Корисник:Кале/Фармација

Из пројекта Википедија


Радови у току!

Један корисник управо ради на овом чланку. Моле се остали корисници да допусте да заврши са радом.
Користите страну за разговор ако имате коментаре и питања у вези с чланком. Хвала на стрпљењу.
Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен
Шаблон ће бити уклоњен уколико кроз 3 дана од датума постављања нема измена на чланку!


Фармација је грана људске делатности и наука која се бави изучавањем лековитих супстанци и њиховом применом у лечењу, ублажавању симптома и/или дијагностиковању болести. Има веома дубоке историјске корене, од инстинктивне примене лековитог биља у првобитним људским заједницама, преко псеудонауке до савремене мултидисциплинарне науке која себе идентификује као хуманом и друштвено корисном са фокусом на пацијенту, у поређењу са некадашњим леком као централним местом изучавања.

Садржај

[уреди] Етимологија

Опште је прихваћено да реч фармација потиче од грчке речи фармакон (грчки: φάρμακον) амбивалентног значења. У једном значењу ова реч се преводи као лек а у другом као отров што указује на чињеницу да су већ рани грчки справљачи лекова имали у виду чињеницу да је доза оно што одређује дејство, идеју коју ће Парацелзус, често називан оцем токсикологије, постулирати вековима касније. Дериват ове речи који се понекад узима и за порекло савремене речи фармација је реч фармакеја - издавање, употреба лекова. У латинске транскрипте ове речи су прешле као pharmakon одн. pharmakeia па и претрпеле извесну модификацију до латинског облика pharmacia који затим прелази у већину европских језика.[1], а у неким записима спомињене се и реч pharmaki, египатског порекла, која означава „оног који лечи, исцељује“, а наговештава и да су се египатски свештеници већ три миленијума пре нове ере бавили извесним видовима фармације.

[уреди] Симболи

Најчешћи симбол фармацетске професије јесте Хигијина чинија, односно приказ пехарасте чаше у којој се скупља отров змије обмотане око ње. Ова репрезентација добила је име по Хигији, кћерки Ескулапа, грчкој богињи здравља, која се сматра заштитницом фармације. Сам приказ такође носи симболику фармакона као лека и отрова. Ређе се користе приказ авана са тучком (симболизује официнално справљање лека) и зелени равнокраки крст[2].

[уреди] Дефиниција

Фармација нема строгу дефиницију, великим делом и услед чињенице што представља систем фармацеутских наука са ужим спектром проучавања. Ипак, у научном смислу, фармација се може дефинисати као примењена, мултидисциплинарна, експериментална наука која представља систем сазнања о лековима, њиховом дејству и правилној употреби у лечењу човека (и животиња). Као грана људске делатности, фармација се дефинише као професија одговорна за израду, дистрибуцију и пружање информација о леку као и за осигуравање адекватне и економски оправдане фармакотерапије у циљу излечења, ублажавања симптома или дијагностификовања болести. У оба контекста, фармација је нераскидиво повезана са другим професијама, нарочито медицином, затим хемијом, биологијом, технологијом... Фармацеути су у складу са својим професионалним одговорностима медицински радници.

[уреди] Историјски развитак

У веома општем тумачењу, фармација је стара колико и почетак употребе лековитог биља у најранијим људским заједницама, где су племенски врачеви располагали знањима делимично инстинктивног а делимично емпиријског порекла, о ефектима примене извесних биљних врста. Тако је познато да су народи Јужне Америке веома дуго користили кору биљaка рода Cinchona за лечење маларије и ублажавање грознице, да би у 17. веку из врсте Cinchona officinalis били изоловани хинин и хинидин који се заиста могу користити за лечење поменутих стања. Слични примери постоје широм античких цивилизација, од примене биљке коке као аналгетика/анестетика код Индијанаца до записа о употреби биља у књигама кинеских царева.

[уреди] Рани почеци

Појавом првих цивилизација, фармација и медицина добијају посебно место у подели рада. Различите цивилизације су имале различит приступ овим делатностима, али је ово још увек био релативно неразвијен период у историји фармације. У неким земљама јавља се схватање демонистичко-магијског карактера по коме је болест последица опседнутошћу извесним демонима или последица клетве. Оваква схватања нису чинила повољну климу за даљи развој фармације, јер је медицинска пракса била претерано везана за окултно а премало за супстанцијално.

[уреди] Емпиријско доба

Развој алхемије је означио и велике помаке у фармацији. Емпиристичка традиција која се развија у претходницама данашњих апотека допринела је брзом развитку дисциплине. Тадашњи фармацеути почињу да активно раде на прављењу нових, иновативних препарата, од којих су многи били дискутабилно мале ефикасности али је случај хтео да су у оваквим експериментима апотекари наилазили и на веома ефикасне супстанце, које након тога улазе у записе и традиције лечења. Користе се примарно сировине биљног и минералног, ређе животињског порекла које се користе за справљање мешавина дрога, различитих масти и сличних препарата.

