет лежали по крову, суморни и утучени. Усред ових очајника, замислите још жене и децу који вриште од страха, и дваестак рањеника који преклињу да им се притекне у помоћ, али нико и не мисли да им помогне.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Наједном се на крову појави један црнац; лице му је сијало од радости. Он објави да је пронашао место где су бели држали ракију; његова веселост и цело његово држање јасно су сведочили да ју је он и опробао. Чувши тај глас, несрећни црнци престадоше за часак да јаучу. Сви полетеше у лађин ћилер и напише се ракије. Сâт доцније, могао је човек да их види како скачу и смеју се на крову, и, пијани као стока, праве најгоре будалаштине. Док су они играли и певали, рањеници су стењали и јецали. Тако је протекао остатак дана и цела ноћ.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ујутру, кад су се разбудили, наступило је још веће очајање. Преко ноћ је био поумирао велики број рањеника. Лађа је пловила опкољена лешевима. Море је било бурно, а небо обавијено маглуштином. Искупише се да држе веће. Неколико почетника у мађији, који нису смели ни да прослове о својој вештини пред Тамангом, огледаше један за другим своје знање. Неколико пута преклињаху духове. Кад год покушај не успеваше, нада се губила све више. Најзад се опет стаде говорити о Тамангу, који још није био изишао из свога опкопа. На крају крајева, он је био највештији међу њима, и једини је још могао да их спасе из овог страховитог положаја у који су запали његовом кривицом. Један старац приђе му, носећи понуду за измирење. Он га замоли да изиђе и да им каже своје мишљење; али Таманго, неумољив као Кориолан, оглуши се о све његове молбе. Обноћ, усред највећега метежа, донео је колико му је било потребно пексимита и усољеног меса. Изгледао је решен да живи тако одвојен од свију.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ракије је било још. У њој бар човек заборавља и море, и ропство, и блиску смрт. И спава, снива о Африци, и види шуме са смолним дрвећем, колибе покривене сламом и баобабе чија се сенка пружа над целим селом. Синоћна теревенка опет поче. Тако прође неколико дана. Јаукали су, плакали, чупали косе, затим се опијали и спавали, тако им је текао живот. Неколико њих умреше од силног пића; неколико их скочише у море, или се прободоше мачем.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једно јутро Таманго изиђе из своје тврђаве и дође до пања који је остао од главне катарке.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Робови, рече он, Дух ми се јавио у сну и проказао ми како вас могу избавити одавде и вратити вас у ваш завичај. Својом незахвалношћу заслужили сте да вас оставим; али ми је жао ових жена и ове деце што јаучу. Ја вам праштам: почујте ме.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Сви црнци оборише главу с поштовањем и начетише се око њега.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Бели, продужи Таманго, једини знају оне силне речи које покрећу ове велике дрвене куће; али ми можемо по својој вољи управљати овим лаким чуновима који личе на наше.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Он показа каик и друге чамце на брику.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Напунимо их храном, уседнимо у њих, и завеслајмо на ону страну одакле ветар дува; мој и ваш господар пустиће га нашем завичају.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Повероваше му. Луђег предлога није било. Не знајући да се служи бусолом, и под непознатим небом, он је могао само да лута насумце. У својој глави он је замишљао да треба само да весла напред, и да ће најзад тако наћи какву црначку земљу; јер црнци живе на целој земљи, а бели на својим лађама. То му је његова мајка причала.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ускоро је све било спремно да се укрца; али видеше да су каик и свега један чамац здрави. То је међутим било сасвим мало за осамдесет црнаца од прилике колико их је још остало у животу. Ваљало је оставити све рањенике и болеснике. Већина замолише да их убију пре него што се растану од њих.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Два чамца, која су спустили у воду с грдном муком и страшно их претоварили, оставише лађу и навезоше се на бурно море, које је сваки час хтело да их прогута. Онај мали чамац одмаче први. Таманго је с Ајшом сео у каик, који је, тежи и претоваренији, јако био заостао. Још се чуо лелек оних неколико несрећника што су остали на крову од брика, кад један прилично снажан талас удари каик с бока и напуни га водом. За трен ока, он потону. Они с малог чамца видеше шта ове снађе, и веслачи запеше свом снагом да одмакну, бојећи се да не морадну примити кога из потопљеног каика. Готово сви они који су били усели на каик подавише се. Свега њих десет-дванаест успеше да се врате на лађу. Међу њима били су Таманго и Ајша. Кад се сунце смиривало, видеше како мали чамац нестаде са видика; али шта је с њим после било, не зна се.