Захарије С. Орфелин

Из пројекта Википедија

Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Захарије Орфелин.   (Разговор)

Захарије Стефановић Орфелин (1726-1785) је рођен у Вуковару. Био је песник, графичар, писац уџбеника, преводилац, издавач првих календара и првог књижевног часописа код Срба. Био је једном речју просветитељ.

Садржај

[уреди] Биографија

У 23. години постао је "Славенскија школа магистар" (1749-1757) у Новом Саду. Упоредо с учитељевањем. Орфелин се рано огледао и у песништву, посветивши се професионално и граверској струци коју је изучавао у Будиму, Бечу, Аугзбургу и усавршавао у Венецији. Био је изабран за члана Бечке академије уметности.

Први значајан успех Орфелин је постигао песмом-књижицом "Привјетствије (поздрав) Мојсеју Путнику" поводом инаугурисања за владику. Због изванредних ликовних илустрација и нових књижевних особености, ова песма-књижица представља "прекретницу у певању од барока ка рококоу", с новом акцентском версификацијом. Будући и компонована, скренула је општу пажњу на свог творца, тако да Орфелин добија нову службу у Сремским Карловцима код митрополита Ненадовића, као нека врста секретара. Међутим, није се утопио у административне послове, већ се озбиљно посветио и гравирању грамата и других докумената. Набавивши убрзо и бакрорезачку штампарију, почео је да објављује црквене и друге књиге у бакрорезачкој техници. Почев од 1758. године, уз књиге издавао је и гравире икона и српских манастира. Ускоро је почео да издаје и своје песме (први српски песник који је штампао своју поезију).

[уреди] Плач Сербији

Анонимно је објавио знамениту песму "Плач Сербији 1762. у Венецији, на језику знатно ближем народу (званични књижевни језик био је рускословенски). Орфелин је први песник нове српске књижевности који у својој поезији примењује плодове европске литературе, у формалном и идејном погледу. Његов "Плач Сербији је најзначајније остварење у 18. веку у српској поезији. У овом родољубивом ламенту Орфелин тужи над несрећном судбином Србије и српског народа распетих поробљивачке Турске и лицемерне "заштитнице" Аустрије - Европе, која злупотребљава тежак положај српског народа и даље га искоришћава и засужњава. Орфелин алудира и критички и на српски црквене прваке и њихову бригу и судбину и углед Србије.

"Оружија сва моја враг затупио, Перо своје с мојом сабљом заоштрио: У крв моју умаче, на ме злобу пише, Чада моја ногама газећ, злобом дише".

Песму "Мелодију к пролећу" издаје 1764. године, као и неке преводе. Активно је сарађивао и на "Србљаку", штампаном у Венецији 1765. године.

[уреди] Славено-сербски магазина

Прихвативши просветитељске идеје, Орфелин је започео издавање књига за народ-календара с разноврсним садржајем и критичким односом према свештвенству и манастирима, претходећи у томе Доситеју. Писао је и издавао и школске књиге: "Латински буквар" и "Словенски буквар". Од нарочитог је значаја Орфелиново издање прве ( и једине ) свеске "Славено-сербског магазина" 1768. у Венецији, првог српског ( првог на словенском југу ) књижевног часописа.

Орфелин у предговору "Магазину" објављује програм свог књижевног рада, али је тај предговор уједно и својеврсни просвитељски манифест, у коме су први пут на српском језику изнети просветитељско-рационалистички погледи карактеристични за европски 18. век.

Орфелин види тај век као златно доба човечанства. Он је дао, каже, толико мудрих и учених људи колико сви ранији векови заједно. Наука тражи срећу садашњем људском роду, а људи од науке труде се да и друге људе подигну на висину своју осолбођене мисли и душе. У новом добу које је настало "срећну Европу" и представљају и најављују многобројне академије и научне установе, као и небројене штампане и написане књиге...

Наука је раније била ограничена на један узак круг посвећених и учених, а данас је општа тежња да знање постане заједничко благо свих људи. Орфелин истиче и промену и у начину ширења знања у савременом добу...

Почели су се издавати часописи и повремена издања, који излазе у малим свескма. У њима се, с обзиром на разноликост публике-читалаца, говори о разноврсним предметима, и то увек једноставно и сваком разумљиво.

И српском народу, културно заосталом и запуштеном, истиче Орфелин, неопходно је да се посвети развијању просвете. И српски народ припада оним народима који су по природи пријемчиви за све науке. О томе сведочи подигнуте школе у Карловцима и Новом Саду.

[уреди] Монографија

Најобимније Орфелиново дело је монографија: "Историја о житији и славних делах великаго государја и императора Петра Перваго", објављена у Венецији 1772. године. То је раскошна књига у два тома - више од 800 страница, великог формата, с богатим и разноврсним ликовни илустрацијама. То је била прва монографија о знаметином цару код Словена, својеврсна историја Русије.

Дело садржи и обимну документацију, списа извора и литературе и занимљиво је писано. Орфелин је " ушао у полемику са тада још живим Волтером ". Многобројни каснији писци налазили су грађу у овој монографија за своја дела, па и Пушкин за Бориса Годунова. Монографија је преведена на савремену језичку верзију 1970, у преводу Д.Богдановића и З.Божовића. (Орфелин је до 1772. штампао у Венецији најмање 14 оргиналних дела или превода, два календара и једну свеску часопис).

[уреди] Теолошка дела

Орфелин је аутор и обимног теолошког дела: "Књига против папства римског" (921 лист). Необјављено је, као и његов превод с немачког дела Данила Пулгарда: "Правовјерија свјатија греческија церкви", који је ширен у преписима.

[уреди] Искусни подрумар

Орфелин је објавио 1783. године: "Искусни подрумар, а исте 1783.године штампане су и две верзије његовог "Вечитог календара".

Последње две године живота Орфелин је провео у Новом Саду, на епископском имању у Сајлову, где је и умро почетком 1785. "пребједно" како је забележио Јован Рајић.