Чучук-Стана/Почетак

<mediawiki xmlns="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/" xmlns:xsi="http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance" xsi:schemaLocation="http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11/ http://www.mediawiki.org/xml/export-0.11.xsd" version="0.11" xml:lang="sr">
  <siteinfo>
    <sitename>Викизворник</sitename>
    <dbname>srwikisource</dbname>
    <base>https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0</base>
    <generator>MediaWiki 1.47.0-wmf.7</generator>
    <case>first-letter</case>
    <namespaces>
      <namespace key="-2" case="first-letter">Медиј</namespace>
      <namespace key="-1" case="first-letter">Посебно</namespace>
      <namespace key="0" case="first-letter" />
      <namespace key="1" case="first-letter">Разговор</namespace>
      <namespace key="2" case="first-letter">Корисник</namespace>
      <namespace key="3" case="first-letter">Разговор с корисником</namespace>
      <namespace key="4" case="first-letter">Викизворник</namespace>
      <namespace key="5" case="first-letter">Разговор о Викизворнику</namespace>
      <namespace key="6" case="first-letter">Датотека</namespace>
      <namespace key="7" case="first-letter">Разговор о датотеци</namespace>
      <namespace key="8" case="first-letter">Медијавики</namespace>
      <namespace key="9" case="first-letter">Разговор о Медијавикију</namespace>
      <namespace key="10" case="first-letter">Шаблон</namespace>
      <namespace key="11" case="first-letter">Разговор о шаблону</namespace>
      <namespace key="12" case="first-letter">Помоћ</namespace>
      <namespace key="13" case="first-letter">Разговор о помоћи</namespace>
      <namespace key="14" case="first-letter">Категорија</namespace>
      <namespace key="15" case="first-letter">Разговор о категорији</namespace>
      <namespace key="100" case="first-letter">Аутор</namespace>
      <namespace key="101" case="first-letter">Разговор о аутору</namespace>
      <namespace key="102" case="first-letter">Додатак</namespace>
      <namespace key="103" case="first-letter">Разговор о додатку</namespace>
      <namespace key="250" case="first-letter">Page</namespace>
      <namespace key="251" case="first-letter">Page talk</namespace>
      <namespace key="252" case="first-letter">Index</namespace>
      <namespace key="253" case="first-letter">Index talk</namespace>
      <namespace key="710" case="first-letter">TimedText</namespace>
      <namespace key="711" case="first-letter">TimedText talk</namespace>
      <namespace key="828" case="first-letter">Модул</namespace>
      <namespace key="829" case="first-letter">Разговор о модулу</namespace>
      <namespace key="1728" case="first-letter">Event</namespace>
      <namespace key="1729" case="first-letter">Event talk</namespace>
    </namespaces>
  </siteinfo>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/Почетак</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59941</id>
    <revision>
      <id>144439</id>
      <parentid>139724</parentid>
      <timestamp>2026-06-20T08:16:41Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>144439</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1668" sha1="emml7hwneprvqmjh8vd61s08ur7cgv7" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{Почетак}- 
| [[Чучук-Стана|-{Садржај}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/I|-{I}-]]
}}
Ком Србину није познато име Ајдук-Вељкове „дилбер” Чучук Стане? Народна песма спомиње увек и њу уз славно име Ајдук-Вељково, а сад је већ и на позорници гледамо у познатом Драгашевићеву делу. Али и у песми и на позорници видимо је само као пратилицу Ајдук-Вељкову. Смрт његова прекида и наше даље знање о њој, осим кратког наговештаја у Милићевићевој „Кнежевини Србији”, где стоји, да се Чучук-Стана доцније удала за грчког капетана Јоргаћа, да је с њим родила троје деце и да је умрла 1848. у Атини.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Попунити по могућству по гдекоју празнину у биографији ове дичне Српкиње, обелоданити по гдекоји податак из бурног и занимљивог живота њеног, биће скромни задатак ових редака.

== Извор ==
16. 8. 1900. ''Нова искра'', Бр. 8. стр. 230.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>emml7hwneprvqmjh8vd61s08ur7cgv7</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/I</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59942</id>
    <revision>
      <id>144440</id>
      <parentid>139725</parentid>
      <timestamp>2026-06-20T08:17:34Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>144440</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="4687" sha1="ou6uxfyry4vqq2luw69b7innhm1f4xc" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''I'''}- 
| [[Чучук-Стана/Почетак|-{Почетак}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/II|-{II}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Чучук-Стана се родила око 1797. у Сиколу у округу Крајинском. Пореклом је из Херцеговине, откуд јој се дед њен са своја три сина одселио најпре у Влашку; и пошто му се тамо није допало, врати се из Влашке и настани се у Сиколу. Отуда му се један син врати у Херцеговину и доведе оданде још нових досељеника, те тако Сиколе населе сами Херцеговци.&lt;br /&gt;
Сва три сина првог сиколског насељеника прозову се различним презименима: ''Нерић'', ''Велимировић'' и ''Пљештић''. Један од них тројице запопи се и оде у Неготин, где постане прота. Пљештић остане у Сиколу и роди кћери: ''Стану'' (Чучук-Стану), ''Стојну'' и ''Стамену''.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Све три кћери (још док су мале биле) пошље Пљештић у Банат у Белу Цркву, где су биле код тамошњег попа и училе женски рад. По жељи очиној носиле су све три сестре у Белој Цркви мушке немачке хаљине, па су се доцније у тим хаљинама вратиле у свој завичај. Чудновата она жеља Пљештићева објашњује се тиме, што он све дотле није имао мушкога порода. Најмлађе дете, ''Михаило'', родило му се много доцније, и било је још на сиси, кад се збила катастрофа 1813. године.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Године 1812. бавио се Ајдук-Вељко у Неготину у кући тамошњег проте, стрица Станина. Неки од његових момака похарају Сиколе и још нека села и том приликом однесу и Станине дарове. Стани је тада могло бити око петнаест година. Она узме за руку своју млађу сестру Стојну и оде на тужбу Ајдук-Вељку. ''„Господару”'' — отпоче она — ''„зар твоји момци не знају Турке убијата, него девојачке дарове красти?”''&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Ајдук-Вељко се тргне. Овако је њиме још нико није говорио. Загледа се у лепо, одважно девојче, што ту пред њим стајаше, држећи за руку своју млађу сестру.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У то уђе и прота, и Ајдук Вељко разабра, да је лепа тужитељка протина синовица. На столу пред Ајдук-Вељком стајала је хрпа златног и сребрног новца. Он заграби из гомиле, колико му је у обе шаке стало, па пружи новце млађој сестри, која то прими у мисли, да је то накнада за сестрине дарове. Ајдук-Вељко заграби и по други пут, и обаспе златном кишом Чучук-Стану, која зачуђено прими богат поклон из Вељкове руке: ''„Сад сам те даривао, моја си!”'' одговори Ајдук-Вељно младој тужитељци, која врисне од ужаса.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Така је била просидба Ајдук-Вељкова. Чучук-Стана постане Вељкова жена, а прва његова жена Марија, сестра Станоје Главаша, одсели се у Јагодину.&lt;br /&gt;

== Извор ==
16. 8. 1900. ''Нова искра'', Бр. 8. стр. 230.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>ou6uxfyry4vqq2luw69b7innhm1f4xc</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/II</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59943</id>
    <revision>
      <id>144441</id>
      <parentid>139726</parentid>
      <timestamp>2026-06-20T08:18:09Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>144441</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="4907" sha1="cwakfj6r31dtpov3t3qxaw89bi7pffn" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''II'''}- 
| [[Чучук-Стана/I|-{I}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/III|-{III}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стана је живела с Вељком мало дуже од године дана. Брачни њихов живот био је праћен непрекидном праском пушака и грмљавом топова.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стана није само ракијом служила дружину Ајдук-Вељкову, нити је само јављала Вељкове заповести сеиз-баши, да му спреме љутог хата „Кушљу”. Она је уз Ајдук-Вељка често била и на окршају, где су се ране делиле и добијале. Тако је од голубице постала соколица, од нежног девојчета јунакиња. Из тог доба су њене четири ране, две на нози и једна на рамену од пушчаног зрна, и једна на потиљку од јатагана.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Док се Ајдук-Вељко с Турцима био на Неготину, протури се кроз турску војску чувени грчки капетан ''Јоргаћ'' са још шест другова. Страна Ајдук-Вељкова ове пребегле није могла распознати од Турака, и у том неспоразумљењу у мал не бише побијени од Срба, којима су у помоћ долазили. Срећом стигне Ајдук-Вељко још на време и избави их. Ајдук-Вељко и Јоргаћ знали су још пре један за другога, а сад су се лично познали и побратили.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;После смрти Вељкове Стана се бавила неко време у Великом Бечкереку. Млада удовица првог српског јунака била је предмет велике пажње и живог саучешћа. Један од најотменијих бечкеречких Срба понуди јој своју руку. Она је одбије. „Била сам за јунаком”, рече она, „и ако се још узудајем, поћи ћу само за јунака.” И одржала је реч.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Из Бечкерека је отишла у Белу Цркву, где се још дететом бавила, као што је горе казано. Ту је провела више година, и доцније се удала за капетана Јоргаћа, побратима Ајдук-Вељкова. Jopгаћ је после пада Неготина још неко време војевао с Турцима на своју руку, а после је ступио у коло „Хетериста”, који су ставили себи за задатак „Ослобођење Грка.” Које се године састао са Чучук-Станом, не зна се тачно; али сва је прилика, да је то било у Белој Цркви, и да није било после год. 1817. Карађорђе, кад је те године у Србију долазио, био је пуне три недеље дана прикривен у стану Чучук Станином у Белој Цркви. Како је и тај долазак Карађорђев био у свези са плановима хетериста, међу којима је Јоргаћ био један од најглавнијих, даје се закључити, да су у то доба Jopгаћ и Стана били већ заједно.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Још у Белој Цркви родила је Стана с Јоргаћем свога првенца ''Милана''. А како су у то доба планови теорије већ сазревали, и како су хетеристе Влашку и Молдавску изабрали за поприште, на ком ће да отпочне свети рат за ослобођење грчког племена: Jopгаћ се с породицом пресели из Беле Цркве у Влашку, да се онде нађе, кад буде дошло до окршаја.