Фармација на овом нивоу није имала одлике науке, на апотекаре и медицинаре гледало се као на уметнике са посебном вештином да лече, па се фармација тадашњице означавала и као ars pharmaceutica. Далеко битнија је, пак, чињеница да се фармацеутска сазнања сада активно преносе на следеће генерације, а њихов фонд значајно увећава. У овом периоду, вештине медицине и фармације су још увек највећим делом недиференциране, тачније лек представља јединство лековитих супстанци у употреби (materia medica) и посебних поступака у лечењу којима болесник треба да се подвргава зарад убрзања процеса оздрављења. Пракса је у то време налагала и да су често лекари (практиционери ars medicae) били ти који су поред апотекара издавали препарате. Апотеке су уједно и места где млади будући апотекари стичу сазнања, и оне практично чине погоне развитка фармације. Јављају се и прва удружења фармацеута - еснафи и цехови, али и прве високе школе које су подучавале студенте уметности справљања лека пре упућивања у апотеку где би морали да прођу кроз напоран режим напредка, пре него што би им било дозвољено да сами заснују своју апотеку.

[уреди] Салернски едикт - раздвајање прописивања од издавања

Све до 1240. године, ars pharmaceutica и ars medica чиниле су јединство медицинске вештине. Било је приметно, пак, да су се апотекари посебно специјализовали за справљање лековитих препарата и еликсира а лекари за идентификовање болести и прописивање режима лечења. Коначан прекид са оваквом традицијом означио је Салернски едикт. Салерно је у то време био велики универзитетски центар где су се образовали медицинари свих земаља Европе. Оно што је едикт означио било је коначно формализовање и разграничење две медицинске дисциплине. Дужност фармацеута постаје искључиво справљање препарата за лечење и издавање истих. Формира се и посебна категорија лекова - тзв. етички лекови које је било дозвољено издавати само по налогу лекара. Лекари су пак били задужени за дијагнозу и прописивање терапије.

Ипак, ова подела није била у потпуности равноправна. Лекари су уживали далеко већи друштвени углед јер се на њих гледало као на медијаторе излечења. У складу са тим, Салернски едикт је прописао и да се завршеним студентима медицине додељује титула доктора, док је фармацеутима намењена компаративно мања титула магистра. Такође, апотекари тадашњице потпадају под контролу удружења лекара (лат: Collegium medicum) који је имао ауторитет да контролише методе прављења лекова, њиховог чувања и издавања.

[уреди] Златно доба фармације

Салернски едикт упркос наизгледно лошијем положају фармацеута није имао негативан утицај на развитак фармације. Напротив, некадашњи лечитељи сада постају више специјализовани стручњаци који се фокусирају на проучавање лека и његовог побољшавања. Средином 17. и почетком 18. века долази до великог процвата природних наука које чине теоријску основу данашње фармације. У великој мери се напушта псеудонаучна методолодија и истраживањима се прилази без претпоставки о резултатима већ методичним извођењем и пажљивом обзервацијом експеримената и накнадном анализом резултата. Паралелно се отварају и нове могућности за истраживање захваљујући технолошком напретку; добар пример представља откриће микроскопа (1665.) који ће у долазећим годинама револуционарно утицати на схватања о целуларној организацији организама. Овакав развитак наука утицао је у великој мери и на метод истраживања у фармацији. Имплементацијом сазнања природних наука, фармацеути почињу да из постојећих сировина за производњу препарата изолују активне принципе, што је означило масиван напредак у фармакотерапији. У апотекама се оснивају лабараторије у којима се ради на изоловању фармаколошких састојака из већ примењиваних али и до тада неистражених терапеутски важних биљака. Поред магистралних, почиње и производња галенских препарата у већим количинама.

[уреди] Индустријализација и модерна фармација

Један од свакако најзначајнијих момената у развитку фармације била је индустријска револуција. Промене које је донела фармацији биле су постепене али веома велике. У почетку се у неколицини апотека јављају производне лабараторије у којима су се машински израђивали галенски препарати и након тога продавали и ван те појединачне апотеке. Након овог прелазног периода, све већим захтевима тржишта могуће је било удовољити само укрупњавањем капитала и преласком на масовну производњу. Крајем 19. века у Европи се јавља низ фармацеутских индустријских постројења, примарно у Немачкој и Швајцарској, нешто касније и у Уједињеном Краљевству. Отварање ових фабрика имало је далекосежне последице у организацији фармацеутске делатности.

Наиме, производња лекова се из официна пресељава у фабрике. Ово заузврат дозвољава економичнију производњу, ширу доступност производа а можда и најважније, униформност у квалитету коначног производа као и отварање простора за већи удео синтетских супстанци у лековима. При фабрикама, које сада располажу вишеструко већим ресурсима од апотека, стварају се истраживачке лабараторије које упошљавају мултидисциплинарне тимове за рад на синтези нових лековитих супстанци или синтетичкој доради постојећих. Развитком других наука, средином 20. века истраживање постаје циљаније и финални производи далеко ефикаснији и безбеднији. До седамдесетих година прошлог века, 99% производње лекова се преселило у фабричка постројења (у поређењу са око 20% са почетка века).

