Емил Хајек

Из пројекта Википедија

Емил Хајек, пијаниста и клавирски педагог чешког порекла (Hradec Kralove 3. март 1886. - Београд 17. март 1974.)

На Конзерваторију у Прагу завршио студиј клавира 1908. код Јосефа Јиранека (cs:Josef Jiránek), композицију је учио код Антоњина Дворжака; у клавиру се усавршавао код К. Анцоргеа у Берлину. Са братом, виолинистом Јарославом концертирао у Финској (1902- 1904), а био је професор клавира и камерне музике на Конзерваторију у Саратову. Од 1928. у Београду професор и затим директор Музичке школе Станковић коју је подигао на европски ниво. Од 1937. до 1963. је био редовни професор и шеф клавирског одсека на Музичкој академији у Београду. Својом личношћу је обележио раздобље у којем је деловао.

Из његове су школе изашли бројни угледни пијанисти и педагози: Bластимир Шкарка, Олга Попов, Вeра Вељков, Олга Јовановић, Мирјана Вугдраговић, Мирослава Лили Петровић, Срђан Грбић и др. Приређивао је солистичке вечери, свирао са виолинистом П. Стојановићем, а био је пратилац многих југословенских и страних уметника који су гостовали у Београду. На Радио Београду изводио Бахове Прелудије и фуге и Бетовенове сонате, снимао дела југословенских композитора, а бавио се и музичком публицистиком и критиком. Био је и члан жирија на такмиченјима у земљи и иностранству (Праг, Варшава). Члан шопеновог института у Варшави и добитник Седмојулске награде за животно дело 1961. године. Њагово улога од пресудног је значења у постављању темеља модерној београдској клавирској школи.