== Извор ==
16. 8. 1900. ''Нова искра'', Бр. 8. стр. 230-231.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>cwakfj6r31dtpov3t3qxaw89bi7pffn</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/VI</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59947</id>
    <revision>
      <id>144443</id>
      <parentid>139370</parentid>
      <timestamp>2026-06-20T09:23:24Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>144443</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="5714" sha1="qrzncs127w9ijnew0hykdski0nhmocc" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''VI'''}- 
| [[Чучук-Стана/V|-{V}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/VII|-{VII}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кад се Стана 1842. преселила у Атину, онда је краљ Отон већ у велике владао сам, али је уз њега још једнако била немачка влада, и скоро сва важнија чиновничка места беху попуњена Немцима Баварцима, који су Грчку као своју „провинцију“ сматрали и по њој се разметали. Њима су Грци били сурови, дивљаци, неспособни за виши духовни живот, па наравно и за државну управу. Није се чудити, што су Грци омрзли на своје „културтрегере“ и што су желели том несносном стању крај учинити. Незадовољство је расло из дана у дан.
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Стана се с породицом настани у Хрисовергиној кући. У суседству је становао Јања Коста, стари капетан из рата за ослобођење.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Општа струја незадовољства повукла је собом и Стану. Она је за то имала и личних побуда. Оно што је грчка држава њој и деци њеној на уживање одредила, била је врло незнатна и крајње несразмерна накнада за онолике жртве и губитке. Удовица првог грчког јунака живела је у престоници са 145 динара месечно у великој оскудици са својом породицом.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Али осим овога беше нешто, што је Стану још већма тиштало. ''Она је желела, да се у Атини подигне скроман споменик Јоргаћу,'' и та јој се жеља никако не хтеде испунити.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;У лето 1843. била је на аудијенцији код краља Отона, по свој прилици због тог споменика. Дошла је кући раздражена и незадовољна. Том је приликом пало и крупнијих речи.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Мало за тим био је чувени ''Септембарски устанак у Атини'' 3. септембра 1843. На челу устанка беху Калергис, Макријанис и Метаксас. Циљ устанку била је: да се странци (Немци) поотпуштају из државне службе, да се постави народна влада и да се сазове народна скупштина која ће израдити земаљски устав (синтагма).&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Разумном руковођењу Калергиса и патриотизму грчке војске, која је одмах уз народне жеље пристала, има се поглавито приписати повољан успех тог народног покрета.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Али се у почетку није знало како ће ствар испасти. Бојало се да ће до великог сукоба доћи и да ће силна крв потећи.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Суседна кућа Јања-Костина беше једна од оних, где су се добровољци скупљали, где им је оружје дељено и фишеци раздавани.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Оба сина Јоргаћева била су међу првима, који се у добровољце уписаше. Стана им то није кратила. Као што некад чинише спартанске мајке, отпратила је и она оба своја сина и старијег сестрића међу устанике. Сваком је дала свој матерински благослов, свакоме је обесила по једну амајлију око врата. ''„Мико“'' — рекла је своме сестрићу обесивши му око врата крст који је некад Ајдук-Вељко носио, — ''„буди уз моје синове кад дође до окршаја, а особито ми пази Милана, и не одвајај се од њега, јер он је и сувише жесток. Ако падне рањен, гледај да га склониш с пута на страну, да га не погазе. А сад хајд у име божје!“''&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Тако је Чучук-Стана испратила оба своја сина, обе зенице своје. А зар се друго што и могло очекивати од Ајдук-Вељкове и Јоргаћеве удовице?!&lt;br /&gt;

== Извор ==
16. 9. 1900. ''Нова искра'', Бр. 9. стр. 264.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>qrzncs127w9ijnew0hykdski0nhmocc</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Чучук-Стана/IX</title>
    <ns>0</ns>
    <id>59948</id>
    <revision>
      <id>144442</id>
      <parentid>139732</parentid>
      <timestamp>2026-06-20T08:18:56Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>/* */</comment>
      <origin>144442</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2047" sha1="qom1t1teug7p3rmy3lrna7b5uadmc8f" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Ђорђевић|Јован Ђорђевић]]
| [[Чучук-Стана]]
| -{'''IX'''}- 
| [[Чучук-Стана/VIII|-{VIII}-]]
| -{X}-
| [[Чучук-Стана/X|-{X}-]]
}}
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;''Милан'', син њен, био је права слика свога јуначког оца. Он је походио своју родбину овде у Београду за време руско-турског рата 1853. Има још људи који га се из оног доба сећају.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Милан је био војник и патриота у пуном смислу речи. Био је јахач, да му се ретко могло пара наћи. Војевао је као добровољац на Криту 1866. Још пре тога кад је с Гривасом и Хаџи-Петром био на граници Тесалије, горео је од жеље, да се једном отпочне општи рат с Турцима. — „Да ми је доживети — говораше он — да ми одавде, а Срби са севера ударе на Турке, па да се тамо негде на граници састанемо и рукујемо, те да им још из далека довикнем: „Добро јутро, браћо Срби!”&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;И он је умро некако пред први наш рат с Турцима, а не виде своју топлу жељу испуњену. Мир пепелу његову.&lt;br /&gt;
&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;&amp;nbsp;Кћи ''Јевросима'' још живи. И она жели да дође у Србију, да види колевку мајке своје. Што јој се ова жеља и испуни.

== Извор ==
16. 9. 1900. ''Нова искра'', Бр. 9. стр. 266.&lt;br /&gt;
{{ЈВ-аутор|Јован Ђорђевић|1900}}</text>
      <sha1>qom1t1teug7p3rmy3lrna7b5uadmc8f</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Начело солидарности/II</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61225</id>
    <revision>
      <id>144432</id>
      <parentid>144423</parentid>
      <timestamp>2026-06-19T13:00:22Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>144432</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="22037" sha1="5qhqpvbgu1jybyd0isvoguu5wnzgg5a" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]
| Начело солидарности (1904)
| 
| [[Начело солидарности/I|-{I}-]]
| II
| [[Начело солидарности/III|-{III}-]]
}}

