Општи услови настанка уговора
Из пројекта Википедија
Уговор у смислу правног односа настаје путем размене сагласних изјава воља лица којих се тиче. Поступак усаглашавања њихових воља назива се закључивање или склапање уговора а лица која га склапају означавају се различитим називима - уговорне стране, учесници, партнери, уговорници, стипуланти, контрахенти.
За настанак сваког уговора потребно је да се стекну одређени општи услови. Ти услови тичу се:
- пословне способности уговорника
- сагласности воља (види посебан чланак Сагласност воља код уговора)
- предмета уговора
- основа уговора
- форме (код формалних уговора) (види посебан чланак Форма уговора)
Садржај |
[уреди] Пословна способност уговорника
Лица која склапају уговор морају имати одговарајућу пословну способност. Извесне категорије лица имају потпуну пословну способност, неке категорије имају ограничену а неке су апсолутно лишене пословне способности. Лица која имају потпуну пословну способност могу склапати уговоре без икаквих ограничења у том погледу.
Лица која су апсолутно лишена пословне способности не могу склапати било какве уговоре, јер немају правно релевантну вољу. Уместо њих, то могу чинити њихови законски заступници (родитељи, односно стараоци).
За малолетна лица млађа од 14 година важе посебна правила. Малолетници старији од 14 година и пунолетна лица делимично лишена пословне способности располажу ограниченом способношћу уговарања. Они самостално могу склапати једино оне уговоре чије им је склапање законом изричито дозвољено. Остале уговоре могу склапати само уз сагласност својих законских заступника, а уговори склопљени без сагласности су недовршени, односно рушљиви. Они могу бити употпуњени накнадним одобрењем. Сауговорник ограничено пословно способног лица може позвати његовог законског заступника да се изјасни да ли уговор одобрава. Ако се овај о томе не изјасни у том року сматра се да је сагласност ускратио.
Законски заступник има право да захтева и поништење уговора који није одобрио. Право на поништење припада и ограничено пословно способном лицу када стекне потпуну пословну способност, у року од три месеца од стицања те способности.
С друге стране, сауговорник ограничено пословно способног лица који није знао да је оно ограничено способно, може одустати од тог уговора. То право има и сауговорник који је знао за пословну неспособност, али је био преварен да је била дата одговарајућа сагласност. Право на одустајање гаси се у року од тридесет дана од дана сазнања за пословну неспособност, односно превару.
[уреди] Предмет уговора
О предмету уговора, његовом појму и постојању уопште вођене су дуге теоријске расправе. Оно што је најприхватљивије имајући у виду решење Закона о облигационим односима је да је предмет уговора уједно и предмет потраживања које уговор рађа, дакле чинидба (престација) коју једна страна дугује другој. У прилог овоме говори члан 46. став 1 ЗОО:
"Уговорна обаеза може се састојати у давању, чињењу, нечињењу или трпљењу"
Предмет уговора мора испуњавати одређене услове:
- да буде одређен или одредљив
- да је могућ
- да је допуштен
Одређен/одредљив: оно што дужник дугује требало би бити одређено у погледу врсте, количине, квалитета, места, времена и начина извршења. Но, довољно је да се странке сагласе о тзв. битним елементима уговора, што зависи у пракси од конкретног уговора који се склапа. Остали елементи уговора могу се допунити преко диспозитивних законских одредби, за које се претпоставља да важе уколико странке нису другачије одредиле.
Предмет је одредљив у случају када уговор садржи податке помоћу којих се он може одредити, или кад су уговорници оставили трећем лицу да га одреди. Ако треће лице не може или неће да одреди предмет уговор је ништав, јер не може постојати без предмета.
Захтев о одређености не поима се ипак круто, већ еластично. Уколико је идентитет ствари која је предмет уговора неспоран међу уговорницама, његово погрешно означавање не шкоди постојању уговора (falsa demonstratio non nocet).
Могућ: уколико испуњење обавезе из уговора није могуће уговор је бесмислен и беспредметан. Овде се пре свега мисли на немогућност испуњења која постоји у тренутку склапања уговора, накнадна немогућност спада у другу област регулисања. Немогућност се обично дели на објективну (чинидба коју не може да изврши нико) и субјективну (дужник у конкретном случају није у могућности да испуни чинидбу), а може се даље делити и на физичку и правну немогућност.
Објективна немогућности изазива ништавост уговора већ у тренутку настанка, а уколико је немогућ само део остатак остаје на снази. Накнадна могућност не утиче на ништавост уговора. Обавеза накнаде штете повериоцу постоји у случају да је дужника знао или морао знати да је предмет уговора немогућ (тзв. culpa in contrahendo), а не постоји уколико није знао или уколико је и поверилац знао за њу (culpacompensatio).
Субјективна немогућност не изазива ништавост уговора, јер је чинидба није апсолутно немогућа. У овом случају је накнада штете једина опција која стоји на располагању повериоцу.
Допуштен: предмет уговора не сме бити противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. Забрањено је и ако се извршењем допуштене радње постиже забрањени циљ. Одређени уговори изричито су наведени као забрањени јер се чешће јављају у пракси. Уговори са недопуштеним предметом јесу по правилу ништави, осим ако циљ прекршеног правила упућује на неку другу санкцију или ако закон прописује нешто друго.
[уреди] Основ уговора
Основ уговора није општеприхваћена категорија у облигационом праву, али је ЗОО у складу са француском правном теоријом прихватио постојање овог појма.
Основ уговора, или како се још назива основ обавезивања (лат. causa) је онај разлог због којег неко нешто чини другоме, онај узрок чинидбе једног лица према другом. Разлог у конкретном случају обично зависи од врсте уговора. На пример, код уговора о продаји разлог зашто једна страна предаје ствар је жеља да добије новчану накнаду од друге стране. Обавеза једне стране чини основ обавезе друге стране. Од овога треба разликовати мотиве страна у уговору, који су заправо посредни разлози обавезивања и имају мањи утицај на пуноважност уговора. Основ уговора мора бити сагласан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, а такође мора бити и истинит тј. без икаквих заблуда о њему. Мотив може утицати на ништавост (уколико је недозвољен) али то доста зависи од тога да ли је уговор теретан или не. Код теретних недопуштен мотив утиче на ништавост само уколико обе стране знају за њега. То није случај код доброчиних уговора, где знање друге стране није неопходно.
[уреди] Види још
- Уговор
- Престанак уговора
[уреди] Референце
- Радишић Јаков, Облигационо право - Општи део, Номос, Београд, 2004., ISBN 86-81781-45-6

