Историја српског народа

Из пројекта Википедија

Историја српског народа обухвата прошлост Срба.

Садржај

[уреди] Српске земље прије досељења Срба

За више информација погледајте Српске земље прије досељења Срба.

Српске земље прије досељења Срба биле су дуго времена дио велике римске империје. Стари народи који су насељавали Балканско полуострво (Илири, Трачани и Келти), прије доласка римских освајача живјели су племенским животом. Илири су били најбројнији и насељавали су највећи дио полуострва. Покушаји да створе јачу државну организацију неће успјети (Теута нпр.). На јадранским острвима ће бити више грчких трговачких колонија и преко њих ће се ширити утицај високе грчке културе према унутрашњости полуострва. Римско освајање унутрашњости Балкана ће бити окончана тек у 1. вијеку послије Христа. Након тога ови народи ће бити изложени дугом процесу романизације. У касној антици они су били углавном романизовани, а и хришћанство је однијело побједу над паганством.

Године 395. римски цар Теодосије I дијели Царство на Источно и Западно. Граница између источног и западног дијела ишла је ријекама Савом и Дрином, а затим се спуштала према Скадарском језеру. Ова граница ће се након пропасти Западног римског царства (Источно римско царство ће опстати још готово хиљаду година), услијед продора разних народа на римску територију, и даље рефлектовати, првенствено као културна граница између европског истока и запада. Српски народ населивши се на територије с обе стране границе (на терену симболичне, али у очима онодобних и садашњих великих сила стварне), наћи ће се распет између европског истока и запада, на правој историјској вјетрометини.

[уреди] Словени у старој постојбини

За више информација погледајте Словени у старој постојбини.

Стара словенска постојбина налазила се на просторима истока Европе. Приближне границе насељености Словенима су биле: око ријеке Одре до средњег тока Волге, од Балтичког мора до Карпата и средњих токова ријека Буга, Дњепра и Дона. У својој старој постојбини Словени живе у родовској заједници. Јужнији Словени (ближе Црнога мора), због додира са развијенијом грчком-римском цивилизацијом, ће полако напуштати начин живота у родовској заједници. Са сточарског и ловачког начина живота постепено прелазе на земљораднички. У науци се наводе различити разлози словенских сеоба. Највјероватнији је тај да су Словени били приморани на расељавања повучени великом сеобом народа и хунским нападима. Сеоба Словена је био дуготрајан процес, много дужи него што се сматрало у традиционалној науци. Срби су највјероватније насељавали западније крајеве словенске прапостојбине.

[уреди] Насељавање Словена на Балканско полуострво

За више информација погледајте Словенско насељавање Балканског полуострва.

Словенско насељавање Балканског полуострва отпочиње у VI веку пљачкашким упадима у Византију Словена насељених на левој обали Дунава,а окончао се у првој половини VII века доласком Хрвата и Срба и трајњим насељавањем великог броја Словена на Балканско полуострво.Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва међутим трајао је још цела два века и окончан је крајем VIII и почетком IX века када се јављају и прве државе код Балканских Словена.

[уреди] Долазак Срба на Балканско полуострво

За више информација погледајте Долазак Срба на Балканско полуострво.

Старија историографија је узимала, као поуздане, податке које је написао византијски цар Константин Порфирогенит о досељењу Срба на Балканско полуострво. По њему Срби су у 7. вијеку населили пространу територију: Рашку, Дукљу, Босну, Травунију, Захумље и Паганију.

[уреди] Српске земље пре Немањића

За више информација погледајте Историја српског народа пре Немањића.

Података о првим вековима боравка Срба и уопште Словена на Балканском полуострву готово и да нема.Средином IX века Срби предвођени Властимиром(око 850.-862.) и многобожачким елементом у народу подижу побуну против Византије и стичу самосталност.На нову српску државу одмах су ударили Бугари,али их Срби предвођени прво Властимиром,а касније и његовим синовима Мутимиром(862.-891.),Стројимиром и Гојником побеђују у два рата.Током Мутимирове владавине Срби званично примају хришћанство између 870. и 874.године.Мутимира наслеђује Петар Гојниковић(892.-917.),чији вазал обласни кнез Захумља Михајло Вишевић покушава почетком X века да прошири српске земље на Апенинско полуострво.У првој половини X века врховни српски архонти покушавају да очувају своју самосталност у борбама Бугара и Византије око превласти на полуострву.Бугарски цар Симеон Велики осваја цело Балканско полуострво,заузевши 924.године и српске земље.После његове смрти Часлав Клонимировић 931.године поново обнавља јединствену српску државу која нестаје његовом погибијом у сукобу са Мађарима око 960.године.

Ново средиште српске независности крајем X и током XI века постаје Зета,под Јованом Владимиром(око 995.-1015.) који је био Самуилов(976.-1014.) зет и вазал,а потом и под Стефаном Војиславом(1038.-1050.).Војиславов наследник Михајло(1050.-1081.) уздиже Зету на ранг краљевине и она 1077.године постаје прва српска краљевина.После смрти Михајловог сина Константина Бодина(1081.-1101.) у Зети настају сукоби око власти у које се укључују и краљеви вазали рашки велики жупани.Сав терет борбе са Византијом у XII веку преузимају рашки велики жупани који средином XII века преузимају примат међу српским земљама на истоку.Као последица династичких борби међу великим жупанима на престо 1162.године на власт долази најстарији Немањин брат Тихомир чиме почиње ера Немањића у српској историји.