{{gap}}После панамске афере у којој је извесан део француских радикала био озбиљно компромитован, после одсудне победе Републике над буланжистичким смутњама, пред успесима социјалистичке странке, која је са врло одређеним и одрешитим програмом на изборима 1893 пожњела неочекиване успехе, радикали нису могли више остати на неодређеним платонским изјавама љубави за Републику и више мање искреним борбама противу клерикализма. Друштвено питање се истакло у свој својој сложености и неодложности, и дошао је тренутак одређених програма и одлучних поступака политике дела и друштвених рефорама. Један од људи који су најјасније видели потребу за радикалну странку једнога филозофског система и социјалнога програма био је Леон Буржоа.&lt;br /&gt;
{{gap}}Као и сви политичари, он је своје идеје излагао живом речју пред широком публиком, на јавним скуповима, у Сенату 1892, говорећи о науци и демократији, у Руану, 1896, на конгресу Лиге за наставу, у Сен-Мандеу, 1896, на скупу Консултативне коморе радничких удружења за производњу. Још 1896 године, изишла је његова књига ''Солидарност'', коју смо јесенас добили у српском преводу. Нарочито су његове идеје потпуно изложене и претресане у низу предавањȃ о солидарности која су 1901 држана у париској -{Ecole des Hautes Etudes sociales}-, где је сам Буржоа држао три предавања о друштвеним последицама доктрине солидарности, професори и социолози, Дарли, Бисон, Шарл Жид, Бело, Кроазе, Жорж Ренар, Леон, Бутру, Ро, Ла Фонтен, Малапер, говорили о самој основној идеји, о њеним односима са личним моралом, о њеном рационалном основу, о њеној примени у школи, у економији, о односима личне и солидарне својине, о социјализму и солидарности.&lt;ref&gt;-{Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil: ''L’Education de la Démocratie française''. Discours prononcés de 1890 à 1896. Paris. 1897.&lt;br &gt;
{{gap}}Léon Bourgeois: ''Solidarité''. Paris. 1896.&lt;br /&gt;
{{gap}}Bibliothèque générale des Sciences sociales Essai d’une philosophie de la Solidarité. Conférences et discussions, présidées par M. M. Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil des Ministres, Alfred Croiset, membre de l’Jnstitut, doyen de la Faculté des lettres de l’Université de Paris. (Ecole de Hautes Etudes sociales, 1901—1902.) Paris. 1902.}-&lt;/ref&gt;&lt;br /&gt;
{{gap}}Леон Буржоа предузео је да питање о односу између јединке и друштва, социјално питање око кога воде борбу економисти и социјалисти проучи са више тачке гледишта, без система, -{à priori}-, критички, помоћу научне методе и моралне идеје. И његови погледи и закључци у главноме су ови:&lt;br /&gt;
{{gap}}Реч солидарност, која је данас на свима устима, и која ће као да замени трећу реч републиканске девизе, братство, пустио је у обрт 1839, у својој књизи ''Човечанство'' Пјер Леру, један од старијих социјалиста француских, који је такође увео реч социјализам. Солидарност се данас више употребљује у смислу међузависности између појединих физичких, интелектуалних и моралних појава, она је ''појам дужности'' који сваки човек треба да има према својим ближњима, појам шири но што је појам правде, одређенији, обавезнији но што је појам милосрђа.&lt;br /&gt;
{{gap}}Солидарност је, пре свега, један неизбежан природан појам. Кант је рекао: „Оно што чини организам, то је узајамност међу деловима”. Цела биологија налази се у тим речима. Солидарност је одлика живота, и смрт није ништа друго но прекидање везе међу појединим елементима који чине јединку, и који разједињени, ''раздружени'' улазе у нове склопове и у нова бића. Свако живо биће је једно удружење коме грози двострука опасност: ако је један део поремећен, болује или умре, равнотежа се прекида и биће вене и умире; развије ли се сувише један део, штете се други делови и општи ток живота, равнотежа се такође прекида, и биће се разједињује и мре. „Индивидуалне, усамљене радљивости полако расту; кад се ставе у борбу, оне се сатиру; ставе ли се једна уз другу, оне се допуњују; само удружене радљивости брзо расту, трају и множе се”: „Удружење ствара”.&lt;br /&gt;
{{gap}}Та биолошка солидарност влада на свима пољима људске делатности. Човек живи, али његово здравље зависи од здравља других људи. Он ради, али се и други користе његовим радом, као што се и он користи радом других људи. Храна коју једе, језик којим говори, способности његове, оруђа и производи рада, нагони, сазнање о свету који га окружује, мисао која је продужење и одблесак мисли других људи, све је то човек добио од других, од оних који га окружују, од оних који су пре њега били, у толикој мери да је Огист Кант имао право када је казао да је човечанство више састављено од мртвих но од живих.&lt;br /&gt;
{{gap}}Што више човек живи, он све више дугује другима, дуг је сваки корак који учини у животу, „на путу који су људи по цену грдних мука, често с хиљада̂ живота начинили кроз баре и планине; дуг при сваком окрету точка на колима или на вагону или на броду; дуг при свакоме утрошку каквог пољопривредног, индустриског или научнога продукта; дуг према свим мртвима који су оставили то наследство, према свима онима чији је рад преобразио земљу, те од оног мучног и мрачног склоништа првога доба створио грдно плодну њиву и творницу; дуг према онима чија је мисао отргла елементима њихове снаге, па их, баш том снагом, свладала и потчинила; дуг према онима чија је свест отргла њихову расу из онога доба насиља и мржње, па је мало по мало водила слози и миру”.&lt;ref&gt;''Солидарност'', српски превод, 57.&lt;/ref&gt;&lt;br /&gt;
{{gap}}Гете је врло добро уочио тај закон свеопште солидарности када је учинио ово признање: „Највећи геније не ствара ништа добро ако живи само од својих извора. Сваки мој спис надахнули су ми милиони особа, хиљаде различитих предмета: научењак, незналица, мудрац и лудак, дете и старац сарађивали су на моме делу. Мој рад само комбинује разне елементе који су сви извучени из стварности: скуп свега тога носи име Гетеа”. Човечанство, по поређењу Алфреда Фујеа, није архипелаг од којега свако острво има свога Робинсона. Свака људска група, породица, племе, отаџбина, човечанство, вољно или невољно, јесте једна солидарна целина, која напредује по законима општега, заједничкога развитка. Што је закон гравитације за физички свет, то је закон солидарности за морална бића.&lt;br /&gt;
{{gap}},,Биолошка солидарност није довољна. Природа има свој циљ, човечанство има свој. Солидарност у природном свету постоји, али природа није праведна, она је бесправедна, њени закони нису саобразни правди која је циљ човеков. Друштво није само један обичан биолошки агрегат, прост организам. За њега постоје општи закони живота, али се јавља и један нов елеменат, нарочита снага: мисао, свест, воља. Човек нема да се буни противу природних закона, он има да их савија по својој вољи, да се служи њима за своје добро, као што је ставио у своју службу животиње, ватру, воду, ветар, пару, електрицитет.

Наша дужност није остати хладан посматрач борбе за опстанак; ваља се умешати и повратити равнотежу између јакога и слабога, јер ако је јак каткада бољи, заслужнији и достојнији, слаб је каткада интересантнији, кориснији и моралнији. Међу људима постоји узајамна одговорност, потреба да се заједнички боре противу зала природе. Они имају узајамних обавеза̂ и у садашњости и у будућности, и друштво је састављено из дужника који се не могу никада откупити и поверитеља који се не дају никада исплатити.

Друштвени капитал који су нам претци завештали, тај легат целе прошлости за целу будућност који нам је свима предат под погодбом да га умножена предамо онима који ће после нас доћи, није подједнако и праведно распоређен. Једни се и сувише служе тим друштвеним капиталом, други мало, или ни мало; један толико, да има и сувише, и да му сваки дан доноси све више, други, ма колико био вредан и штедљив, једва толико да може да живи заједно са својима. Друштвена равнотежа је поремећена, правда, која је циљ друштва, повређена је и треба наћи начина да се поврати и осигура.

Друштво ако није постало неким позитивним уговором, оно постоји и развија се на основу једнога прећутног уговора. Људи су ушли у друштво са прећутним уговором да заједнички раде на добру свију, и једини начин да се оствари друштвена равнотежа и правда то је поштовање и испуњење тога уговора, опште примљено друштво, узајамно и солидарно, са циљем да сваком члану обезбеди један део општега наследства и обезбеди од свију ризика. Је ли то друштвени уговор Жан-Жак Русоа? Да, али Жан-Жак ставља тај уговор у почетку људскога друштва, а солидаризам га ставља као циљ. Напредак човечанства се мери проширењем уговора у људским стварима. Уговор значи заменити силу и ауторитет, право јачега и анархију владом реда и правде, добровољнога ограничења, сагласношћу, миром. Закон признаје уговор између појединих лица; зашто га не промените на све људе, не ради ограничених и непосредних ствари, но ради свега што може доћи? Практично решење проблема ово је: проширити начело узајамности, уговор солидарности противу неправде, случаја, болести, немања рада, онеспособљења̂ за рад, смрти, да се осигура правда и живот човека и његових, на шта сваки има права. Идеална организација друштва је она која би учинила заједничким међу људима све користи и ризике природне солидарности.

Зато што човек живи у људском друштву, и што без њега не може ни да постоји, он је дужник људске заједнице, и то је основ његових дужности, једино ограничење његове слободе. Покоравати се тој дужности значи враћати оно што се примило. За све оно што му је друштво дало треба осигурати све људе од зала све врсте.

Испуњавање солидарности, враћање друштвенога дуга, ствар је јединка између њих самих. Држава, безлична и непозната, нема ту ништа да налаже и заповеда. Као и у приватном праву, држава има просто да санкционише раније постигнуте слободне споразуме, да учини да се ти уговори поштују и извршују. Закон има да буде тумачење воља̂ свију слободних и разумних јединка које се без икаквога натеривања удружују, у сопственом интересу.

Шта данас има да се ради на томе пољу, какав је практичан програм солидаризма? У главноме, он се своди на општи радикалан програм. Јединка има да врши извесне дужности где је лични интерес тесно везан са општим, и од којих зависи сам опстанак друштва, то је војна обавеза, сношење терета за суд, администрацију, полицију. Једнакост пред законима, грађанске слободе, слобода мисли и савести, ствари су које се саме по себи разумеју. Моралан и интелектуалан капитал човечанства има подједнако да буде подељен на све чланове друштва: бесплатна настава на свима ступњима, тако да једина разлика међу људима буде природна неспособност јединке. Ваља обезбедити довољно слободна времена свакој јединци, и после свршене школе, да допуни своје школско образовање, да развије цео свој морални и интелектуални живот, све своје природне способности, — другим речима: скраћивање раднога дана. Друштво има да обезбеди свакоме своме члану, зато што је човек, минимум средстава нужних за живот, јер се не може допустити да поред обиља и раскоши једних, људска створења умиру од глади.
Даље, увођење прогресивне порезе, и то не као средство нивелисања, но као правична подела терета, тако да више плаћа онај који се више користи друштвеним алатом и који вуче веће користи од друштва. У вези са тим, ослобођење од порезе оних који имају таман толико колико им је потребно за живот. Монополи су допуштени само онда када су у корист целине; забрана монополисања појединих грана људскога рада у корист једнога човека или неколицине, као што је случај са трустовима у Сједињеним Северо-Америчким Државама. Пензије за старе раднике и онеспособљене у раду. Олакшице радничкој организацији, помагање радничких кооператива, идење на руку удружењима капитала и рада.
Кооператива изгледа Леону Буржоу више но формула, она је учињен оглед, констатована стварност, жив пример који се намеће свима духовима. Он жели да кооперативе што више прошире круг свога рада, да обухвате што више људи и што више људских активности. „Ви дајете, узвикнуо је он радницима кооператорима&lt;ref&gt;L'Éducation de la Démocratie française, p. 268.&lt;/ref&gt;, ви дајете великој демократској странци не само празну, залудну, вербалну формулу сутрашњега друштва, но ви јој дајете његову живу слику, и у томе Друштву које сте ви створили, ми видимо са вама идеално Друштво које бисмо волели да видимо где се рађа.“

== Фусноте ==
&lt;references/&gt;

== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', 16. април 1904. Књига -{XI}-, бр. 8. Стр. 595—602.