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Зашто бих мучио читаоца описујући му одвратне призоре глади? Двадесет душа од прилике збијених на узаном простору, које је час бурно море бацало тамо-амо, час пекло врело сунце, отимали су се сваки дан о оно нешто мршавих остатака своје заире. За свако парче пексимита ваљало се тући, и слабији су умирали, не због тога што су их јако убијали, већ због тога што им нису дали да једу. После неколико дана, на крову брика „Узданица” били су још у животу само Таманго и Ајша. .&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Једне ноћи, море је било бурно, ветар је фијукао силно, а помрчина је била тако густа да се с крме није могао видети кључ лађин. Ајша је лежала на једном душеку у соби капетановој, а Таманго је седео крајње ноге. Обоје већ одавно нису ни речи проговорили.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Таманго, викну најзад Ајша, све ово што патиш, ти патиш ради мене…<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Не патим ја, обрецну се он. И баци на душек, крај своје жене, пола пексимита који му је још остао.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;— Узми то себи, рече она отурујући благо пексимит; ја нисам гладна. А и зашто да једем? Зар ми није стигао последњи час?<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Таманго се диже не одговоривши ништа, попе се поводећи се на кров и седе крај једне сломљене катарке. Приклонивши главу на груди, звиждукао је своју породичну песму. Наједном се зачу један јак узвик горе, над фијуком морског ветра; и појави се светлост. Он чу и друге узвике, и једна велика црна лађа промаче брзо поред његове; тако близу да му ветрилске мотке прођоше изнад саме главе. Он виде само два лица осветљена једним фењером који је висио о катарци. Ови људи викнуше још једанпут, и одмах затим њихову лађу дохвати ветар, и она ишчезе у помрчини. Без сумње су морнари који су стајали на стражи били приметили ову разбијену лађу; али, како је била бура, њихов брод није могао да се окрене. Тренутак после, Таманго виде како севну пламен и чу кад опали топ; затим виде како севну пламен на једном другом топу; али, не чу пуцањ; после и не виде више ништа. Сутрадан, ништа на видику није било никаког јера. Таманго опет леже на свој душек и заклопи очи. Његова жена Ајша умрла је те ноћи. .&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;.<br /> &nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Не знам колико времена после, једна енглеска фрегата, „Белона”, угледа једну лађу без катарки и, како је изгледало, без морнара. Неколико људи приђоше јој на каику и нађоше на њој једну мртву црнкињу и једног црнца тако измршавог, да је наличио на мумију. Био је обезнањен, и душа му је већ била дошла у подгрлац. Хирург га узе, стаде да га лечи, и кад је „Белона” приспела у Кингстон, Таманго је био здрав као дрен. Казаше му да им прича о себи и оној лађи. Он им рече све, у колико је и сам знао. Колонисти с острва говорили су да га треба обесити као црнца који се дигао на устанак; али гувернер, неки душеван човек, заузе се за њ, налазећи да се његова кривица да оправдати; јер, на крају крајева, он се послужио само законитим правом одбране; а после, они које је поубијао били су сви Французи. С њим су онда учинили онако као што се ради са свима црнцима који се нађу на коме узапћеном црначком броду: дали су му слободу, то ће рећи узели су га да ради за државу; али је имао тридесет пара на дан и храну. Био је врло личан човек. Пуковник седамдесет петог пука виде га једанпут и узе га да удара у тасове у пуковској војној музици. Научио је нешто мало енглески, али га није никад говорио. У накнаду за то пио је преко мере рум и ракију од шећерне трске. — Умро је у болници од запаљења плућа. == Фусноте == <references/> == Извори == 1905. ''Српски књижевни гласник'', Књига ХIV, Број 5, 6, 7. Стр. 341—349, 417—424, 503—509. {{ЈВ-аутор|Светислав А. Петровић|1945}} 3enjqnvv6j5qxltn4heuygnvetbguy0 Аутор:Светислав А. Петровић 100 61216 144346 2026-06-16T11:35:03Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Аутор | име = Светислав | презиме = Петровић | иницијал_презимена = П | годинарођења = 1883 | годинасмрти = 1945 | опис = '''Светислав А. Петровић''' је био српски преводилац, професор, књижевни и позоришни критичар. | слика = | опис_слике = | википедија = | остава = | остава_к… 144346 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Светислав | презиме = Петровић | иницијал_презимена = П | годинарођења = 1883 | годинасмрти = 1945 | опис = '''Светислав А. Петровић''' је био српски преводилац, професор, књижевни и позоришни критичар. | слика = | опис_слике = | википедија = | остава = | остава_кат = }} == Дела == === Преводи === * [[Меланхолични ован]] * [[Дона Паола]] * [[Смрт једног детета]] * [[Таманго]] (1905), од [[Проспер Мериме|Проспера Мериме]] okbi0aezo99ju9hcmy4yp6eusxearyn Светислав А. Петровић 0 61217 144347 2026-06-16T11:36:28Z Coaorao 19106 Преусмерена страница на [[Аутор:Светислав А. Петровић]] 144347 wikitext text/x-wiki #Преусмери [[Аутор:Светислав А. Петровић]] lclyrlcq5v7mjj6qt3h2poahu1av26d