Александар Колчак

Из пројекта Википедија

Адмирал Колчак
Адмирал Колчак

Александар Колчак (16. новембар 1874. - 7. фебруар 1920.) је био руски адмирал и један од вођа Беле гарде. Био је председник привремене белогардејске владе у Сибиру. Учествовао је у Руско-јапанском рату и у Првоме светскоме рату. Као научник океанограф учесник је поларне научне експедиције (1900.-1903.) .

Садржај

[уреди] Порекло

Колчакови имају јужнословенско порекло. Први познати Колчак је био Колчак паша, који је био заробљен код Хотина од стране рускога маршала Христофора Миниха. Након краја рата Колчак-паша се населио у Пољској, а 1794. се преселио у Русију. Александров отац Василиј Колчак је био генерал мајор, а првои официрски чин је добио при обрани Севастопоља у Кримском рату.

[уреди] Биографија

Рођен је у Санкт Петерсбургu, као син морнаричкога официра. Завршио је поморску школу, након које је служио у 7. поморском батаљону у Петрограду. Од 1895. до 1899. служио је у Владивостоку. После тога је прекомандован у Кронштат. Учествовао је у Толовој поларној експедицији 1900. и био је вођа једне од две групе. Након знатних потешкоћа вратио се децембра 1902. Вођа друге групе се изгубио. Изучавали су Северни ледени океан на броду Зарја.

За време Руско-јапанскога рата Колчак је прекомандован 1904. у Порт Артур. Kомандовао је крсташем и добио је медаљу. Како се продужила опсада луке постао је заповедником копнене војске. Био је рањен и заробљен. Због лошега здравља ослобођен је пре краја рата. Постао је један од оних који су модернизовали руску војску. Био је у поморском штабу од 1906. и придружио се балтичкој флоти, када је избио Први светски рат. Надзирао је опсежно постављање обалних минских поља и командовао је поморским снагама у Ришком заливу. Унапређен је августа 1916. у вицеадмирала, као најмлађи вицеадмирал у руској морнарици. Постављен је за команданта Црноморске флоте. Главни задатак је био да буде подршка копненим операцијама војске генерала Николаја Јуденича против Отоманског царства. Осим тога имао је задатак да се супроставља претњи подморница и да планира инвазију Боспора. Колчакова флота је веома успешно потапала турске бродове. Пошто није биле друмске везе између угљенокопа у источној Турској и Константинопоља напади руске флоте изазвали су велике проблеме Турској. Током 1916. заједничким копнено-поморским нападом руска црноморска флота је помогла да се освоји Трабзон. Током његове команде десила се и несрећа када је велики руски дреднот "Царица Марија" експлодирао у луци Севастопољ 7. октобра 1916. Након Фебруарске револуције Црноморска флота је утонула у хаос. Колчака су сменили у јуну 1917. Путовао је у Британију и Сад као војни посматрач,

[уреди] Руски грађански рат

Амблем Колчакове владе
Амблем Колчакове владе

Када је избила Октобарска револуција Колчак је био у Јапану. Колчак се понудио Британцима да се бори у њиховој армији, али Британци су закључили да је кориснији ако победи бољшевике и врати Русију на страну савезника. Колчак се вратио у Русију у Омск, где је пристао да постане министар беле сибирске владе, у којој су већину чинили есери. У новембру 1918. непопуларна регионална сибирска влада је свргнута у државном удару. Козаци под атаманом Красилником су ухапсили четири есера. Након тога је Колчак тајним гласањем изабран за председника владе. Есере је протерао, али њихове активности довеле су до мале побуне у Омску 22. децембра 1918. Побуну су угушили козаци и чешка легија стрељавши 500 побуњеника. Есери су започели преговоре са бољшевицима и у јануару 1919. придружила се есерска војска Црвеној армији.

Колчак је добио диктаторске овласти. Спроводио је жестоку војну диктатуру, хапсио је политичке противнике и прогонио је раднике, који су преузели фабрике.