{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}</text>
      <sha1>5qhqpvbgu1jybyd0isvoguu5wnzgg5a</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>144433</id>
      <parentid>144432</parentid>
      <timestamp>2026-06-19T13:57:32Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Проверено и завршено</comment>
      <origin>144433</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="22137" sha1="imcptn2m8ighxr23vc9d7aa98t5xvky" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]
| Начело солидарности (1904)
| 
| [[Начело солидарности/I|-{I}-]]
| II
| [[Начело солидарности/III|-{III}-]]
}}

{{gap}}После панамске афере у којој је извесан део француских радикала био озбиљно компромитован, после одсудне победе Републике над буланжистичким смутњама, пред успесима социјалистичке странке, која је са врло одређеним и одрешитим програмом на изборима 1893 пожњела неочекиване успехе, радикали нису могли више остати на неодређеним платонским изјавама љубави за Републику и више мање искреним борбама противу клерикализма. Друштвено питање се истакло у свој својој сложености и неодложности, и дошао је тренутак одређених програма и одлучних поступака политике дела и друштвених рефорама. Један од људи који су најјасније видели потребу за радикалну странку једнога филозофског система и социјалнога програма био је Леон Буржоа.&lt;br /&gt;
{{gap}}Као и сви политичари, он је своје идеје излагао живом речју пред широком публиком, на јавним скуповима, у Сенату 1892, говорећи о науци и демократији, у Руану, 1896, на конгресу Лиге за наставу, у Сен-Мандеу, 1896, на скупу Консултативне коморе радничких удружења за производњу. Још 1896 године, изишла је његова књига ''Солидарност'', коју смо јесенас добили у српском преводу. Нарочито су његове идеје потпуно изложене и претресане у низу предавањȃ о солидарности која су 1901 држана у париској -{Ecole des Hautes Etudes sociales}-, где је сам Буржоа држао три предавања о друштвеним последицама доктрине солидарности, професори и социолози, Дарли, Бисон, Шарл Жид, Бело, Кроазе, Жорж Ренар, Леон, Бутру, Ро, Ла Фонтен, Малапер, говорили о самој основној идеји, о њеним односима са личним моралом, о њеном рационалном основу, о њеној примени у школи, у економији, о односима личне и солидарне својине, о социјализму и солидарности.&lt;ref&gt;-{Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil: ''L’Education de la Démocratie française''. Discours prononcés de 1890 à 1896. Paris. 1897.&lt;br &gt;
{{gap}}Léon Bourgeois: ''Solidarité''. Paris. 1896.&lt;br /&gt;
{{gap}}Bibliothèque générale des Sciences sociales Essai d’une philosophie de la Solidarité. Conférences et discussions, présidées par M. M. Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil des Ministres, Alfred Croiset, membre de l’Jnstitut, doyen de la Faculté des lettres de l’Université de Paris. (Ecole de Hautes Etudes sociales, 1901—1902.) Paris. 1902.}-&lt;/ref&gt;&lt;br /&gt;
{{gap}}Леон Буржоа предузео је да питање о односу између јединке и друштва, социјално питање око кога воде борбу економисти и социјалисти проучи са више тачке гледишта, без система, -{à priori}-, критички, помоћу научне методе и моралне идеје. И његови погледи и закључци у главноме су ови:&lt;br /&gt;
{{gap}}Реч солидарност, која је данас на свима устима, и која ће као да замени трећу реч републиканске девизе, братство, пустио је у обрт 1839, у својој књизи ''Човечанство'' Пјер Леру, један од старијих социјалиста француских, који је такође увео реч социјализам. Солидарност се данас више употребљује у смислу међузависности између појединих физичких, интелектуалних и моралних појава, она је ''појам дужности'' који сваки човек треба да има према својим ближњима, појам шири но што је појам правде, одређенији, обавезнији но што је појам милосрђа.&lt;br /&gt;
{{gap}}Солидарност је, пре свега, један неизбежан природан појам. Кант је рекао: „Оно што чини организам, то је узајамност међу деловима”. Цела биологија налази се у тим речима. Солидарност је одлика живота, и смрт није ништа друго но прекидање везе међу појединим елементима који чине јединку, и који разједињени, ''раздружени'' улазе у нове склопове и у нова бића. Свако живо биће је једно удружење коме грози двострука опасност: ако је један део поремећен, болује или умре, равнотежа се прекида и биће вене и умире; развије ли се сувише један део, штете се други делови и општи ток живота, равнотежа се такође прекида, и биће се разједињује и мре. „Индивидуалне, усамљене радљивости полако расту; кад се ставе у борбу, оне се сатиру; ставе ли се једна уз другу, оне се допуњују; само удружене радљивости брзо расту, трају и множе се”: „Удружење ствара”.&lt;br /&gt;
{{gap}}Та биолошка солидарност влада на свима пољима људске делатности. Човек живи, али његово здравље зависи од здравља других људи. Он ради, али се и други користе његовим радом, као што се и он користи радом других људи. Храна коју једе, језик којим говори, способности његове, оруђа и производи рада, нагони, сазнање о свету који га окружује, мисао која је продужење и одблесак мисли других људи, све је то човек добио од других, од оних који га окружују, од оних који су пре њега били, у толикој мери да је Огист Кант имао право када је казао да је човечанство више састављено од мртвих но од живих.&lt;br /&gt;
{{gap}}Што више човек живи, он све више дугује другима, дуг је сваки корак који учини у животу, „на путу који су људи по цену грдних мука, често с хиљада̂ живота начинили кроз баре и планине; дуг при сваком окрету точка на колима или на вагону или на броду; дуг при свакоме утрошку каквог пољопривредног, индустриског или научнога продукта; дуг према свим мртвима који су оставили то наследство, према свима онима чији је рад преобразио земљу, те од оног мучног и мрачног склоништа првога доба створио грдно плодну њиву и творницу; дуг према онима чија је мисао отргла елементима њихове снаге, па их, баш том снагом, свладала и потчинила; дуг према онима чија је свест отргла њихову расу из онога доба насиља и мржње, па је мало по мало водила слози и миру”.&lt;ref&gt;''Солидарност'', српски превод, 57.&lt;/ref&gt;&lt;br /&gt;
{{gap}}Гете је врло добро уочио тај закон свеопште солидарности када је учинио ово признање: „Највећи геније не ствара ништа добро ако живи само од својих извора. Сваки мој спис надахнули су ми милиони особа, хиљаде различитих предмета: научењак, незналица, мудрац и лудак, дете и старац сарађивали су на моме делу. Мој рад само комбинује разне елементе који су сви извучени из стварности: скуп свега тога носи име Гетеа”. Човечанство, по поређењу Алфреда Фујеа, није архипелаг од којега свако острво има свога Робинсона. Свака људска група, породица, племе, отаџбина, човечанство, вољно или невољно, јесте једна солидарна целина, која напредује по законима општега, заједничкога развитка. Што је закон гравитације за физички свет, то је закон солидарности за морална бића.&lt;br /&gt;
{{gap}}Биолошка солидарност није довољна. Природа има свој циљ, човечанство има свој. Солидарност у природном свету постоји, али природа није праведна, она је бесправедна, њени закони нису саобразни правди која је циљ човеков. Друштво није само један обичан биолошки агрегат, прост организам. За њега постоје општи закони живота, али се јавља и један нов елеменат, нарочита снага: мисао, свест, воља. Човек нема да се буни противу природних закона, он има да их савија по својој вољи, да се служи њима за своје добро, као што је ставио у своју службу животиње, ватру, воду, ветар, пару, електрицитет.&lt;br /&gt;
{{gap}}Наша дужност није остати хладан посматрач борбе за опстанак; ваља се умешати и повратити равнотежу између јакога и слабога, јер ако је јак каткада бољи, заслужнији и достојнији, слаб је каткада интересантнији, кориснији и моралнији. Међу људима постоји узајамна одговорност, потреба да се заједнички боре противу зала природе. Они имају узајамних обавеза̂ и у садашњости и у будућности, и друштво је састављено из дужника који се не могу никада откупити и поверитеља који се не дају никада исплатити.&lt;br /&gt;
{{gap}}Друштвени капитал који су нам претци завештали, тај легат целе прошлости за целу будућност који нам је свима предат под погодбом да га умножена предамо онима који ће после нас доћи, није подједнако и праведно распоређен. Једни се и сувише служе тим друштвеним капиталом, други мало, или ни мало; један толико, да има и сувише, и да му сваки дан доноси све више, други, ма колико био вредан и штедљив, једва толико да може да живи заједно са својима. Друштвена равнотежа је поремећена, правда, која је циљ друштва, повређена је и треба наћи начина да се поврати и осигура.&lt;br /&gt;
{{gap}}Друштво ако није постало неким позитивним уговором, оно постоји и развија се на основу једнога прећутног уговора. Људи су ушли у друштво са прећутним уговором да заједнички раде на добру свију, и једини начин да се оствари друштвена равнотежа и правда то је поштовање и испуњење тога уговора, опште примљено друштво, узајамно и солидарно, са циљем да сваком члану обезбеди један део општега наследства и обезбеди од свију ризика. Је ли то друштвени уговор Жан-Жак Русоа? Да, али Жан-Жак ставља тај уговор у почетку људскога друштва, а солидаризам га ставља као циљ. Напредак човечанства се мери проширењем уговора у људским стварима. Уговор значи заменити силу и ауторитет, право јачега и анархију владом реда и правде, добровољнога ограничења, сагласношћу, миром. Закон признаје уговор између појединих лица; зашто га не промените на све људе, не ради ограничених и непосредних ствари, но ради свега што може доћи? Практично решење проблема ово је: проширити начело узајамности, уговор солидарности противу неправде, случаја, болести, немања рада, онеспособљења̂ за рад, смрти, да се осигура правда и живот човека и његових, на шта сваки има права. Идеална организација друштва је она која би учинила заједничким међу људима све користи и ризике природне солидарности.&lt;br /&gt;
{{gap}}Зато што човек живи у људском друштву, и што без њега не може ни да постоји, он је дужник људске заједнице, и то је основ његових дужности, једино ограничење његове слободе. Покоравати се тој дужности значи враћати оно што се примило. За све оно што му је друштво дало треба осигурати све људе од зала све врсте.&lt;br /&gt;
{{gap}}Испуњавање солидарности, враћање друштвенога дуга, ствар је јединaка између њих самих. Држава, безлична и непозната, нема ту ништа да налаже и заповеда. Као и у приватном праву, држава има просто да санкционише раније постигнуте слободне споразуме, да учини да се ти уговори поштују и извршују. Закон има да буде тумачење воља̂ свију слободних и разумних јединaка које се без икаквога натеривања удружују, у сопственом интересу.&lt;br /&gt;
{{gap}}Шта данас има да се ради на томе пољу, какав је практичан програм солидаризма? У главноме, он се своди на општи радикалан програм. Јединка има да врши извесне дужности где је лични интерес тесно везан са општим, и од којих зависи сам опстанак друштва, то је војна обавеза, сношење терета за суд, администрацију, полицију. Једнакост пред законима, грађанске слободе, слобода мисли и савести, ствари су које се саме по себи разумеју. Моралан и интелектуалан капитал човечанства има подједнако да буде подељен на све чланове друштва: бесплатна настава на свима ступњима, тако да једина разлика међу људима буде природна неспособност јединке. Ваља обезбедити довољно слободна времена свакој јединци, и после свршене школе, да допуни своје школско образовање, да развије цео свој морални и интелектуални живот, све своје природне способности, — другим речима: скраћивање раднога дана. Друштво има да обезбеди свакоме своме члану, зато што је човек, минимум средстава нужних за живот, јер се не може допустити да поред обиља и раскоши једних, људска створења умиру од глади.&lt;br /&gt;
{{gap}}Даље, увођење прогресивне порезе, и то не као средство нивелисања, но као правична подела терета, тако да више плаћа онај који се више користи друштвеним алатом и који вуче веће користи од друштва. У вези са тим, ослобођење од порезе оних који имају таман толико колико им је потребно за живот. Монополи су допуштени само онда када су у корист целине; забрана монополисања појединих грана људскога рада у корист једнога човека или неколицине, као што је случај са трустовима у Сједињеним Северо-Америчким Државама. Пензије за старе раднике и онеспособљене у раду. Олакшице радничкој организацији, помагање радничких кооператива, идење на руку удружењима капитала и рада.&lt;br /&gt;
{{gap}}Кооператива изгледа Леону Буржоу више но формула, она је учињен оглед, констатована стварност, жив пример који се намеће свима духовима. Он жели да кооперативе што више прошире круг свога рада, да обухвате што више људи и што више људских активности. „Ви дајете, узвикнуо је он радницима кооператорима&lt;ref&gt;L’Éducation de la Démocratie française, p. 268.&lt;/ref&gt;, ви дајете великој демократској странци не само празну, залудну, вербалну формулу сутрашњега друштва, но ви јој дајете његову живу слику, и у томе Друштву које сте ви створили, ми видимо са вама идеално Друштво које бисмо волели да видимо где се рађа.”

