Викизворник srwikisource https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 MediaWiki 1.47.0-wmf.7 first-letter Медиј Посебно Разговор Корисник Разговор с корисником Викизворник Разговор о Викизворнику Датотека Разговор о датотеци Медијавики Разговор о Медијавикију Шаблон Разговор о шаблону Помоћ Разговор о помоћи Категорија Разговор о категорији Аутор Разговор о аутору Додатак Разговор о додатку Page Page talk Index Index talk TimedText TimedText talk Модул Разговор о модулу Event Event talk 100 1660 144381 142746 2026-06-17T16:28:53Z Coaorao 19106 /* Пјесме */ 144381 wikitext text/x-wiki {{Аутор | име = Петар -{II}- | презиме = Петровић Његош | иницијал_презимена = Њ | годинарођења = 1813 | годинасмрти = 1851 | опис = '''Петар -{II}- Петровић Његош''' је био највећи црногорски и један од највећих српских пјесника, владар Црне Горе и владика. | слика = Petar II Petrović-Njegoš.jpg | опис_слике = | википедија = Петар II Петровић Његош | вики_цитати = Петар II Петровић Његош | остава = | остава_кат = Petar II Petrović-Njegoš }} ==Главна дјела== * [[Луча микрокозма]] (1845) * [[Горски вијенац]] (1847) * [[Лажни цар Шћепан Мали]] (1851) * [[Огледало српско]] ==Пјесме== '''ПЈЕСМЕ 1828–1833.''' * [[Црмничани]] * [[Нова пјесна црногорска о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году]] * [[Мали Радојица (Његош)|Мали Радојица]] * [[Бјелице]] * [[Кавајка]] * [[На топу са Спужа]] * [[Епископу Никифору]] * [[„Ко је оно на високом брду“]] '''СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ''' * [[Србин Србима на части захваљује]] '''ПУСТИЊАК ЦЕТИНСКИ''' * [[„Србин српском роду своме“]] * [[Црногорац к свемогућем Богу]] * [[Ода на дан рођења сверусијског Императора Николаја Првога]] * [[„Одјекуј ми гласе, свиро“]] * [[Ода на дан рођења насљедника рускога престола Цесаревича Великога Књаза Александра Николајевића]] * [[Књазу Александру Николајевићу Галицину]] * [[Степану Дмитријевићу Нечајеву Оберпрокурору Свјатјејшаго Синода]] * [[„Нево р’јеко, огледало људства“]] * [[„Дуну вјетар јаки пут Русије“]] * [[Заробљен Црногорац од виле]] * [[Ода султану турскоме]] '''ОСТАЛЕ''' * [[Лијек јарости турске]] * [[Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима]] * [[Ода сунцу]] * [[Кула Ђуришића]] * [[Чардак Алексића]] * [[Слободијада]] (епски спјев у десет пјевања, 1854) * [[Ноћ скупља вијека]] (Пјесма је написана 1845. Први пут је објављена у "Босанској вили" 1913.) * [[Полазак Помпеја]] (Пјесма је написана 1851. Објављена у "Даници" 1860.) == Пјесме које се приписују Његошу али вјероватно нису његове == * [[Бој на салашу]] {{Википедија|Петар II Петровић Његош}} {{DEFAULTSORT:Петровић Његош,_Петар -{II}-}} [[Категорија:Петар II Петровић Његош]] [[Категорија:Српски књижевници]] [[Категорија:Српски песници]] [[Категорија:Црногорски књижевници]] [[Категорија:Романтизам]] c3487oiv3gn24um9otynh8q8e9tpujm 0 20939 144377 141041 2026-06-17T13:54:46Z Galicijac 19151 додао три акцента 144377 wikitext text/x-wiki ;[[Аутор:Петар II Петровић Његош|Петар II Петровић Његош]] {{Википедија|Петар II Петровић Његош}} {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Србин Србима на части захваљује | одељак= | аутор=Петар II Петровић Његош | белешке= }} [[Слика:Petar II Petrović-Njegoš.jpg|80 п|десно]] {{Поезија| Како одох из слободних горах, мишљах у њих Српство оставити, а међ' туђим уљести народом, ком обичај ни језика не знам: вјера друга, царство, миса̑ друга; мишљах презрен ка̑ и крвник бити ради вјере - свијета неслоге. Но ја сасвим другојаче нађем: бих дочекан у Котору красно у српскојзи кући Лумбардића. Ту три дана ка̑ у тренућ прошли правом чашћу и весељем српским; док четврти, на уранак сунца, конте Јосиф из Доброте дође са његова два мила синовца, два синовца како двије виле. Тек се стасмо, братски с' изљубисмо, питасмо се за живот и здравље, и у говор дуг искрено српски сташе сва три конта говорити: "Воља нам је, стари пријатељу, да нам кућу пођеш видијети (не ђе друго веће у Доброту) са свом браћом која су ти овђе, нашом браћом храбрим Црногорцма." Ми без молбе, како Црногорци, из ријечи на ноге скочисмо, три четири лађе напунисмо; њини момци одвезу нас брзо. Ми одмаха, тридест и четири, у бијелу двору њиховоме божу помоћ њима назовемо, они нама: "С добром срећом дошли!" Загрле нас као своју браћу и сједну нас у позлатне стоце, пак одмаха кафу и ракију; кад исписмо кафу са ракијом, све нас зовну за сто благовати. За њ весело и дуго сјеђесмо частећи се сваком ђаконијом, јошт за сваком друго пијућ вино, у њ спомињућ царе и ћесаре који добра српском роду жуде, пак и слобод црногорског гњ'језда, а за здравље један другом, зна се. Пошто ти се мушки напијемо и весело српски исмијемо, конте Јосиф и два му синовца начну опет од свег срца молит да сви код њих ноћит останемо, а и даље колико нам воља ка у правог Црногорца кућу. Ми с грохотом и с потресом двора: "Бисмо, конти, божја ви је вјера, за неђељу, мање ни сахата! Ко би бјежа од оваквог добра и од таквог братског пријатељства? Ал' нам прост'те, јер немамо када: брод нас чека, а вјетар је за нас. Него збогом и фала ви на част!" Онђена се братски изгрлимо, готово се с плачем раздвојимо. Ми к својему намјерену путу, с пријатељма растасмо се т'јелом, али душом нигда ни довијек. О, ви Срби, свуд ли српствујете, дужност чојства праву испуњате! Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш: лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљност ђелом и врлином! }} [http://www.njegos.org/petrovics/srbincast.htm Србин Србима на части захваљује] [[Категорија:Петар II Петровић Његош]] oo37f88nzauq9dhamev2brsufoog1wy 0 60959 144373 143606 2026-06-17T13:22:23Z Coaorao 19106 /* */ Уређивамо; треба проверити 144373 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Јован Скерлић]] | [[Писма из Загреба]] (1899) | | [[Писма из Загреба|Садржај]] | '''-{I}-''' | [[Писма из Загреба/II|-{II}-]] }} ​{{Центар|ВЕЧЕРЊА СВЕТЛОСТ}} {{gap}}Велика дворана Форстерова хотела била је дупке пуна. За столовима је седело до пет стотина лица, која су дошла да одаду почаст заслужноме Старцу. Седе власи његових вршњака који су слушали звона на буну Четрдесет Осме, и црне, бујне косе младога нараштаја; бела, фина лица женска и широка плећа људска, декорисани фракови и живописно босанско народно одело, високи фесови и ниске личке капице, све се то стопило у једну дивну и хармоничну целину. Био је престао звекет ножева и виљушака, келнери су мање журно прелетали кроз дугачке редове столова, и већ су почеле утврђене здравице. На много љубазних и топлих речи устао је и Змај да одговори. Стари песник је много остарио, бразде су испрекрштале његово лице, глас му је тако тих, да су једва најближи могли чути. Захваљивао се свима, простим, топлим, скромним речима. А скромност је увек била једна од његових најлепших особина, и то у толико пре што су људи његова поколења толико волели позирати. Сетите се г. Лазе Костића! Из благодарности на лепим речима и лепим жељама, он је целу ову свечаност назвао ''вечерњом светлошћу'' свога живота!<br /> {{gap}}Вечерња светлост! Срећан израз! Да, то је одиста била светла захвалност целога једнога народа сину своме који му је пуних педесет година тако предано, тако честито и тако корисно служио! То је вече одиста било светло, осветљено жарком, рујном светлошћу једног лепог, топлог, летњег дана! ​<center>*</center> ​У суботу, 11 јуна, доста мртве улице загребачке почеле су оживљавати. Многобројна изасланства са свију страна долазила су. У вече је био састанак гостију, а универзитетска омладина (из Загреба, Беча, Пеште, Петрограда, Граца, Инсбрука и Београда) састала се у гостионици ''код Гундулића''.<br /> {{gap}}Осванула је недеља, дан саме свечаности. За време службе у цркви омладина је држала састанак у српској основној школи. Било је речи о приликама у којима живи и наша омладина, о циљевима њеним и начинима како да се отргне из тога општег мртвила и нерада. После тога, нас неколико били смо се нешто мало задржали пред школом, и када смо дошли до зграде ''Хрватскога сокола'', где је требала да буде свечаност, издалека чусмо нејасну вику, а затим јасно: „Apcug Vlasi! Pereant! Pereant!” Затим, једна гомила од 50–60 ђака, бежи ка Универзитету, и један жандарм, који голом сабљом удара где кога стигне. Пред самом зградом, г. Сандић, професор из Новога Сада, сав искаљан јајима, причао је свој доживљај и препирку са једним католичким попом који је дражио демонстранте; г. Бимбић из Београда, (велики поштовалац поезије у опште, а Змаја на посе, који је не као изасланик него као одушевљен човек дошао на прославу), био је такође испрљан и исправљао је улубљени цилиндер. Једна госпођа исто тако брисала је своју црну свилену хаљину.<br /> {{gap}}Лепа и велика зграда ''Хрватскога Сокола'' била је препуна. Свечаност је отворио председник приређивачког одбора за прославу, г. Др. Богдан Медаковић. Затим је изабрана депутација која је имала у име збора да позове и доведе Змаја на саму прославу. У депутацију су ушли: г. Сандић, професор из Новога Сада, загребачки прота г. Амбросије Павловић, г. Шантић из Мостара, г. Бешевић из Загреба и ја. Одмах после тога почео је читати свој говор г. Андра Гавриловић, који нисам никако чуо. Кад смо стигли у Змајев стан, затекли смо га узбуђена, и пажљиво је саслушао кратак говор г. Павловића.<br /> {{gap}}Када смо се са Змајем вратили на свечаност, г. Гавриловић је био свршио говор. При Змајову уласку, цела дворана скочи на ноге и неколико минута зграда се у правом смислу речи тресла од силнога клицања. Г. Медаковић поздрави слављеника, и тада отпочеше честитања појединих корпорација. Г. Др. Ажбот, на приличном српском, поздравио је у име Маџарске Академије Змаја, нагласивши његове заслуге на превођењу маџарских песника. Г. Гершић говорио је у име наше Академије, г. Пера Ђорђевич у име Књижевне Задруге, г. Антоније Хаџић у име Матице Српске и Кишфалудијева Друштва, г. Таушановић у име нашег Новинарског Удружења, г. С. Поповић у име Текелијанума у Будим-Пешти, наша маленкост прочитала је адресу Београдске Великошколске Омладине и казала неколико речи уз то, г. Душан Поповић из Загреба прочитао је адресу српске универзитетске омладине из Загреба, Беча, Пеште, Граца, Париза, Петрограда, Инсбрука, г. Шантић је предао леп сребрн венац од мостарског друштва „Гусле”, затим су се низале многобројне корпорације, представници општина (нарочито босанских), читаоница, певачких друштава, говорила је поред осталих и једна госпођа и једно дете. Сви нису могли лично честитати, и свечаност се морала недовршена закључити, јер је било већ 1 и по по подне.<br /> {{gap}}Банкет је почео у 2 часа а трајао је до 6 увече. Сви изасланици и приличан број загребачких Срба, на пет стотина лица оба пола, било је на окупу. Од изасланика било је из војводине врло мало, из Србије прилично, али скоро највише из Босне и Херцеговине, међу којима и неколико Мухамеданаца. Говорили су г.г. Медаковић, Димовић, Јован Живковић, Гершић, Љуба Живковић и госпођа Савка Др. Јована Суботића.<br /> {{gap}}У вече је био концерат са игранком у ''Хрватском Соколу.'' Поред Загребачког Српског Певачког Друштва учествовали су још: г. Жарко Савић, Митровичко и Карловачке [] Певачко Друштво. Домобранска музика која је имала да свира била је отказана, и тек кад се телеграфисало маџарском војном министру, наређено је да мора свирати. Војска је била око целе зграде, али демонстрација се извршила на други начин. Демонстранти су у групицама ишли по вароши. Разбијали су прозоре на колима и бацали јаја унутра, хватали појединце и ударали их штаповима и боксерима, полупали прозоре на Српској Банци, Основној Школи, српског гостионици, на стану господ. Медаковића и још неколицине познатијих Срба.<br /> {{gap}}Сутра дан, како је време било рђаво, није се ишло на Плитвичка Језера.<br /> {{gap}}И тако је ''вечерња светлост'' песникова, ова лепа културна слава целога српскога народа, помућена црним облацима, кишом и градом убилачкога и одвратног обостранога шовинизма. О овим срамним и жалосним догађајима, писаћу у идућем чланку и онако како је било, отворено и искрено. У овом случају рећи истину не само да је дужност него је и потреба. == Извор == ''Звезда'', 20. јун 1899. Бр. 62. Стр. 494—496. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} ng97hnea606g0is4qebyyf548fayq0b 0 61008 144382 143865 2026-06-18T08:47:33Z Coaorao 19106 /* Преводи */ 144382 wikitext text/x-wiki {{квалитет|100%}} {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Гавран ([[:en:The Raven and Other Poems/The Raven|''The Raven'']]) | одељак= | аутор= Едгар Алан По | година= 1845 | белешке= '''''Гавран''''' (енгл. ''The Raven'') је најпознатија песма америчког књижевника Едгара Алана Поа. Гавран је први пут приписана Поу у штампаном облику у -{New York evening mirror}--у 29. јануара 1845. }} == Преводи == * ''[[Црни Гавран]]'' (1878), превео [[Ника Грујичић Огњан]] * ''[[Гавран (Шапчанин)|Гавран]]'' (1882), превео [[Милорад Поповић Шапчанин]] * ''[[Гавран (Светислав Стефановић)|Гавран]]'' (1903), превео [[Светислав Стефановић]] * ''[[Гавран (Владета Кошутић)|Гавран]]'' (19??), превео Владета Кошутић == Преводиоци == * [[Ника Грујичић Огњан]] * [[Милорад Поповић Шапчанин]] * [[Светислав Стефановић]] {{Википедија|Гавран (Едгар Алан По)}} [[Категорија:Љубавна поезија]] [[Категорија:Едгар Алан По]] h78f24aor7itmipld9w6vi4l5wn75sx 0 61041 144375 144372 2026-06-17T13:49:34Z Galicijac 19151 додао шаблон ЈВ 144375 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Ново оружје | одељак= | аутор=Симо Матавуљ | белешке= }} <center><big>'''I'''</big></center> <p style="text-align:right;">«... А ти хајде у ''широке Дужи'',<br>Билој кули Бока Маловића ...»</p> Требињска нахија међаши столачком, невесињском, и никшићском, једнијем крајем спушта се к јадранскоме мору, и има на њему свој велики пристан: Суторину. У тој нахији, на истоку од Дубровника, западно од Требиња, пукла је долина, коју може коњик прегазити, путничким ходом, за један час, а обиграти могао би је сву колику за непуна два. To cy те гуслареве «широке Дужи». На западу те долине, лицем ка Требињу, наличјем ка јуначком браству Правицâ, сјевернијем боком ка Попову Пољу и племену Бањанима, јужнијем боком ка цести, која веже Дубровник са Требињем, налази се један манастир. Као што је требињска област најврлетнија, те најнероднија између четрнаест херцеговачких котара, тако је тај манастир, и по старини и по грађевини, најнезнатнији од осталијех дванаест у њекадашњем војвоству Светога Саве. Али је тај манастир, овијех пошљедњих година, на далеко разглашен као огњиште народнијех буна. На згодну је мјесту за то. Опасан је селима, а у томе живом вијенцу, њиви се од старине љути ратнички народ, перјаница цијеле земље Херцега Шћепана. С тога тешко имађаху приступа и Турци и потурчени властеличићи горње Босне; с тога, кад би народу муке дотужиле, у томе би манастиру најчешће се разлијегао поклич: »За крст часни и слободу златну»! <center><big>'''II'''</big></center> <p style="text-align:right;">«...А какав је тај столачки бане<br>На његову дебелу дорину!<br>На плећи му везена шишана,<br>А о бедри дуга гадарија...»</p> Оне године кад Омер-Паша покори властелу босанску и херцеговачку, живљаху у манастиру три калуђера: игуман Ђенадије, настојник Ђерасим и Дионисије «душопопечитељ» цијеле околине. Сва три бијаху од добријех брастава из требињске нахије, јунаци окушани и свештеници чиста живота. Игуман бјеше претурио шездесету, Ђенадије га готово стигао, а Дионисије немађаше још сиједе длаке. Осим њих, било је у манастиру, како које године, по два три ђачића и толико слугу. Манастир имадијаше њешто своје земље, гаја и стоке, али дохотком од тога његова чељад не могаше прегодиштити, него се помагаху купљачином. Сиромашни, побожни народ херцеговачки, и данас откида од својих уста те помаже задужбине својих старијех. Једнога љетњег дана бијаше мо́ба на црковини. Жело се бијело жито. Бијаше ту старјешинâ и омладине од Правицâ, Бањанâ, Вукаловићâ, са Дријена — еле из све околине. Уз веселу пјесму, српови сијеваху у хитријем дјевојачким рукама, а момчад иза њих скупљаху руковети, које опет старији везиваху. У подне сви посленици са духовницима посједаше у хладовину, да једу и да се одморе. Послије јела заврже се шала, старији спавнуше мало, пак се опет приону на посао. У попасна доба отидоше духовници. Пред сунчани залазак, баш кад клепало пред манастиром огласи вечерње молитве, угледа њеки од посленика, на путу што води од новскога приморја, једнога коњика и пред њим пјешака. Сви, заклањајући очи рукама, упријеше погледе на ону страну, те, након прилично доста времена, распознаше крупна брадата човјека на велику дорату. — Ко ли је оно, ако Бога знаш! Каква ли је оно банина? — рече њеко. — Ко је да је, гост је манастирски, прихвати кнез Трипко: — Тркни, који од вас момчади, да јави калуђерима. Један Правица задјену оружје за појас, пак даде маха ногама. Људи се стадоше умивати, женске поспремати алате и ствари. Путници наиђоше стазом на њеких педесет корака од њиве. — Добар вече! назва дебелијем гласом коњаник, привукавши узду. Био је у црногорској ношњи, која већ и онда узе маха у пограничној Херцеговини. Сви му прихватише једногрлице. — Чији сте посленици? — Манастирски умолници, — одговори кнез. — А ти докле ћеш? — У манастир, брате. Збогом! — Да није устао који с Косова? нашали се њеки постарији Правица. — Ја мним нијесу ни они личнији били од овога. Сви пођоше у гомили, мушки предњи, а женске за њима. Младеж заче пјевати. Коњаник иђаше лаганије, обзирући се сваког трена, те кад доприје пред манастир, изађоше му калуђери на сусрет, а народ га стиже. Он хитро одјаха, а широка сабља звекну му по ножном листу. — Добар вече, браћо! Е, благо мени кад ме браћа овако дочекују! Ово, занаго, на добро слути! — Добро, ако Бог дâ! — прихвати игуман. Сада тек могоше га омјерити. Бијаше подланицу виши од високога кнеза Трипка, који стајаше тик до њега, а леђима ћаше заклонити два осредња човјека. Под високим челом свијетљаху му крупне црне очи, а брада прогрушана досизаше му до појаса. Путник отпаса сабљу и извади иза паса двије мале пушке, предавши то пратиоцу; нак скиде капу, те му се просуше по плећима бичеви дуге косе; за тијем извуче из зобнице масну камилавку и натаче је. — Благослови, оче игумане! — рече цјеливајући старчеву руку. — Ја сам ти у Рѝсту брат, Серавим Сточанин, ако си кад чуо за мене. Диже се граја. — Зар Серавим! О, соколе Серавиме! Ко није слушао о теби!? Каква те добра срећа к нама нанесе! Благо нама! Ти узвици и други налик тијема, ређаху се, докле се Серавим не ижљуби са свјема. Па онда женске приступаху му руци. А кад већ ћаше доћи до ријечи, повуче га игуман за скут од бијела гуња, јер није у реду да се пред кућом путник пита за што друго, осим за здравље. Али Серавим рече: — Нека ме овдје, оче игумане, Бог те миловао. Овдје, ето након толико година, први пут стадох на херцеговачку земљу, међу киту дивне браће. Допусти, дакле, да се овдје одморим! Ђенадије сједе на рудину, прекрстивши ноге. Сви остали учинише тако, а невјесте и дјевојке отидоше. Танки ђак Исаило, којега зваху Пресукача, и гојни кувар, надимком Кркљача, донесоше ракију, те почињући од госта, сви се обредише ћутке. — А јеси ли здраво путовао? заче игуман, одбијајући прве димове из чибука. — Хвала, духовниче, здраво и добро! — одговори Серавим, сисајући и он врх од чибука. — А ви сви како сте? — Хвала, здраво, добро, — заграјаше што који. — Пошљедњи пут чух о теби... не знам кад оно? Има ли виша од пет година? Онда кадно Турци ударише на Острог. Е, причало се да си са двадесет другова покор учинио од некрста! Серавим одмахну руком, као да не бјеше вриједно о томе говорити. — Право, ја мнидијах да си старији, па сам помишљао: умр'о човјек! Збиља, како то да се нас два никад не видјесмо? А, ви људи, познаваше ли га који? Сваки занијека главом. — Знали смо га сви, али га ето не познаваше ниједан! — рече кнез. — Хвала ти на тој! — одазва се Серавим, и стаде их гледати редом, пак се заустави на једном младом прсони, плаве длаке, који сједијаше према њему. — С тобом као да сам три ста пута бивао, тако си ми обичан! — рече Серавим младићу. — Не буди замјере, сви сте ми по вољи, али овај види ми се јунак. — Боже дај да погодиш, јер до сад немађаше прилике да одвоји другима, дода кнез, тапшући по рамену момка. — Ово ми је синовац, Лука Вукаловић! — Жив био! — рече Серавим, пак се обрну к игуману: — Да се вратимо на први разговор, оцо, богме, имао сам кад умријети и по годинама и по злој коби, која ме је пратила, Бог је посјекао; али нема смрти без суђена дана. — Дед причај што о себи, ако си вољан! — замоли га Ђерасим. — Хајде, хоћу, ако ћу и у кратко. Родом сам од Стоца, — то знате. Књигу сам учио у Житомислићу, гдје се закалуђерих. Е, лијепо ми је ту било и обично, него, Бог вас миловао, Мостар близу а у Мостару владика, па ево ти га готово сваке недјеље к нама у походе. Не бјеше ми мио тај Грк, а ни ја њему. Једном затече ме гдје се бацах камена са момчађу, те удари карати ме: «Зар ти не знас да свјасценику не подобајет цинити јунаства»? Па пошто изгрди српске свештенике све с реда, одреди да издржим дугу јепитимију. Ја, богме, не шћех него се преселих у Косијерево, а одатле ускочих у Црну Гору, под Острог... — Валај, ти баш прескачеш трупачки, — прекиде га смијући се Дионисије. — Као да си дан остао у Косијереву? Та знамо ми, чôче, што те маче отуда! — Није ли и твога прста било у погибији Смаил-аге Ченгића? — запита лагано кнез Трипко: — Сад како му драго, Бог га посјекао, ко би све ситнице побројао! Еле, Бог вас миловао, остах вам у Црној Гори шест пошљедњих година господарства владике Рада, а ево непуну једну од кад, са срећом, наста нови књаз... Дајте да сквасим сухо грло. Дадоше му ракију. Бјеше пао сутон. Пошто и најмлађи предуши, запиташе једанак кнез и игуман: — Први: Мислиш ли колико остати с нама? — Други: Долазиш ли право отуда? Серавим се обрну к старцу. — Право. Прекојуче сам прешао катунску нахију, јуче падох у Приморје, а данас ме ево овдје. — Мислим, кнеже, остати међу вама, докле ме не отјерате. — Е, онда ћеш дуго чекати заиста! — викну њеко весело. — Дуго богме! И жив и мртав! — дода други. Игуман се помаче да устане, јер видје да се допрло до заплета, који не треба расплетати у то вријеме, али ђаво не даде младом Вукаловићу да ћути. — А како ти је било у Црној Гори, оче Серавиме? Пажаху ли те главари? Свак прекиде дисање. Серавим испири младићу млаз дима у груди. — Лијепо ми бијаше, дијете. Пазили су ме добро. — Јакако, као што личи! — настави Лука мирно. — Али, опет, оче, не свикну се ти тамо, што ли? — Е, Бог те посј... миловао, дијете, што ти паде на ум да ме исповиједаш, а не познајеш ми ћуд! — рече Серавим као шалећи се, али му се густе вјеђе саставише. — Слушао си да наши Турци, ходећи на аџилук, носе у торбицама наше земље, те је у путу миришу, а ноћу је разасипљу пода простираче, и тако их жеља мине свега домаћега. А ја, видиш, заборавио бјех понијети прегршт херцеговачке земље, те ме је она сваколика увијек привлачила, док ме ево не довуче... — Тако је! — потврдише њеки. — То је једно, Бог вас миловао, а уз то чух да је цар дао правице нашој земљи и поставио уредбе као и други краљеви, те нема већ насиља. Је ли тако, кнеже Трипко? — Оно јест, да речемо побоље него што је било. Ето по градовима и по касабама царски низам и заптије, те су на руку свакоме ко се потужи. Ето укиде се харач и кулук. Бегови и аге врче на царске људе као и на народ, — сад колико ће то трајати Бог сâм зна... — Поред свију тијех уредаба ми смо на пушци као хајдуци! — рече Лука. — Бога ми, да ми није срамоте оставити своје огњиште и племе, сутра бих ускочио тамо, гдје наша вјера суди! Серавим поносито диже главу. — Чујеш, дијете! Има њешто теже од страха! Ја не долазим амо од бјеснила, него од невоље... Владика умрије, на се сад главари прегоне око власти, њеко хоће опет владику, њско кнеза, а ја побјегох да не гледам братски покољ, више с тога него од бојазни да не погинем невидован, као што погинуше многи. А ово наших кршева, ако не можемо ослободити, можемо их бранити... — Ја сам све разумио, — рече игуман устајући. — Лука, први пут познадох да си брзорек, а то не ваља! А сад да се иде! Млади Вукаловић пољуби Серавима у руку. — Не љути се, стрико, молим те, е би радији срамотно погинути, него да ти загорчим први састанак с нама! Знаш, копкало ме да почисто сазнам хоћеш ли остати с нама, па... — Просто да је! Најпослије добро си учинио! А што да кријем од браће оно што ми је на срцу... Cyтра рано дођи к мени да одемо заједно по околини. Рад сам да се првога дана познам с народом. — Хоћу, ва истину, прије зоре, и још, да нијеси толики, да те на плећима носим! — рече младић весело. — А ја ћу у град, — заврши кнез. — Одох ка паши, да му јавим е дође међу нас један стари изнемогли калуђер, родом Херцеговац, који се Бог зна куда потуцао, па дође да склопи очи у својој земљи. Јер не урадим ли тако, дознаће паша истину, па ето напасти. Је ли тако, духовници? — Са свијем! — потврди игуман. — А ако паша усхтије да ме види? — запита Серавим. — Ја ћу њему: — Господару, не може се старац држати на коњу, а пјешке не би домиголио за недјељу дана до твога скута. Ето, од Новога ходио је њеколико дана. То толико што је дух у њему. — Па ради тако, — не било у томе слутње! Е, збогом, брате! Хајте починути! — рече Серавим, те се разиђоше. Сутрадан освитао је петак. Прије дана кренуше два Бањанина са товарним коњма у Нови да пренесу Серавимов пртљаг; он с Луком отиде по околини а кнез са четири пет племенских главара ка паши. Серавим, обилазећи куће, даде се познати као велики шаљивац и као човјек веома вјешт свакоме пољском раду, те је своја свјетовања зачињао досјеткама. Праштајући се, позва домаћине да му дођу на част, послије прве летурђије што ће се отпојати. У суботу око подне стигоше његове ствари, два велика товара, које он унесе у своју ћелију, пак се затвори. У недјељу стече се гомила народа пред манастир. Серавим изађе међу њих. Бјеше без оружја, под камилавком, а мјесто гуња навукао бијаше мантију, те се видио друкчији, — див њеки црноризац. Пошто се поздравио са сваким, врати се сам у цркву, а кад клепало огласи почетак, он је већ кадио на олтарским вратима. Трнци подиђоше свакога кад та јуначина запоја: благословено царство оца и сина и светаго духа. А од силнога гласа његова зујаху уши. Служба потраја дуже него обично, јер је Саравим растезао завршетке пјесама, потресујући грлом. Многима се прорачи да сложе уза њ по тихо, те је тутњило по тијесној цркви. — Е, браћо, оваке летурђије још не чух! — рече њеки старац Томашевић, кад изађоше — Е, вјере ми, чинило ми се да видим светога Илију у одеждама, не буди примијењено! Одабранији брђани са тројицом калуђера станише се пред ћелијом Серавимовом. Омладина и женске посједаше пред манастиром. Он се изу кад дође пред своја врата. — А да хоћемо ли и ми сазувати опанке! — запита кнез Трипко. — Како је коме мило, али је љепше овако! — рече Серавим отварајући. Тла бијаху застрта шареницама. У једноме куту кревет, покривен суканцем; до њега шарен ковчег; до овога низак сто а на њему четвртаста скленица ракије запушена шипком; испод скленице, требник обавијен петрахиљем и сребрен крст. Врху кревета мала Богородичина икона, опточена сребром. Врху ковчега оружница. На другој стијени, сучељавајући се са материнијем ликом, образ Христов. — Све то у једноме низу, запремајући једну страну собе. Остала три руба собе бијаху покривена излињалијем јастуцима, на које он посади своје госте. — Дивна оружја, Серавиме брате! — рече игуман чим сједе, мјесто да рекне, као што бјеше наумио: сретно насеље! И сви остали стадоше хвалити. Серавим скиде једну латинку, златном жицом извезену, и ону кривачу, што му вишаше о бедри, кад дође. — Ев' ово ми је поклон од покојнога господара владике, Бог да га прости! Па им додаде шишану, два чита лаганијех леденица и два веља ножа, причајући гдје је што од тога плијенио; — један чит малијех пушака, красан рâд фочанских кујунџија, допаде га кад се дијелио плијен при погибији Смаил-Агиној. Лука на ново сложи оружје, а домаћин наточи игуману, који изговори лијепу здравицу новом «сожитељу» свете обитељи. — Би̑ ли код паше? — запитаћe Серавим кнеза, пошто му се гости обредише. — Бих, брате, и дивно прођох. Ама ни труна да о чем посумња. — Хвала ти, лијепо је то од тебе што ми јављаш сваку промјену у вашим племенима; види се да вам је до мира, и да сте захвални честитоме цару на новом реду»! рече. — Како да нијесмо! — прихватих брзо. Богу слава, па цару хвала! — «А пише ли записе тај старац духовник»? пита ме паша. — А друго и не ради, господару! Остарио је добро, а сиједе браде до паса, те га наш свијет гледа као чудотворца! — Паша се слатко изасмија. — «Тако је, вели, и с нашим дервишима; што су старији, то боље пролазе у својој работи. А добро је то по ваш манастир; све што тај стари стече, остаће тамо. За то га пазите и храните добро»! — Хоћемо, богме, кад ти велиш! Баш ћемо се поревенати, па нека му свакога дана буде изобила овнујскога меса и вина. Сви се смијаху. — Могло би бити ђавола, ако се паша хтјене освједочити! — рече главар Љубибратићева браства. — Лако се и томе домислити! — рече кнез Дучић. — Ево нам се игуман осушио као какав испосник, па још маличак нека се преподоби, ето ти паши сведоџбе. Али, чôче, нијесмо ми ни до сад њима давали рачуна о нашим стварима, а од сад ћемо, божја ти вјера, још мање! Било је јоште разговора које о чем, а највише о народним пословима, па онда Серавим узе гусле и започе једну јуначку. Његов силни глас, а лијепа пјесма, загрија старе ратнике Кад он преста, под прозорима загрмјеше пушке и ухвати се коло. Тада поустајаше главари и отидоше међу млађи свијет, те се сви скупа весељаху до мркле ноћи. Тако се прослави долазак столачкога бана у манастир. <center><big>'''III'''</big></center> <p style="text-align:right;">«И ти можеш, и коњ ти може, али ти Бог не да»!