Фонд знања фармације је у међувремену постао веома велики, што је дозволило формирање појединачних фармацеутских наука са ускоспецијализованих подручјима изучавања. Неке од њих су:

  • фармакологија
  • фармакогнозија
  • фармакокинетика
  • фармакодинамика
  • фармацеутска технологија
  • фармацеутска хемија...

[уреди] Фармација данас

Фармација данас заузима једно од централних места здравствених система готово свих држава света. Фармацеути су данас све више укључени у процес доношења одлука о прописивању адекватне фармакотерапије и њихова улога у заштити здравља становништва се још једном све више окреће пацијенту.

[уреди] Примарна здравствена заштита

Убедљиво највећи број фармацеута је запослено у установама примарне здравствене заштите, односно у апотекама. Овај број варира између око 60% у САД (где се прогресивно развија улога болничког и клиничког фармацеута) и око 95% као што је то случај у већини земаља у развитку, па и у Србији. У овим установама фармацеути су задужени за издавање лекова по лекарском налогу, прављење магистралних препарата по лекарској проскрипцији, саветовању пацијената о правилној употреби лекова (како оних који им се прописују тако и оних који су доступни без рецепта), ширењу опште информисаности о рационалној фармакотерапији, праћењу потршње лекова и медицинских средстава исл. Фармацеути сапослени у овим институцијама раде најчешће у локалним срединама и у блиском су контакту са пацијентима, а врло често су и први медицински радници којима се пацијент обраћа за савет, тако да су њихове одговорности вишеструке и никако ограничене на издавање лекова.

[уреди] Клинички и болнички фармацеути

Почетком 60-тих година прошлог века, порастом употребе лекова и усложњавањем дијапазона постојећих, јавио се проблем нежељених интеракција и растућег проблема одабира најадекватнијег препарата у лечењу специфичне болести. Случајне интеракције и комбинације нежељених ефеката учиниле су фармакотерапију не у постпуности безбедном а и стопа морталитета је услед неусклађене терапије биле у порасту. Проблем је био у чињеници да лекари нису имали темељна сазнања о пуном спектру лекова који им је стајао на располагању, нити су били у стању да сагледају потенцијалне проблеме дуплирања терапије исл. Решење се јавило првобитно у болницама у САД где су по одељењима распоређивани фармацеути који су имали саветодавну функцију и који су помагали лекарима да изаберу најрационалнију и најбезбеднију терапију за сваког пацијента понаособ. Овако је дошло до стварање уско-специјализованих фармацеута који се посебно обучавају за рад у клиничкој средини. Одговорности клиничких фармацеута су примарно консултивног и евентуално надзорног карактера, а и изнимним случајевима (зависно од законске регулативе) клинички фармацеути могу и да пропишу најприкладнију терапију.

Болнички фармацеути, с друге стране, имају далеко дужу историју и верује се да идеја болничког фармацеута вуче порекло од првих манастирских болница где су постојале посебне просторије за складиштење лекова где је најчешће радио и фармацеут на издавању и справљању лекова. Све болнице располажу болничком апотеком, а одговорности фармацеута у овом окружењу су осим снабдевања одељења лековима, уједно и надгледање залиха лекова и медицинских средстава, прављење анализа потрошње, предлагање измена у фармакотерапијским смерницама исл. Већина националних фармацеутских удружења прописује обавезну пред-лиценцу праксу и у оваквом окружењу.

[уреди] Индустрија

Индустријска фармација је једна од најразвијенијих грана фармације. Од индустријске револуције, и премештања производње лекова из официналног у фабричко окружење, индустрија преузима одговорност за квалитет, безбедност и развитак нових лекова. Фармацеутска индустрија је данас по снази друга индустрија на свету, одмах иза војне. Упошљава мултидисциплинарне тимове који се састоје из фармацеута, хемичара, технолога и лекара. Развитак нових лекова је скуп и дуготрајан процес, траје између 8 и 10 година, и просечно кошта око 100 милиона долара. Ова чињеница јасно говори у прилог да тек веома крупне фармацеутске компаније имају средства за рад на развитку нових медикамената, поготову што је исход редовно неизвестан и процес се може зауставити у сваком стадијуму, па и оним финалним, који обухватају клиничка испитивања. Остатак фармацеутских компаније се примарно бави производњом генеричких лекова. Интересантна је чињеница да цену лекова контролише држава у свим земљама осим у САД где се ово оставља тржишној утакмици. Фармацеутска индустрија при себи има и низ помоћних установа, које прате све фазе производње и пласмана, од аналитичких лабараторија до маркетиншких одељења.

[уреди] Едукација фармацеута

[уреди] Фармацеутска етика и начини организовања

[уреди] Контраверзе данашњице

[уреди] Фармација у будућности