== Фусноте ==
&lt;references/&gt;

== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', 16. април 1904. Књига -{XI}-, бр. 8. Стр. 595—602.

{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}</text>
      <sha1>imcptn2m8ighxr23vc9d7aa98t5xvky</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Начело солидарности/III</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61226</id>
    <revision>
      <id>144434</id>
      <parentid>144384</parentid>
      <timestamp>2026-06-19T14:06:21Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <origin>144434</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="19906" sha1="62ptm68sbdkumzrsjvedq6fv2moz06h" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава
| [[Аутор:Јован Скерлић|Јован Скерлић]]
| Начело солидарности (1904)
| 
| [[Начело солидарности/II|-{II}-]]
| III
| 
}}

{{gap}}Солидаризам има две врло тачне стране, које чине сву његову снагу и којима је он једна сувремена теорија: то је његов чисто световни, рационалан идеал и његова супротност чисто биолошком схватању борбе за опстанак и ортодоксној економији -{laisser faire, laisser passer}-.&lt;br /&gt;
{{gap}}Идеал хришћанства је у исти мах мистичан и индивидуалан. Хришћанска црква проповеда мржњу на ствари овога света, објављује да човек на земљи има да се стара о спасу своје душе, да људи треба да пригну главу, трпе неправду и беду, са надом на онај други, бољи свет, на царство небеско, где ће први бити последњи а последњи први, и где ће богаташ завидети Убогом Лазару који је купио мрве са његова пуна стола. Сви покрети за побољшање стања народних маса, борбе за уношење више правде у људске односе, налазиле су увек у цркви противника, јуче као и данас.&lt;br /&gt;
{{gap}}И ако је хришћанство почело проповедати братство међу свима људима, љубав према ближњима, милосрђе и пожртвовање, његов идеал је чисто индивидуалан, себичан. Хришћанин треба да врши све своје врлине ради ''личнога'' спаса своје душе, ради свога ''личнога'' савршенства, чиме ће стећи себи опроштај свију вољних и невољних грехова, право на милост божју на другом свету. Хришћанско милосрђе само је добро уложен новац који ће се са великим интересом наплатити у царству небеском, на десној страни Бога Оца. Љубав према људима само је највиши ступањ љубави према Богу, све врлине еванђелске, благост, заборваљање на себе, правичност, нису у име општега друштвенога интереса, ради више правде и олакшања живота свима људима, извор њихов је себична жеља да се спасе душа, сједини са Богом и осигура добар живот после смрти, вечан живот у бескрајном блаженству. Солидаристичка теорија, као и социјалистичка је, на супрот, чисто рационална, стара се о животу и добру људи на овом свету, гледа да олакша живот људима док су живи, идеал јој је чисто човечански, њена љубав према људима истиче из свести да је добро јединке у добру целине, и да треба чинити добро зато што је дужност и потреба чинити добро. Као и на свима пољима, световни, човечански, рационални идеал куд и камо стоји више и моралнији је од верскога идеала прошлости.&lt;br /&gt;
{{gap}},,Теорија о солидарности, даље, има и ту заслугу што се, до душе мало доцкан, после борби и победа које су извојевале социјалистичке школе, изјашњује противу ортодоксне економије. Манчестарска школа, израз апетита победничке велике буржоазије, тврди да су економски закони исто тако стални као и природни, и да законодавац, држава не може и не сме да их замењује својим законима. Држава има да пусти природном току економске односе, да остави одрешене руке производним силама у друштву; она има само да брани живот и својину, да буде једино порезник и жандарм. Под маском економскога либерализма ту се крије свирепа, необуздана жеља капитала да без контроле, без ограничења извуче сву корист из Рада, да му се оставе на робовање и најнечовечнију експлоатацију милиони и милиони људских бића. Златна времена тога жалосног и човекоубилачкога „либерализма“ давно су прошла, и најназадније државе — *сем Србије!* — умешале су се у односе између Капитала и Рада, да обезбеде здравље, живот и комад хлеба слабим људима. Начело солидарности устаје против теорије борбе за опстанак и проповеда борбу за удружење, дужност људске целине да заштити слабе и бесправне од јаких и моћних, дужност државе да свакоме члану осигура најосновније услове људскога живота. Природно је да су последњи Мохиканци буржоаске економије скочили на теорију друштвене дужности, и један од најратоборнијих међу њима, Вилфредо Парето, професор университета у Лозани, назвао је теорију солидарности „неодређено и магловито етичко схватање“, „ново име дато једној врсти најнездравијега егоизма“, док су други престрављени узвикнули да солидарност неизбежно и правце води социјализму.

Леон Буржоа и његови пријатељи то одричу. Они веле да са социјалистима у толико имају заједничкога што држе да је човек у исти мах и индивидуално и социјално биће, да су сви људи еквивалентни, једнаки као моралне особе, да сви имају иста права и исте дужности, да је циљ Државе правда и обезбеђење човечанског живота свима људима, и да поремећена друштвена равнотежа има да се поврати.

Буржоа вели да он и јесте и није социјалист: он је „либералан социјалист, најлибералнији од свију социјалиста“, његов социјализам је „личан и свестан“, и он устаје противу колективизма, то јест противу аутентичног, јединог социјализма, социјализма једном речју. Лична својина изгледа му продужење и гарантија слободе, на коју он огромно полаже. Са социјалистима се слаже када тражи правду, са економистима пак када тражи слободу. Друштвени дуг једном плаћен, јединка је слободна и има право на личну својину. Солидарност је откупљивање те слободе, солидарност је оправдање личне својине.

На страну важне замерке које се дају учинити овој теорији, на пример да је одбачено свако претресање о постанку и природи правде, која је узета као једна чињеница, главно што се има замерити то је то заустављање на по пута, извесна недоследност, страх да се иде до краја, до последњих консенквенција развијене идеје.

Пре свега тај *дуг* не дугују подједнако сви људи. Онај који је рођен болестан, или у сиротињи, лишен свију дарова природе и људске целине, је ли исто толико дужан колико и здрав, богат човек, онај који је обасут свима даровима маћехе природе, и још веће маћехе друштва? И када се подвезује уговор! Имају да уговарају слаб и јак, богат и сиромах, сит и гладан, онај који има капитала и који од њега може живети до саме смрти, и онај који има само своје две руке и чија дневна зарада значи леб и живот за њега и његове? Каква је ту једнакост код уговорних страна, колико су једнаки ти услови уговора, како је неједнака та борба између рогатог и шутог, и како мора бити неправичан и експлоататорски уговор између та два неједнака човека!