</p> Чим забијели дан, па ма какво вријеме било, Серавим је први на ногама у манастиру. Он се измије у дворишту, пак до јутрење, у својој ћелији, поњекад тихо гуди, а кад год пјева из свега грла: Величајем тја Христе жизнодавче. Послије јутрење, ако је тежатни дан, ето га на њиви, на ливади, у наслону, по градинама, по дубрави, око стоке, око пчела, — еле како је чему вријеме. У томе он бјеше са свијем замијенио Ђерасима, који иза Серавимова доласка, помагаше Дионисију у духовничким дужностима. Љети, Серавим је без гуња и без пршњака, те му се, кроза раздрљену кошуљу, виде широке рутаве груди. Обично подвије ноге и зажмури, лијевом руком држи чибук, а десном штипље прсте на стопалу. Ко би га такога гледао мораше помислити: томе калуђеру није памет дома, него се занио! Али нека далеко гдје, на крај њиве или сјенокоса, двије дјевојке оставе посао и стану шапутати, прене се Серавим: — Тако ви, тако, живе биле! Причајте се сад, а имаћете кад радити пошто сунце зађе! Лијепо ми се препоручујете, ва истину! Удаће вас стрико, не брините! Увијек и свуда такав бијаше. Зими, огрне се црвен-кабаницом, пак, одбијајући димове, наређује, свјетује, соколи, а често, да посленицима заслади мучни рâд, шали се онако својски, или отпјева коју. Кад му се смрзну руке, он збаци кабаницу, па у шаке сјекиру или трнокоп. И познаде се настојников мар на црковини. Међе бјеху у реду; гора се скркла у забранима и питоме воћке никле, гдје год бијаше маличак земље на одмет; раскрчиле се ледине; путање се рашириле; стока поста товнија; кошнице се умножиле, — еле процвјета манастирска имовина А добар примјер учини те се околина цијела преобрази на боље. Свечаником, Серавим ријетко кад служаше, него за вријеме летурђије главни му посао бијаше да оштро пази на женски «милет». Бјеше увео нови ред да се не смију цјеливати и здравити по цркви, да се не смију наслањати на препрату. ни сједати на тле. С прва их је благо опомињао, него видећи да се тијем начином тешко може искоријенити стара навика, постаде јако оштар. Јадном усред летурђије викну: — Чујеш, ти Синђелијо! Зар ти мислиш е ти је слободно и у цркви радити што хоћеш, за то што си кнежева жена, је ли? И ти баш као старија лијеп примјер даваш невјестама! А јеси ли, јадо, дошла к Богу на богомољу, или си дошла у род, пак истресаш све што ти се прикупило у глави за петнаест дана!? Дед, језик за зубе, Бог те посјекао! Кнез Трипко намргођен сукаше брчине, а кад калуђер умукну, додаде он: — Е, баш ти вала, духовниче, што је избручи! Валај, кад се вратимо кући, добиће прида! Јадна кнегиња није већ за дуго доходила к цркви, али се друге опаметише. Послије службе божје, младићи отпочну јуначке игре, а Серавим суди и у одушцима пјева им уз гусле. Младога Вукаловића пазио је побоље од других, али се чувао да не распали суревњивост међу вршњацима. Лука је добро гађао и одликовао се прегаоштвом и здравим мишљењем, са чега омили он банини већ с почетка. Серавим је био настран у својим навикама. По петнаест двадесет дана не могаше јести меса ни вина, него се храњаше млијеком и хљебом, али кад иза јутрење рекне кувару: «данас ми је вакат, знаш»! тада Кркљача знадијаше да му треба испећи око двије оке овнујскога меса. Тада пуцаху кошчице међу снажнијем вилицама Серавимовијем, а пошто би добро «наслагао», онда би «заљевао» ракијом. Иза такога ручка легао би, иначе дању не спаваше. Кад би га рђаво вријеме приковало у кућу, тада ћаше по читаве часове ходати испод једнога свода, разговарајући се сâм собом, Иде и прича мрдајући рукама, пак стане да се мало насмије, а, богме, поњекад и да се жестоко наједи те се маша за оружје. Еле, баш као да не бијаше сâм, Млађи су тврдо вјеровали да је Сточанин у тијем приликама самодруги, јер је сваки велики јунак видјелац. Исаило, Кркљача, коњушар, гдјекоји намјерник, а често и Дионисије, сакрили би се иза прозора и пратили Серавимов разговор «с онијем». «Бого мој, шта ли му прича!?» — Чим се вријеме разведри, те се Серавим дохвати поља, нестане привиђења. Без знатнијех измјенâ то је стање трајало четири године. Тада султан зарати с Русима, те већи дио војске отиде из српских земаља, што су под Турском, а спахије мухамедовци прегоше да се свете раји. Настадоше страшни дани. С обје стране људи се држаху на окупу, прежући се крвнички. Прекиде се сваки рад. Хришћани прикупише стоку, како ће је лакше прејавити преко границе, али због несташице паше и воде, стока цркаваше на сав мах. Од сваке пространије куће направи се тврђавица, а и под кровињарама скупило се у гомилу покућанство и хаљине, како ће се лакше препртљати; од тога што се не узбуде могло пренијети, предаће се угарку, јер је боље да изгори, него да се непријатељи користе. Кругови, здјеле, рукомије и остало посуђе од коситера и олова топљаше се у пушчана зрна. По њивама гњијаше кукуруз и дуван, а по ливадама сијено; бијело жито, несамљевено на вријеме, трошило се онако, без начина. Не разлијегаше се више умиљата пјесма дјевојачка, ни кликтање дипала, ни свирка свирала, ни звијукање веселијех пастира, чак ријетко кад да је и кокот запјевао, јер се живина поништила. Људи стражаху по висовима, женске главе чајаху, сједећи у гомилама. Којима од овијех бјеше теже? Матерама, стопањицама, сестрама, кћерима, вјереницама? Серавим и Лука, од свијета до мрака, трчаху на све стране, соколећи људе, тјешећи нејач, свјетујући свакога. Дебели дорат бијаше јако смршао, а господар његов постарио за њеколико дана, као за њеколико година. Пред народом, ни пред својим младијем посинком, ни трена једнога не показа се слаба духа, него је с поуздањем прорицао да ће и Србија и Црна Гора устати, ако настане покољ у Херцеговини; али кад ћаше с вечера увратити у своју пусту ћелију, тада би се затворио са старцем Ђенадијем, те оба дадни срцу на вољу, плачући као дјеца без матере. Ни грјешној браћи на противној страни не бјеше лакше. Бегови и аге побјегоше из кулâ и чардака у град; за њима слиједише балије (сељаци мухамедове вјере), невољници, који са знојем лица својих једу хљеб свој, али који онда мишљаху да је воља њихове бијесне властеле што и воља божја. Због силног нагомилања у граду удари помор, а хране не бијаше довољно. Осим тога, након мало дана, ослаби оно јако поуздање у своју силу, те стрепијаху како ће се одбранити ако насрне «кука и мотика». И њихове женске проводиле су црне часове. Младе буле трзаху се иза сна, притискујући своју дјецу на груди, јер им се привиђаху страшне ствари — фиска ханџарâ и врисак дјеце. Старе кадуне кроза сузе гледаху своје поносите синове, слутећи им невидовно зло. Сестре, ћерке, вјеренице не бијаху веселијс од својих «влашких» дру́гâ. То је страшно стање трајало њеколико недјеља. Њеколико недјеља часови се споро низаху као дани, а дани као године. На обје стране очекивало се који ће тренутак бити судбоносан, али сваки домиголи празан, а сваки однесе по капљицу животне сржи јадној рођеној браћи, коју вјера раздвоји. Кроза нијеми простор што их је дијелио, прелијетаху мрки погледи и злогуке жеље, а згледаху се гвоздене цијеви. Жарко љетње небо чинило се као полојено њиховијем закрвављенијем очима; цвркутање веселијех птица, причињало им се као кврчање црви у мртвачким ковчезима. Ништа се међу њима покретало није, осим што је зли удес, ''српски удес'', невидно лебдио између њих, и нечујно лепршао крилима, распаљујући пламенове страховите мржње, ''братске мржње''. И доприје се до тога да је свако пожелио крај томе, ма какав био; свак је радије чекао своју погибију, него што ћаше трпјети даље. Ко ће први ударити? Властела као и увијек. Кренуше да размрскају главу «рајетинској змији», да разоре манастир. Али их дочека Серавим на своме дорату, са својом старом гадарицом у десници, а крстом у љевици. До Серавима млађа снага, Лука Вукаловић. Па онда брат до брата, сви као један човјек. Пуче пушка на силнике, а уза њу јекну поклич: — Ха! на ноге. за крст часни и слободу златну! И одјекну поклич свом земљом Херцеговом, и одазваше му се громови и хиљаде људских гласова... али то не бјеше лелек, јер Србин не лелече кад треба мријети, него то бјеху јуначки узвици: — На ноге ко је витез! — Живио Серавим Сточанин! — Живио војвода Лука Вукаловић! И заплину све у крви, и пламен прогута све. <center><big>'''IV'''</big></center> <p style="text-align:right;">«Од малијех и од поништенијеx долази утјеха».</p> Бјеше протекла година од кад се вратише преостали устаници на своја гаришта. Турска влада, нагната другим државама, даде народу хране, усјева и новца, те српски паћеници прионуше да обраде своју сиромаштину. Људи се кидаху од превелика рада, јер је сваки, поврх домашњега посла, помагао мноштву удовица и сиротâ изгинуле браће. Љетина бјеше добро понијела. У душкој долини зелењаху се кукурузи, главато зеље, дуван, по гдје и гдје видио се који стог сијена, по оклајима пасијаху крдашца ситне и крупне стоке. Уз међудневицу, једне вечери, иђаше отац Серавим пред гомилом сељака. Иђаху од Требишњице, из млина манастирскога, гдје су били да виде што треба поправити. Калуђер се бјеше скрози и скрози преобразио. Сиједа његова глава — глава старца стогодишњака — почивала је више на грудима него ли на исправљену врату. Десну је ногу више вукао него што се ослањао на њу, а подупирао се на дебелу тојагу. Људи, њих око двадесет, иђаху лагано за њим, као у мртвачкој пратњи. Серавим се устави и стаде гледати поправљени и окречени манастир, међе око градина, куће, колибе, стаје и младике што замијенише посјечена стабла. Све је то он пажљиво мотрио, баш као да тога часка од њекуда бахну, и као да му све то бјеше ново, премда се то све дигло под његовијем очима. Па, оборивши своју сиједу главу, крену лагано напријед. Након њеколико корака стаде опет и отвори уста, ваљда, да запита за њешто, али у тај мах огласише звона вечерње молитве. Послије Херцега Шћепана, дакле послије четири стотине година, опет звона оглашаваху хришћанске богомоље. Бијаху два нова, које султан приложи манастиру. Серавим као да се и томе зачуди и ако га њихова јека буђаше јутром ето већ три ста дана! Тек видећи гдје се сељаци крсте присјети се и он својих молитава и поче шапутати. Чуше кад на крају рече: — «Смилуј се, Боже, нашим мртвијем мученицима, опрости им сагрешенија и дај њима у рају насеље. Амин.» За тијем, натичући капу, запита: — А Радисаве! Ко оно још теби погибе осим оца? Младић њеки стрекну на те ријечи и прошанта: — Е, браћо, ово је трећи пут од јутрос да ме то исто пита! — пак одговори гласно: — Богме, оче, погинуо ми је још брат Мишан, знаш... — A, ja-ja-ja, jест! А теби, Милосаве, син је ли? — Јест! — А ти, Дука, ђе се оно рани? Дука, човјек средовјечан али младолик и жустар, стаде уз раме до калуђера, те ће: — Богме, духовниче, ђе и ти, напрема Дебеломе Бријегу, кад оно загон учинисмо, кад ти обори из твоје шишане онога коњика... — A-a-a. ja-ja! Ко оно још погибе с нама? — Та, Бог с тобом! Нијесмо ми погинули! Ондје их паде око тридесет. А ко ће ти све мртве побројати! Остави их на миру, покој им душама, а остатку здравље... Док је то Дука говорио, Радисав понови: — Е, чуда, људи! Серавим једну те једну! Ето чусте три пута ме данас запита: ко ми погибе! — Па и мене! — вели Милисав. — И мене! — потврди други. — Свакога! — Да није шенуо? — Није, брате, него се подијетио. Остави га памћење. — Боље је и овако него као оно прољетос, кад ћаше по цио дан ћутке сједјети! — заврши нови кнез Милија. Серавим се обазрије, као да разабере што они шапћу. Кад сви стадоше, њему синуше очи маличак. — Право рече, Дука, имамо лијепа подмлатка, хвала да је Богу! Али је тешко кад помислиш! — Глава му опет клону... Колико је свега изгинуло из нашега племена? — Казао сам ти више пута! Та шта је изгинуло! Ни пуне двије стотине... — Толико је и Црногораца погинуло ратујући уз нас, па они то и не рачунају, соколови сиви! — викну Радисав Правица. — А ми зар да лелечемо! — А кнез Трипко, онај змај... он умрије од рана! Нови кнез приђе му с друге стране и претече Дуку: — Бог да га прости! Немој, оче, да нам позлеђујеш ране... Причај што. Имаш ли каквога гласа из Русије, од посинка? — Од Луке, је ли? Писао ми је, има двије недјеље. Он је сад у Одеси. — то је град на мору. Цар га, вели, лијепо пази и сина му Богдана дадоше на науке... Него, све је залуду! Еј, Лука јадо, што не погибе, што не погибосмо заједно! — Не гријеши се, духовниче! Не мре онај који хоће, него онај којему Бог рекне! Ни Лука, ни ти, ни ја, ни колико нас је живијех, не крисмо се гдје је требало погледати смрти у очи! Рвасмо докле могосмо, па, ако Бог да, и опет ћемо, до... — Aja! — прекиде Серавим кнеза, одмахујући тојагом. — Што је било, било! Нема већ начина, ни... оружја! — И крену даље. — А чуда што још нема одговора од владике! — рече као за себе, након подужег ћутања. — Од којега владике? — Од владике далматинскога. Писах му још пред Петров дан да ми допусти пренијету кости покојног Ђенадија, из Приморја... — Тешто ако и не одговори! — рече Дука. — Питаћемо ми владике и патрике за то, како да не! Претрпи се, жив био, докле мину свете госпође, пак ћемо, десетак петнаест нас, сићи и откопати нашега честитог игумана, нека почива украј нас. Хоћемо ли де, браћо? — Хоћемо, заиста! — повикаше остали. Људи преметнуше говор на тежачке послове, на поправке што требају млину и иначе по црковини, јер је то једино кадро било одвраћати Серавимове црне мисли. Мало по мало, и он се умијеша у тај разговор, и тако стигоше пред манастир. Баш кад хоћаху да се опросте с њим, изађе из порте баба једна, водећи за руку преситно мушко дијете. Малиша заврнуо кошуљицу, те ношаше њешто у скуту. Серавим испријечи тојагу пред њега. — Чији си ти? Дијете испусти из скута комадић меса, па бризну у плач, тргајући се од бабе. — А нећеш утећи! — рече Радисав, ухватив га за другу руку. — Пусти га! Је ли ово, људи, оно дијете покојнога Милоша Илића? — Јест, оче. Зар га нијеси до сад видио? — Нијесам. Е, јест за причу! Нема три добре педи у дужину! Колико му је година, бако? — Седам, духовниче, — одговори стара поклонивши се. — Родио се баш првијех дана устанка. — А ти си му баба, по оцу? — Па јесам. Зар ме не познајеш? Ја сам Синђа, Милошева мајка — и старица удари у плач. Серавим сједе на бињекташ и покри лице рукама. — Дед, стара, прекини, е ни теби ни другима од тога боље није! — рече кнез, пак сједе на земљу уз калуђера. Сви остали осим жене посадише се. Кнез узе дијете на кољено. — Е, мој Мићо од четири године, виши је, мним, два прста од овога? — Јест! — потврдише други. Серавим се прену. — Много сам слушао за ову сироту, али сам позаборавио. Дед, Синђо, причај, ако ти није тешко! — Хоћу, кад велиш, духовниче, и ако немам шта. Мати му Јокна пребјеже трудна, да опростиш... — А је ли жива? — Како није жива, Бог те миловао, кад си јој ту скорице дао петнаест плета! Зар си заборавио? Све ли заборављаш... — Камо среће да све заборавим! — Дед, баба, Бог те помогао, настави што си почела! — умијеша се кнез. — Еее, као што рекох, Јокна моја пребјеже с дјететом под појасом. Бјеше јој првијенче, веселој мени! Богме, чим збјег паде у новски крај — било нас је њеколико стотина женских глава, дјеце и старацâ, као што знате, — заврже се први бој у Суторини, а истога дана одвоји се недоношче од моје невјесте. Њека од дјевојака отрча на Сушћепан да зове попа, јер страховасмо да ће умријети без крста. Приморски поп дође одмах и крсти га у кратко, то толико да не оде под земљу непоришћањено! Богме, протече њеколико дана, а све чекасмо кад ће «пијехнути», и протекоше недјеље, и протјекоше три... мјесеца... и заврже се… онај… други бој на Суторини… ђе погибе… мој јединац... мој Милош... Пошто се старица савлада, настави! — Матери му се млијеко растрова, те га спопаде жестока бољетица, али не умрије... — Суђено му да остане у животу! — рече њеко. — Да остане, ја како! — настави баба чемерно. — Остаде као живи рабош наших невољâ, јер се роди кад се заврже пошљедња крајина, — пошљедња била, да Бог дâ! — Теби и мени пошљедња је, не бој се, бако! — рече Дука смијући се. — Али докле је свијета, биће и рата и помора и глади и труса и потопа и — свакојега зла уза свако добро, као што пише у јеванђељу. Је ли тако, духовниче? — Тако је! — једва изрече Серавим. — Ама да је као остала дјеца, ја бих се утјешила за сином, јер нијесмо вјечни, па ето нам се не би гасила крсна свијећа. Али, људи, како да се веселим овој шачици јада!? — Не говори тако, жено! — рече Серавим оштро. — Није наше да судимо божја дјела. Зар мали човјек не може бити пун чојства и јунаштва? — Може, богме, те како! — одазва се кнез весео, видећи да калуђер тјеши њекога, јер од кад се умирише, он то није чинио. — Боже дај! — рече баба покорно. — И даће, видјећеш! Ово ће дијете бити на утјеху, јер га Бог залуду не сачува... Ходи к мени, мали, како ти је име? Дијете сврну на страну зјеницама, те изговори лагано: — Тадија! — Има триста имена! — додаде Радисав смијући се. — По селу зову га: Шкембо, Брабоњак, Ошкопица, Чепић и — ко зна како јоште. Кувар Кркљача прозва га, чини ми се, «Жу̏жа». — Збиља, од кад доходи у манастир? — Та он не избија искрај Кркљаче, оче! — рече баба. — Намечио се, па чим сунце гране, одмиголи амо. Вечерас дођох ја да га прихватим, јер ме је пут нанио овуда. — Е, даћу ти и смокава и шипак, али да се не зовеш више «Тадија», него «Страхињ-бан»! Хајдемо к мени! Људи, смијући со мање томе надимку, него томе што се старој јуначини отвори мало шале, пођоше за њим. У ћелији бијаше исти ред као и прије устанка, осим што се оружница преполовила и раканца излизала. Калуђер почасти људе и жену ракијом, а Страхињи даде воћа, па га на растанку пољуби. За вечером рећи ће он: — Попријед видјех оно дијете покојнога Милоша Илића. О, брате, ама јест журица за приповијест! Гледа ли га кад, ти игумане? Ђенадије — који после буне поста игуманом — зачуди се не мало што се Серавиму разрачило говорити о таким стварима, те одговори весело: — Јест, брате, чудан изродић! Назријех га два три пута у дворишту и на доксату, али како знам да је плашљиво, чиних се невјешт. — Та оно, људи, не избија из мађупнице кад нас није у кући! — додаде Дионисије. — Ја затекох њеколико пута овога ђака и кувара гдје збијају шалу с малишом. Знам да га прозваше Жужом, а у селу му сваког дана пријања по који надимак. Је ли тако, Пресукачо? Ђак Исаило, надимком Пресукача, поцрвени сав, а како се бојаше е ће бити искаран с тога, поче њешто муцати, него га прекиде Серавим наредивши да зовне кувара. Дебели Јаков Кркљача у боју изгуби лијеву ногу, те иђаше на дрвеној. Он добата бришући руке. — Па помаже ли ти Жужа Илић у послу, а? — упита Серавим. — Ето чујем да је свакога дана уза те! — А, мој добри духовниче, што ћеш да ради она шачица јада? Оно, јест, истјера кокоши, причува јело од мачака и паса кад ја изађем, то је све. А како је злопитан, — не може качамака, ни суха хљеба, ни кртоле, пропао би код матере да није нас... — А разговара ли те твој Жужа? — Не би вјеровао, духовниче, колико је памети у оној мрви! Бога ми, колико је тешка она мрва, толико је мудрости у њој! Ето, нека каже Исаило колико је ствари од њега дијете научило, — само што још не умије чатити, то ти је! — Зна њеке молитве и пјесмице и бројати и све што му се каже! — дода ђак. — Ама зна све, зна како је коме надимак у селу! Питам га ја: како зову мене? «Кркљача» вели. — A Јована Спасојева! — «Чучак» вели. — А Шпира Радовића? «Шпиро Шипак» вели. — А кнеза Милију? «Шиљак» вели... — Е, гле! гле! — прекиде га Серавим. — Кад је тако, доведите га овдје, сутра послије ручка, да га се и ми наслушамо! Можете замислити како се Јокна Милошева, једра Херцеговка, зачуди кад јој сјутрадан Исаило донесе поруку Серавимову, да пошље дијете у манастир. Пошто се жена искрсти од весеља, окупа Тада, па му назу нове бјечве и опанчиће, преобуче му кошуљицу, опаса га новом тканицом, навуче му јелечић, очешља му перчин и натаче вес, а докле се око тога бавила, говораше жена: — «Благо мајци, згодан ли си и ако си тојисни! Ама к'о уписан! Баго маји ако им се свидис! Ето онда, мајог кајудзеја, мајог богомојца! Хоце, боме, игуман бити! И андзели су маји»! Пошто калуђери благоваше, уведе га Исаило. За њима уђе Кркљача, па диже дијете и стави га на столицу. — Чији си ти? упита игуман. — Тадија Милошев, — одговори лагано Жужа, оборене главице. — Аја! не ћемо тако! — рече кувар. — Дед, исправи се и вичи! — А ја како ти оно рекох синоћ? упитаће Серавим. — Страхињ-бане! — Де, сад прекрсти се и чати! — рече ђак. Таде изговори «Оче наш» и поздрав Богодици, без погрјешке. — А сад ону пјесмицу: «Кад анђели с неба сађу»! Таде зажмури, па отпјева танким гласићем, решетајући главом, као што чине просјаци. — Сад нам покажи како Турци клањају! — нареди кувар. Дијете сједе на столицу, па прекрсти ноге и заковрну очицама, дижући њеколика пута обје руке у вис. Па онда стаде се гегати, као што чине оџе, и запоја кроз нос: — Алах, лах Алах ил Алах! Сви се смијаху, Ђенадије и Дионисије грохотом, а Серавим тише. Он устаде и рече му: — Од сада немој се никоме одазивати — осим ономе ко те буде звао: Страхињ-бане! Јеси ли разумио? Ко те викне: «оооо Страхињ-бане» ти му лијепо одзови се: «ево ме, ооо»! А ко ти рече да си шкембе, ошкопица, ти га изгрди! Од тога дана, Страхиња, чист и одјевен као мали сват, свакога дана долажаше к манастиру, те право у ћелију к Серавиму. Кад не затече стрикана, Кркљача га упути гдје ће га наћи, те Малиша кроз кукуруз, или испод међâ, или чак кроз гај лутајући, искрсне ненадно пред посленике и настојника. Увијек је дочекиван био с весељем, те се људима миљаше радити гледајући и слушајући старога грохнулог вука, како се разабере уз ону «шачицу јада». Свечаником, Страхиња уза свога стрикана, сјеђаше у збору, гдје мјеста не бијаше до бркоњама. Народ рече: — Хвала да је Богу кад Сточанин нађе њеког разговора! — Није, брате, него се подјетио, али опет нека га, нека се разговори чим било! С почетка јесени ударише трајне кише, те од силне влаге позледи се Серавиму рана и болест га прикова на кревет. Послије дажда, замете снијег, раније него других годинâ, и Серавим се мораде раставити од своје разбибриге. Оно, истина, ђак донесе Страхињу њеколико пута у нарамку, али како се калуђер побоја да дијете не прозебе, оканише га се. Око божића би̑ теже бонику, те се мислило да неће презимити. Људи из даљих племена почеше доходити, да се опросте с њим, а ближи, — као синови покојнога кнеза Трипка, Вукаловића браство, нови кнез Милија, и остали мање знатни, — не одвајаху се од њега. Срећом, вријеме омеча уз месојеђе, те Серавиму одмах крену на боље, а кад по гори изби пуп, он се појми и устаде. Тада Серавим покроји Страхињи момачко одијело, ама потпуно: докољенице, чакшире плаве, пâс и пашњачу, јелек, и гуњ. Још му тури за пашњачу дрвену пушчицу и ножић, па га тако наредна вођаше свуда са собом. Дјеца сеоска трчаху за «гидним Тадом», као што варошка дјеца трче за изученијем мајмуном. Наиђу ли њих два на какву страховиту расјелину у брду, Серавим ће њему: — «Ти би сад прескочио на ону страну да те пустим, је ли Страхињ-бане, ти соколе српски» па га потапше по рамену, као да је журица збиља то учинио. — Угледају ли далеко којег бега на коњу, Серавим потече маличак уз поклич: — «Ха, ко је витез! Ко је Херцеговац! Удри за крст часни! Ха! соколе Страхиња, предњачи, као што си навикао од старине»! Страхиња извуче ножић, и даде маха ногама докле коњика нестане са видика. — Међу посленицима, бирао је кале најјаче момке, да се рву са Страхињом, и свакојег он, тобож, обали након два три замаха... И небројено таких дјетињарија, које није вриједно спомињати. Али Страхиња, добром храном и непрекиднијем мицањем, оснажи се прилично. — Подјетињи човјек, ја што? Једном сјеђаху сами у намастирском гају. Страхиња пјеваше, ваљда већ хиљадити пут своју пјесмицу: «Кад анђели с неба сађу»; али га Серавим прекиде. — Стани — вели — па слушај мене. И поче тихо: «Ни даница помолила лица,<br>Ни влашићи гору надватили,<br>Подиже се једна чета мала,<br>Чета мала, до тридесет друга»... Пак стаде чудећи се сâм себи, јер то бијаше први пут што запјева послије рата. Страхиња понови те ријечи погодивши на длаку гусларски начин, како чу од стрикана. Стари се удари по челу, па нагло пође кроз густиш, продирући својим широким трупом проз гране и шибље. Страхиња, каскајући за њим, мораде се увијати и сагибати. Допадоше задихани у ћелију. Серавим скиде гусле с оружнице, на пошто их се милостиво нагледа, тури их са гудалом под гуњ, и врати се са Страхињом на исто заклонито мјесто. Ту га стаде учити како ће превлачити и прстима ударати. Од тада, свакога дана налазио је времена и начина гдје да се склони с малим, — јер је хтио изненадити народ. Светачнијех дана нестајаше их до мрака, те се људи чуђаху и криво им бјеше. Подјетињио са свим! Али и изненади свакога на Илин дан, по летурђији, кад Страхиња развезе, истина, слабим својим гласом, али умиљато. Испјева с краја на крај цијелу пјесму Страхинића бана: «Њеко бјеше Страхинићу бане,<br>Бјеше бане у маленој Бањској»... У највећој тишини, збор је саслушао пјевање. Пошто дијете, већ изнемогло, сврши, рећи ће кнез Милија: — Е, ово је, браћо, чисто да човјек не вјерује својим очима и својим ушима! Е, хвала да је Богу Господу, кад човјек погледа овог сићушног грдомајчића с гуслама у руци, да прсне од смијеха, а кад га се наслуша, онда да прсну очи од суза. Јест, тако ми свете тројице, и ако је срамота рећи, ал ево ми заводнише очи... — И мени, кнеже! — рекоше многи. Диже се граја. Узеше љубити и даривати Страхињу. Он се прослави. Сваке недјеље и свеца народ је наваљивао к намастиру, да се наслуша пјесме и пјевача. Особито дјеца не могаху очију одвојити од Страхиње. Глас оде од уста до уста, у далека племена по Херцеговини, те поста прича: како има дијете од три педи, које пјева уз гусле пред намастиром душким, а пјева, веле, као вила, а пјесме му се саме слажу у устима. И то се узе као добар биљег, као њеко божје «знаменије.» Али је Страхињи њешто недостајало, њешто са шта свак кораше Серавима, — не знадијаше књигу. Једном, баш кад се опет о томе ријеч поведе пред намастиром, Серавим нацрта штапом на земљи Г. и рече маломе: — «Хајде баш да почнемо, кад су толико навалили! Ово ти је глагол, — тако се зове ово слово. Дед, утуви, па... учини што треба! Хајдец»! Дијете се загледа у цртеж, па га прескочи трупачки. Свијех спопаде смијех. — Ва истину си сазнао за једно слово, али си га прескочио! Тако ће и с осталима бити! — рече Серавим. Не зна се је ли се Серавим и даље служио тијем начином, али је истина да је Страхиња сваке недјеље лијепо напредовао у читању, a на Васкрс испјева апостол, по тврђењу игуманову и Дионисијеву, чатијаше једва њешто горе од Исаила Пресукаче. И то би̑ друго чудо, о коме се такође начини прича. — «Има у Дужима ђаче самоуче, које зна књигу као игуман». На љето изучи Страхиња сав «Горски Вијенац» на изуст. Ако би побројао све што он научи даље, друге јесени и прољећа! — Да расте хиљадити дио по мјери како му знање напредује, израстао би, валај, прави Страхињић! — говораху калуђери. Колико пута, послије сунчаног захода, попне се Јокна на хумак пред кућом, пак дозивље: — Ооо, Страхињаааа! — Ооо, Страхињ-ба-а-а-не-е-е-е! Пошљедњи слогови разлијежу се кроза вечерњу тишину, те одјекују по брдима. Људи уморни одмарају се пред кућама, те ће рећи, како ко: — Ено дозивљу онога ситнога грдомајчића! Онога ''знавеног'' стоврага! Онога гуслара! Онај разговор Серавима Сточанина! <center><big>'''V'''</big></center> <p style="text-align:right;">«Држ се оне: Боље је да те Турчин тјера сабљом, него Шваба пером»!