[уреди] Српске средњовјековне државе

[уреди] Етногенеза

Модерна српска нација је складна мешавина старобалканских етноса и Словена (Константин Јиричек – "Историја Срба"). Вероватно је да су Срби биолошки више балкански Романи него Словени (Павле Ивић – "Српски народ и његов језик"). Срби су, могуће је, пореклом Илири колико и Словени. Прва фаза етногенезе српског народа, односно стапање ове две групе, догодила се у вековима непосредно после досељења Словена на Балкан. Друга, интезивнија и масовнија фаза, последица је миграција, непосредно пре, за време и после Турског освајања Западног Балкана (Сима Ћирковић - "Срби у средњем веку"). Тамна коса, насупрот светлој код других Словена, елементи народне ношње и обичаји, посебно у динарском планинском појасу, трагови су и знаци тог мешања старобалканских етноса и Словена. Овај процес асимилације није карактеристичан само за Србе већ и за готово све народе на Балкану (Хрвати у динарском појасу, Бугари, Македонци, Албанци,Мађари, Румуни итд.) и у Европи (староримски филозоф Сенека - "Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накаљемљено. Једни су одлазили, а други долазили").

На подручју, које се готово потпуно поклапа са средњевековном Рашком, у праисторији је живело илирско племе Аутаријати по којима су добили име планина и река Тара. Словенски преци данашњих Срба били су економски и културно супериорни, живели су у плодним долинама, родовска и племенска елита која ће касније дати краљевске и великашке породице и црквене јерархе, била је из њихових редова. Због тога је превладао словенски језик који ће у модерна времена постати, као и другде у Европи, обележје идентитета. Међутим, крајеви насељени Србима пуни су топонима који сведоче о постојању балканско-романске компоненете српске нације: у Рашкој су то планине Тара, Дурмитор, Стари Влах, реке Тара, Ибар, Дрина, планина Романија у Босни источно од Сарајева, река Неретва и планина Вележ у Херцеговини, планина Румија изнад Бара, планина, река и језеро Власина на граници Србије и Бугарске. У презименима се препознаје порекло предака: Дракуловић-Дракулић (од Дракул), Крачуновић-Крачунковић (од Крачун - на румунском Божић), Радуловић (од Радул). Наравно, и словенски топоними и корени презимена изузетно су бројни: Бистрица, Морава, Топлица, Морача, Шумадија, Дреница, Косово, Слатина, Пожега, Рудник ; Ковачевић, Властимировић, Црнојевић-Црњански, Вучковић-Вукојевић, итд.


[уреди] Турска владавина

За више информација погледајте Турска владавина.

[уреди] Срби у Хабсбуршкој монархији

За више информација погледајте Срби у Хабсбуршкој монархији.

[уреди] Стварање модерних српских држава

За више информација погледајте Стварање модерних српских држава.

[уреди] Срби у XX веку

За више информација погледајте Срби у ХХ веку.

[уреди] Nacionalno оpredeljenje u XIX i XX veku

U zemljama Evrope su etničko poreklo i jezik bili osnov za formiranje nacija. Na Balkanu je presudna bila pripadnost određenom civilizacijskom krugu, odnosno religijskom sistemu. U Evropi je u prošlosti dolazilo do krvavih verskih sukoba između katolika i protestanata, ali oni nisu doveli do stvaranja monoreligijskih nacija. Razlog je što je već pre tih ratova bila stvorena svest kod prosvećene elite o pripadanju širim etnolingvističkim zajednicama.

Na Balkanu su procesi tekli drugačijim tokom. Pre nego što je stvorena svest o zajedničkom poreklu, jugoistok je bio podeljen između dve religijski ustrojene imperije, muslimanske Otomanske i katoličke Habzburške. U njima je religijsku pripadnost pratio i socijalni status. U Turskoj su javna služba i položaj spahije bili rezervisani za muslimane. Nemuslimani su plaćali porez za pravo da ispovedaju svoju veru, bila im je uskraćena javna služba i uglavnom su bili u položaju raje odnosno feudalnog kmeta. U Habzburškoj monarhiji su javnu službu i priliku za napredovanje imali katolici, dok je na nekatolike, uz uskraćivanje prava, vršen stalan pritisak da se preobrate. Sa ovim je išla i identifikacija katolika sa državom i carem u Habzburškoj monarhiji, odnosno muslimana sa Turskom i sultanom u Otomanskoj imperiji, te samoodređenje pravoslavnih u otporu prema ovim imperijama u kojima su imali podređen status. Veoma važno za budućnost biće i učestvovanje na različitim stranama u sukobima između ovih carstava. Često su bosanski muslimani bili u prvim redovima sultanove vojske u borbi protiv Habzburga ili u gušenju pobuna balkanskih hrišćana, kao što su među najžešćim borcima na strani bečkog cara bili njegovi južnoslovenski podanici ili pobunjeni balkanski hrišćani. Međusobno prolivanje krvi za tuđe careve neće biti zaboravljeno.