Увођење правде међу људе мора да буде дело самих људи; држава нема никаква права да се ту меша; она треба само да озакони оно што је раније слободно уговорено! Али по коме праву онда Држава може да спречи монополисање својине у корист једнога човека или неколицине, трустове и картеле који су природне и логичне последица развитка личне својине? Зар ту није повређена слобода индустриских и финансијских барона, слобода која значи ропство и беду свију других људи? Када се једном устане противу трустова и картела, зашто онда оставити ствари да иду како иду у другим гранама и у нешто мањој мери, железнице, руднике, рафинерије, сву велику капиталистичку својину? &lt;br&gt; Леон Буржоа се разликује од осталих радикала, који су наследници јакобинске, централистичке, етатистичке традиције, и он неће да чује за Државу, непозвану, нестручну и угњетачку. Али Држава, како лепо вели Антон Менгер, професор бечкога университета, у својој књизи *Социјалистичка Држава*, не мора вечито бити Држава која влада и заповеда; место ње наступа демократска Држава народних маса, *народна Држава рада*, не оруђе једнога сталежа но велико и моћно удружење за опште добро и општи напредак. У Демократији, са општим правом гласа, са најширим народним правима, референдумом и правом иницијативе, народ, као Луј XIV, може рећи: „Држава то сам ја!“

Солидарност изјашњује се за начело удруженога рада, за кооперативни систем проширен на што већи број људи и ствари, и у њему гледају дефинитивно решење друштвенога питања. Социјализам има за идеал, по речима Карла Кауцког, „кооперативну производњу у служби кооперативе потрошње“, Кооперативну Републику, где би се сви људи, демократски организовани, учинили задругари једнога великог кооперативног организма. У доктрини солидаристâ, не види се јасно до које се тачке мисли ићи, како се мисли решити сукоб неизбежан између личне и кооперативне својине. Најзад, остати скрштених руку и предати самој сили ствари напредак кооперативнога рада, значи не само одложити но и учинити сумњивом крајњу победу његову. Белгија је земља где је кооперативни рад највише развијен, и тамо, после дваестогодишњих напора, кооперативе за производњу имају капитал од 3 милиона према 30 милијарда капитала целе земље.

Цело начело солидарности пати од те недоследности и неодлучности. Оно жигоше сва зла која је створио егоизам, конкуренција, нечовечна борба за опстанак, а ипак хоће да очува извор свих тих зла, приватну својину. Солидарност узима личну својину као неку апстракцију, као неку свету и неприкосновену ствар, не признаје да се својина мењала и садржином, и обликом, и смислом; и да она не може бити једина непромењива ствар у свету где све живи вечитом променом. Солидаристи хоће да очувају то последње божанство на земљи која је покривена обореним идолима. Држава по њима, треба само да превија и ублажује задате ране, никако да их радикално лечи. Солидаристичка правда је негативна, она само надокнађује и поправља; социјалистичка правда је позитивна, она лечи и организује. „Социјалистички систем, вели Г. Ро, стоји према систему Г. Леона Буржоа, као хигијена, превентивна медицина према обичној терапетици која лечи већ појављене болести“.
Као и сва радикална странка, доктрине солидарности носе карактер прелазности и посредовања. Као мали сопственици који чине њен кадар, радикална странка није задовољна стањем ствари и тражи реформе, али у оквиру својих сталешких интереса и предрасуда. За прелазне епохе као што је наша, када једно друштво умире а друго се у боловима и трзавицама рађа, радикална доктрина солидарности има свога значаја и може да игра врло корисну улогу, али она никада није и не може бити оно што мисли Леон Буржоа: научно и морално решење друштвенога питања, последња реч друштвених борби, дефинитиван израз новога друштва коме идемо на сусрет.

Но како било да било, учињена је добра ствар што је та идеја пуштена код нас у саобраћај, и ништа није за одбацивање данас када преживљујемо гладне године интелектуалне. Нарочито је добро што долази од млађих људи који изгледа да су сити речи и којима више понос не допушта водити политику без начела. Добро је било да млађи подсете своје заморене, залутале и немарне старије да радикализам садржи у себи начело солидарности, и да је он теоријски поборник друштвених реформа. Потребно је да се васкрсну те просте истине у доба глупих и лажљивих илузија о „пет дана орања“, нечовечних фраза о „Србији, рају сиромашнога човека“, Србији тако страховито заосталој и осиромашелој, где једна петина њених *слободних* грађана нема ни грло стоке, ни стопу земље, и где половина становништва мора да надничи да би се лебом исхранила.

Социјални програми су смисао опстанка политичких странака, и друштвено питање, и код нас као и свуда, јавља се у свој својој озбиљности и сложености, готово да прогута не само странке но и нараштаје који нису у стању да му даду решење.
Јован Скерлић.

== Извор ==
''Српски књижевни гласник'', 16. април 1904. Књига -{XI}-, бр. 8. Стр. 602—607.

{{ЈВ-аутор|Јован Скерлић|1914}}</text>
      <sha1>62ptm68sbdkumzrsjvedq6fv2moz06h</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Решавање молби за земљу</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61242</id>
    <revision>
      <id>144435</id>
      <timestamp>2026-06-19T14:55:26Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>израда странице</comment>
      <origin>144435</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="2670" sha1="k6ymf4t0kuk1r82sl3ocj0j41iksnzv" xml:space="preserve">{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов=Решавање молби за земљу
| одељак=
| аутор=Петар Кочић
| белешке=I заседање
}}
&lt;center&gt;'''XXVI седница (9. новембра 1910)'''&lt;/center&gt;
Мени пада у очи што петициони одбор препоручује влади молбе и мало не увијек додаје, ако није пријепорно. Земљиште се може увијек учинити пријепорно, ако се хоће и тиме сељацима отети... Стога бих ја молио нека се напросто препоручи влади, без обзира на то је ли пријепорно или није.

&lt;center&gt;'''XXVII седница (10. новембра 1910)'''&lt;/center&gt;
Ја сам такођер хтио да подупрем приједлог госп. Ђурића, јер је заиста велико зло са тим мерама. Иако сам ја противник да се влади све препусти, ја сам овај пут највећи заговарач да се власти препусти да она узме дијељење мера у своје руке, јер се често пута даје оному земљиште који га сувише има, па га ни сам не обрађује, него га продаје или даје под кирију, а сиротиња која ништа нема не може да добије.

Зато апелујем на ову кућу, да ове молбе које су предане што прије у претрес узме, јер сељани тешко чекају, да, не могу да чекају. Велико је узбуђење у земљи што немају земље они који стотину година вапију за земљом, а странци је добивају. Молим да се ова ствар брзо ријеши. Зато се ми, народни посланици, морамо заложити сви да наш тежак добије комадић земље, ако већ не можемо рјешавати питања велике политике!

{{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}}

==Извор==
*Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

[[Категорија:Петар Кочић]]</text>
      <sha1>k6ymf4t0kuk1r82sl3ocj0j41iksnzv</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>О таксама на молбе из народа упућене Сабору</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61243</id>
    <revision>
      <id>144436</id>
      <timestamp>2026-06-19T15:13:43Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>израда странице</comment>
      <origin>144436</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="5225" sha1="fmbqigkl91h0k6uyjhveuvjn7ezcmgs" xml:space="preserve">{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов=О таксама на молбе из народа упућене Сабору
| одељак=
| аутор=Петар Кочић
| белешке=
}}
&lt;center&gt;'''I заседање, LXX седница (8. марта 1911)'''&lt;/center&gt;
Баш кад је ријеч о оним невољницима који немају ни најмање земљишта, ја ћу да покренем једну ствар.

Сви су народни посланици предавали молбе из народа слободне од биљеговине, сматрајући да те молбе не подлежу плаћању биљега. То њихово схватање није ни од једне стране порицано. Зато су они примали молбе од својих бирача без биљега. Сад долази државна власт и тражи од тежака, нарочито од оних који моле за меру и крчевину, да накнадно биљегују све молбе. Ја мислим да би требало да Сабор овдје закључи да су све молбе наших тежака слободне од биљега и да власт не тражи накнадно од њих да их биљегују, јер то су заиста веома сиромашни људи, који би се сматрали срећнима кад би имали круну; а Сабор, као највиша народна институција, требало би да допусти свима људима и широким народним слојевима да се могу Сабору жалити и да могу Сабор за нешто молити без биљега.

Стога молим да Сабор донесе нарочити закључак да су све молбе упућене на Сабор слободне од свију биљега.

Мој приједлог гласи овако (''чита''):

„Приједлог Петра Кочића и другова.

Слободни смо предложити да Сабор закључи:

Позива се Земаљска влада да све молбе и жалбе упућене на Сабор Босне и Херцеговине ослободи од биљега, као и оне које су већ досад на Сабор стигле.

Петар Кочић и другови.”

&lt;center&gt;'''II заседање, XVI седница (25. јануара 1912)'''&lt;/center&gt;
Поштовано предсједништво!