</p> Протече њеколико година. У очи великог Госпођина дне, силни свијет навр'о к намастиру, на вечерње. Богомоља се сврши прије сунчанога смирајa. Младеж се похвата у коло. Пецива се натакоше на ражњеве. Огњеви плануше растркани по рудини. Загудјеше гусле. Серавим, Ђенадије, Дионисије, Исаија (њекадашњи Исаило Пресукача), два нова ђака, кнез Милија са још њеколико главара, Јаков Кркљача, Јокна, њихове двоје дјеце, двије жене, заове Јокнине, — сви се ти одвојише од велике гомиле испред намастира, те одоше средином душке долине. Не прође много, а цестом што води од Дубровника наиђе натоварен коњ и за њим гончин, који сад ошину живинче. — Камо га? — упита Серавим сељака. — Не знам, али неће бити далеко. Ја сам кренуо из града пред подне, а он ми рече да ће одмах за мном. На Царини кад бјех, назријех га једном на окуци, па и другом ту иза брда, а... а ено га! ено! Сви махом одвојише очи са ковчегâ, које су преглéдали, и обазријеше се. Подалеко у равни, помоли се коњик. И он зар угледа њих, јер замаха рупцем, а коњ у сав трк запраши равницом. — А ђе ћу растоварити, оче Серавиме? — Право пред моју ћелију, — одговори калуђер и поштапа се напријед, пред осталима. У тињи час, коњик бјеше пред њима и слети као стријела са седла. Бијаше то младић премалога раста, у њемачкој ношњи, под црногорском капом, здрав и окретан. — Помоз Бог! — једва изрече и полетје у наручје Серавиму. Овај мораде се сагнути, а путник добро пропети на врх прстâ, докле им се усне шљубише. А прионуше им у дуг цјелив. — Оче! Оче! викну младић из дубине душе. — Дијете моје! — одазва се старац кроза сузе. — Majo! — Таде, сине мој! — кликну жена и проплака му о врату. Пошто се од матере одвоји, Тадија се ижљуби са свијема редом. Кнез Милија и главари изметнуше пушке. На тај знак разврже се коло, чељад поустајаше искрај пецивâ и искрај гусала, те се силна гомила зајоса онијема у сусрет. — Шта ли ће то бити? питаху неки. То је могла питати само млађа чељад, из даљих племенâ. Осуше се одговори и разговори: — Долази Тадија Милошев? — Дошао је с наукâ! — У граду је био четири године! — Доходио је сваке јесени, само лани није! — О, брате, колико потроши Серавим за њега! — Имао је и за кога! Бистра глава! — О, брате, шта ли је могао научити за толико времена! — Много, богме! — Много, ја како, могао би у Њемачкој (Аустрији) хљеба имати с онијем што зна! — Па неће се, ваљда, закалуђерити? — Ко зна? Може бити касније, али сад ће отворити чколу! — Чколу, велиш!? А ко ће га плаћати? — А што ти знам! — Богме, веле, Србија! — Аја, брате, далеко је Србија! — Што далеко? Послала је књиге. Ово је трећи товар данас стиг'о! — А ја чух е је с тога доходио царски јавер у Требиње. Султан ће, кажу, помагати нашу чколу. Па ће, кажу, поотварати свуда чколе, свуд по Херцеговини, е га краљеви на то нагнаше! У толико се помијешаше. Настаде опет здрављење са сваким редом, са знанијем и незнанијем. Мрак се ухвати кад се поново гомила размрви. Калуђери, Тадија са родбином и поглавари, посједаше на по се, под црквенијем лицем, па стадоше јести хљеба и лука, јер бјеше пост. Пецива ће се начињати тек сутра, по летурђији. Али пред духовницима, као за накнаду, бјеху два мјешчића вина и ракије. Млади учитељ наточи купе, пак устаде. — Браћо! Испијмо стојке у славу божју, а за здравље мога поочима Серавима! — Браћо моја драга, поочиму Луке Вукаловића не би зазорно да посини малога Тадију, сироту Тадију Милошева... Учитељу бризнуше сузе, те мораде прекинути за њеколико тренутака. —...Он ме с њим изједначи, те, божјом и његовом помоћу, враћам се у своју јадну и милу постојбину... Враћам се и доносим бремена оружја, које кад узбуде у рукама новог нараштаја, дјеце ваше, ви стари и савладани ратници, рекох, кад у њиховијем рукама буде и кад се добро изуче њим владати, нико их неће моћи подјармити. Ви разумијете да је то оружје књига, и ја да сам први војвода у овоме ратовању што ће настати против незнања. Серавим посини и начини двије војводе. Један је рвао докле не изнеможе, али ће се и његов посао одазвати кад ли тад ли! Другога ево пред вама, малог Тадије, да настави ратовање ''новијем оружјем'', како рече мој добротвор Серавим. Ви то, браћо, не разумијете све. Ето видим да се кнез Милија смије ђе ја себе назвах војводом, а дјечицу војском, али је тако! Ето Нијемци и сви остали Лацмани, нијесу јуначнији од нас — ни дао Бог! — а ни бројем нијесу премного одвојили, па владају над другима, за то што су просвијетљени. И ми ћемо се просвијетлити, не да подјармимо друге, него да себе ослободимо, најприје од незнања, па онда и од туђинаца. Бог ће нам помоћи и свети Сава, који и на небу о томе мисли. Бог нека благослови наш наум, нашега добротвора Серавима, нашу мајку Србију, која се баш матерински сјети нас. Послала нам је књиге, и шиљаће и у напријед све што год узможе, откидајући од својих уста. Е, сретно да Бог дâ било! — Чујеш дијете! Тако ми овог рама Ристова и причешћа, кога сам грјешан, у њему узимао, смијах се од милине ђе ти тако лијепо китиш, тако лијепо, валај да бих те сву ноћ слушао, а не насмијах се чему другом! — рече кнез Шиљчина. — Ми смо, болан, људи прости, ''али ми рекосмо'': да се «не мјере људи пеђу, него памећу», да «памет царује, а снага кладе ваља», да «више ваља знати, него имати», да: «бој не бије свијетло оружје, него срце у јунака», а то срце може бити у мањег од тебе. — Може, богме! — настави Стјепан Вукаловић. — Ето, покојни ми брат Ристан, — знате га сви, — не бијаше ни три прста виши од Тадије, а бјеше ли змаја нада њ? — А што рече да нас Латини надгорњаше само својом мудрошћу, — преузе кнез, — и та ти је као из јеванђеља! Турска сила сломи наше царство на Косову, па онда и нашега Херцега Шћепана у овијем врлетима, али не сломи мудре Дубровчане... — Дубровчани нијесу Латини, него наша браћа! — поучи га најмлађи калуђер Исаија. — Ама знам и ја, чôче, да су нашега језика, него у њих је наука кâô у Латина, што сам хтио рећи! — Е, да те Бог поживи! викну Тадија! Јокна плакаше на сав мах. Серавим уздрхталом сухом руком прихвати купу. Његове сиједе вјеђе узвише се под натуштенијем борама пространога чела. Заводњеле раширене зјенице његове, блистаху као два алема. — Срећан био овај час састанка, синко! Срећан ти и благословен нови посао, ново оружје! Бог јаки нека ни помогне и благослови све оно што ти помену мало прије, а нада све питому мајку Србију и јуначку Црну Гору! <center>***</center> И двије године касније, кад се Серавим Сточанин са свијетом растајао, видјеше на његову лицу исти онаки израз као при оној здравици. Узвиле му се сиједе обрве под натуштенијем борама и зјенице пуне сузе растегле се, али му се око усана, кроз болове, отимаше слабушан осмијак. Јер под оружницом плакаше гомила ђачића око свога учитеља, његова посинка, малога Тадије Милошева. — Бог да прости честитог свећеника и јунака српског: Серавима Сточанина! — рече свак око нега. — Бог да благослови његову замисао, српску школу у онијем крајевима, ''то ново оружје''! <p style="text-align:right;">''Београд, 1890''</p> {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} [[Категорија:Симо Матавуљ]] [[Категорија:Приповетке]] g3y4dzwvghrnvr27mfl7l5d7khdoi0b 0 61189 144387 144277 2026-06-18T09:16:09Z Galicijac 19151 обрисао непостојећу категорију 144387 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''Слава Шуматовчанима'''</center> Слава свима, народ српски жали Све јунаке негда што су пали. Своју крвцу они за род лише, Они неће вратити се више. Двапут слава великим и малим, Јунацима живим и осталим, Говор Савин што су редом чули И ипак су живи останули. Човек њима треба да се диви Да су кући вратили се живи. Ја се њима и чудим и дивим, И очима не верујем живим.}} <p style="text-align:right;">[[Радоје Домановић]]</p> == Напомене == * Милорад Павловић „Крпа“ (1865–1957) записао је ову Домановићеву песмицу у својим забелешкама, уз следећи коментар: <blockquote>У ракијџиници Добросава Атанацковића код Кнежева споменика, где су се посведневно састајали сарадници Јанкове „Звезде“, пронела се једног дана вест да је на Шуматовцу изведена велика прослава у част јунака који су за време Првог српско-турског рата изгинули и да је том приликом одржао свечан говор њихов друг, адвокат Сава Маринковић, кога су сматрали за великог гњаватора. Кад је Домановић чуо да је на прослави говорио Сава Маринковић, он је запитао: „А колико их је погинуло том приликом?“ „Срећом, жртава није било!“ одговорио је један од присутних. Радоје Домановић, који стихове није писао, приметио је да би и то јунаштво Шуматовчана требало обележити. Како нико није хтео да прихвати његов предлог, сео је да тај догађај сам опева. Нашао је парче хартије, и док су остали разговарали, написао је песму са насловом „Слава Шуматовчанима“.</blockquote> [[Категорија:Радоје Домановић]] 29hahsp59momwwyuc6ke2bm94ep2lga 0 61196 144388 144289 2026-06-18T09:16:58Z Galicijac 19151 обрисао непостојећу категорију 144388 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''Абер дође госпођи Ружици…'''</center> Абер дође госпођи Ружици Кара абер, а у кара доба: Жље га шјела, госпођо Ружице, Жље га шјела и каву попила; И попила каву и ракију, Што госпама мамурлук разбија! Милорад{{Напомена|Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника ''Звона''. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у ''Звону'' као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.}} ти шједи у ме’ани, Из леђена мрко пије вино А служе га крчмарице младе, Лијепе су к’о Ранковић Павле Кад се зором из ме’ане крене. Умиљате ко Пашић Никола; Танане су ко Пачу Лазаре, Што министар у фузију бјаше, А високе к’о дрогерист Миџа, Она љута под каменом гуја, Што продаје прашак и сапуне, Калодонте и воде колоњске, И што с бечким тргује ћесаром. Пије вино три бијела данка. По три данка и трн ноћи тавне, Пије јунак и расипа благо, Какво благо – све меке дукате, За талире јунак и не мисли! Њима јунак дјевојке дарива А динаре келнерима дава, А за гроше ни хабера нема, Гроше јунак баца по сокацих, Тер их купе дјеца креветари. Кад је тако расточио благо, Тад се јунак бјеше раздертио, Мрке брке ниско објесио, Уз образ је сјетно невесело, у лицу је као земља доша’ Готово му сузе ударити, Примиче се ме’ани на пенџер Не би л’ кога знана припазио, Не би ли се муке избавио! Док припази шегрта Кибица{{Напомена|Овде покојни Домановић мисли на једног шегрта, који је био у штампарији ''Дневног листа'' и који је целој старој редакцији ''Одјека'' и ''Дневног листа'' пре 29. [маја 1903.] носио и регулисао менице по заводима. Њиме се је много пута послужио и сам пок. Домановић. (Примедба редакције ''Звона''.)}}, Некаквога Павла Штампарина, Па привикну грлом бијелијем: „Бре, Кибиче, мој брате рођени, Нерођени кајно и рођени Честита ћу тебе учинити Код мог побре Штампарина Павла Приђи њему мудро и опрезно, Пољуби га у скут и у руку, Капу д’јете мети под пазухо, Измакни се, двори старијега. Може бити, да је срдит Павле, Може бити, да је пијан Павле, Пак те море […]{{Напомена|Грешком изостављена реч.}} ударити И три здрава померити зуба. Кажи њему од мене поздравље И подај му ову књигу б’јелу, Коју ево рујним вином пишем: „‘Ја сам јунак грдно пострадао У ад ми се крчма претворила, Сви келнери паклени духови. Нека побра брже дође амо И понесе неколико блага, Да се мени у индата нађе.’“ Скочи Кибиц као хитра муња, Па он трчи господару своме. Пред њиме се смерно поклонио. Љуби њега у скут и у руку, На кољено књигу оставио, Измиче се, двори старијега. Проговара Штампарина Павле: „Ој Кибиче, моја вјерна слуго, Окле књига, од кога ли града?“ Кибиц је се смјерно поклонио, Па говори господару своме: „Господару, силни од силнијих. Зазор ми је у те погледати, А камоли еглен бесједити. Ова књига из п’јане ме’ане, А од твога […]{{Напомена|Грешком изостављена реч.}} побратима, Побратима Петровића Мила (''несвршено'')}} <p style="text-align:right;">''Написано 1905. године<br>Објављено у „Звону“, 7. августа 1908. године''</p> == Напомене == {{напомене}} [[Категорија:Радоје Домановић]] q4kt7pcoaoe6cpcyf53x5jhq5k5nw7x 0 61198 144379 144308 2026-06-17T14:52:48Z Galicijac 19151 исправио интерпункцију 144379 wikitext text/x-wiki {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Гроб Слатке Душе | одељак= | аутор=Петар Кочић | белешке= }} Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима. Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези. Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави. — Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! — одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. — А само да ти је знати каква љута зима море бити ’вође, на планини. — Зима, велиш? — Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на ’вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у ’ном пристранку? — Јесам. — Оно су све пометенички и гињенички гробови.. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на ’вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и ’вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако ’ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије’ откоса? Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином. — Ено, оно тамо на крај села у ’ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, ’нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо! Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа’ија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа’ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спа’ију и за царевину. Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у ’вој пошљедњој буни изгину. Остаде сâм с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бања Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино... Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм самдијан! Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше. — ’Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити! — ’Ајде, ’ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав’те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа’ији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине моја слатка душо! — објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати. Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче! — Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на ’ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо. — Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!... Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић’емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма’ тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо. — Онда вас молим с божје стране, прикаж’те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље. Дигоше га. Он се пресели у ’ну долину. Од старије’ брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије’ кућа’. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл. У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ. Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен’ма чатô је кршњаком славу, а на пировије’ приказивô дарове... Био је учеван и ’вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег’ прешједи, док се не укопа. Село га је волило и штивало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати. — ’Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, ’нако знаш, казујем... Шта’ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и ’нако доста гријеха и клетве на нашем закону... А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би’ му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао... — Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, ’ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!... Кнез се јопе’ љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћô тежаке да не иду суду за сваку ситницу. — Немојте, дјецо, — говорио би покојни Мијо — за свашто одмах летити суду. Суд је суд!. Боле, насул’те се ’вође, у селу, пред својим људ’ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет’!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насул’те се ’вође пред људ’ма, па се пољуб’те кô браћа... кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана... Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом, сваком бити право... Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти ’вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез. — Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака... — Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта! — Ама, кô ја велим... — Нема туј: „Ама, кô ја велим!...“ Ман’ се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, па ко изврци! Мијо би само слегнô раменије’, па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче. — Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле. Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи. <center>***</center> Преклани, биће баш уз оно девет бабиније’ укá иза Мученика, забразди’ и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па ’вако штједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то... — Ма, што тешко?! — На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва. — Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у ’вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч! Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове. Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би’ и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко’ ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне. — Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију. Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи. — Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати. Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и’ је мећава кад су се враћали из чаршије, на ’вој планини. — Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петне̑ст однесе кнез суду и сасу у царску касу. — А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. {{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}} ==Извор== *Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002. [[Категорија:Петар Кочић]] a3yzcdnbvkskct3a01pi0roddnm57ib 0 61221 144374 2026-06-17T13:34:16Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | [[Начело солидарности|-{Садржај}-]] | I | [[Начело солидарности/II|-{II}-]] }} {{gap}}Неко је назвао Србију „Кином на Балкану“, и, свакако, поређење је претерано. Али је нео… 144374 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | [[Начело солидарности|-{Садржај}-]] | I | [[Начело солидарности/II|-{II}-]] }} {{gap}}Неко је назвао Србију „Кином на Балкану“, и, свакако, поређење је претерано. Али је неоспорно да је у њој интелектуалан живот сведен на најскромнију меру, да је политички живот закржљавео као ретко где, и да наша земља преживљује једну жалосну умну и моралну кризу. Тек сада се сустижу последице оних несрећних „неутралних режима“, оне убилачке политике „стишавања страсти“, када се свима силама, систематски радило да јавнога мњења сасвим нестане, да се у народу убије сваки интерес за јавне послове, свака помисао на контролу државнога рада, да се свака плодна лична иницијатива и здрава и слободна мисао замени „правитељственим наредбама“, „господаревом вољом“ и „височајшим решењима“. Плод је тога ова нечувена равнодушност која је све обузела, одсуство свега што личи на начело у личним прогоњењима и котеријским надметањима, која су самовласно узела име политике. У томе погледу ми смо очевидно назадовали. Пре четрдесет година, за време првога либералнога покрета, знало се шта се хтело и борило се у име извесних начела. Ондашњи млади либерали — који ће доцније грмети на оне који у патријархалну и идиличну Србију кријумчаре идеје „Трулога Запада“! — у блиским везама са Гарибалдијем и Мацинијем, ревносно су ширили идеје либералне идеологије онога доба, борили се за национално јединство српскога народа, са девизом „просветом ка слободи“, тражили широке политичке слободе, неки чак и републикански облик владавине. Ваља прелистати књиге и чланке Јеврема Грујића, Г. Г. Владимира Јовановића, Стојана Бошковића, Љубомира Каљевића и других, па да се увери да се онда политика водила у име извесних начела која се могу критиковати али која су свем том покрету давале виши карактер једне борбе за идеје. Млађе поколење, оно што је ушло у јаван рад крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, а заподело је борбу са одређеним погледима на живот и народне потребе, са позитивним програмом и јасним политичким и социјалним тражбинама, Живојин Жујовић, са својим прудоновским малобуржоаским социјализмом, Светозар Марковић са утопијским социјализмом Чернишевскога и реализмом Писарева, истакли су били један општи идеал целокупне реформе, ревносно сејали смеле и плодне идеје напретка и у политици, и у науци, и у књижевности, створили од својих дана најживље, најцветније доба наше мисли, једну обнову у целокупном српском друштву. И доцније, када се из тога више интелектуалнога но економскога покрета кристализовала данашња радикална странка, њени представници су изнад непосредних и практичних захтева, над свакодневном борбом, истицали један виши идеал, широк и даљи програм друштвених реформа, чак и друштвене револуције. Г. Раша Милошевић је тада преводио популаризације учења Карла Маркса, а радикална странка имала два званична органа, политички *Самоуправу*, где се борило за идеје политичкога демократизма, и научно-књижевни *Рад*, где се проповедале марксистичке доктрине. Тако је некада било, и од тога доба много се штошта изменило. Није овде место да се чини критика највеће странке у Србији — ствар иначе тако потребна, — али је за свакога и сувише јасно да је она постала само бледа сенка некадашње радикалне странке, политичко тело без душе, без кичмене мождине, без идеје и без начела, колос на ногама од иловаче. О другим, старим политичким странкама није вредно ни говорити: оне никада и нису представљале извесна начела, биле су само коалиције личних интереса и послушни органи апсолутистичких ћефова, и данас су или сасвим мртве или су на путу умирања. Али радикална странка, поред све страховите трулежи коју носи у себи, представља бројну силу, у њеним је рукама моћ и судбина наше земље, и сви су погледи данас уперени на њу. Њен је живот само једна фикција, она данас живи успоменама, својим двадесетогодишњим мучеништвом, физичким заслугама својих вођа, неодређеним осећањем и навикама народа чија је вера дубоко поколебана, личним интересима и компромисима сваке врсте. Ми смо далеко од онога доба када је Г. Никола Пашић био један од ађутаната Бакунинових у Цириху, када је Г. Петар Велимировић величао народни покрет у Крајини, а Г. Др. Лазар Пачу, у препирци са Митом Ценићем, тврдио да је радикална странка „практично социјалистична“. Узалуд су цела социјалистичка поколења, другови Светозара Марковића као Г. Јован Жујовић, млади људи око *Борбе* из осамдесетих година као Г. Никола Николић, некадашњи великошколци око *Радничке Мисли* као г. Јаша Продановић, узалуд су они уносили у старо тело радикалне странке младу а свежу крв, подмлађивали је и начелима и снагама. Радикална странка, жудна брзих и јевтиних успеха, несмотрено отворена аривистима и лиферантима, заборављала је стара своја начела и обећања, и пуну прогресивну порезу, и народну војску, и радикално упрошћавање администрације, и програм друштвених реформа, престајала бити одсудно демократска странка малих људи, народа, сељака, занатлија, малих трговаца. Она је све више и више постајала једна гломазна, безизразна и бледа „национална“ странка за све и свакога, у коју је цео свет ушао јер ништа више није значила, и којој је од некадашњега радикализма остало само голо име. Место оних некадашњих мушких гласова за радикалну демократизацију државе и исто тако радикалне друштвене реформе, она једнолико понавља поабане и плесниве фразе које сваки може да каже јер ништа не значе и ни на шта не обавезују, целу ону службену реторику „санирања финансија“, „потпомагања народне привреде“, „стварања нових извора“, „војске узданице Српства“, „озбиљне штедње на свим гранама државне администрације“, ствари које необично опомињу на све програме доскорашњих реакционарних влада. Млади радикални нараштај, Великошколска Радикална Омладина, морали су као и приличан број људи од начела и убеђених демократа каквих има у радикалној странци осетити бол од те страховите безначелности, и покренули су своју *Демократску Библиотеку* са намером да убризгају свеже крви, једну дозу начела у старо и изнурено тело своје странке, да се борба опет поведе за извесне идеје, а не за извесне људе или против извесних људи. Као прву књигу, млади радикали су издали *Солидарност*, дело францускога државника Леона Буржоа, бившега председника министарскога савета и доскорашњега председника скупштине, једнога од најумнијих људи у Француској и једнога од најпозванијих представника данашњег европског радикализма. На жалост свих оних који држе да је наша прва потреба створити јавно мњење и истинску свест у народу, да ваља пре свега кренути свет на мисао и акцију, и да је срамота водити овакву безначелну и личну политику каква се код нас води, књига је наишла на слаб одзив, мало растурена и прошла готово неопажена. А и књига, и писац, и издавачи, и цео покушај захтевали су да им у нашој бедној штампи поклоне бар толико пажње колико макаквом балу у Грађанској Касини или каквој нечистој скупштинској интризи! == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. април 1904. Књига -{XI}-, бр. 8. Стр. 592—595. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} afr00w5bd1z5qxj2m9mv82elglhkm82 144390 144374 2026-06-18T09:23:06Z Coaorao 19106 /* */ 144390 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | [[Начело солидарности|-{Садржај}-]] | I | [[Начело солидарности/II|-{II}-]] }} {{gap}}Неко је назвао Србију „Кином на Балкану”, и, свакако, поређење је претерано. Али је неоспорно да је у њој интелектуалан живот сведен на најскромнију меру, да је политички живот закржљавео као ретко где, и да наша земља преживљује једну жалосну умну и моралну кризу. Тек сада се сустижу последице оних несрећних „неутралних режима”, оне убилачке политике „стишавања страсти”, када се свима силама, систематски радило да јавнога мњења сасвим нестане, да се у народу убије сваки интерес за јавне послове, свака помисао на контролу државнога рада, да се свака плодна лична иницијатива и здрава и слободна мисао замени „правитељственим наредбама”, „господаревом вољом“ и „височајшим решењима”. Плод је тога ова нечувена равнодушност која је све обузела, одсуство свега што личи на начело у личним прогоњењима и котеријским надметањима, која су самовласно узела име политике.<br /> {{gap}}У томе погледу ми смо очевидно назадовали. Пре четрдесет година, за време првога либералнога покрета, знало се шта се хтело и борило се у име извесних начела. Ондашњи млади либерали — који ће доцније грмети на оне који у патриархалну и идиличну Србију кријумчаре идеје „Трулога Запада”! — у блиским везама са Гарибалдијем и Мацинијем, ревносно су ширили идеје либералне идеологије онога доба, борили се за национално јединство српскога народа, са девизом „просветом ка слободи”, тражили широке политичке слободе, неки чак и републикански облик владавине. Ваља прелистати књиге и чланке Јеврема Грујића, Г. Г. Владимира Јовановића, Стојана Бошковића, Љубомира Каљевића и других, па да се увери да се онда политика водила у име извесних начела која се могу критиковати али која су свем том покрету давале виши карактер једне борбе за идеје.<br /> {{gap}},,Млађе поколење, оно што је ушло у јаван рад крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, а заподело је борбу са одређеним погледима на живот и народне потребе, са позитивним програмом и јасним политичким и социјалним тражбинама, Живојин Жујовић, са својим прудоновским малобуржоаским социјализмом, Светозар Марковић са утопијским социјализмом Чернишевскога и реализмом Писарева, истакли су били један општи идеал целокупне реформе, ревносно сејали смеле и плодне идеје напретка и у политици, и у науци, и у књижевности, створили од својих дана најживље, најцветније доба наше мисли, једну обнову у целокупном српском друштву. И доцније, када се из тога више интелектуалнога но економскога покрета кристализовала данашња радикална странка, њени представници су изнад непосредних и практичних захтева, над свакодневном борбом, истицали један виши идеал, широк и даљи програм друштвених реформа, чак и друштвене револуције. Г. Раша Милошевић је тада преводио популаризације учења Карла Маркса, а радикална странка имала два званична органа, политички *Самоуправу*, где се борило за идеје политичкога демократизма, и научно-књижевни *Рад*, где се проповедале марксистичке доктрине.<br /> {{gap}}Тако је некада било, и од тога доба много се штошта изменило. Није овде место да се чини критика највеће странке у Србији — ствар иначе тако потребна, — али је за свакога и сувише јасно да је она постала само бледа сенка некадашње радикалне странке, политичко тело без душе, без кичмене мождине, без идеје и без начела, колос на ногама од иловаче. О другим, старим политичким странкама није вредно ни говорити: оне никада и нису представљале извесна начела, биле су само коалиције личних интереса и послушни органи апсолутистичких ћефова, и данас су или сасвим мртве или су на путу умирања. Али радикална странка, поред све страховите трулежи коју носи у себи, представља бројну силу, у њеним је рукама моћ и судбина наше земље, и сви су погледи данас уперени на њу. Њен је живот само једна фикција, она данас живи успоменама, својим двадесетогодишњим мучеништвом, физичким заслугама својих вођа, неодређеним осећањем и навикама народа чија је вера дубоко поколебана, личним интересима и компромисима сваке врсте. Ми смо далеко од онога доба када је Г. Никола Пашић био један од ађутаната Бакунинових у Цириху, када је Г. Петар Велимировић величао народни покрет у Крајини, а Г. Др. Лазар Пачу, у препирци са Митом Ценићем, тврдио да је радикална странка „практично социјалистична“. Узалуд су цела социјалистичка поколења, другови Светозара Марковића као Г. Јован Жујовић, млади људи око *Борбе* из осамдесетих година као Г. Никола Николић, некадашњи великошколци око *Радничке Мисли* као г. Јаша Продановић, узалуд су они уносили у старо тело радикалне странке младу а свежу крв, подмлађивали је и начелима и снагама. Радикална странка, жудна брзих и јевтиних успеха, несмотрено отворена аривистима и лиферантима, заборављала је стара своја начела и обећања, и пуну прогресивну порезу, и народну војску, и радикално упрошћавање администрације, и програм друштвених реформа, престајала бити одсудно демократска странка малих људи, народа, сељака, занатлија, малих трговаца. Она је све више и више постајала једна гломазна, безизразна и бледа „национална“ странка за све и свакога, у коју је цео свет ушао јер ништа више није значила, и којој је од некадашњега радикализма остало само голо име. Место оних некадашњих мушких гласова за радикалну демократизацију државе и исто тако радикалне друштвене реформе, она једнолико понавља поабане и плесниве фразе које сваки може да каже јер ништа не значе и ни на шта не обавезују, целу ону службену реторику „санирања финансија“, „потпомагања народне привреде“, „стварања нових извора“, „војске узданице Српства“, „озбиљне штедње на свим гранама државне администрације“, ствари које необично опомињу на све програме доскорашњих реакционарних влада. Млади радикални нараштај, Великошколска Радикална Омладина, морали су као и приличан број људи од начела и убеђених демократа каквих има у радикалној странци осетити бол од те страховите безначелности, и покренули су своју *Демократску Библиотеку* са намером да убризгају свеже крви, једну дозу начела у старо и изнурено тело своје странке, да се борба опет поведе за извесне идеје, а не за извесне људе или против извесних људи. Као прву књигу, млади радикали су издали *Солидарност*, дело францускога државника Леона Буржоа, бившега председника министарскога савета и доскорашњега председника скупштине, једнога од најумнијих људи у Француској и једнога од најпозванијих представника данашњег европског радикализма. На жалост свих оних који држе да је наша прва потреба створити јавно мњење и истинску свест у народу, да ваља пре свега кренути свет на мисао и акцију, и да је срамота водити овакву безначелну и личну политику каква се код нас води, књига је наишла на слаб одзив, мало растурена и прошла готово неопажена. А и књига, и писац, и издавачи, и цео покушај захтевали су да им у нашој бедној штампи поклоне бар толико пажње колико макаквом балу у Грађанској Касини или каквој нечистој скупштинској интризи! == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. април 1904. Књига -{XI}-, бр. 8. Стр. 592—595. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} n1en7tbsigbsf9j7jl3yw245tw21kdc 0 61222 144376 2026-06-17T13:50:01Z Galicijac 19151 израда странице 144376 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{заглавље | претходна= | следећа= | наслов=Бока и Бокељи | одељак= | аутор=Симо Матавуљ | белешке= }} <center><big>'''I'''</big></center> <center>ОПИС БОКЕ — ЗНАТНИЈЕ ПОВЕСНИЧКЕ НАПОМЕНЕ И СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ</center> Љубиша је кићеним језиком описао Боку; али због мноштва речи и изрека из бокељског наречја његов је опис, на многим местима, слабо разумљив источним Србима. Осим тога, Љубиши не беше главна намера да буде путни вођ „извањцима” кроза свој завичај, него је, канда, хтео да својим ближим земљацима истакне природне лепоте и неке повесничке успомене бокељске. То се види по томе што се најрадије уставља на местима и појавама које га, као Бокеља, највише занимају, и што не бира лакши и природнији начин приказивања. Неће, дакле, бити излишно да се Бока опише књижевним језиком, са знатнијим потанкостима, и да се читалац проведе кроза њу како је најзгодније, тј. улазећи у њу како и море улази. Али, опет, да не узбуде овај опис сувише сухопаран, биће на више места у овом одељку зачињен речима Љубишиним. Један рукав Јадранскога мора продро је кроз брда и вијуга се као латинско С, у дужину 29 километара, а у ширину веома неједнако, негде до 10 километара, а негде једва један. Тај се затон зове: ''Бока Которска'', или просто: ''Бока''. „Бока” је реч талијанска и значи: уста, ушће, дакле тај би се затон правилно српски могао звати: Которско ушће. Од Дубровника плови се парном лађом ка југу 4 до 5 часова докле се стигне до Боке. Лађа сврне налево. Јесени и зими, кад дува кривац ветар, те улећу бесни вали у Боку, ни најјача лађа не може ући, премда мало даље у затону море је сасвим мирно. Лађа пролази кроз теснац неколико тренутака, пак се пред очима путниковим разлије први бокељски пристан. Како се лађа примиче, тако се промаљају међу густим зеленилом беле куће. Место је стрмо. Од мора навише мрке, дебеле зидине загрлиле су један део тих кућа. Тој некада јакој тврђави данас је „брштан покрио испукле зидове, да му скрије плаве од олова развалине”, вели Љубиша. Градић се зове Херцег-Нови, обичније Нови, и има са предграђем нешто више од 1000 становника. Нови се често помиње у народним песмама („Новкиња ђевојка”), а бесмртни владика Раде му припева у „Горском вијенцу”: <center>„Нови Граде, сједиш накрај мора<br>и валове бројиш низ пучину,<br>како старац на камен сједећи<br>што набраје своје бројанице...”</center> Град је зидао Стефан Твртко, краљ босански, седам година пре косовске погибије. У половини XV века притврди га Херцег Шћепан, (Војвода Стјепан Косача), те се по његовом имену и прозва: Херцег-Нови. За четири века око Новога пролило се толико крви хришћанске и турске да би се њом могла исписати сва његова повест по његовим бедемима, као што се чита у лепој књизи Новљанина Тома К. Поповића: „Херцег-Нови, у славу његове петстогодишњице”. Место је лепо, здраво, готово све обрасло у питомом прорашћу. Становници су на гласу као честити људи и Срби. Новом припада неколико села и чине са градом заједничку опћину од 8 000 душа. Кад путник стоји лицем према Новом, с леве му руке продире море у малу равницу, која је опкољена брдима. То је Суторина. Суторина је почетак херцеговачког земљишта. У старо време то бејаху солила, а доскора беше ту турска тврђава, коју у првој херцеговачкој буни (1854) освоји Лука Вукаловић, а у потоњој (1875) устаници разорише. Испод Новога лађа се креће ка југу, те, након неколико минута, минувши манастир Савину, чувен због лепог видика, прође се један рт (језик на мору), разлева се као повелико језеро, обрубљено брдељцима и кућама. Прешавши ту ширину, опет се уђе у теснац, који је доста налик на дунавски Казан, и у коме, при дну високих брегова, виде се, напремасе, два питома села. Тај се теснац зове Вериге, зато што су у старо време, свакога вечера, дебелим веригама копчали супротне обале да спрече улазак гусарским лађама. Колико је пута у томе кланцу одјекнуо убојни поклич, врисак српског робља и вика дивљих барбареза (оцињских и барских гусара)! Изишав из теснаца, тек тада се путник има чему зачудити! Голема водена раван разлила се надалеко, те на четири краја продире областо у обале, управ у корене високих брда. То су четири пристана: рисански, морињски, ораховачки и которски. „Сасред ове локве угледан изгледа положај, с десне брегови Столива, окићени костаном (кестењем) у осоју, проглушују птичијим ћипиркањем; а с лијеве стране херцеговачке клисуре. Са према Пераст, варош уточена у голој стијени”, — наставља Љубиша. Путниковом оку најближи је Пераст, град при корену висока и гола брда, са 250 кућа и око 400 душа. Обратите пажњу на ту несразмеру између станова и становника! У старо време Пераштани бејаху на гласу јунаци и богаташи. Године 1654.одбранише се сами од турске навале. То њихово витештво задиви сав хришћански свет. Кнез Петар Зрињски отиде нарочито из Бакра у Пераст да поклони општини своју сабљу, нека им остане за вечити спомен његова поштовања. Пераштани су вазда били ватрени католици, али и свесни Срби. То тврде њихове „бугарштице” (старинске песме) које је скупио и у свет пустио Богишић. Те песме махом величају наше старе владаоце и јунаке: Душана, Лазара, Милоша, Ђурђа Смедеревца итд. А како су Пераштани одвајкада били просвећени и вешти морнари, показује тај знатни догађај што је Петар Велики њиховим људима поверио уређење руске морнарице. Путујући ка Котору, Рисан није сруке, него је налево, зато свака лађа и не сврће к њему; Рисан лежи под високим брегом, на стрмени; он је трговиште једнога дела Херцеговине. Место има нешто више од 300 кућа и око 1200 становника. Ришњани понајвише тргују (са) стоком, те сваки одраслији познаје Херцеговину као своју кућу, а на гласу су као бистри људи. Вук Караџић, у своме „Ковчежићу” и у осталнм својим делима, прославио је то чисто српско гнездо, где се у највећој чистоти сачуваше: језик, ношња и обичај. Други Вук — Врчевић, рисањски син — у томе послу допунио је старијега Вука, те одиста, нема мањега српскога места којим се користила српска књига као Рисном. Од Рисна до Котора плови се нешто више од једнога часа, а путника прате, с леве руке, клисуре, по којима ни козама нема приступишта. На подинама тих врлети налазе се Ораховац и господско село Доброта. Велике куће и лепе градине, што се ту нанизаше дуж мора, чине чудну супротност са величанственом дивљином високих гвоздова над Добротом. Славни талијански историчар Ћесаре Канту{{Напомена|итал. Cesare Cantù}} рекао је да баш због те невероватне супротности између велике питомине и велике дивљине та ширина бокељскога затона надмашује Босфор. А сад ево нас под старим Котором. Дивно је рекао Љубиша: „Кад брод под Котор а сидро тежином утоне и о дно запне, боре се у путника двије жеље: хтјео би да изљегне на крај, да се одмори, а онамо жали што нема још заљева, да се боље нараји”... Путник се сад налази пред окомитим и такође голим црногорским бреговима, те се мора зачудити — где се људи настанише и мора помишљати на љуту невољу која старе нагна да траже такво склониште! Под ребрима сурога гвозда, на малој равници коју запљускује море, збило се нешто преко 300 кућа опасаних тврдим зидовима. Како се с временом народ множио, куће су расле, те данас већина их стрше над тврдињом. Кривудасте улице, чести тргови, врева народа у различитој ношњи (у Котору је готово увек више Црногораца него на Цетињу) чине чудан утисак на путника. Осем мањих, прилично знатних, старинских дворова, највећу пажњу привлачи Трипунова саборна богомоља — „црква Димитрија” из народних песама, коју је Милош Обилић, кад је оно ходио да купи харач од Латина, буздованом пребацио. Саграђена је почетком XIV века, у византијском стилу. Средњи свод подупрт је стубовима коринтскога реда, а цркву красе знатне слике византијске и талијанске школе. У граду живи до 3000 становника. У тој тескоби лети тако припече сунце да се једва може дисати, а јесени и зими пролевају се над њим облаци, којима је готово увек обавијен врх високог Ловћена. Причају да се неки Енглез намерио у Котору, те му за четрдесет дана киша не даде никуд из њега. После двадесет година тај странац удеси негде на путу једног Которанина, те га запита: „Богати, дажди ли још у вашем граду?” Остаје још да споменемо Будву, која није на видику кад се путује право од Дубровника ка Котору. Краћи пут ка тoме граду био би цестом преко Жупе, али је удобније, иако је дуже, вратити се истим путем кроз Боку, те разгледати леву њену обалу, коју мало споменусмо, где су лепа села и крајеви: Прчањ, Столиво Горње и Доње, Лепетане, Кртоле и Луштица — све је то неједнако и по висини и по обличју, а заодевено вечним зеленилом јужнога прорашћа. Изишавши из бокељскога затона, пустиш се Јадранским морем ка југу и после 3 часа, ако јужина не сузбије брод, стигнеш под полуострво, на коме је градић са 200 кућа и око 1000 становника. То је Будва. Јужно од Будве, простро се крај на коме је деветнаест села једнога племена, једне славе, где је сваки образовани Србин у духу проживео уз Стефана Штиљановића, Кањоша Мацедоновића, попа Андровића и остале, које васкрсе златно перо Стјепана Митрова Љубише. Тих деветнаест села зову се и једним именом Паштровићи. Свега је у Боци: 5 градова, 121 село са 8030 кућа од којихје 2000 пустих. Урођеника се броји на 35000, а од њих половина мушких живе изван завичаја. По вери три четвртине су православни, а по народности сви су Срби. <center><big>'''II'''</big></center> <center>ЛЕТИМИЧНИ ПРЕГЛЕД БОКЕЉСКЕ ПОВЕСТИ — ОПШИРНИЈЕ О КОТОРУ — НАРОДНА ПРЕДАЊА — ДОМАЋИ ПИСЦИ</center> Сваки крај убаве Боке достојан би био засебна и опширна помена и описа. Где год ногом станеш на тој класичној земљи, стао си на развалину, која често има знатну тежину у светској повесници. Љубиша вели: „Рисан је давао некад име цијеломе залијеву, док му га не уграби Котор”. Тим је хтео казати да се Бока у старо време звала „Рисански Затон” (Sinus Rhizonicus) а Бокељи се зваху „Ришњани” (Rhizunitae). Бока се први пут у повесници помиње око 229. год. пре Христа, у време ратовања краљице Теуте. Орбини прича да су тројански бегунци населили ту земљу — дакле да је на њој први пут упирио огањ исти народ који и у Риму. Други веле даје Сицилија њена мати-отаџбина, јер је Дионисије Сиракуски тиранин послао прве насеобине онамо. Тит Ливије ставља Боку у варварску Илирију (Illyris barbara). Историчари још помињу да Теута, после утврђења мира са Римљанима, проживи своје последње дане у Рисну. Стару Илирију већим делом подвргоше Римљани око 168. год. пре Христа. Тек касније повесничари помињу Котор, који зову Superbum Ascrivium. Тај је град био подаље од данашњега. Кад с временом Римљани освојише све земље илирске, Октавијан их сједини и назваједним именом: ''Далмација''. O постању Пераста не зна се поуздано. Баловић Пераштанин тврди да тај град саградише Партени, у време рата Цезара и Помпеја. Али за Будву сви се слажу да је она била прастара феничанска насеобина, и да јој је име феничко. После смрти цара Теодосија (395. после Христа), кад се царство подели између двају његових синова, Бока припаде западној половини. Од ње се одели кад дивљи народи поплавише римску државу. Јустинијан је преоте Остроготима и сагради тврђаву близу Ascrivium-а, где је данашњи Котор (532. год. после Христа). За стопама Гота дођоше Обри (639. год. по Хр.[исту]) те, као доцније Солин и Епидаур, разорише и Рисан. У оно време цар Ираклије позва Србе да освоје и населе Далмацију. Кад они то учинише, поделише ту своју нову постојбину, јужну Србију, на четири жупаније: ''Неретву, Захумлију, Дукљу и Травунију. Данашња Бока, с малим изузетком, припадаше Травунији.'' Котор још за неко време оста чисто грчки. Пошто та земља постаде српском, задуго времена насељеници се отимаху да не буду сасвим подвргнути Грцима. За два пуна века или се ништа знатно не догоди у Боци или нам историја то не забележи. Год 867. по Хр.[исту]) би најезда сараценска, којој се снажно одупреше јужни Срби. Тада се Ascrivium одрече засвагда римског имена и прозва се ''Котором'', а ''Бока Рисанска постаде Боком Которском''. Још мало речи да проговоримо о Котору, као главном месту те покрајине. У тим кратким напоменама огледаће се углавном и цела повест Которске Боке. За време византијског владања Котор, као и сви остали градови далматински, имао је своју самовласт и своје повластице. Год. 1180. узе га Стеван Немања. После његове смрти Котору постаде законити господар Немањин син Вукан. — Тако је и даље ишло до 1367. год., кад изумре лоза Немањића. Наши краљеви и цареви бејаху Котору законити господари, али му не окрњише унутрашњу самовласт, те је он и свој новац ковао. После смрти нејаког Уроша признадоше Вукашина Мрњавчевића за господара, али кнез зетски Ђурађ Балшић мишљаше да има прече право на наследство Немањића, те опколи војском Котор. Тада грађани и Вукашин замоле Млечиће за помоћ. На латинску претњу Балшић се окани освајања. Которани пак ослободе се и Вукашина, те постану сасвим независни, али их отада Млечићи не пуштаху из ока. Године 1378, августа 16, млетачки поморски војвода Виктор Пизани са силним ратним бродовљем ненадано освану под Котором и освоји га на јуриш. Град не оста дуго под Млецима, него пређе под Угре. После косовске погибије, страхујући од Турака, а слабо се уздајући у своје нове господаре, после дугога шћињања предадоше се добровољно Млецима 1420. год. и остадоше под њином влашћу до пропасти те државе (год. 1797). Тада се Бока предаде Аустрији. После девет година освојише је Руси, а наскоро предадоше је Французима. За све време Наполеонових ратова Бока се налазила између неколико живих огњева. У тој непрекидној трзавици год. 1813. Црногорци опколе Котор; после дуге одбране Французи се не предаду њима, него енглеском заповеднику, а он, примивши град, намести у њему Црногорце. Ови су га јуначки бранили неколико месеца од Ћесароваца, али морадоше попустити сили, те Немци уђоше 19. јула 1814. год. и унесоше ћесарски стег, који се и данас на граду вије. У тим непотпуним, испретрганим подацима прескочио сам дуго и крваво ратовање Бокеља с Турцима, јер би требало много простора да се напомену само знатнији бојеви, а, с друге стране, та је борба сасвим слична крвављењу нашега народа по свим крајевима у оно време: Турци надвладају, буду потучени, опет надјачају, опет попусте, умешају се други народи — на југу највише Млечићи, па онда Геновези, папа и Шпањолци... Кад Бока припаде стално ћесаревој круни (на Бечком миру године 1815), пришили су је уз Дубровник, — који готово у исто време, након четрнаест векова славнога, слободнога живота, Французи на веру заробише, па преручише другима, а други трећима. Дубровник и Бока постадоше два нова котара далматинска. Одонда до данас Бока је поступно и трајно сиромашила и исељавала се, о чему ћу доцније проговорити. Али је главни ударац злог удеса задеси године 1869, кад ћесарска влада стаде тражити да Бока даје војску, иако јој године 1815. писмено беше обречено да ће од тога бити проста. Бокељи се оружјем опру против те тражбе и задивише свет својим јунаштвом. Рат се заврши Кнезлачким миром, на коме се Бокељима потврдише старе повластице... и реч им се одржа до нове згоде, до године 1881. Колико су, од давних времена до данас, силне мене и трзавице и мешање са толиким различитим народима утицале на душевне особине јужних Срба уопште, а Бокеља напосе, о томе је тешко што год поуздана казати; свакако је тај утицај морао бити јак, а коликоје преиначио народну ћуд, набоље или нагоре, о томе не може бити овде говора. Истинито је и поуздано ово: у Боци су српске успомене јаче од свих осталих; српске особине, у главном и најлепшем, истичу се јако; јуначки понос, уздање у себе, побожност без лицемерства, гостољубље, љубав према старим обичајима, неговање свога језика и песме — све је то у цвету. Осим повесничких српских успомена, којих се пре дотакох, по целој Боци живе усмена предања, по којима се може сведочити како је снажна српска свест и сећање на заједницу и бољу прошлост целокупног нашег народа. Грбљани причају да је цар Лазар пореклом и родом из њихова племена, те да се стога и звао Грбљановић. Свети кнез Штиљановић био је одиста родом из Паштровића и сав онај крај зна о њему као да је јуче било. Спомен о боју косовском врло се често уплеће у обично „повиједање” и без песме. У приступу помену перашке бугарштице, које је скупио Богишић из старих рукописа, али оне и данас већином трају у памћењу старе чељади. У манастиру Бањи, крај Рисна, чува се један старински епитрахиљ, о коме народ верује да је био св. Саве, а има једна плаштаница коју је везла нека деспоткиња. Данашњи је храм манастира Савине Велики Госпођин-дан, где се 15. августа скупља велики сајам. Близу манастира има старинска Савина црквица, где на његов дан долази мноштво заветника. Сељаци, махом по Боци, посте великом српском просветитељу осан дана иако то црква не наређује. Народ прича да се једном, ту близу манастира, св. Сава одмарао, па како ожедне, а не би воде нигде у близини, светац удари штапом уједну стену, одакле онога часа провре поток, који и данас жубори и живо отиче у море. Много и много сличних приповедања о чудесима св. Саве има по Боци. Мратин дан обичније се зове дан „св. Краља”, тј. краља дечанскога. Немањићи су долазили у Котор, те и о томе има доста успомена. Веле да се и данас чува у ризници саборне цркве ложичица којом се Душан причестио. Сваки ће вам Которанин с поносом показати Душанов грб, међу мноштвом других, над градским вратима, с грбаљске стране. За двоје младих вереника који се јавно милују, онако мало безобзирно, обична је реч: „Иду под руку као Ђуро и Јерина” тј. Ђурађ Смедеревац и његова Јерина. — Могао бих још напоменути мноштво различитих примера, који показују како је у успомени народа жива светла прошлост српска, али мислим да је и толико доста. Писаних повесничких података и расправа о појединим крајевима Боке и о њој целокупној налази се подоста, особито у свим књигама „Српско-далматинског магазина”, те некада готово једине умне ризнице свега јужног Српства. Тај годишњак и у томе послу, што се тиче Боке, достојно замењује „Шематизам православне епархије Бококоторске”, у коме вредна рука данашњега владике Герасима Петрановића прибира старинске исправе, записе и остало што расветљује прошлост те земље. Заслужују помена и проучавања ови радови домородаца: „Бокељи у грчком устанку” од др Л. Томановића; у „Летопису Матице српске”: „Повесничке успомене о Боци Которској” од Ј. Јелчића; „Повест Пераста” од Баловића; „Херцег-Нови, у славу његове петстогодишњице” од Тома К. Поповића. Живот и обичаји Бокеља исцрпени су, може се рећи, до краја истинито и лепо, за што јамче, боље него моја реч, имена наших писаца које ћу сад споменути. Вук С. Караџић у „Ковчежићу” изнео је, пре неких четрдесет година, живот јужних Примораца, — да и данас његов опис ваља углавном. За њим дође његов имењак Врчевић, те рашири у велики обим Вукове цртежне слике. У Врчевићевој књизи „Три народне свечаности: Божић, Крсно име и Свадба”, истина заступљена је Херцеговина и Црна Гора, али претежнији део има Бока. У поменутој књизи божићни обичаји захваћају двадесет и три одељка, слава дванаест, свадба двадесет и два. Љубиша је прославио и своје име и сво; завичај украсивши српску књигу уметничком обрадом типова и характера у романтичном духу. Најпосле чувеним српским путописцима Љубомиру Ненадовићу и др-у Милану Јовановићу не измаче Бока, предмет веома благодаран за ту врсту књижевности. Овде не спомињем туђинце, који су било у ком правцу о Боци писали; само ћу казати да је тај крајичак наше отаџбине, по свој прилици, туђинству боље познат него ма који други. Одиста је и неверно приказан, особито од Немаца и после буна године 1869. и 1881. То се не може оправдати, али се може разумети, јер је покретач томе народна мржња и политички рачун. <center><big>'''III'''</big></center> <center>СТАРО ПЛЕМСТВО — СТАЛЕЖИ У НАШЕ ВРЕМЕ</center> У Средњем веку народ се у Боци делио на три сталежа: властелу, пучане и кметиће. Силна беше властела которска још за времена српске државе. Породице Драго и Бућа као да бејаху род са Немањићима и Балшићима, те се често помињу у старинским листинама. После њих беху знатни домови: Буалица, Берићи, Срђићи, Биволићи, Луковићи. У Доброти — Ивановићи итд. Пераст је имао дванаест племићких домова, међу којима најзнатнији беху: Вицковићи и Баловићи. Нови је одњихао: Војновиће, Стратимировиће, Горакуће, Буровиће. Будва: Медине и Бубиће. Паштровићи су од старих времена готово сви властеличићи, а међу њима као да господством одвајаше кућа Зеновића; један огранак кнеза Зеновића налази се у пољској Подолији. Рисан, ново ускочко место, није могао имати старе властеле, али је у њему поодавно гласна кућа Ћеловића, јер се многи „сердари” Ћеловићи певају у народним песмама. Овде није потребе објашњавати значај и важност племства уопште, а у старој српској држави напосе. Може се само тврдити да је племство јужнога Приморја имало знатну улогу у државним пословима старе српске државе, па и касније, после расула царевине, код различитих династа. Неки од њих и у оно време припадаху западној цркви, али им то не сметаше да буду добри Срби и да се срођавају са осталим моћним племенима на пространој српској земљи, што свакако показује мудрост и темељиту државничку вештину наших старих. Разуме се да су властели уживали особите повластице у држави, али у јужном Приморју нису могли имати велика богатства, пошто земље не беше на одмет. Даље, зна се и то да нису народу били тешки као на западу. Пучани имађаху своја законом заштићена права. Још се чувају стари правилници неких дружина поморских и трговачких, у којима и властели имаху дела, с врло малим повластицама. Уопште претежност вишега сталежа огледала се у јавним свечаностима и у кажњивим делима. Положај кметића такође беше бољи него у Босни и Дубровачком (Бокељи и данас зову дубровачки котар просто „Добровачко”). То се може судити упоредивши усмена предања тежака конавоских и бокељских: први и данас с мржњом помињу своје „госпаре” све с реда, а други се само зло сећају новских Буровића... Пошто Млечићи подјармише Боку, главни им посао би да однароде племство, а тога ради наметнуше латинску веру онима који живљаху у градовима и поталијанчише им презимена. Један део поносите српске господе постадоше измећари млетачки, хранећи се плаћама чиновничким; други се часније уздржаше јер брањаху крајине од турске поплаве иако о хлебу Принципову. То је тако трајало до краја прошлога века, кад пропаде гњила млетачка држава, и кад уз француску војску допре дах слободе и једнакости и до обала Адрије. Племство се већим делом затрло; од оних што преостадоше, — разуме се да без личних особина које би им давале угледа у друштву немају никаквих повластица. Данас има Буровића који просе, а познавао сам једнога кућића которског који беше прост царински стражар. Да наведем и противне примере. На гласу су два брата Војновића, један као учен човек, бивши професор на загребачкој Великој школи, а други председник Сабора далматинског. У Трсту је недавно умро последњи Горакућа, лекар и књижевник талијански, велики поштењак. Негде у Далмацији бејаше судија, може бити да јејош жив, властелин Драго, последњи од те куће, човек веома поштован од свакога због своје честитости. Али што је најлепше, ево оставих као последње да споменем. Кад је бесмртни Његош, као младић од 20 година (1833), полазио у Русију да се завладичи, остаде 3-4 дана у Котору, чекајући повољан ветар да крене — не беше још парних лађа. Док се он ту бавио, позову га кнезови (конти) Ивановићи, католици, на част у своје дворове у Доброту. За уздарје владика им спева ову песму: <center>СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ<br> Како одох из слободних горах,<br> мишљах у њих Српство оставити,<br> а међ’ туђим уљести народом,<br> ком обичај ни језика не знам:<br> вјера друга, царство, миса̑ друга;<br> мишљах презрен ка̑ и крвник бити<br> ради вјере — свијета неслоге.<br> Но ја сасвим другојаче нађем:<br> бих дочекан у Котору красно<br> у српскојзи кући Лумбардића.<br> Ту три дана ка̑ у тренућ прошли<br> правом чашћу и весељем српским;<br> док четврти, на уранак сунца,<br> конте Јосиф из Доброте дође<br> са његова два мила синовца,<br> два синовца како двије виле.<br> Тек се стасмо, братски с’ изљубисмо,<br> питасмо се за живот и здравље,<br> и у говор дуг искрено српски<br> сташе сва три конта говорити:<br> „Воља нам је стари пријатељу,<br> да нам кућу пођеш видијети<br> (не ђе друго веће у Доброту)<br> са свом браћом која су ти овђе,<br> нашом браћом храбрим Црногорцма.”<br> Ми без молбе, како Црногорци,<br> из ријечи на ноге скочисмо,<br> три четири лађе напунисмо;<br> њини момци одвезу нас брзо.<br> [...]<br> О, ви Срби, свуд ли српствујете,<br> дужност чојства праву испуњате!<br> Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш:<br> лактом вјере глупост чојка мјери,<br> а ''озбиљност ђелом и врлином''! </center> Данас се народ дели у Боци на две гомиле: они који долазе из завичаја да работом у туђинству стеку штогод чим ће помагати своје и себе прехранити у старости; и они који остају на дому. Више од половине мушких налази се изван завичаја. Исељеници се деле опет на две гомиле: једно су морнари, а друго трговци, тежаци, аргати, вртари, копачи у америчким и аустралиским рудницима. „Наћи ћеш Приморца у свакоме крају свијета ђе тргује и бродари, а горштака највише у Мисиру и Цариграду” — вели Љубиша. Горштаци о којима Љубиша говори, то су већином Паштровићи, па Мајине и Побори, Кртољани, Грбљани, Браићи. И од тих племена они који су тик мора дају се на бродарство, али су „по крви” морнари: ''Доброћани'', ''Прчањани'', ''Тивћани'', ''Лепетанци'', ''Љуштичани'', ''Морињани'', ''Новљани'', ''Будљани''. Зашто се Бокељи селе у тако великом броју? Одговориће на то В. Караџић у своме „Ковчежићу”: „Земља је ова готово сва врлетна и каменита. Највише су у њој равнице: у Грбљу — Солиоцко и Мрчево Поље, и око Будве, такођер и у Паштровићима, има крај мора лијепа равница; а по осталијем мјестима палучци, као у нас конопљишта или као добро гумно, држе се за њиве и ливаде; по многијем су мјестима преко каменитијех страна подзидане међе, све једна изнад друге, па одозго нанесена земља, те посађени виногради или друго што... Колико се од камена може, Бокељи раде и земљу, али ни вина ни жита не могу имати колико им свима треба за цијелу годину...; од свега што љетина доноси највећи добитак имају од уља (зејтина); и стоке држе доста... Которани и други варошани тргују и раде различите занате. Али, узевши једно са другијем може се рећи да ''Бока живи највише од мора''; у њој се броји до 250 патентанијех бродова, који иду по свему свијету.” То је све истина; али иако је мало земље, она је родна, те да је Бокељи обрађују као Немци или северни Талијани, било би жита колико „свима треба”. Такођер и шуме би могло бити много више кад се не би таманила без реда и кад би се поступно гајила, па и стоке би се могло више држати. Додајте к томе и воће, рибу и со, која би се могла вадити, као што се у старо време вадила, па ето вам Боке богате. Дакле сиромаштина је у Боци последица невештине, — и узрок сеобе. У старо време још покретач томе беше: велика зарада која се само по мору могла наћи. Бокељи који остају дома већином су тежаци и сточари, при мору трговци, а слабо маре да буду занатлије, те су ови понајвише странци. У Боци има врло много старих поповских породица, — те су парохије готово наследне. Пре француске најезде младићи се спремаху за свештенички чин по бокељским манастирима, а рукополагаху их црногорски митрополити, од којих су и иначе у духовним пословима зависили. Пошто се установило далматинско владичанство, у другој десетини овога века, учили су бокељски младићи богословију у Шибенику, после неколико година у Задру. После буне 1869. године Бока се одвоји од далматинске епархије, те доби свога владику, коме је столица у Котору, као и католичком. У томе је граду већ од више година и гимназија, те много младежи бокељске учи више школе; по опћинама су лекари и апотекари махом домороци, а пре три године било је двадесет свршених правника, од којих је већина отишла у државну службу. <center><big>'''IV'''</big></center> <center>ПОМОРЦИ — ЦВЕТАЊЕ БРОДАРСТВА — БОГАТСТВО У БОЦИ — ВАСПИТАЊЕ, ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ ПОМОРАЦА И ВОЈСКА — ПРОПАСТ БРОДОВЉА</center> Пре четрдесет година, кад се Вук Караџић бавио у јужном Приморју, имала је Бока до 250 „патентаних” бродова, а то, отприлике, представља главницу од 30 милиона форината. На томе силном бродовљу око пет хиљада људи разилазило се у тековину и разносило, уз српски језик, дух у витештво српско на све стране света. Из саме новске крајине, која у наше време броји до 8 000 душа, било је шездесет и пет братстава, у којима, одвајкада, беше најмање по један капетан поморски. Према томе може се нагађати да новска крајина даваше „војске” (тако Бокељи зову морнарски збор) најмање десет пута толико. У Доброти, коликоје великих кућа, толико одиста беше капетана, ако не и више. Стога те две опћине бејаху у већој части од осталих по свој Боци. Имати капетана у своме племену бејаше највећа дика, баш као што је у Црној Гори поносно својакати војводу. И дан дањи, по целој Боци, међу простим народом, „капетан” значи нешто више него „господин”, те није ретко чути да сељаци зову проту, лекара, адвоката итд. — „капетан-прото”, „капетан-докторе” итд. Под млетачком заставом бокељски бродови везиваху Леванат са Западом. Под именом Леванат (Исток) разумевао се источни део Средоземног мора, Архипелаг и Егејско море; разуме се да им је главно пристаниште било Цариград, као и на Јадранском — Млеци. Чести а дуги ратови између Венеције и Порте прекидаху ток тога најпретежнијег саобраћаја, те су се Бокељи, у тим приликама, упућивали ка западној обали талијанској, где су наилазили на већу утакмицу и малу добит. Један део трговачке бокељске морнарице претварао се у ратну, те се уз Млечиће и за Млечиће борио против Турака. Колико су крви јужни Срби пролили за власт крилатога лава кроз стотине година! Управ су Млеци и живели соком нашега народа, као што се вампир храни крвљу живих људи. Осим тих удела у ратовима, Бокељи се непрестано бораху са гусарима, који су до наших времена киптели, особито око Грчке. Морнар, дакле, у оно време, осим ратовања са „неверном стихијом”, морао је увек бити с оружјем у руци, а вође тих змајева мораху бити и вешти управљачи и јуначне војводе. Због тога се, ваљада, „шјурма”, и прозвала „војском”, а уз име „капетан” прионуло поштовање и поверење које се одржало по предању до данас. У поменутим бугарштицама Богишићевим опевани су многи Бокељи због јунаштва против гусара, а по гробљима виде се на плочама истесане слике које то приказују. Какво беше богатство у Боци још онда, види се по дворовима који се ређаху дуж обале, те се, данас већином пусти, огледају у тихом затону; види се по великолепним црквама, препуним драгоцених уметничких израда, које би биле реткост и у великим престоницама. Једна перашка властелинка — мислим у XV веку — беше заветовала икони богородичиној, на острвцу према Перасту, свој бисерни ђердан да јој ослободи мужа из гусарскога ропства. Муж се ослободи, а госпођа приложи свој ђердан, који се и данас чува у поменутој цркви, а цени се на 50 000 фор.[инти]. Колика, дакле, беше имовина те властеоске куће кад је госпођин један део накита толико вредео!? — Прича се да је једна соба у двору конта Ивановића била попођена златним новцима; и о многим другим кућама прича се да имађаху златних рукомија, здела, светњака и осталих утвари. Ових последњих година богати туђинци, понајвише Енглези, однели су из Боке мноштво старинског оружја и покућанства, купљена будзашто. Напретком науке и развитком обртности бокељско бродарство доби нови полет. Њихове веће лађе напустише Леванат и талијанске обале, те почеше пловити око Африке у Источну Индију и преко Атлантика у Нови Свет. То је био вршак бокељског успеха у тековини, и тај се вршак одржао доскоро, докле се не појавише парне лађе. Јоште има живих стараца из тога златног доба бокељског, кад је и капетан и прости морнар, после неколико година, враћао се дома са довољним иметком. Бока, међутим, припаде Другој држави, која замени гњилу млетачку владавину. Старо прегаоштво бокељско изнесе нову хабзбуршку заставу, — дотле слабо познату изван континента, у најдаље крајеве света, те Аустрија стече угледа надалеко. Њени ћесари показаше се зато благодарни према многим синовима поносне Боке. Напоменућу два случаја. Капетан Стеван Милашиновић, од Новога, би одликован од владаоца зато што је, око године 1830, ''први'' развио аустриску заставу на реци Мисисипи. Други капетан, од Пераста, веома чувени Мато Мрша, посла из Америке неке ретке животиње царевима аустриском и руском, те од њих доби лепо уздарје. Овде је сруке да проговорим укратко о васпитању и начину живота старих капетана и њихове војске. Дечаци од имућнијих кућа школоваху се, у старо време, у Млецима, Јакину, Ливорну; доцније у Марсељу, Лиону, Кардифу итд. Сиромашнији учили су у завичају, код католичких калуђера у Новом, Перасту и Котору. Под аустриском владом отворише се стручне школе за поморце у Новом, Котору и Дубровнику, које су и данас. Малиша наутичар, чим би из школе изишао, „укрцао” би се на какав „патентани”, обично туђ, брод (тако се зваше лађа овлашћена да плови широм света, за разлику од мањих, којима беше слободно само по Јадранском мору), те би добио најнижи чин у поморској хијерархији, тј. постао би „мали” (mozzo, mousse). Дужности „малога” беху тешке и многостручне. Прво и прво, морао је помагати свима морнарима у свакој работи на броду, дакле око једара, око крме, при товарењу искрцавању трговине итд. 3атим, морао је ''послуживати'' капетана, часнике и старије морнаре, и то слепо се покоравајући свакој њиховој наредби; сваки старији на броду имађаше право да казни „малога” како му се свиди. Смер таквога васпитања објашњавају две пословице бокељске. Прва каже: „Треба јести морнарски крух (хлеб) најприје, а лако се закапетанити.” Друга вели: „Ко се не навикне слушати, тај неће умјети ни заповиједати.” Та два правила вођаху старе Бокеље у њиховом шпартанском васпитању. После годину или две „мали” би био унапређен за „младића”. У томе чину он се једнако вежбао у морнарским пословима и покоравао се старијима као и пре, али је имао нешто више личне слободе. Као „младић” служаше млади Бокељ годину-две или више, према својим личним особинама и напретку у крутој морнарској практици. Затим би унапређен био за морнара, па крмара и боцмана, а најпосле — положио поткапетански испит. Тада би добио „патенту” и имао право да носи високи клобук (цилиндар), те чекао реда или среће да заповеда бродом као самостални капетан. Отуда се и данас по Боци „цилиндар” не зове друкчије но „патента”. Није ретко било да и Бокељица прати свога мужа капетана по големој пучини, те су им се деца рађала на броду. То је право имао само капетан, а обично се служио њим ако је заповедао својим властитим бродом. Има још доста живих старих госпођа које су тако са својим мужевима и породом обишле готово читав свет, а, на неки начин, увек биле у своме дому, негујући кроза толике промене, на покретним даскама, свој језик и обичаје. Било је грозних случајева да тако пропадне цела породица. Пре петнаест година десила се таква несрећа. Неки капетан Доланица од новске крајине хтео је да подражава старим Бокељима, те поведе са собом жену и децу и сви се скупа утопише уједној олуји. Јако су занимљиве те старе морнарице; човек се никад не би сит наслушао њихова причања. Замислите разноличност успомена из пространог божјег света, а те су успомене наслагане гомилама у главама простих, али бистрих српских жена, а исказиване кићеним јужним говором! Најчудноватије човеку се чини кад нека од тих жена прича где јој се које дете родило или сахрањено било ''на пучини'', са осталим приликама које су догађај пратиле. На пример: „Лицем на Ђурђев дан родио ми се Нико на путу ка Сингапору... јадна моја Даница пијехнула (издахнула) је кад бијасмо три дана далеко од Њу-Јорка... Боже, моје големе невоље! Молим Јока да се вратимо, да предамо дијете земљи, и он ћаше, сиромах, али дунуо проклети вјетар контра, те не би куд ни камо, но морасмо своје рођено дијете сахранити у море. Аох, боже, ослободи од тога и крвника!...” — Као што је познато, у свих народа капетан је на лађи и духовник и судија кад устреба. Дакле, капетан је дужан био своје новорођено дете да „заведе” у матицу, да крсти или опоје. Доцније, вративши се у завичај, предао би те записе своме пароху, те имате по Боци овако написаних крштеница или осмртница: „Тај и тај, законити син..., рођен год..., мјесеца..., дана..., на Тихом оцеану, на броду..., путујући од Валпараизо ка Мелбурни (Аустралија), на... земљописне ширине, би крштен од свога оца капетана..., а касније у Тријешићу светијем миром помазан од јеромонаха” итд. „Свједочи се овијем да је Никола Витезић из Кута преминуо на броду „Славјанка”, на коме је био морнар, под Капштатом у јужној Африци. Пошто се брод ни послије 48 ура није могао примаћи крају да се мртво тијело преда матери земљи, капетан Стефан Михајловић би принуђен да га спусти у море. То је посвједочено од поменутога капетана и све војске...” На српским бродовима владаше оштри запт. Капетан бејаше неограничен господар над часницима и над војском, те је преступе кажњавао неумитном оштрином. Казне су биле различне и поступне, од новчане глобе и затвора до изагнања с брода. Изагнани морнар тешко се могао наместити на други који бокељски брод. А кад би морнар покушао или извршио злочинство, судило му се на пречац. То се тако ретко дешавало да се јоште живо прича о једном догађају које се збио пре педесет година. Један морнар из новске крајине гађао је из пушке свога капетана, те је сместа био обешен о катарци. Међутим догађаји таке врсте нису ни данданас никаква реткост по осталим светским морнарицама. Али, на српским бродовима, поред оштрог запта, владаше и патријархални дух. Капетан се очински стараше о здрављу и користи својих подложника. Друкчије није могло ни бити јер готово сва војска бејаше из истога племена, понекад од истог братства капетанова, — дакле задруга, прожета старим патријархалним српским духом, чврсто везана за заједницу, више предањем и обичајима него ли писаним законом. Особито су се морнари јагмили да служе на бродовима на којима се налажаху ''домаћице''... Ту су мање осећали чежњу за кућом, живот је текао тише и уредније, а знамо сви колико нежна женска рука и дворба ваља у болести. Сем тога, била на броду домаћица или не била, вршаху се тачно, на првом месту, верске дужности, а неговаху се и народни обичаји, колико су прилике допуштале. У „камари” (клети) гораше увек кандило пред иконом заштитника помораца, Светога оца Николе. Ту се војске и старешине заједнички богу мољаху два пута у радноме дану, а свечаником више и дуже. Православни су постили среду и петак, прву и последњу недељу великога поста, неколико дана св. Петру и цео пост ''Светој Госпођи'', како приморци зову Успеније Богородичино. Уз часни пост, ако би стигли у какво место где има наша црква и свећеник, сви би се исповедили и причестили; ако не би могли стићи, они би то накнадно учинили и после поста. Кад би који умро на пучини, настојаху сваким начином да стигну на суху земљу, макар им то било снеруке и омело их у путовању, те би мртваца опојали како су умели и означили му гроб крстом и натписом. Бог зна по каквим пустим местима има таквих гробова, какви ли дивљаци чудећи се гледају милостиве речи у српском језику и српским словима! Кад би брод стигао где има црква, најпреча дужност беше дружини да покојнику даду парастос. — Уочи Божића прилагао се бадњак уз народне обреде, који се врше по јужним крајевима нашега народа. Замислите овај призор: далеко од краја на коме живе људи, много даље од отаџбине, између бескрајнога неба и бескрајне пучине, на корабли, рукотвору људскоме, сламчици једној међу природним силама, гомилица људи скупљених око ватре, ''по своме обичају'', славе успомену Спаситељева доласка на свет: <center> [...]<br> ал' је ова слава одвојила<br> са простотом и са веселошћу:<br> ватра плама боље него игда,<br> прострта је слама испред огња,<br> прекршћени на огњу бадњаци;<br> пушке пучу, врте се пецива,<br> гусле гуде, а кола пјевају,<br> [...]<br> А што ми се највише допада,<br> што свачему треба наздравити!