Proces stvaranja nacija u XIX veku započeće u uslovima već formiranih socio-religijskih identiteta tako da će nacionalna imena zapravo postati sinonimi za verske zajednice. Oko tih imena okupiće se različite grupe istovernih. Nije bilo moguće da potomak bosanskog muslimanskog bega poistoveti sebe sa potomkom hrišćanskog kmeta ili habzburškog krajišnika sa kojim je imao krvave sukobe, ili da katolik i pravoslavac iz Habzburškog carstva postanu deo iste nacije kada su imali potpuno različit odnos prema imperiji - jedni su je doživljavali kao svoju, drugi kao tlačiteljsku. Tako će Hrvat postati sinonim za katolike, Srbin za pravoslavce, a u XX veku Bošnjak za muslimane slovenskog porekla na zapadnom Balkanu. U Crnoj Gori je, u drugoj polovini XX veka, došlo do podele u okviru pravoslavne zajednice na Crnogorce i Srbe, ali su muslimani ostali Bošnjaci, a katolici Hrvati te se zapravo nije dogodilo ništa novo. Bilo je pokušaja da se od stanovništva istog etničkog porekla stvori jedinstvena nacija, ali nijedan nije uspeo da prevaziđe duboke verske podele stvorene u prošlosti. Propali su pokušaji Hrvata da stvore jedinstvenu naciju od svih Slovena u Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu, Dalmaciji, Hercegovini i Bosni ili Srba da stvore jedinstvenu naciju od svih Slovena koji govore štokavskim dijalektima. Čini se da je na neuspeh osuđen i pokušaj Bošnjaka da od svih stanovnika BiH stvore jednu naciju ili Crnogoraca da to učine sa svim Slovenima u Crnoj Gori. Postojao je i pokušaj u kraljevini Jugoslaviji da se od svih Slovena stvori jedinstvena jugoslovenska nacija koja bi svojim neutralnim i sveobuhvatnim karakterom prevazišla podele iz prošlosti, ali ta ideja takođe nije uspela. Slično ovome i Sloveni muslimani u Makediniji su Torbeši a hrišćani su Makedonci, a u Bugarskoj su Sloveni muslimani Pomaci dok su hrišćani Bugari.

Verska pripadnost postala je osnov za nacionalno opredeljenje. Sva neobičnost ovoga zapaža se kada posmatramo etničke grupe, npr. onu koja govori istočnohercegovačkim štokavskim jekavskim dijalektom nove akcentuacije, koja je podeljena između sve četiri pomenute nacije u zavisnosti od verskog opredeljenje i pokrajine stanovanja njenih pripadnika. Ima i suprotnih primera: katolici iz Konavla, koje u srednjem veku nije bilo u sastavu Hrvatske, koji govore istočnohercegovački štokavski jekavski dijalekat nove akcentuacije i oni iz okoline Varaždina, koji govore ekavskim kajkavskim dijalektima srodnim slovenačkom jeziku, su Hrvati; pravoslavci iz okoline Pirota, koji u srednjem veku nije bio u sastavu Srbije, koji govore balkanizovanim ekavskim štokavskim dijalektom stare akcentuacije i oni iz Trebinja koji govore istočnohercegovačkim štokavskim jekavskim dijalekatom nove akcentuacije, su Srbi; muslimani iz okoline Prizrena, koji u srednjem veku i u Tursko doba nije bio u sastavu Bosne, koji govore prizrensko-južnomoravskim štokavskim ekavskim dijalektom stare akcentuacije, a poneki i zapadnomakedonskim dijalektom i oni iz Cazina, koji govore šćakavskim ikavskim dijalektom nove akcentuacije, su Bošnjaci.

Činjenica da pripadnici različitih vera govore istim dijalektima, dovodi ponekog do pogrešnog zaključka da su svi koji njima govore Hrvati, Srbi, Bošnjaci ili Crnogorci. Međutim, ne treba zaboraviti da balkanske slovenske nacije nisu ustrojene na etnolingvističkom principu, kao u ostalim delovima Evrope, nego na osnovu pripadnosti određenom civilizacijskom krugu, odnosno religiji, koja presudno utiče na nacionalno opredeljenje. Svi Hercegovci imaju isto etničko poreklo, ali nisu svi pripadnici iste nacije, jer nisu svi iste vere. Imena Hrvat, Srbin, Bošnjak, izgubila su svoju srednjevekovnu etničku odrednicu i postala su sinonimi za katolika, pravoslavca i muslimana slovenskog porekla na Zapadnom Balkanu, postala su kulturne odrednice. Ime Crnogorac danas označava pravoslavne Slovene iz Crne Gore koji se ne smatraju Srbima. Slovenske nacije na zapadnom Balkanu treba shvatiti kao skup pojedinaca koji imaju isto kulturno-religijsko nasleđe. Opredeljenje u skladu sa kulturnom tradicijom, a ne etničko poreklo, suštinsko je za definisanje slovenskih nacija na Balkanu.

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе

Други језици