Сабор Босне и Херцеговине у својој LХХ сједници од 23. фебруара 1911. (по ст. к.) донио је једногласно овај закључак: „Позива се Земаљска влада да све молбе и жалбе које су упућене Сабору Босне и Херцеговине ослободи биљега, као и оне које су већ на Сабор стигле”. Овај је закључак једногласно примљен у Сабору. У једном овдашњем листу стоји да је влада то питање овако ријешила: да молбе које су стигле на Сабор морају бити убудуће биљеговане. Влада је ово питање, не водећи ни најмање рачуна о закључку овога Сабора, ријешила на своју руку, иако ми знамо да су готово у свима парламентима петиције које стигну на Сабор ослобођене биљега. На примјер петиције које стижу бечком Рајхсрату ослобођене су биљега. О томе се можете увјерити у саборској канцеларији. То је тако и у другим земљама. Има земаља, додуше, гдје није тако, али за нашу земљу пријеко је потребно да се допусти да се може на Сабор, као највишу инстанцију, без марака бесплатно молити и жалити.

Стога сам слободан ставити питање на господина предсједника је ли му познато да је влада багателисала закључке овога Сабора, и ако му је то познато, шта мисли предузети да се закључци Сабора убудуће респектују од егзекутивне власти.

{{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}}

==Извор==
*Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

[[Категорија:Петар Кочић]]</text>
      <sha1>fmbqigkl91h0k6uyjhveuvjn7ezcmgs</sha1>
    </revision>
    <revision>
      <id>144438</id>
      <parentid>144436</parentid>
      <timestamp>2026-06-19T15:54:43Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <minor />
      <origin>144438</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="5292" sha1="23pp6cfpo4105i5hg5sncopz3oa8ntx" xml:space="preserve">{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов=О таксама на молбе из народа упућене Сабору
| одељак=
| аутор=Петар Кочић
| белешке=
}}
&lt;center&gt;'''I заседање, LXX седница (8. марта 1911)'''&lt;/center&gt;
Баш кад је ријеч о оним невољницима који немају ни најмање земљишта, ја ћу да покренем једну ствар.

Сви су народни посланици предавали молбе из народа слободне од биљеговине, сматрајући да те молбе не подлежу плаћању биљега. То њихово схватање није ни од једне стране порицано. Зато су они примали молбе од својих бирача без биљега. Сад долази државна власт и тражи од тежака, нарочито од оних који моле за меру и крчевину, да накнадно биљегују све молбе. Ја мислим да би требало да Сабор овдје закључи да су све молбе наших тежака слободне од биљега и да власт не тражи накнадно од њих да их биљегују, јер то су заиста веома сиромашни људи, који би се сматрали срећнима кад би имали круну; а Сабор, као највиша народна институција, требало би да допусти свима људима и широким народним слојевима да се могу Сабору жалити и да могу Сабор за нешто молити без биљега.

Стога молим да Сабор донесе нарочити закључак да су све молбе упућене на Сабор слободне од свију биљега.

Мој приједлог гласи овако (''чита''):

&lt;blockquote&gt;&lt;center&gt;Приједлог Петра Кочића и другова&lt;/center&gt;

Слободни смо предложити да Сабор закључи:

Позива се Земаљска влада да све молбе и жалбе упућене на Сабор Босне и Херцеговине ослободи од биљега, као и оне које су већ досад на Сабор стигле.

&lt;p style=&quot;text-align:right;&quot;&gt;Петар Кочић и другови&lt;/p&gt;&lt;/blockquote&gt;

&lt;center&gt;'''II заседање, XVI седница (25. јануара 1912)'''&lt;/center&gt;
Поштовано предсједништво!

Сабор Босне и Херцеговине у својој LХХ сједници од 23. фебруара 1911. (по ст. к.) донио је једногласно овај закључак: „Позива се Земаљска влада да све молбе и жалбе које су упућене Сабору Босне и Херцеговине ослободи биљега, као и оне које су већ на Сабор стигле”. Овај је закључак једногласно примљен у Сабору. У једном овдашњем листу стоји да је влада то питање овако ријешила: да молбе које су стигле на Сабор морају бити убудуће биљеговане. Влада је ово питање, не водећи ни најмање рачуна о закључку овога Сабора, ријешила на своју руку, иако ми знамо да су готово у свима парламентима петиције које стигну на Сабор ослобођене биљега. На примјер петиције које стижу бечком Рајхсрату ослобођене су биљега. О томе се можете увјерити у саборској канцеларији. То је тако и у другим земљама. Има земаља, додуше, гдје није тако, али за нашу земљу пријеко је потребно да се допусти да се може на Сабор, као највишу инстанцију, без марака бесплатно молити и жалити.

Стога сам слободан ставити питање на господина предсједника је ли му познато да је влада багателисала закључке овога Сабора, и ако му је то познато, шта мисли предузети да се закључци Сабора убудуће респектују од егзекутивне власти.

{{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}}

==Извор==
*Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

[[Категорија:Петар Кочић]]</text>
      <sha1>23pp6cfpo4105i5hg5sncopz3oa8ntx</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Језик у законским текстовима</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61244</id>
    <revision>
      <id>144437</id>
      <timestamp>2026-06-19T15:52:33Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Galicijac</username>
        <id>19151</id>
      </contributor>
      <comment>израда странице</comment>
      <origin>144437</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="18153" sha1="4tj92b294be925dezhgy9ki2d6kbbh0" xml:space="preserve">{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов=Језик у законским текстовима
| одељак=
| аутор=Петар Кочић
| белешке=I заседање
}}
&lt;center&gt;'''XXIX седница (14. новембра 1910)'''&lt;/center&gt;
Високи Саборе!

Поводом претресања ове законске основе учинићу неколико напомена о званичном језику и о језику уопће и његову развитку од окупације, па овамо. Као што је окупација донијела много зла и учинила нам много неправди у свима правцима народног живота, исто је тако утицала штетно и на развитак нашег богодавног звучног и љупког језика.

Тај је утицај тако штетан и тако очевидан да ми морамо страховати да нам се наш красни језик, најљепши међу словенским језицима, сасвим не исквари, не изблиједи, не изгуби сву ону своју кристалну јасноћу и љупку звучност којој готово нема равне.

То нас, као старе и добре Бошњане, мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се је развијао под утицајем византијске културе и грчке синтаксе. То тврде стари споменици, то тврди, између осталог, и овај стари надгробни натпис: „А сије биљег почтена и гласита војводе Радивоја Опрашића. Докле бих, поштено и гласито пребих и легох у туђој земљи, а биљег ми стоји на баштини”.

Та се његова љепота сачувала кроз дуге вијекове, и у новије вријеме, кад се стварала наша нова књижевност, српска и хрватска, кад се стварао наш књижевни језик, наш је дијалекат босанско-херцеговачки узет за заједнички књижевни језик два братска народа, за књижевни језик српског и хрватског племена. Оснивач наше нове књижевности заслужни Вук Стефановић Караџић написао је ово: „Српски се говори најчистије и најправилније у Херцеговини и Босни”, а данас, послије 32 године аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, са болом и огорчењем ја парафразујем ову прецизну Вукову реченицу: „Српски се пише најнечистије и најнеправилније у Босни и Херцеговини”. Па ко је томе крив? Ко би други могао бити крив него наша влада, него њезини чиновници, мали и велики, виши и нижи, њене званичне новине, закони и наредбе, њене школе и њене школске књиге, њени разнолики уреди и судови. (''У дворани одобравање'') Све је то криво и све се то завјерило против чистоће и љепоте нашег језика, и у томе се могло оспоравати аустроугарској управи у Босни и Херцеговини, у овој ствари, у кварењу и накаживању народног језика, доиста јој се не би могло приговорити, већ ако би човјек хтио душу гријешити.

Она је у томе посве успјела, и надам се, високи Саборе, да ће то и европско јавно мишљење и без сјајних банкета безувјетно признати. Ми смо добили у новинама, законима и наредбама и по судовима некакав језик који стоји у врло лабавој, често пута никаквој вези са живим народним говором.

То је једна одурна наказа, тешка и усиљена, често пута потпуно неразумљива, без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег дивног језика. То је језик као наш, а није наш, наше су ријечи, али језик није наш. Из тога језика не провијава дух нашега језика, то није језик који смо слушали и научили са мајчиних усана, који је краснији од пјесме, језик Вуков и Даничићев и наших нових писаца. Ову одурну наказу народног језика створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из Хрватске. Први су га, странци, научили само лексикално, а други, Срби и Хрвати, дошли су са прилично накарадним језиком, који се опет развио у Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика или граничарске команде. Једни и други братски и заједнички почели су кварити наш језик, како вели наш млађи писац др Ћоровић, ишли су из уреда у уред, увађали новотарије, а сарајевски званични лист ширио их је и популарисао. Странци често пута нијесу разумјели ни правог значења појединих ријечи, као на примјер суци, којима би као чуварима јавног добра и морала до у најситније појединости морао бити познат живи народни говор. Због тога непознавања, високи Саборе, дошло је на судовима често до комичних и трагичних сцена. Да вам само једну испричам. У неком окружном суду пита предсједник оптуженика, који је убио човјека, зашто је убио. Оптуженик слијеже раменима и ћути. Предсједник га поново пита зашто је убио, а оптуженик одговара: „Сам ме је шејтан на то нагнао”. На то скочи државни тужилац, и вели: „У смислу, рецимо, § 301 протежем оптужницу и на шејтана и предлажем да се казнено прогони”. (''смијех'') Присједници погледаше се, а један стари Муслиман рече: „Царевина вам је наредна и управна, али да и за шејтана имате параграфа, то ми не може ићи у главу”.