[уреди] Диктатура

У почетку је Бела гарда под његовом командом имала успеха. Колчак није био сигуран у своје командовање копненим операцијама, па је стратешко планирање препустио Д. Лебедеву и његову штабу. Крајем децембра 1918. чешка армија под командом Рудолфа Гајде заузела је Перм и одатле су се раширили као из стратешке базе. План је био да постоје три главна правца напада:

  • Гајда да крене према Архангелску
  • Канжин да заузме Уфу и
  • Козаци под Александром Дутовом да заузму Самару и Саратов

Колчак је имао 110.000 војника, а бољшевици 96.000. Британци су добро опремили Колчакову војску. Колчакова војска је у марту 1919. заузела Уфу и одатле је напредовала према Казану и приближавала се Самари на Волги. Побуне против бољшевичке власти у Симбирску, Казану, Вјатки и самари помагали су напорима Беле гарде. Новоформирана Црвена армија није се показала спрема за борбу и само су се повлачили. Дозволили су Белима да напредују до линије од Глазова до Оренбурга и Уралска. Колчак је држао територије од 300.000 км² са 7 милиона људи. У априлу 1919. бољшевици су били јако забринути, па су одупирање Колчаку поставили као главни приоритет. Са доласком пролећа показало се да је Колчакова војска створила јако удаљене борбене линије, које су напредовале знатно даље од могућих линија снабдевања. Настали су логистички проблеми снабдевања. Црвена армија је са друге стране мобилизирала нову војску против Колчака.

Колчак је изгубио симпатије потенцијалних савезника чешке легије и пољске 5. дивизије. Они су се пувукли из сукоба октобра 1918., али остали су присутни. Њихов нови вођа Морис Јанин је Колчака сматрао пуким британским инструментом. Колчак није могао да рачуна ни на јапанску помоћ, јер су се Јапанци бојали да би се могао мешати у њихову окупацију рускога Далекога истока. Створили су и бафер државу источно од Бајкала под козачком контролом. Око 7.000 америчких војника у сибиру се није мешало, јер је то сматрало унутрашњом руском ствари.

[уреди] Пораз и смрт

Када се Црвена армија реорганизовала брзо је победила Колчака. Контранапади црвених су уследили у априлу 1919.. Црвена армија је заузела Уфу 9. јуна, а затим је Михаил Тухачевски пробио линију белих на Уралу. После тога црвени су брзо напредовали и заузели су Чељабинск 25. јула 1919. Бели су успели да успоставе линију око Тобола и ту су привремено зауставили црвене. Ту су држали фронт до октобра. Сталан губитак људства нису могли да надокнаде за разлику од црвених. Црвени су добили појачања и средином октобра су пробили фронт белих код Тобола. До новембра бели су се повлачили према Омску у нереду. Колчак је почео да губи и међународну помоћ, па су се чак и Британци почели више ослањатуи на Дењикина. Бели су напустили Омск 14. новембра 1919., па су га црвени заузели без озбиљнијега отпора. Црвени су заробили велику количину муниције и око 50.000 војника и 10 генерала. Колчак је из Омска кренуо у Иркутск, али зауставили су га Чеси код Нижњеудинска. Крајем децембра Иркутск је пау у руке левих (међу њима су били и есери), а једна од њихових првих акција је била да смене Колчака. Када је Колчак 4. јануара 1920. чуо за то објавио је своју оставку и рекао је да предаје своју позицију дељикину, а војску предаје атаману Г. Семјонову. Изгледа да су Чехословаци обећали Колчаку слободан пролаз до британске војне мисије у Иркутску. Уместо тога предали су га левичарским властима Иркутска 14. јануара 1920. Влада Иркутска је 20. јануара предала власт бољшевицима. Бела армија под командом Владимира Капела је кренула према Иркутску да га спасе, али по наредби из Москве стрељан је 7. фебруара 1920., а тело му је бачено у реку. Када су бели сазнали за смрт Колчака одустали су од Иркутска. Црвена армија је тек 7. марта 1920. ушла у Иркутск.

Колчак није био способан да прави стратешке планове или да координише активност са другом генералима као што су били Антон Дењикин или Николај Јуденич. Као вођа политичкога покрета и шеф велике територије он мора да сноси одговорност за многа злодела, крађе, силовања на територијим апод његовом контролом. Као дипломата није успео да увери потенцијално пријатељске државе као што су Финска, Пољска и балтичке државе да се придруже рату против бољшевика. Није успео да добије дипломатско признање од ниједне државе, чак ни од Енглеске.

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе


[[Категорија:Војсковође Првога светскога рата|Колчак]