<br> („Горски вијенац”) </center> Ветар фијуче кроз конопе и катарке, вали јуришају на бокове, смрт зија око њих; али они, оснажени тврдом вером у Бога, поуздањем у вештину свога старешине и у своје прегаоштво, те ноћи више него икад духом живе у својој отаџбини и сневају о срећној будућности која их чека на дому... А када се бокељски брод враћао дома, тада тек беше слава! На уласку у ушће према Оштром рту брод је оглашавао свој долазак, а у исто време и поздрављао своју милу Боку грувањем топова и истицањем застава. Томе поздраву одазивало би се одмах брујање звона са манастира Савине. Војска се умива и преоблачи, капетан (особито Доброћани) збаци са себе латинску ношњу, навуче широке свилене чакшире, опаше се шареним појасом, врх појаса припаше пашњачу и у њу тури сребрне две мале пушке, на грудима му засјају пуца или токе, а на главу тури калпак, те достојанствено хода по палуби. Савински игуман, са једним или двојицом калуђера, на манастирском чамцу хитро се довезе на брод. Спусте се лестве. Капетан и војска, сви гологлави, дочекају стојке старца, па му редом љубе крст и руку, ''макар сви били западне цркве''. (То је од старине била повластица Савињана и то сведочи о верској сношљивости старих Бокеља.) Игуман освети водицу и њом ошкропи лађу унакрст, па старешине и војску, пак, почашћен и богато обдарен, врати се натраг, а лађа отплови даље кроза затон, праћена с обала пуцњавом и веселим узвицима. Тада беху светли дани Боке Которске. Први ударац једрењацима зададе примена парне силе на лађама. Како парне лађе почеше крстарити у већем броју, тако потискиваху једрењаке, који не могаху издржати утакмицу. Бродови на једра највеће величине, са ваљаним капетанима, мораху се „уклонити и поклонити” пред мањим парњачама. И бокељски бродови, поред свога доброг гласа стечена вековима, мало помало не само што изгубише првенство него се слабо и тражаху у великим пристанима од великих трговачких кућа. Настаде несразмерно ратовање за неко време, па онда понижење, које болно одјекну по Боци. Поносни њени бродови мораху сад будзашто превозити трговину, од које није прека потреба, те се отправља и прима дужим путем. Други ударац дочека бокељске бродове на првобитном попришту њиховог освајања, на Јадранском мору и Леванту, баш онда кад им поново, после стотина година, Адрија и Леванат постадоше готово једино уточиште. У Трсту се установи друштво са големом главницом за грађење и употребу парних лађа. Друштво одмах нађе издашну помоћ код владе, јер ова увиде од какве јој неизмерне користи може бити у ратно доба. И — штоно се каже — преко ноћ ново друштво, ''Лојд аустриски'', пусти низ море неколико десетина „вапора”, који својим путањама разастреше мрежу по целом југу и истоку. Тада настаде расуло бокељске морнарице. Будући велика и старинска установа, никла из друштвене потребе једнога народа, није ње одмах сасвим нестало, него се крњила мало помало или, приличније да кажем, гасила се поступно као пламен коме нестаје горива. Пламен, баш кад догорева, кадикад букне јаче. И у остатку морнарице бокељске, у ове последње три, четири десетине година, у неколико махова појави се животна снага, разуме се, на кратко време. Нађе се уман, веома богат човек, велики родољуб, Спиро Гопчевић, родом из новске крајине (отац књижевника С. Гопчевића), који, на челу осталих Срба трговаца у Трсту, са свом снагом своје челичне воље, даде нови тренутни полет нашем бродовљу; Спиро изгуби све своје големо имање (око 10 милиона фор.) у Кримском рату, а с њим пропадоше и бродови. После неколико година установише Дубровчани бродарско друштво; големи бродови, каквих је мало у Енглеза и Американаца, већином беху поверени Бокељима; ти се бродови почеше нагло множити, носећи имена: „први дубровачки”, „други дубровачки” итд. Кад се већ поче градити четрнаести, забринуше се Лојдовци и нађоше начина да друштво упропасте... У овогодишњем поморском шематизму забележени су тачно сви бокељски „патентани” бродови. Има их свега ''пет''. Бокељским капетанима и „војсци” не оста друго но да се предаду „Лојду”, те су на лађама тога друштва данас у већини. Какови су тамо, тече ли још стара крв у њиховим жилама, о томе нам најлепше уме да прича наш цењени књижевник др Милан Јовановић, који је с њима проводио веселе и „тешке дане” и све то описао. Бока осиромаши. Па онда и буне од године 1869. и 1881. зададоше јој смртну рану, од које се тек сад опоравља. <center><big>'''V'''</big></center> <center>ЗЕМЉА И ПОДНЕБЉЕ — ОБЛИЧЈЕ И ЋУД ЉУДИ — НОШЊА — ЈЕЗИК</center> „Бока је мјесто здраво, зато су људи здрави и доста живе. Мушки су уопће висока струка, а жене прикладне, црнооке и тмасте. Ако је истина што се каже — да су Срби међу Словенима најљепши народ, Бокељи су чисто одвојили од своје браће”, вели Љубиша. Бока је, с малим изузетком, здрава, јер је присојна, брдовита, на мору, а с високих планина херцеговачких и црногорских струји чист ваздух и меша се с морским. Најздравије и најлепше је место у њој Херцег-Нови и с њега је на све стране диван видик. Зато се може препоручити имућним болесницима Србима, којима треба благо поднебље и који га, с великим трошком, траже у туђем свету. У Новом ће наћи чистоћу као у Холандији, а о њој се прича да је најчистија земља на свету; уз чистоћу имаће велики избор у храни, јер је новска телетина и јагњетина на гласу због укуса, па онда рибе морске сваке врсте, воћа, добра вина, свега има у изобиљу, а ''за малу цену''. Нездравија су места у Боци: Котор, због тескобе; Будва и Солиоцко Поље, јер су места водоплавна; Столиво, јер га зими сунце не греје. Вода живих по Боци нема колико би требало, али што их је, врло су здраве. Треба напоменути и климатске незгоде. Неких година, с пролећа и јесени, време се нагло мења, те проузрокује болести, најчешће запаљење у изнутрици. Кад по планинама снег пада, по Боци дажди (киши), те тако може трајати више недеља и тада се човеку слабо рачи јело. Сумњам да игде у нашим крајевима сразмерно броју народа, има толико стараца и старица као у Боци. Доста је казати да има још живих капетана који су, као млади људи, помагали Грцима (1821-27) у њихову устанку; много чељади памти француску најезду и ратовања савезника по Приморју; пре неколико година умро је један Ришњанин, бивши добровољац у Првом српском устанку под Карађорђем, а причају да је већ онда био матор. Жена пак има више у дубокој старости него ли мушкараца, а томе ће бити узрок што тише и умереније живе него људи, премда је умереност главно правило Бокељима. Људи су стасити, црномањасти, питома лица и погледа, умни и врло речити. Заиста врло је ретко наћи Бокеља ситна или трбушаста, или црвенедлаке, или глупа. Највише зачуди странца бокељско полиглотство (знање многих језика). По Боци се махом говори: талијански, енглески, грчки, француски, шпањолски и турски, али Бокељи не маре међу собом говорити туђим језицима, а жене им и не знају другога језика осим српскога. Бокељ је дочекљив (гостољубив), јуначан, врло пажљив у саобраћају са извањцима, љуби Србина из ма кога краја, од туђинаца највише цени Русе, Енглезе и Французе, најмање Талијане и Немце. Мана му је штоје кичељив, тј. прецењује себе, али не даје лако маха томе осећању. Штедљивост код њих хоће да пређе у лакомство, опрезност и неповерљивост. Женски свет је лепа струка, лица пуна израза обично сетна, бујне косе, али по варошима госпође већином имају кварне зубе. Чистота по кућама и у хаљинама може се узети за пример. Бокељице љубе лепо покућанство, скупоцене домаће судове, уметнички израђене ситнице, наките, слике, огледала итд. Зато је готово свака кућа као неки мали музеум, у коме ћеш наћи ствари из свих крајева света. Домаћице те чисто с неком свечаном збиљом проводе кроза свој дом, кроз своје мало царство, и јако јој угађаш ако хвалиш њене реткости. Врлине су им: побожност, верност према мужевима, нежност према породу, љубав према родбини, радиност и штедљивост. Бокељици старога кова као да је правило у животу руска пословица: „Тише воды, ниже травы”{{Напомена|Тише од воде, ниже од траве.}}, те је скромна, особито с мушкима, и врчи на млађи слободнији нараштај. Али, иако се олако не упушта у сваки разговор, превлађује њена реч у питањима домаће части и користи, у одбрани стародревних обичаја. Ту постане лавица. Бокељи високо цене и радо слушају паметну и честиту жену, али треба да се као така истакне; докле то својим животом и радом не потврде, дотле их мушкарци сматрају по оној народној: „Жена је дуге косе, а кратке памети”. Замерају Бокељицама што се при удаји више поводе за разумом него за срцем. Сељаци се не жене тако рано као по другим нашим крајевима; обично се окуће после двадесет пете године. Док су младићима, живе — како ваља, за то се сој и одржао здрав и леп. Поморци, и иначе они што одлазе у тековину, жене се између тридесете и четрдесете. Врло је обично и данас да се човек ожени, па отиде у свет, а жена га чека по неколико година. Врло је ретко да жена превари. По Боци има и туђинских одива: Талијанака, Гркиња, Енглескиња и др., али то су изузеци. Брђани бокељски одевају се сасвим као Црногорци, а жене њихове као и српске сељакиње по Угарској. По варошима преузела је маха ношња по француском кроју, а потражује се још и старо бокељско (управ добротско) одело мушко, наиме: плитке, отворене ципеле, црне чарапе до колена, свилене црне димије, око струка пас, на грудима пршњак од црне свиле са сребрним пуцима, кратак гуњ од истога ткива и на глави свилена црна капа налик на црногорску. Можете у Котору срести још кога старца у тој ношњи са цилиндром на глави место капице. То јако изненађује извањце и смешно им изгледа. То су стари добротски капетани. Казао сам у одељку пред овим да у старије време цилиндар беше обележје патентираног капетана, те се цилиндар и не зове друкчије до ''патента''. „Тај и тај носи патенту — има нову патенту — поздравио нас је с патентом, тј. снимивши патенту”, — говори се. Али како у последње време и писарчићи и трговчићи носе патенте, изгубила је она свој стари углед. „Може бити да никакво мјесто у народу нашему није тако важно и знатно ''за језик наш'' као Бока... Онђе се може чути мноштво правијех славенскијех ријечи, које се амо у нашијем крајевима нигдје не говоре” (Вук Караџић, „Ковчежић”). Да је истина што је Вук казао године 1836, посведочило се касније кад је он (Вук) по други пут штампао умножени свој „Рјечник” године 1852. Отворите среда једну страну Вукова речника, наћи ћете из Боке по коју, у другим крајевима непознату реч, често згодну и чисто српску, али се, на жалост, те речи слабо одомаћују у опћем књижевном језику; и Шумадинци и Војвођани радије узимају туђе речи или кују нове него што прихваћају речи с Југа. Још се касније посведочило што је Вук рекао кад се књижевни свет задиви новинама облика и красним сликама из бокељског говора које изнесоше: Врчевић и Љубиша. {{ЈВ-аутор|Симо Матавуљ|1908}} == Напомене == {{напомене}} ==Извор== *Симо Матавуљ: Бока и Бокељи, ТИА Јанус & Пројекат Растко — Бока, јул 2001. [[Категорија:Симо Матавуљ]] qkc4mo32pqat8gp71jhnk9dvlns9ezk 101 61223 144378 2026-06-17T14:46:38Z Galicijac 19151 /* Погрешан назив песме */ нови одељак 144378 wikitext text/x-wiki == Погрешан назив песме == Молим да се „Нова пјесна црногорска о војни Русах и Турках“ преименује у: „Нова пјесна црногорска о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году“. Тако се у ствари зове, и као таква већ постоји на Викизворнику. — [[Корисник:Galicijac|Galicijac]] ([[Разговор с корисником:Galicijac|разговор]]) 16:46, 17. јун 2026. (CEST) m8bgwkp18z031a3ct4xmrjjo8tz4laz 0 61224 144380 2026-06-17T16:12:05Z Galicijac 19151 израда странице 144380 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима''' Лакокрила божествена шћери, престижнице дјела свакојега, преставнице ума високога, огледало људске ваљатности, основнице великијех ђелах, уздижнице високог Олимпа, породнице Сатурна и Реје и њихова умнога порода, која даде у рукама Зевсу свемогуће владателство св’јета и огњене стр’јеле и громове – без тебе би у мраку плакала породница мудрости Минерва! Славна ђела Јунонина сина без тебе би у незнаност била, мрачна би их р’јека занијела. Твоје хитре и крилате руке уграбише стр’јеле огњевите и огњене луке и тетиве баш из руках грозна Јупитера, да не иду куд их он пошаље, већ ђе речеш и ђе им наречеш – онђен хитру силу да разбију. Ти си лака, хитра посредница међу људством и међу божеством; ти божеске с неба сносиш мисли, предајеш их земље житељима, а житељах с земље мисли носиш, предајеш их свега владјетељу и житељма неба високога. Ти си вргла стубу како зраку, како зраку сунца огњенога, која с земље на небо досеже, тер се низ њу сноси и износи оца крјепког брига о синовма а синовах к оцу благодарност. Ти највише завјес мрачну дижеш и испод ње мож назријет мало божествену силу и могућство и красоту небеснијех странах. Каткад твоме хитроме полету преузан је простор окејана и дубине мрачност преплитахна; чак до кола летиш сунчанога уз његове сјајне и шиљасте из чела му излазеће зраке; у бистру му круну загледиваш, па отолен по простору летиш и наводиш велика свјетила те спавају под завјес Фебову. Теб’ се дневи, ноћи равно види, не може те ништ’ обично смести – мрачне ноћи, мрази, ни сњегови, ни грмњава грома огњенога. Тебе свагда сунце умно сјаје, путе твоје зраке освјетљају. Ти у тренућ често основајеш други свијет и биће природе и течење стварих видимијех, само кад си у храму поете. Ти надежду рађаш и подижеш, са њом живот људски продужајеш, а каткад је здражиш и подигнеш и заплетеш у беспосличење, да рањена једва на крај дође и у бездну пане тугујући. Ал’ је јопет ти брзо исправиш и дадеш јој ново препитање, ал’ је свеђер шећеш и колебаш како вјетар на гори младику. Ти с љубављу владаш и управљаш; куд год иде, ти си њојзи вођа, прави папир њезина своиства{{Напомена|У првом издању уместо ''своиства'' стоји ''својства'' (''свойства''); Решетар то чита као ''своиства'' – да би стих био потпун, слично као што то чини Његош (видети нпр. употребу ''Николаи'' уместо ''Николај'' у песмама ''Ода на дан рођења сверусијског императора Николаја Првога'' и ''„Одјекуј ми гласе, свиро“''). (Прим. прир.)}} у који су уписате право све каквости и њезине жеље. Ти си мати свакога заната, све науке и свег просвјештења; без тебе би мртво људство било и живјело ка друга животна, не би ове имало цијене. Твоје силе премјењују вољу у човјеку часа свакојега: часом поје, игра, весели се, часом плаче, кука, јадикује; часом чиниш те му протијече мирно вр’јеме краткога живота, а часом га сметеш и колебаш ка вјетрови сиње окејане, и бачиш га јадна и сметена како море жива топјеника. </center>}} <p style="text-align:right;">[[Петар II Петровић Његош]]</p> == Напомене == {{напомене}} ==Извор== *[https://ppnjegos.com/Njegos-Sabrana-dela-01-Pjesme.pdf Сабрана дела Петра II Петровића Његоша: Пјесме] (стр. 101–103) [[Категорија:Петар II Петровић Његош]] [[Категорија:Песме]] 72cbux9j0la4oz1z1441c5ak7i10dm6 144389 144380 2026-06-18T09:17:30Z Galicijac 19151 обрисао непостојећу категорију 144389 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима''' Лакокрила божествена шћери, престижнице дјела свакојега, преставнице ума високога, огледало људске ваљатности, основнице великијех ђелах, уздижнице високог Олимпа, породнице Сатурна и Реје и њихова умнога порода, која даде у рукама Зевсу свемогуће владателство св’јета и огњене стр’јеле и громове – без тебе би у мраку плакала породница мудрости Минерва! Славна ђела Јунонина сина без тебе би у незнаност била, мрачна би их р’јека занијела. Твоје хитре и крилате руке уграбише стр’јеле огњевите и огњене луке и тетиве баш из руках грозна Јупитера, да не иду куд их он пошаље, већ ђе речеш и ђе им наречеш – онђен хитру силу да разбију. Ти си лака, хитра посредница међу људством и међу божеством; ти божеске с неба сносиш мисли, предајеш их земље житељима, а житељах с земље мисли носиш, предајеш их свега владјетељу и житељма неба високога. Ти си вргла стубу како зраку, како зраку сунца огњенога, која с земље на небо досеже, тер се низ њу сноси и износи оца крјепког брига о синовма а синовах к оцу благодарност. Ти највише завјес мрачну дижеш и испод ње мож назријет мало божествену силу и могућство и красоту небеснијех странах. Каткад твоме хитроме полету преузан је простор окејана и дубине мрачност преплитахна; чак до кола летиш сунчанога уз његове сјајне и шиљасте из чела му излазеће зраке; у бистру му круну загледиваш, па отолен по простору летиш и наводиш велика свјетила те спавају под завјес Фебову. Теб’ се дневи, ноћи равно види, не може те ништ’ обично смести – мрачне ноћи, мрази, ни сњегови, ни грмњава грома огњенога. Тебе свагда сунце умно сјаје, путе твоје зраке освјетљају. Ти у тренућ често основајеш други свијет и биће природе и течење стварих видимијех, само кад си у храму поете. Ти надежду рађаш и подижеш, са њом живот људски продужајеш, а каткад је здражиш и подигнеш и заплетеш у беспосличење, да рањена једва на крај дође и у бездну пане тугујући. Ал’ је јопет ти брзо исправиш и дадеш јој ново препитање, ал’ је свеђер шећеш и колебаш како вјетар на гори младику. Ти с љубављу владаш и управљаш; куд год иде, ти си њојзи вођа, прави папир њезина своиства{{Напомена|У првом издању уместо ''своиства'' стоји ''својства'' (''свойства''); Решетар то чита као ''своиства'' – да би стих био потпун, слично као што то чини Његош (видети нпр. употребу ''Николаи'' уместо ''Николај'' у песмама ''Ода на дан рођења сверусијског императора Николаја Првога'' и ''„Одјекуј ми гласе, свиро“''). (Прим. прир.)}} у који су уписате право све каквости и њезине жеље. Ти си мати свакога заната, све науке и свег просвјештења; без тебе би мртво људство било и живјело ка друга животна, не би ове имало цијене. Твоје силе премјењују вољу у човјеку часа свакојега: часом поје, игра, весели се, часом плаче, кука, јадикује; часом чиниш те му протијече мирно вр’јеме краткога живота, а часом га сметеш и колебаш ка вјетрови сиње окејане, и бачиш га јадна и сметена како море жива топјеника. </center>}} <p style="text-align:right;">[[Петар II Петровић Његош]]</p> == Напомене == {{напомене}} ==Извор== *[https://ppnjegos.com/Njegos-Sabrana-dela-01-Pjesme.pdf Сабрана дела Петра II Петровића Његоша: Пјесме] (стр. 101–103) [[Категорија:Петар II Петровић Његош]] bn93qgvn5kcxysou8ur47a5u8a41lbv 0 61225 144383 2026-06-18T08:58:31Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | [[Начело солидарности/I|-{I}-]] | II | [[Начело солидарности/III|-{III}-]] }} {{gap}}После панамске афере у којој је извесан део француских радикала био озбиљно компромитован… 144383 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | [[Начело солидарности/I|-{I}-]] | II | [[Начело солидарности/III|-{III}-]] }} {{gap}}После панамске афере у којој је извесан део француских радикала био озбиљно компромитован, после одлучне победе Републике над буланжистичким смутњама, пред успесима социјалистичке странке, која је са врло одређеним и одрешитим програмом на изборима 1893 пожњела неочекиване успехе, радикали нису могли више остати на неодређеним платонским изјавама љубави за Републику и више мање искреним борбама противу клерикализма. Друштвено питање се истакло у свој својој сложености и неодложности, и дошао је тренутак одређених програма и одлучних поступака политике дела и друштвених реформа. Један од људи који су најјасније видели потребу за радикалну странку једнога филозофског система и социјалнога програма био је Леон Буржоа. Као и сви политичари, он је своје идеје излагао живом речју пред широком публиком, на јавним скуповима, у Сенату 1892, говорећи о науци и демократији, у Руану, 1896, на конгресу Лиге за наставу, у Сен-Мандеу, 1896, на скупу Консултативне коморе радничких удружења за производњу. Још 1896 године, изишла је његова књига *Солидарност*, коју смо јесенас добили у српском преводу. Нарочито су његове идеје потпуно изложене и претресане у низу предавања о солидарности која су 1901 држана у париској Ecole des Hautes Etudes sociales, где је сам Буржоа држао три предавања о друштвеним последицама доктрине солидарности, професори и социолози, Дарли, Бисон, Шарл Жид, Бело, Кроазе, Жорж Ренар, Леон, Бутру, Ро, Ла Фонтен, Малапер, говорили о самој основној идеји, о њеним односима са личним моралом, о њеном рационалном основу, о њеној примени у школи, у економији, о односима личне и солидарне својине, о социјализму и солидарности.<ref>¹ Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil: L'Education de la Démocratie française. Discours prononcés de 1891 à 1896. Paris. 1897. Léon Bourgeois: Solidarité. Paris. 1896. Bibliothèque générale des Sciences sociales Essai d'une philosophie de la Solidarité. Conférences et discussions, présidées par M. M. Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil des Ministres, Alfred Croiset, membre de l'Jnstitut, doyen de la Faculté des lettres de l'Université de Paris. (Ecole de Hautes Etudes sociales, 1901—1902.) Paris. 1902.</ref> Леон Буржоа предузео је да питање о односу између јединке и друштва, социјално питање око кога воде борбу економисти и социјалисти проучи са више тачке гледишта, без система, à priori, критички, помоћу научне методе и моралне идеје. И његови погледи и закључци у главноме су ови: Реч солидарност, која је данас на свима устима, и која ће као да замени трећу реч републиканске девизе, братство, пустио је у обрт 1839, у својој књизи *Човечанство* Пјер Леру, један од старијих социјалиста француских, који је такође увео реч социјализам. Солидарност се данас више употребљује у смислу међузависности између појединих физичких, интелектуалних и моралних појава, она је *појам дужности* који сваки човек треба да има према својим ближњима, појам шири но што је појам правде, одређенији, обавезнији но што је појам милосрђа. Солидарност је, пре свега, један неизбежан природан појам. Кант је рекао: „Оно што чини организам, то је узајамност међу деловима“. Цела биологија налази се у тим речима. Солидарност је одлика живота, и смрт није ништа друго но прекидање везе међу појединим елементима који чине јединку, и који разједињени, *раздружени* улазе у нове склопове и у нова бића. Свако живо биће је једно удружење коме грози двострука опасност: ако је један део поремећен, болује или умре, равнотежа се прекида и биће вене и умире; развије ли се сувише један део, штете се други делови и општи ток живота, равнотежа се такође прекида, и биће се разједињује и мре. „Индивидуалне, усамљене радљивости полако расту; кад се ставе у борбу, оне се сатиру; ставе ли се једна уз другу, оне се допуњују; само удружене радљивости брзо расту, трају и множе се“: „Удружење ствара“. Та биолошка солидарност влада на свима пољима људске делатности. Човек живи, али његово здравље зависи од здравља других људи. Он ради, али се и други користе његовим радом, као што се и он користи радом других људи. Храна коју једе, језик којим говори, способности његове, оруђа и производи рада, нагони, сазнање о свету који га окружава, мисао која је продужење и одблесак мисли других људи, све је то човек добио од других, од оних који га окружају, од оних који су пре њега били, у толикој мери да је Огист Кант имао право када је казао да је човечанство више састављено од мртвих но од живих. Што више човек живи, он све више дугује другима, дуг је сваки корак који учини у животу, „на путу који су људи по цену грдних мука, често с хиљада̂ живота начинили кроз баре и планине; дуг при сваком окрету точка на колима или на вагону или на броду; дуг при свакоме утрошку каквог пољопривредног, индустриског или научнога продукта; дуг према свим мртвима који су оставили то наследство, према свима онима чији је рад преобразио земљу, те од оног мучног и мрачног склоништа првога доба створио грдно плодну њиву и творницу; дуг према онима чија је мисао отргла елементима њихове снаге, па их, баш том снагом, свладала и потчинила; дуг према онима чија је свест отргла њихову расу из онога доба насиља и мржње, па је мало по мало водила слози и миру“.<ref>''Солидарност'', српски превод, 57.</ref> Гете је врло добро уочио тај закон свеопште солидарности када је учинио ово признање: „Највећи геније не ствара ништа добро ако живи само од својих извора. Сваки мој спис надахнули су ми милиони особа, хиљаде различитих предмета: научењак, незналица, мудрац и лудак, дете и старац сарађивали су на моме делу. Мој рад само комбинује разне елементе који су сви извучени из стварности: скуп свега тога носи име Гетеа“. Човечанство, по поређењу Алфреда Фујеа, није архипелаг од којега свако острво има свога Робинсона. Свака људска група, породица, племе, отаџбина, човечанство, вољно или невољно, јесте једна солидарна целина, која напредује по законима општега, заједничкога развитка. Што је закон гравитације за физички свет, то је закон солидарности за морална бића. Биолошка солидарност није довољна. Природа има свој циљ, човечанство има свој. Солидарност у природном свету постоји, али природа није праведна, она је бесправедна, њени закони нису саобразни правди која је циљ човеков. Друштво није само један обичан биолошки агрегат, прост организам. За њега постоје општи закони живота, али се јавља и један нов елеменат, нарочита снага: мисао, свест, воља. Човек нема да се буни противу природних закона, он има да их савија по својој вољи, да се служи њима за своје добро, као што је ставио у своју службу животиње, ватру, воду, ветар, пару, електрицитет. Наша дужност није остати хладан посматрач борбе за опстанак; ваља се умешати и повратити равнотежу између јакога и слабога, јер ако је јак каткада бољи, заслужнији и достојнији, слаб је каткада интересантнији, кориснији и моралнији. Међу људима постоји узајамна одговорност, потреба да се заједнички боре противу зала природе. Они имају узајамних обавеза̂ и у садашњости и у будућности, и друштво је састављено из дужника који се не могу никада откупити и поверитеља који се не дају никада исплатити. Друштвени капитал који су нам претци завештали, тај легат целе прошлости за целу будућност који нам је свима предат под погодбом да га умножена предамо онима који ће после нас доћи, није подједнако и праведно распоређен. Једни се и сувише служе тим друштвеним капиталом, други мало, или ни мало; један толико, да има и сувише, и да му сваки дан доноси све више, други, ма колико био вредан и штедљив, једва толико да може да живи заједно са својима. Друштвена равнотежа је поремећена, правда, која је циљ друштва, повређена је и треба наћи начина да се поврати и осигура. Друштво ако није постало неким позитивним уговором, оно постоји и развија се на основу једнога прећутног уговора. Људи су ушли у друштво са прећутним уговором да заједнички раде на добру свију, и једини начин да се оствари друштвена равнотежа и правда то је поштовање и испуњење тога уговора, опште примљено друштво, узајамно и солидарно, са циљем да сваком члану обезбеди један део општега наследства и обезбеди од свију ризика. Је ли то друштвени уговор Жан-Жак Русоа? Да, али Жан-Жак ставља тај уговор у почетку људскога друштва, а солидаризам га ставља као циљ. Напредак човечанства се мери проширењем уговора у људским стварима. Уговор значи заменити силу и ауторитет, право јачега и анархију владом реда и правде, добровољнога ограничења, сагласношћу, миром. Закон признаје уговор између појединих лица; зашто га не промените на све људе, не ради ограничених и непосредних ствари, но ради свега што може доћи? Практично решење проблема ово је: проширити начело узајамности, уговор солидарности противу неправде, случаја, болести, немања рада, онеспособљења̂ за рад, смрти, да се осигура правда и живот човека и његових, на шта сваки има права. Идеална организација друштва је она која би учинила заједничким међу људима све користи и ризике природне солидарности. Зато што човек живи у људском друштву, и што без њега не може ни да постоји, он је дужник људске заједнице, и то је основ његових дужности, једино ограничење његове слободе. Покоравати се тој дужности значи враћати оно што се примило. За све оно што му је друштво дало треба осигурати све људе од зала све врсте. Испуњавање солидарности, враћање друштвенога дуга, ствар је јединка између њих самих. Држава, безлична и непозната, нема ту ништа да налаже и заповеда. Као и у приватном праву, држава има просто да санкционише раније постигнуте слободне споразуме, да учини да се ти уговори поштују и извршују. Закон има да буде тумачење воља̂ свију слободних и разумних јединка које се без икаквога натеривања удружују, у сопственом интересу. Шта данас има да се ради на томе пољу, какав је практичан програм солидаризма? У главноме, он се своди на општи радикалан програм. Јединка има да врши извесне дужности где је лични интерес тесно везан са општим, и од којих зависи сам опстанак друштва, то је војна обавеза, сношење терета за суд, администрацију, полицију. Једнакост пред законима, грађанске слободе, слобода мисли и савести, ствари су које се саме по себи разумеју. Моралан и интелектуалан капитал човечанства има подједнако да буде подељен на све чланове друштва: бесплатна настава на свима ступњима, тако да једина разлика међу људима буде природна неспособност јединке. Ваља обезбедити довољно слободна времена свакој јединци, и после свршене школе, да допуни своје школско образовање, да развије цео свој морални и интелектуални живот, све своје природне способности, — другим речима: скраћивање раднога дана. Друштво има да обезбеди свакоме своме члану, зато што је човек, минимум средстава нужних за живот, јер се не може допустити да поред обиља и раскоши једних, људска створења умиру од глади. Даље, увођење прогресивне порезе, и то не као средство нивелисања, но као правична подела терета, тако да више плаћа онај који се више користи друштвеним алатом и који вуче веће користи од друштва. У вези са тим, ослобођење од порезе оних који имају таман толико колико им је потребно за живот. Монополи су допуштени само онда када су у корист целине; забрана монополисања појединих грана људскога рада у корист једнога човека или неколицине, као што је случај са трустовима у Сједињеним Северо-Америчким Државама. Пензије за старе раднике и онеспособљене у раду. Олакшице радничкој организацији, помагање радничких кооператива, идење на руку удружењима капитала и рада. Кооператива изгледа Леону Буржоу више но формула, она је учињен оглед, констатована стварност, жив пример који се намеће свима духовима. Он жели да кооперативе што више прошире круг свога рада, да обухвате што више људи и што више људских активности. „Ви дајете, узвикнуо је он радницима кооператорима¹, ви дајете великој демократској странци не само празну, залудну, вербалну формулу сутрашњега друштва, но ви јој дајете његову живу слику, и у томе Друштву које сте ви створили, ми видимо са вама идеално Друштво које бисмо волели да видимо где се рађа.“ == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. април 1904. Књига -{XI}-, бр. 8. Стр. 595—602. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} e9kmfkly0qngex2iu6qe1eua231v5r2 144385 144383 2026-06-18T09:11:51Z Coaorao 19106 /* */ 144385 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | [[Начело солидарности/I|-{I}-]] | II | [[Начело солидарности/III|-{III}-]] }} {{gap}}После панамске афере у којој је извесан део француских радикала био озбиљно компромитован, после одлучне победе Републике над буланжистичким смутњама, пред успесима социјалистичке странке, која је са врло одређеним и одрешитим програмом на изборима 1893 пожњела неочекиване успехе, радикали нису могли више остати на неодређеним платонским изјавама љубави за Републику и више мање искреним борбама противу клерикализма. Друштвено питање се истакло у свој својој сложености и неодложности, и дошао је тренутак одређених програма и одлучних поступака политике дела и друштвених реформа. Један од људи који су најјасније видели потребу за радикалну странку једнога филозофског система и социјалнога програма био је Леон Буржоа. Као и сви политичари, он је своје идеје излагао живом речју пред широком публиком, на јавним скуповима, у Сенату 1892, говорећи о науци и демократији, у Руану, 1896, на конгресу Лиге за наставу, у Сен-Мандеу, 1896, на скупу Консултативне коморе радничких удружења за производњу. Још 1896 године, изишла је његова књига *Солидарност*, коју смо јесенас добили у српском преводу. Нарочито су његове идеје потпуно изложене и претресане у низу предавања о солидарности која су 1901 држана у париској Ecole des Hautes Etudes sociales, где је сам Буржоа држао три предавања о друштвеним последицама доктрине солидарности, професори и социолози, Дарли, Бисон, Шарл Жид, Бело, Кроазе, Жорж Ренар, Леон, Бутру, Ро, Ла Фонтен, Малапер, говорили о самој основној идеји, о њеним односима са личним моралом, о њеном рационалном основу, о њеној примени у школи, у економији, о односима личне и солидарне својине, о социјализму и солидарности.<ref>¹ Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil: L'Education de la Démocratie française. Discours prononcés de 1891 à 1896. Paris. 1897. Léon Bourgeois: Solidarité. Paris. 1896. Bibliothèque générale des Sciences sociales Essai d'une philosophie de la Solidarité. Conférences et discussions, présidées par M. M. Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil des Ministres, Alfred Croiset, membre de l'Jnstitut, doyen de la Faculté des lettres de l'Université de Paris. (Ecole de Hautes Etudes sociales, 1901—1902.) Paris. 1902.</ref> Леон Буржоа предузео је да питање о односу између јединке и друштва, социјално питање око кога воде борбу економисти и социјалисти проучи са више тачке гледишта, без система, à priori, критички, помоћу научне методе и моралне идеје. И његови погледи и закључци у главноме су ови: Реч солидарност, која је данас на свима устима, и која ће као да замени трећу реч републиканске девизе, братство, пустио је у обрт 1839, у својој књизи *Човечанство* Пјер Леру, један од старијих социјалиста француских, који је такође увео реч социјализам. Солидарност се данас више употребљује у смислу међузависности између појединих физичких, интелектуалних и моралних појава, она је *појам дужности* који сваки човек треба да има према својим ближњима, појам шири но што је појам правде, одређенији, обавезнији но што је појам милосрђа. Солидарност је, пре свега, један неизбежан природан појам. Кант је рекао: „Оно што чини организам, то је узајамност међу деловима“. Цела биологија налази се у тим речима. Солидарност је одлика живота, и смрт није ништа друго но прекидање везе међу појединим елементима који чине јединку, и који разједињени, *раздружени* улазе у нове склопове и у нова бића. Свако живо биће је једно удружење коме грози двострука опасност: ако је један део поремећен, болује или умре, равнотежа се прекида и биће вене и умире; развије ли се сувише један део, штете се други делови и општи ток живота, равнотежа се такође прекида, и биће се разједињује и мре. „Индивидуалне, усамљене радљивости полако расту; кад се ставе у борбу, оне се сатиру; ставе ли се једна уз другу, оне се допуњују; само удружене радљивости брзо расту, трају и множе се“: „Удружење ствара“. Та биолошка солидарност влада на свима пољима људске делатности. Човек живи, али његово здравље зависи од здравља других људи. Он ради, али се и други користе његовим радом, као што се и он користи радом других људи. Храна коју једе, језик којим говори, способности његове, оруђа и производи рада, нагони, сазнање о свету који га окружава, мисао која је продужење и одблесак мисли других људи, све је то човек добио од других, од оних који га окружају, од оних који су пре њега били, у толикој мери да је Огист Кант имао право када је казао да је човечанство више састављено од мртвих но од живих. Што више човек живи, он све више дугује другима, дуг је сваки корак који учини у животу, „на путу који су људи по цену грдних мука, често с хиљада̂ живота начинили кроз баре и планине; дуг при сваком окрету точка на колима или на вагону или на броду; дуг при свакоме утрошку каквог пољопривредног, индустриског или научнога продукта; дуг према свим мртвима који су оставили то наследство, према свима онима чији је рад преобразио земљу, те од оног мучног и мрачног склоништа првога доба створио грдно плодну њиву и творницу; дуг према онима чија је мисао отргла елементима њихове снаге, па их, баш том снагом, свладала и потчинила; дуг према онима чија је свест отргла њихову расу из онога доба насиља и мржње, па је мало по мало водила слози и миру“.<ref>''Солидарност'', српски превод, 57.</ref> Гете је врло добро уочио тај закон свеопште солидарности када је учинио ово признање: „Највећи геније не ствара ништа добро ако живи само од својих извора. Сваки мој спис надахнули су ми милиони особа, хиљаде различитих предмета: научењак, незналица, мудрац и лудак, дете и старац сарађивали су на моме делу. Мој рад само комбинује разне елементе који су сви извучени из стварности: скуп свега тога носи име Гетеа“. Човечанство, по поређењу Алфреда Фујеа, није архипелаг од којега свако острво има свога Робинсона. Свака људска група, породица, племе, отаџбина, човечанство, вољно или невољно, јесте једна солидарна целина, која напредује по законима општега, заједничкога развитка. Што је закон гравитације за физички свет, то је закон солидарности за морална бића. Биолошка солидарност није довољна. Природа има свој циљ, човечанство има свој. Солидарност у природном свету постоји, али природа није праведна, она је бесправедна, њени закони нису саобразни правди која је циљ човеков. Друштво није само један обичан биолошки агрегат, прост организам. За њега постоје општи закони живота, али се јавља и један нов елеменат, нарочита снага: мисао, свест, воља. Човек нема да се буни противу природних закона, он има да их савија по својој вољи, да се служи њима за своје добро, као што је ставио у своју службу животиње, ватру, воду, ветар, пару, електрицитет. Наша дужност није остати хладан посматрач борбе за опстанак; ваља се умешати и повратити равнотежу између јакога и слабога, јер ако је јак каткада бољи, заслужнији и достојнији, слаб је каткада интересантнији, кориснији и моралнији. Међу људима постоји узајамна одговорност, потреба да се заједнички боре противу зала природе. Они имају узајамних обавеза̂ и у садашњости и у будућности, и друштво је састављено из дужника који се не могу никада откупити и поверитеља који се не дају никада исплатити. Друштвени капитал који су нам претци завештали, тај легат целе прошлости за целу будућност који нам је свима предат под погодбом да га умножена предамо онима који ће после нас доћи, није подједнако и праведно распоређен. Једни се и сувише служе тим друштвеним капиталом, други мало, или ни мало; један толико, да има и сувише, и да му сваки дан доноси све више, други, ма колико био вредан и штедљив, једва толико да може да живи заједно са својима. Друштвена равнотежа је поремећена, правда, која је циљ друштва, повређена је и треба наћи начина да се поврати и осигура. Друштво ако није постало неким позитивним уговором, оно постоји и развија се на основу једнога прећутног уговора. Људи су ушли у друштво са прећутним уговором да заједнички раде на добру свију, и једини начин да се оствари друштвена равнотежа и правда то је поштовање и испуњење тога уговора, опште примљено друштво, узајамно и солидарно, са циљем да сваком члану обезбеди један део општега наследства и обезбеди од свију ризика. Је ли то друштвени уговор Жан-Жак Русоа? Да, али Жан-Жак ставља тај уговор у почетку људскога друштва, а солидаризам га ставља као циљ. Напредак човечанства се мери проширењем уговора у људским стварима. Уговор значи заменити силу и ауторитет, право јачега и анархију владом реда и правде, добровољнога ограничења, сагласношћу, миром. Закон признаје уговор између појединих лица; зашто га не промените на све људе, не ради ограничених и непосредних ствари, но ради свега што може доћи? Практично решење проблема ово је: проширити начело узајамности, уговор солидарности противу неправде, случаја, болести, немања рада, онеспособљења̂ за рад, смрти, да се осигура правда и живот човека и његових, на шта сваки има права. Идеална организација друштва је она која би учинила заједничким међу људима све користи и ризике природне солидарности. Зато што човек живи у људском друштву, и што без њега не може ни да постоји, он је дужник људске заједнице, и то је основ његових дужности, једино ограничење његове слободе. Покоравати се тој дужности значи враћати оно што се примило. За све оно што му је друштво дало треба осигурати све људе од зала све врсте. Испуњавање солидарности, враћање друштвенога дуга, ствар је јединка између њих самих. Држава, безлична и непозната, нема ту ништа да налаже и заповеда. Као и у приватном праву, држава има просто да санкционише раније постигнуте слободне споразуме, да учини да се ти уговори поштују и извршују. Закон има да буде тумачење воља̂ свију слободних и разумних јединка које се без икаквога натеривања удружују, у сопственом интересу. Шта данас има да се ради на томе пољу, какав је практичан програм солидаризма? У главноме, он се своди на општи радикалан програм. Јединка има да врши извесне дужности где је лични интерес тесно везан са општим, и од којих зависи сам опстанак друштва, то је војна обавеза, сношење терета за суд, администрацију, полицију. Једнакост пред законима, грађанске слободе, слобода мисли и савести, ствари су које се саме по себи разумеју. Моралан и интелектуалан капитал човечанства има подједнако да буде подељен на све чланове друштва: бесплатна настава на свима ступњима, тако да једина разлика међу људима буде природна неспособност јединке. Ваља обезбедити довољно слободна времена свакој јединци, и после свршене школе, да допуни своје школско образовање, да развије цео свој морални и интелектуални живот, све своје природне способности, — другим речима: скраћивање раднога дана. Друштво има да обезбеди свакоме своме члану, зато што је човек, минимум средстава нужних за живот, јер се не може допустити да поред обиља и раскоши једних, људска створења умиру од глади. Даље, увођење прогресивне порезе, и то не као средство нивелисања, но као правична подела терета, тако да више плаћа онај који се више користи друштвеним алатом и који вуче веће користи од друштва. У вези са тим, ослобођење од порезе оних који имају таман толико колико им је потребно за живот. Монополи су допуштени само онда када су у корист целине; забрана монополисања појединих грана људскога рада у корист једнога човека или неколицине, као што је случај са трустовима у Сједињеним Северо-Америчким Државама. Пензије за старе раднике и онеспособљене у раду. Олакшице радничкој организацији, помагање радничких кооператива, идење на руку удружењима капитала и рада. Кооператива изгледа Леону Буржоу више но формула, она је учињен оглед, констатована стварност, жив пример који се намеће свима духовима. Он жели да кооперативе што више прошире круг свога рада, да обухвате што више људи и што више људских активности. „Ви дајете, узвикнуо је он радницима кооператорима <ref>L'Éducation de la Démocratie française, p. 268.</ref>, ви дајете великој демократској странци не само празну, залудну, вербалну формулу сутрашњега друштва, но ви јој дајете његову живу слику, и у томе Друштву које сте ви створили, ми видимо са вама идеално Друштво које бисмо волели да видимо где се рађа.“ == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. април 1904. Књига -{XI}-, бр. 8. Стр. 595—602. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} 6bi3t39nj0kwh707zy0wc2klvl938jj 144386 144385 2026-06-18T09:12:41Z Coaorao 19106 /* */ 144386 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | [[Начело солидарности/I|-{I}-]] | II | [[Начело солидарности/III|-{III}-]] }} {{gap}}После панамске афере у којој је извесан део француских радикала био озбиљно компромитован, после одлучне победе Републике над буланжистичким смутњама, пред успесима социјалистичке странке, која је са врло одређеним и одрешитим програмом на изборима 1893 пожњела неочекиване успехе, радикали нису могли више остати на неодређеним платонским изјавама љубави за Републику и више мање искреним борбама противу клерикализма. Друштвено питање се истакло у свој својој сложености и неодложности, и дошао је тренутак одређених програма и одлучних поступака политике дела и друштвених реформа. Један од људи који су најјасније видели потребу за радикалну странку једнога филозофског система и социјалнога програма био је Леон Буржоа. Као и сви политичари, он је своје идеје излагао живом речју пред широком публиком, на јавним скуповима, у Сенату 1892, говорећи о науци и демократији, у Руану, 1896, на конгресу Лиге за наставу, у Сен-Мандеу, 1896, на скупу Консултативне коморе радничких удружења за производњу. Још 1896 године, изишла је његова књига *Солидарност*, коју смо јесенас добили у српском преводу. Нарочито су његове идеје потпуно изложене и претресане у низу предавања о солидарности која су 1901 држана у париској Ecole des Hautes Etudes sociales, где је сам Буржоа држао три предавања о друштвеним последицама доктрине солидарности, професори и социолози, Дарли, Бисон, Шарл Жид, Бело, Кроазе, Жорж Ренар, Леон, Бутру, Ро, Ла Фонтен, Малапер, говорили о самој основној идеји, о њеним односима са личним моралом, о њеном рационалном основу, о њеној примени у школи, у економији, о односима личне и солидарне својине, о социјализму и солидарности.<ref>¹ Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil: L'Education de la Démocratie française. Discours prononcés de 1891 à 1896. Paris. 1897. Léon Bourgeois: Solidarité. Paris. 1896. Bibliothèque générale des Sciences sociales Essai d'une philosophie de la Solidarité. Conférences et discussions, présidées par M. M. Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil des Ministres, Alfred Croiset, membre de l'Jnstitut, doyen de la Faculté des lettres de l'Université de Paris. (Ecole de Hautes Etudes sociales, 1901—1902.) Paris. 1902.</ref> Леон Буржоа предузео је да питање о односу између јединке и друштва, социјално питање око кога воде борбу економисти и социјалисти проучи са више тачке гледишта, без система, à priori, критички, помоћу научне методе и моралне идеје. И његови погледи и закључци у главноме су ови: Реч солидарност, која је данас на свима устима, и која ће као да замени трећу реч републиканске девизе, братство, пустио је у обрт 1839, у својој књизи *Човечанство* Пјер Леру, један од старијих социјалиста француских, који је такође увео реч социјализам. Солидарност се данас више употребљује у смислу међузависности између појединих физичких, интелектуалних и моралних појава, она је *појам дужности* који сваки човек треба да има према својим ближњима, појам шири но што је појам правде, одређенији, обавезнији но што је појам милосрђа. Солидарност је, пре свега, један неизбежан природан појам. Кант је рекао: „Оно што чини организам, то је узајамност међу деловима“. Цела биологија налази се у тим речима. Солидарност је одлика живота, и смрт није ништа друго но прекидање везе међу појединим елементима који чине јединку, и који разједињени, *раздружени* улазе у нове склопове и у нова бића. Свако живо биће је једно удружење коме грози двострука опасност: ако је један део поремећен, болује или умре, равнотежа се прекида и биће вене и умире; развије ли се сувише један део, штете се други делови и општи ток живота, равнотежа се такође прекида, и биће се разједињује и мре. „Индивидуалне, усамљене радљивости полако расту; кад се ставе у борбу, оне се сатиру; ставе ли се једна уз другу, оне се допуњују; само удружене радљивости брзо расту, трају и множе се“: „Удружење ствара“. Та биолошка солидарност влада на свима пољима људске делатности. Човек живи, али његово здравље зависи од здравља других људи. Он ради, али се и други користе његовим радом, као што се и он користи радом других људи. Храна коју једе, језик којим говори, способности његове, оруђа и производи рада, нагони, сазнање о свету који га окружава, мисао која је продужење и одблесак мисли других људи, све је то човек добио од других, од оних који га окружају, од оних који су пре њега били, у толикој мери да је Огист Кант имао право када је казао да је човечанство више састављено од мртвих но од живих. Што више човек живи, он све више дугује другима, дуг је сваки корак који учини у животу, „на путу који су људи по цену грдних мука, често с хиљада̂ живота начинили кроз баре и планине; дуг при сваком окрету точка на колима или на вагону или на броду; дуг при свакоме утрошку каквог пољопривредног, индустриског или научнога продукта; дуг према свим мртвима који су оставили то наследство, према свима онима чији је рад преобразио земљу, те од оног мучног и мрачног склоништа првога доба створио грдно плодну њиву и творницу; дуг према онима чија је мисао отргла елементима њихове снаге, па их, баш том снагом, свладала и потчинила; дуг према онима чија је свест отргла њихову расу из онога доба насиља и мржње, па је мало по мало водила слози и миру“.<ref>''Солидарност'', српски превод, 57.</ref> Гете је врло добро уочио тај закон свеопште солидарности када је учинио ово признање: „Највећи геније не ствара ништа добро ако живи само од својих извора. Сваки мој спис надахнули су ми милиони особа, хиљаде различитих предмета: научењак, незналица, мудрац и лудак, дете и старац сарађивали су на моме делу. Мој рад само комбинује разне елементе који су сви извучени из стварности: скуп свега тога носи име Гетеа“. Човечанство, по поређењу Алфреда Фујеа, није архипелаг од којега свако острво има свога Робинсона. Свака људска група, породица, племе, отаџбина, човечанство, вољно или невољно, јесте једна солидарна целина, која напредује по законима општега, заједничкога развитка. Што је закон гравитације за физички свет, то је закон солидарности за морална бића. Биолошка солидарност није довољна. Природа има свој циљ, човечанство има свој. Солидарност у природном свету постоји, али природа није праведна, она је бесправедна, њени закони нису саобразни правди која је циљ човеков. Друштво није само један обичан биолошки агрегат, прост организам. За њега постоје општи закони живота, али се јавља и један нов елеменат, нарочита снага: мисао, свест, воља. Човек нема да се буни противу природних закона, он има да их савија по својој вољи, да се служи њима за своје добро, као што је ставио у своју службу животиње, ватру, воду, ветар, пару, електрицитет. Наша дужност није остати хладан посматрач борбе за опстанак; ваља се умешати и повратити равнотежу између јакога и слабога, јер ако је јак каткада бољи, заслужнији и достојнији, слаб је каткада интересантнији, кориснији и моралнији. Међу људима постоји узајамна одговорност, потреба да се заједнички боре противу зала природе. Они имају узајамних обавеза̂ и у садашњости и у будућности, и друштво је састављено из дужника који се не могу никада откупити и поверитеља који се не дају никада исплатити. Друштвени капитал који су нам претци завештали, тај легат целе прошлости за целу будућност који нам је свима предат под погодбом да га умножена предамо онима који ће после нас доћи, није подједнако и праведно распоређен. Једни се и сувише служе тим друштвеним капиталом, други мало, или ни мало; један толико, да има и сувише, и да му сваки дан доноси све више, други, ма колико био вредан и штедљив, једва толико да може да живи заједно са својима. Друштвена равнотежа је поремећена, правда, која је циљ друштва, повређена је и треба наћи начина да се поврати и осигура. Друштво ако није постало неким позитивним уговором, оно постоји и развија се на основу једнога прећутног уговора. Људи су ушли у друштво са прећутним уговором да заједнички раде на добру свију, и једини начин да се оствари друштвена равнотежа и правда то је поштовање и испуњење тога уговора, опште примљено друштво, узајамно и солидарно, са циљем да сваком члану обезбеди један део општега наследства и обезбеди од свију ризика. Је ли то друштвени уговор Жан-Жак Русоа? Да, али Жан-Жак ставља тај уговор у почетку људскога друштва, а солидаризам га ставља као циљ. Напредак човечанства се мери проширењем уговора у људским стварима. Уговор значи заменити силу и ауторитет, право јачега и анархију владом реда и правде, добровољнога ограничења, сагласношћу, миром. Закон признаје уговор између појединих лица; зашто га не промените на све људе, не ради ограничених и непосредних ствари, но ради свега што може доћи? Практично решење проблема ово је: проширити начело узајамности, уговор солидарности противу неправде, случаја, болести, немања рада, онеспособљења̂ за рад, смрти, да се осигура правда и живот човека и његових, на шта сваки има права. Идеална организација друштва је она која би учинила заједничким међу људима све користи и ризике природне солидарности. Зато што човек живи у људском друштву, и што без њега не може ни да постоји, он је дужник људске заједнице, и то је основ његових дужности, једино ограничење његове слободе. Покоравати се тој дужности значи враћати оно што се примило. За све оно што му је друштво дало треба осигурати све људе од зала све врсте. Испуњавање солидарности, враћање друштвенога дуга, ствар је јединка између њих самих. Држава, безлична и непозната, нема ту ништа да налаже и заповеда. Као и у приватном праву, држава има просто да санкционише раније постигнуте слободне споразуме, да учини да се ти уговори поштују и извршују. Закон има да буде тумачење воља̂ свију слободних и разумних јединка које се без икаквога натеривања удружују, у сопственом интересу. Шта данас има да се ради на томе пољу, какав је практичан програм солидаризма? У главноме, он се своди на општи радикалан програм. Јединка има да врши извесне дужности где је лични интерес тесно везан са општим, и од којих зависи сам опстанак друштва, то је војна обавеза, сношење терета за суд, администрацију, полицију. Једнакост пред законима, грађанске слободе, слобода мисли и савести, ствари су које се саме по себи разумеју. Моралан и интелектуалан капитал човечанства има подједнако да буде подељен на све чланове друштва: бесплатна настава на свима ступњима, тако да једина разлика међу људима буде природна неспособност јединке. Ваља обезбедити довољно слободна времена свакој јединци, и после свршене школе, да допуни своје школско образовање, да развије цео свој морални и интелектуални живот, све своје природне способности, — другим речима: скраћивање раднога дана. Друштво има да обезбеди свакоме своме члану, зато што је човек, минимум средстава нужних за живот, јер се не може допустити да поред обиља и раскоши једних, људска створења умиру од глади. Даље, увођење прогресивне порезе, и то не као средство нивелисања, но као правична подела терета, тако да више плаћа онај који се више користи друштвеним алатом и који вуче веће користи од друштва. У вези са тим, ослобођење од порезе оних који имају таман толико колико им је потребно за живот. Монополи су допуштени само онда када су у корист целине; забрана монополисања појединих грана људскога рада у корист једнога човека или неколицине, као што је случај са трустовима у Сједињеним Северо-Америчким Државама. Пензије за старе раднике и онеспособљене у раду. Олакшице радничкој организацији, помагање радничких кооператива, идење на руку удружењима капитала и рада. Кооператива изгледа Леону Буржоу више но формула, она је учињен оглед, констатована стварност, жив пример који се намеће свима духовима. Он жели да кооперативе што више прошире круг свога рада, да обухвате што више људи и што више људских активности. „Ви дајете, узвикнуо је он радницима кооператорима <ref>L'Éducation de la Démocratie française, p. 268.</ref>, ви дајете великој демократској странци не само празну, залудну, вербалну формулу сутрашњега друштва, но ви јој дајете његову живу слику, и у томе Друштву које сте ви створили, ми видимо са вама идеално Друштво које бисмо волели да видимо где се рађа.“ == Фусноте == <references/> == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. април 1904. Књига -{XI}-, бр. 8. Стр. 595—602. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} tiu2jy7bhqb071vmmeko6da3tjdibq3 0 61226 144384 2026-06-18T09:10:09Z Coaorao 19106 Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | [[Начело солидарности/II|-{II}-]] | III | }} {{gap}}Солидаризам има две врло тачне стране, које чине сву његову снагу и којима је он једна сувремена теорија: то је његов ч… 144384 wikitext text/x-wiki {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава | [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]] | Начело солидарности (1904) | | [[Начело солидарности/II|-{II}-]] | III | }} {{gap}}Солидаризам има две врло тачне стране, које чине сву његову снагу и којима је он једна сувремена теорија: то је његов чисто световни, рационалан идеал и његова супротност чисто биолошком схватању борбе за опстанак и ортодоксној економији laisser faire, laisser passer. Идеал хришћанства је у исти мах мистичан и индивидуалан. Хришћанска црква проповеда мржњу на ствари овога света, објављује да човек на земљи има да се стара о спасу своје душе, да људи треба да пригну главу, трпе неправду и беду, са надом на онај други, бољи свет, на царство небеско, где ће први бити последњи а последњи први, и где ће богаташ завидети Убогом Лазару који је купио мрве са његова пуна стола. Сви покрети за побољшање стања народних маса, борбе за уношење више правде у људске односе, налазиле су увек у цркви противника, јуче као и данас. И ако је хришћанство почело проповедати братство међу свима људима, љубав према ближњима, милосрђе и пожртвовање, његов идеал је чисто индивидуалан, себичан. Хришћанин треба да врши све своје врлине ради *личнога* спаса своје душе, ради свога *личнога* савршенства, чиме ће стећи себи опроштај свију вољних и невољних грехова, право на милост божју на другом свету. Хришћанско милосрђе само је добро уложен новац који ће се са великим интересом наплатити у царству небеском, на десној страни Бога Оца. Љубав према људима само је највиши ступањ љубави према Богу, све врлине еванђелске, благост, заборваљање на себе, правичност, нису у име општега друштвенога интереса, ради више правде и олакшања живота свима људима, извор њихов је себична жеља да се спасе душа, сједини са Богом и осигура добар живот после смрти, вечан живот у бескрајном блаженству. Солидаристичка теорија, као и социјалистичка је, на супрот, чисто рационална, стара се о животу и добру људи на овом свету, гледа да олакша живот људима док су живи, идеал јој је чисто човечански, њена љубав према људима истиче из свести да је добро јединке у добру целине, и да треба чинити добро зато што је дужност и потреба чинити добро. Као и на свима пољима, световни, човечански, рационални идеал куд и камо стоји више и моралнији је од верскога идеала прошлости. Теорија о солидарности, даље, има и ту заслугу што се, до душе мало доцкан, после борби и победа које су извојевале социјалистичке школе, изјашњује противу ортодоксне економије. Манчестарска школа, израз апетита победничке велике буржоазије, тврди да су економски закони исто тако стални као и природни, и да законодавац, држава не може и не сме да их замењује својим законима. Држава има да пусти природном току економске односе, да остави одрешене руке производним силама у друштву; она има само да брани живот и својину, да буде једино порезник и жандарм. Под маском економскога либерализма ту се крије свирепа, необуздана жеља капитала да без контроле, без ограничења извуче сву корист из Рада, да му се оставе на робовање и најнечовечнију експлоатацију милиони и милиони људских бића. Златна времена тога жалосног и човекоубилачкога „либерализма“ давно су прошла, и најназадније државе — *сем Србије!* — умешале су се у односе између Капитала и Рада, да обезбеде здравље, живот и комад хлеба слабим људима. Начело солидарности устаје против теорије борбе за опстанак и проповеда борбу за удружење, дужност људске целине да заштити слабе и бесправне од јаких и моћних, дужност државе да свакоме члану осигура најосновније услове људскога живота. Природно је да су последњи Мохиканци буржоаске економије скочили на теорију друштвене дужности, и један од најратоборнијих међу њима, Вилфредо Парето, професор университета у Лозани, назвао је теорију солидарности „неодређено и магловито етичко схватање“, „ново име дато једној врсти најнездравијега егоизма“, док су други престрављени узвикнули да солидарност неизбежно и правце води социјализму. Леон Буржоа и његови пријатељи то одричу. Они веле да са социјалистима у толико имају заједничкога што држе да је човек у исти мах и индивидуално и социјално биће, да су сви људи еквивалентни, једнаки као моралне особе, да сви имају иста права и исте дужности, да је циљ Државе правда и обезбеђење човечанског живота свима људима, и да поремећена друштвена равнотежа има да се поврати. Буржоа вели да он и јесте и није социјалист: он је „либералан социјалист, најлибералнији од свију социјалиста“, његов социјализам је „личан и свестан“, и он устаје противу колективизма, то јест противу аутентичног, јединог социјализма, социјализма једном речју. Лична својина изгледа му продужење и гарантија слободе, на коју он огромно полаже. Са социјалистима се слаже када тражи правду, са економистима пак када тражи слободу. Друштвени дуг једном плаћен, јединка је слободна и има право на личну својину. Солидарност је откупљивање те слободе, солидарност је оправдање личне својине. На страну важне замерке које се дају учинити овој теорији, на пример да је одбачено свако претресање о постанку и природи правде, која је узета као једна чињеница, главно што се има замерити то је то заустављање на по пута, извесна недоследност, страх да се иде до краја, до последњих консенквенција развијене идеје. Пре свега тај *дуг* не дугују подједнако сви људи. Онај који је рођен болестан, или у сиротињи, лишен свију дарова природе и људске целине, је ли исто толико дужан колико и здрав, богат човек, онај који је обасут свима даровима маћехе природе, и још веће маћехе друштва? И када се подвезује уговор! Имају да уговарају слаб и јак, богат и сиромах, сит и гладан, онај који има капитала и који од њега може живети до саме смрти, и онај који има само своје две руке и чија дневна зарада значи леб и живот за њега и његове? Каква је ту једнакост код уговорних страна, колико су једнаки ти услови уговора, како је неједнака та борба између рогатог и шутог, и како мора бити неправичан и експлоататорски уговор између та два неједнака човека! Увођење правде међу људе мора да буде дело самих људи; држава нема никаква права да се ту меша; она треба само да озакони оно што је раније слободно уговорено! Али по коме праву онда Држава може да спречи монополисање својине у корист једнога човека или неколицине, трустове и картеле који су природне и логичне последица развитка личне својине? Зар ту није повређена слобода индустриских и финансијских барона, слобода која значи ропство и беду свију других људи? Када се једном устане противу трустова и картела, зашто онда оставити ствари да иду како иду у другим гранама и у нешто мањој мери, железнице, руднике, рафинерије, сву велику капиталистичку својину? <br> Леон Буржоа се разликује од осталих радикала, који су наследници јакобинске, централистичке, етатистичке традиције, и он неће да чује за Државу, непозвану, нестручну и угњетачку. Али Држава, како лепо вели Антон Менгер, професор бечкога университета, у својој књизи *Социјалистичка Држава*, не мора вечито бити Држава која влада и заповеда; место ње наступа демократска Држава народних маса, *народна Држава рада*, не оруђе једнога сталежа но велико и моћно удружење за опште добро и општи напредак. У Демократији, са општим правом гласа, са најширим народним правима, референдумом и правом иницијативе, народ, као Луј XIV, може рећи: „Држава то сам ја!“ Солидарност изјашњује се за начело удруженога рада, за кооперативни систем проширен на што већи број људи и ствари, и у њему гледају дефинитивно решење друштвенога питања. Социјализам има за идеал, по речима Карла Кауцког, „кооперативну производњу у служби кооперативе потрошње“, Кооперативну Републику, где би се сви људи, демократски организовани, учинили задругари једнога великог кооперативног организма. У доктрини солидаристâ, не види се јасно до које се тачке мисли ићи, како се мисли решити сукоб неизбежан између личне и кооперативне својине. Најзад, остати скрштених руку и предати самој сили ствари напредак кооперативнога рада, значи не само одложити но и учинити сумњивом крајњу победу његову. Белгија је земља где је кооперативни рад највише развијен, и тамо, после дваестогодишњих напора, кооперативе за производњу имају капитал од 3 милиона према 30 милијарда капитала целе земље. Цело начело солидарности пати од те недоследности и неодлучности. Оно жигоше сва зла која је створио егоизам, конкуренција, нечовечна борба за опстанак, а ипак хоће да очува извор свих тих зла, приватну својину. Солидарност узима личну својину као неку апстракцију, као неку свету и неприкосновену ствар, не признаје да се својина мењала и садржином, и обликом, и смислом; и да она не може бити једина непромењива ствар у свету где све живи вечитом променом. Солидаристи хоће да очувају то последње божанство на земљи која је покривена обореним идолима. Држава по њима, треба само да превија и ублажује задате ране, никако да их радикално лечи. Солидаристичка правда је негативна, она само надокнађује и поправља; социјалистичка правда је позитивна, она лечи и организује. „Социјалистички систем, вели Г. Ро, стоји према систему Г. Леона Буржоа, као хигијена, превентивна медицина према обичној терапетици која лечи већ појављене болести“. Као и сва радикална странка, доктрине солидарности носе карактер прелазности и посредовања. Као мали сопственици који чине њен кадар, радикална странка није задовољна стањем ствари и тражи реформе, али у оквиру својих сталешких интереса и предрасуда. За прелазне епохе као што је наша, када једно друштво умире а друго се у боловима и трзавицама рађа, радикална доктрина солидарности има свога значаја и може да игра врло корисну улогу, али она никада није и не може бити оно што мисли Леон Буржоа: научно и морално решење друштвенога питања, последња реч друштвених борби, дефинитиван израз новога друштва коме идемо на сусрет. Но како било да било, учињена је добра ствар што је та идеја пуштена код нас у саобраћај, и ништа није за одбацивање данас када преживљујемо гладне године интелектуалне. Нарочито је добро што долази од млађих људи који изгледа да су сити речи и којима више понос не допушта водити политику без начела. Добро је било да млађи подсете своје заморене, залутале и немарне старије да радикализам садржи у себи начело солидарности, и да је он теоријски поборник друштвених реформа. Потребно је да се васкрсну те просте истине у доба глупих и лажљивих илузија о „пет дана орања“, нечовечних фраза о „Србији, рају сиромашнога човека“, Србији тако страховито заосталој и осиромашелој, где једна петина њених *слободних* грађана нема ни грло стоке, ни стопу земље, и где половина становништва мора да надничи да би се лебом исхранила. Социјални програми су смисао опстанка политичких странака, и друштвено питање, и код нас као и свуда, јавља се у свој својој озбиљности и сложености, готово да прогута не само странке но и нараштаје који нису у стању да му даду решење. Јован Скерлић. == Извор == ''Српски књижевни гласник'', 16. април 1904. Књига -{XI}-, бр. 8. Стр. 602—607. {{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}} er8iqjfsau5kv7kwdkcu32eruitk8gv 0 61227 144391 2026-06-18T09:24:42Z Galicijac 19151 израда странице 144391 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''Полазак Помпеја''' У, ха, ха, ха! Чуда! Подземни се потресови са стравичном јеком хоре, а земаљска мрачна њедра са пакленом силом кипе; брегови се од језерах растопљени проламају, и језера с сваке стране у огњено море рину. Та огњена страшна пара под мрачнијем сводовима тутњевима неизбројним разбија се и прскаје. Дрхтајући Везув бљује густе витле мрачног дима, из жвалах му с јеком лети страшни поток жеравице, те облаке од пепела на сунчано лице сипље. Јединствено поднебије Неапоља гиздавога једнијем се махом прели у тартарску смртну боју. Над њим сунце грдно плаче тризрном пријевјесом, под њим земља уплашена од погубне силе стење. Ух, страшила ужаснога! Смртном јеком све уздрхта: дрхти море, дрхте горе, жалосни се човјек смрза! Је л’ паклена вражја сила злу стихију узмутила? Оће л’ своди мрачног царства свиколици попуцати? Оће л’ земља коматима у облаке да полети? Је ли ово дан посљедњи те с’ у тавну ноћ прелива? Догоре ли зрака св’јетла на бријегу вјечне ноћи? Избриса ли небо земљу из својега календара? Не, не! Тартар мртав лежи под тучнијем сводовима, смолени му океани нарушити брег не смију; јошт су земљи љета дуга, небо земљи зла не кује: та земља је чедо Божје, расадник је Божји земља; димник се је један црни од палате Плутонове запалио по нагону, те ће мало подимити. Сила не зна што је правда кад је луда сљепост води; гњев приветни, гњев бјесноће – тешко мјесту над ким пукне! Пет сусједах жалоснијех, на праг ви је час посљедњи; тка се вама црни покров под ким ћете вјековати! Ноћ је дуга – дан не свиће, Везув страшни, Везув љући! Пет градовах тужни народ бјежи мраком у незнању: родитељи своју ђецу, ђеца родитеље погубили у мракама, те се траже вапијући; очи мраке ухватиле, сила јеке глас узела; мајка чедо наћ не може, нит љубавник љубавнице. Спасенија нигђе нејма, смрт у ноћи страшно рази! Пред олтарма жреци клече с ликом смрти на образу, те идоле умољају, дају мита и завјете да смекшају гњев небесни, да заштите поклонике. Сл’јепи жреци ништавила! Многобожја олтар гадни свемогућу вољу Творца не смекшаје, него јари. Та идоли и пенати што олтаре ваше пуне, изроди су то и бебе, те вишњега име хуле. Други олтар њему треба – свемогућ је он и силан; њему хоре сва небеса, он ужасом бездне стреса! Клече жреци пред олтарма, укочени и нијеми, страва им је глас узела, смрт бљедношћу задахнула; идоли се од камена тресу, ломе низ олтаре. Народ блуди изгубљени како адске у мрак сјени; неки себи спасенија у избама мрачним тражи. Адску силу напор диже са љутилом стостручнијем, распукоше на све стране Везувију грдна жвала! Густе крупе од камења излећу му из безданах; разе љуто, разе страшно што гођ својим махом стигну. Мећаве се, како муње, од пепела и жераве расхорише на све стране кругом мрачна Везувија; урагани њима витле, ураганим’ они тутње. Дажд се усу пљусковима вреле воде с густом пљеном, а потоци раскаљени у црвеним валовима густа вара{{Напомена|Лава}} зајечише низ Везувиј муклом јеком. Све сарази грдна сила, све сажеже, све затрпа! Зла урока, зла нарока, зла удеса, а зла часа! Не бјеж’, море, од ужаса, но притеци на невољи – нек је краће страданије, мученију конац метни, како Јордан што притече у долини Силвестровој:{{Напомена|Године 1897. пријед Христа прште вулкан у долини Силвестровој и прогута три града: Содом, Гомор и Адаму; наврни се Јордан у ону пропаст, те угаси вулкана и на реченом мјесту начини се Мртво море.}} конац метну мученију, а задуши адска жвала. Бјежи море од бреговах, од чуда се уплашило:{{Напомена|Град Помпеји био је на мору, али које је чудо вара и пепела онда из Везувија изринуло, напуни море, те су данас развалине Помпејеве око по сахата од мора далеко. – Једнака је судбина у исти мах постигла пет градовах: Помпеје, Херкулан, Стабију, Оплонт и Ретину. Ово се догодило 79. года по Христу. Неколико је данах љутост Везувијева над њима бјеснила, него 23. новембра докончи и затрпа их варом (лавом) и пепелом. Овога је чуда толико изаврело, тако да је насап над развалинама Помпејевим дебео два, три и више сажња, а далеко је Помпеји од кратера (ждријела) Везувијева около сахат и по.}} у гробницу мученија пет градовах потонуше! Поздрављам те са уздахом, о разуре нечувени, о гробницо Помпејева! Ево мене на твом брегу, жедни поглед да наситим, љубопитство да угасим{{Напомена|У првом целовитом објављивању (''Даница'', Нови Сад, 1860, бр. 15, стр. 305–308) уместо ''угасим'' (Решетар) стоји ''угостим''. (Прим. прир.)}}, на твојијем развалама, на горама од пепела да излијем сажаљење над људскијем страданијем. О како су дивна, красна и прелесно искићена у свом роду, у свом вкусу сва зданија Помпејева! Поздрављам вас, о олтари, кумирима остављени, вас, клијети, окићене с живописом, с мозаиком, дивни врти и цвјетници с фонтанима и бањама{{Напомена|У ''Даници'' и неким потоњим издањима уместо ''бањама'' (А. Гавриловић, ''Коло'', Београд, 1901, књ. II, св. 8, стр. 451) стоји ''дињама''. (Прим. прир.)}} – маленашњи, но блистате, те миленост окићате, вас храмови и попришта, величине образ дивни! По узаним но правилним улицама и кућама градским идем како крилат; погледи ми жедни стрчу с једног чуда те на друго, на све точке и углове. Причај мени појасније о каквостма старог св’јета, мен’ је доста једна ријеч само досад нечувена;{{Напомена|У ''Даници'' нема стихова 86 и 87; наводи их Лавров (стр. 406) према изгубљеном рукопису који се налазио у библиотеци Српског ученог друштва. (Прим. прир.)}} причај мени појасније твоје збиће нечувено! Причај, причај појасније, – сплетени су ти знакови. Што се бојиш, што премучаш? Сила, Август, Нерон грдни и њихове тме родова више св’јету злом не грозе; ненаситну гордост римску развалине римске крију. Глас је људски овде нејак, глас се људски угасио, само сл’једи што му видиш морем вара и пепела. Ви духови дајбуд’ адски, који вјечно пирујете на разуре, на пустоши, на људскоме страданију, саламандре и ондини, елфи, гноми и демони, чаралице и вјештице, ви паклени поклисари, из мрачнијех под пепелом штогођ избах прословите! Ћути идол, ћути ђаво, ћути човјек – гласа нема; тјелеса су погребена, духови се распршали, под варнијем бреговима не см’је ништа становати! Ха, поживље, работници, јербо очи жедне броје све ударце те падају! Ударац је ваш свакоји по залогај, те медени, љубопитству ужденоме, ударац је ваш свакоји мах једнога јака весла – све нас ближе попримиче внутрености старог св’јета. „Ево овде три картине, те лијепе живописи; ево мјесто гђе живио и огњиште ђе пирио; ево пода с мозаиком, те лијепо накићена!“ Бјежи, бјежи, свак се мичи – не сметајте зраку сунца! Усуше се бистре зраке на обитељ, на огњиште те погледом животворним за вјековах осамнаест пренебрегле сасвим бјеху и лишиле њине игре. Поздрављам те, неизвјесни људски стану и огњиште! За спомен ти зрак остављам у твојојзи обитељи! </center>}} Његово Велич. Фердинанд II, краљ од обје Сицилије, благоволио је да се једне куће у Помпеју откритије учини у моме присуствију, и тако 20 и неколико работниках работали су неколико дана. 4. марта у моме присуствију работа се докончи и кућа се открије (кућиште) около 15 лакатах дуга, 7–8 лакатах широка и толико висока. Њене су стијене лијепо клаком намазане, црвеном и зеленом бојом покрашене. Три је главне картине (in fresco) украшавају (без мањијех), а четврта је на четврту страну збрисана временом. Речене су три картине доста приличне, и обећа ми придворни живописац да ће их у точности на папир пренијети и дати ми их за спомен. – У Помпеју су куће мале биле и испребијане на клијети, како што су турске, али је свака готово украшена малијем садом, фонтанима малијема од бањах{{Напомена|У ''Даници'' уместо ''бањама'' (А. Гавриловић) стоји ''дињама''. (Прим. прир.)}} са живописом вјештим и чудесним мозаиком, само што су величествена била општа зданија како: басилика, амфитеатар, театри и храмови. <p style="text-align:right;">4. марта 1851.<br> [[Петар II Петровић Његош]]</p> == Напомене == {{напомене}} ==Извор== *[https://ppnjegos.com/Njegos-Sabrana-dela-01-Pjesme.pdf Сабрана дела Петра II Петровића Његоша: Пјесме] (стр. 195–198) [[Категорија:Петар II Петровић Његош]] [[Категорија:Песме]] jg6robqbciuiufoerlph0nfl2jz6kbb 144392 144391 2026-06-18T09:25:12Z Galicijac 19151 обрисао непостојећу категорију 144392 wikitext text/x-wiki {{Поезија| <center>'''Полазак Помпеја''' У, ха, ха, ха! Чуда! Подземни се потресови са стравичном јеком хоре, а земаљска мрачна њедра са пакленом силом кипе; брегови се од језерах растопљени проламају, и језера с сваке стране у огњено море рину. Та огњена страшна пара под мрачнијем сводовима тутњевима неизбројним разбија се и прскаје. Дрхтајући Везув бљује густе витле мрачног дима, из жвалах му с јеком лети страшни поток жеравице, те облаке од пепела на сунчано лице сипље. Јединствено поднебије Неапоља гиздавога једнијем се махом прели у тартарску смртну боју. Над њим сунце грдно плаче тризрном пријевјесом, под њим земља уплашена од погубне силе стење. Ух, страшила ужаснога! Смртном јеком све уздрхта: дрхти море, дрхте горе, жалосни се човјек смрза! Је л’ паклена вражја сила злу стихију узмутила? Оће л’ своди мрачног царства свиколици попуцати? Оће л’ земља коматима у облаке да полети? Је ли ово дан посљедњи те с’ у тавну ноћ прелива? Догоре ли зрака св’јетла на бријегу вјечне ноћи? Избриса ли небо земљу из својега календара? Не, не! Тартар мртав лежи под тучнијем сводовима, смолени му океани нарушити брег не смију; јошт су земљи љета дуга, небо земљи зла не кује: та земља је чедо Божје, расадник је Божји земља; димник се је један црни од палате Плутонове запалио по нагону, те ће мало подимити. Сила не зна што је правда кад је луда сљепост води; гњев приветни, гњев бјесноће – тешко мјесту над ким пукне! Пет сусједах жалоснијех, на праг ви је час посљедњи; тка се вама црни покров под ким ћете вјековати! Ноћ је дуга – дан не свиће, Везув страшни, Везув љући! Пет градовах тужни народ бјежи мраком у незнању: родитељи своју ђецу, ђеца родитеље погубили у мракама, те се траже вапијући; очи мраке ухватиле, сила јеке глас узела; мајка чедо наћ не може, нит љубавник љубавнице. Спасенија нигђе нејма, смрт у ноћи страшно рази! Пред олтарма жреци клече с ликом смрти на образу, те идоле умољају, дају мита и завјете да смекшају гњев небесни, да заштите поклонике. Сл’јепи жреци ништавила! Многобожја олтар гадни свемогућу вољу Творца не смекшаје, него јари. Та идоли и пенати што олтаре ваше пуне, изроди су то и бебе, те вишњега име хуле. Други олтар њему треба – свемогућ је он и силан; њему хоре сва небеса, он ужасом бездне стреса! Клече жреци пред олтарма, укочени и нијеми, страва им је глас узела, смрт бљедношћу задахнула; идоли се од камена тресу, ломе низ олтаре. Народ блуди изгубљени како адске у мрак сјени; неки себи спасенија у избама мрачним тражи. Адску силу напор диже са љутилом стостручнијем, распукоше на све стране Везувију грдна жвала! Густе крупе од камења излећу му из безданах; разе љуто, разе страшно што гођ својим махом стигну. Мећаве се, како муње, од пепела и жераве расхорише на све стране кругом мрачна Везувија; урагани њима витле, ураганим’ они тутње. Дажд се усу пљусковима вреле воде с густом пљеном, а потоци раскаљени у црвеним валовима густа вара{{Напомена|Лава}} зајечише низ Везувиј муклом јеком. Све сарази грдна сила, све сажеже, све затрпа! Зла урока, зла нарока, зла удеса, а зла часа! Не бјеж’, море, од ужаса, но притеци на невољи – нек је краће страданије, мученију конац метни, како Јордан што притече у долини Силвестровој:{{Напомена|Године 1897. пријед Христа прште вулкан у долини Силвестровој и прогута три града: Содом, Гомор и Адаму; наврни се Јордан у ону пропаст, те угаси вулкана и на реченом мјесту начини се Мртво море.}} конац метну мученију, а задуши адска жвала. Бјежи море од бреговах, од чуда се уплашило:{{Напомена|Град Помпеји био је на мору, али које је чудо вара и пепела онда из Везувија изринуло, напуни море, те су данас развалине Помпејеве око по сахата од мора далеко. – Једнака је судбина у исти мах постигла пет градовах: Помпеје, Херкулан, Стабију, Оплонт и Ретину. Ово се догодило 79. года по Христу. Неколико је данах љутост Везувијева над њима бјеснила, него 23. новембра докончи и затрпа их варом (лавом) и пепелом. Овога је чуда толико изаврело, тако да је насап над развалинама Помпејевим дебео два, три и више сажња, а далеко је Помпеји од кратера (ждријела) Везувијева около сахат и по.}} у гробницу мученија пет градовах потонуше! Поздрављам те са уздахом, о разуре нечувени, о гробницо Помпејева! Ево мене на твом брегу, жедни поглед да наситим, љубопитство да угасим{{Напомена|У првом целовитом објављивању (''Даница'', Нови Сад, 1860, бр. 15, стр. 305–308) уместо ''угасим'' (Решетар) стоји ''угостим''. (Прим. прир.)}}, на твојијем развалама, на горама од пепела да излијем сажаљење над људскијем страданијем. О како су дивна, красна и прелесно искићена у свом роду, у свом вкусу сва зданија Помпејева! Поздрављам вас, о олтари, кумирима остављени, вас, клијети, окићене с живописом, с мозаиком, дивни врти и цвјетници с фонтанима и бањама{{Напомена|У ''Даници'' и неким потоњим издањима уместо ''бањама'' (А. Гавриловић, ''Коло'', Београд, 1901, књ. II, св. 8, стр. 451) стоји ''дињама''. (Прим. прир.)}} – маленашњи, но блистате, те миленост окићате, вас храмови и попришта, величине образ дивни! По узаним но правилним улицама и кућама градским идем како крилат; погледи ми жедни стрчу с једног чуда те на друго, на све точке и углове. Причај мени појасније о каквостма старог св’јета, мен’ је доста једна ријеч само досад нечувена;{{Напомена|У ''Даници'' нема стихова 86 и 87; наводи их Лавров (стр. 406) према изгубљеном рукопису који се налазио у библиотеци Српског ученог друштва. (Прим. прир.)}} причај мени појасније твоје збиће нечувено! Причај, причај појасније, – сплетени су ти знакови. Што се бојиш, што премучаш? Сила, Август, Нерон грдни и њихове тме родова више св’јету злом не грозе; ненаситну гордост римску развалине римске крију. Глас је људски овде нејак, глас се људски угасио, само сл’једи што му видиш морем вара и пепела. Ви духови дајбуд’ адски, који вјечно пирујете на разуре, на пустоши, на људскоме страданију, саламандре и ондини, елфи, гноми и демони, чаралице и вјештице, ви паклени поклисари, из мрачнијех под пепелом штогођ избах прословите! Ћути идол, ћути ђаво, ћути човјек – гласа нема; тјелеса су погребена, духови се распршали, под варнијем бреговима не см’је ништа становати! Ха, поживље, работници, јербо очи жедне броје све ударце те падају! Ударац је ваш свакоји по залогај, те медени, љубопитству ужденоме, ударац је ваш свакоји мах једнога јака весла – све нас ближе попримиче внутрености старог св’јета. „Ево овде три картине, те лијепе живописи; ево мјесто гђе живио и огњиште ђе пирио; ево пода с мозаиком, те лијепо накићена!“ Бјежи, бјежи, свак се мичи – не сметајте зраку сунца! Усуше се бистре зраке на обитељ, на огњиште те погледом животворним за вјековах осамнаест пренебрегле сасвим бјеху и лишиле њине игре. Поздрављам те, неизвјесни људски стану и огњиште! За спомен ти зрак остављам у твојојзи обитељи! </center>}} Његово Велич. Фердинанд II, краљ од обје Сицилије, благоволио је да се једне куће у Помпеју откритије учини у моме присуствију, и тако 20 и неколико работниках работали су неколико дана. 4. марта у моме присуствију работа се докончи и кућа се открије (кућиште) около 15 лакатах дуга, 7–8 лакатах широка и толико висока. Њене су стијене лијепо клаком намазане, црвеном и зеленом бојом покрашене. Три је главне картине (in fresco) украшавају (без мањијех), а четврта је на четврту страну збрисана временом. Речене су три картине доста приличне, и обећа ми придворни живописац да ће их у точности на папир пренијети и дати ми их за спомен. – У Помпеју су куће мале биле и испребијане на клијети, како што су турске, али је свака готово украшена малијем садом, фонтанима малијема од бањах{{Напомена|У ''Даници'' уместо ''бањама'' (А. Гавриловић) стоји ''дињама''. (Прим. прир.)}} са живописом вјештим и чудесним мозаиком, само што су величествена била општа зданија како: басилика, амфитеатар, театри и храмови. <p style="text-align:right;">4. марта 1851.<br> [[Петар II Петровић Његош]]</p> == Напомене == {{напомене}} ==Извор== *[https://ppnjegos.com/Njegos-Sabrana-dela-01-Pjesme.pdf Сабрана дела Петра II Петровића Његоша: Пјесме] (стр. 195–198) [[Категорија:Петар II Петровић Његош]] mc25u0pokogh2altju84avpbumof7vz