И ја сам такође имао да одговарам за једну ријеч, и то за ријеч „суданија”. Могу, ако хоћете, своју осуду донијети, па да видите. Државни одвјетник тужио ме је да сам другим падежом те ријечи, који гласи „суданије”, мислио да исмијем суд и да кажем, да „суда није”. (''смијех'') Нашем се језику не може приговорити да није развијен, да се њиме не може изразити све што је потребно, да се не могу логички и прецизно закони и наредбе или правни стручни списи изразити. Ово мишљење није на мјесту! То најбоље показује ново законодавство краљевине Србије и многи стручни списи и правне публикације појединих стручних писаца. Треба само погледати дјела Слободана Јовановића, професора биоградског универзитета, па ћете видјети какве се тешке ствари могу казати нашим српским или хрватским језиком, и то посве јасно и логички. Само једно треба на уму имати, и то је да је битна особина нашег језика да није именички језик, као њемачки, него да је језик глаголски.

Високи Саборе, сви народи цијене љепоту и чистоћу језика. И ми треба да цијенимо и чувамо ово драгоцјено народно благо у свој његовој љепоти и чистоћи. Против нашег језика већ се 32 године стално и непрекидно војује с једне стране, и сада је дошао час да тој страни одлучно подвикнемо: Узето нам је све, на свима линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика! То је наша нада и утјеха, јер велики руски писац Тургењев вели: „У данима када ме сумња, када ме црне и немиле мисли море о судбини отаџбине моје, ти си једини који ми не даш да клонем, о велики, силни, сјајни и слободни руски језиче! Кад тебе још не би било, морао бих очајавати гледајући шта се све дешава у отаџбини мојој”.

Зато, високи Саборе, предлажем са својим друговима да се изабере један одбор од три лица, који ће у свакој владиној законској основке поправити језик па тек онда да је расправљамо.

&lt;blockquote&gt;&lt;center&gt;Предлог народног посланика Петра Кочића и другова о језику у законским основама&lt;/center&gt;

Пошто смо се увјерили да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан, предлажемо да се изабере одбор од тројице посланика који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправити.

&lt;p style=&quot;text-align:right;&quot;&gt;Петар Кочић и другови&lt;/p&gt;&lt;/blockquote&gt;

&lt;center&gt;'''XXXIII седница (19. новембра 1910)'''&lt;/center&gt;
Високи Саборе!

Као члан одбора за стил и језик у законским основама, прегледао сам законску основу у одабирању атова. Иако је и у привредному одбору и у пленуму саборскоме посвећено довољно пажње стилу и језику у овој законској основи, ипак се у њој налази нешто што није исправљено и што се није дало исправити, а то је онај основни тон и стилизација језика која је потпуно страна нашем језику. По свему се чини да је закон или превођен или су га према разноликим оригиналима саставили људи који не познају довољно дух нашега језика. Тесали смо и глачали сви, али је ипак језик у основи остао такав да га не подноси дух нашега говора. Времена смо имали мало за овај посао а да бисмо се могли упустити у радикално чишћење. Па да смо га и имали довољно, не бисмо то смјели чинити, јер је та основа стигла у треће читање, па мислим да није опортуно упуштати се у опширније рашчлањивање и стилизацију појединих реченица. На тај начин могло би се десити да једна реченица добије други смисао него ли је хтио законодавац.

У стилу и језику мало се исправило; на примјер, у свима основама, па и у овој о атовима, долази често и редовно глагол „треба”, „ваља”, „мора” и „смије” са неодређеним начином. То није у духу језика. Ми бисмо просто употребили или презент или футур. На примјер: мјесто „треба одредити” ми кажемо „одређује се” или „одредиће се”. То је и са законске стране много боље и прецизније речено. Ово „треба”, „мора”, „не смије” није наше, оно немило звучи у једном закону. У данашњој држави и друштву ионако је тешко живјети, па ако и у свакоме закону налазимо „мора”, „смије”, „не смије”, то се некако неугодно осјећа, јер на сваком кораку, и поред тих пријетња, сретамо жандаре, видимо отворену тамницу итд., па сад уносити ту тврдоћу и опорост у законе не ваља, особито кад то не одговара духу нашега језика.

И у језику се је могло много ријечи замијенити другим, подеснијим народним ријечима, као на примјер: ријеч „подручје” могла се замијенити ријечју „област”, али смо ми оставили ту ријеч. Иако је то „подручје” неспретна кованица, оставили смо је, јер је ушла и укоријенила се у језику и често долази у самом тексту. Према свему реченом, ми смо у овом поправљању били врло скромни; § 1. нисмо ниуколико измијенили.

Ја нијесам противан ковању појединих израза за науку, нијесам тјесногруд пуриста, али сам увијек за то да се што ближе духу народа кују ријечи, да њих може народ разумјети. Рецимо, ријеч се је „призив” у нас, како се вели, одомаћила, те врло много употребљава, али такођер и ријеч „жалба”, која исто значи што и призив.

У српским законима како знам нема ријеч „призив” него „жалба”.

Мјесто призива има тамо жалба, али ако госп. секциони шеф баш хоће да остане ова ријеч призив, ја нијесам противан, нијесам тјесногруди пуриста, само ми је криво кад се у дух језика уноси, као што у свим наредбама, некакав дух који нашему језику потпуно не одговара. Вјерујте, има владиних наредби које показују да ови људи нијесу разумјели нашега језика. Ми морамо бранити свој језик, али пустити да се наука и језик развија, јер језик је жив организам. То сам имао да кажем поради ове ријечи.

{{ЈВ-аутор|Петар Кочић|1916}}

==Извор==
*Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

[[Категорија:Петар Кочић]]</text>
      <sha1>4tj92b294be925dezhgy9ki2d6kbbh0</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Царски сонети/Царски сонети/Радовиште</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61245</id>
    <revision>
      <id>144444</id>
      <timestamp>2026-06-20T10:50:11Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава  | [[Јован Дучић]] | [[Царски сонети]] (1930) | | [[Царски сонети/Царски сонети/Копљаници|Копљаници]] | Радовиште | [[Царски сонети/Царски сонети/Владичица|Владичица]] }} &lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt; &lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt; {{Центар|РАДОВИШТЕ}} &lt;…</comment>
      <origin>144444</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1460" sha1="e6tux4y9pmiwo6whn84tul4w0l4kq0d" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава 
| [[Јован Дучић]]
| [[Царски сонети]] (1930)
|
| [[Царски сонети/Царски сонети/Копљаници|Копљаници]]
| Радовиште
| [[Царски сонети/Царски сонети/Владичица|Владичица]]
}}
&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
{{Центар|РАДОВИШТЕ}}
&lt;poem&gt;
Кад цар Кантакузен беше гостом цара,
С кимвала и харфа све музика веја,
С бронзаних троношца мириси из жара,
С млетачких зрцала одсев полилеја.

Златно суђе пуно рибе с Белог Мора.
Из Срема фазани, дивљач из Пирина,
Грожђе из Превезе; ред златних амфора
Свих пића из Стона и требињских вина.

С друштвом својим глумац Добросав из Хума
Даде три представе; седам дана шума
Прођоше у гозби светлијој од ишта.

Кад далеко беше гост од Радовишта,
За првом трпезом, сам у своме скупу,
Две му горке сузе падоше у купу.
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

{{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}}</text>
      <sha1>e6tux4y9pmiwo6whn84tul4w0l4kq0d</sha1>
    </revision>
  </page>
  <page>
    <title>Царски сонети/Царски сонети/Владичица</title>
    <ns>0</ns>
    <id>61246</id>
    <revision>
      <id>144445</id>
      <timestamp>2026-06-20T10:56:29Z</timestamp>
      <contributor>
        <username>Coaorao</username>
        <id>19106</id>
      </contributor>
      <comment>Нова страница: {{Квалитет|100%}}{{Навигација глава  | [[Јован Дучић]] | [[Царски сонети]] (1930) | | [[Царски сонети/Царски сонети/Радовиште|Радовиште]] | Владичица | [[Царски сонети/Царски сонети/Манастир|Манастир]] }} &lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt; &lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt; {{Центар|ВЛАДИЧИЦА}} &lt;poem…</comment>
      <origin>144445</origin>
      <model>wikitext</model>
      <format>text/x-wiki</format>
      <text bytes="1407" sha1="mcas05rkzbmytgl1jv6d539kvp3rk22" xml:space="preserve">{{Квалитет|100%}}{{Навигација глава 
| [[Јован Дучић]]
| [[Царски сонети]] (1930)
|
| [[Царски сонети/Царски сонети/Радовиште|Радовиште]]
| Владичица
| [[Царски сонети/Царски сонети/Манастир|Манастир]]
}}
&lt;div style=&quot;text-align:center;&quot;&gt;
&lt;div style=&quot;display:inline-block; text-align:left;&quot;&gt;
{{Центар|ВЛАДИЧИЦА}}
&lt;poem&gt;
Овде лежи Деспа, владичица, жена
Војводе Драгоша... живе дваест лета...
Скутоноша светле Царице и њена
Друга у врлини и дивљењу света.

Још не виде царство тих аздија; нити
Визант тих бисера; нит сетније звуке
Изви ко са харфе; нит могаше бити
Снег на Рилу бељи него њене руке.

Али увек тужно беше срце Деспе...
Подари иконе цркви Архангела,
Златне канделабре Пречистој код Преспе,

Два товара блага и двадесет села
Цркви у Леснову... Склопи очи сетне,
У исход уштапа, једне ноћи летње.
&lt;/poem&gt;
&lt;/div&gt;
&lt;/div&gt;

{{ЈВ-аутор|Јован Дучић|1943}}</text>
      <sha1>mcas05rkzbmytgl1jv6d539kvp3rk22</sha1>
    </revision>
  </page>
</mediawiki>