Мира Васиљевић

Из пројекта Википедија

Мира Васиљевић (Рипањ крај Београда) је певачица народне музике.

Своју каријеру је започела 1961, када је постала солиста Радио Београда. 1965. је снимила своју прву плочу, "Девојачка клетва" са композитором и хармоникашем Буцом Јовановићем. Поред "Девојацке клетве" Мира је снимила још три плоче са Буцом Јовановићем, Зашто ме остави, Никада нећу волети и дуетску плочу са Лепом Лукић, "Дођи ми Драгане".

У том периоду крајем шездесетих, Мира је снимала и са композиторима Илијом Спасојевићем и Тозовцем. Са Илијом Спасојевићем је снимила "Живот пише успомене", "Данас ми је драгом рођендан" и дуетску плочу са Томом Ђорђевићем "Далеко ти си сада". Са Томом Ђорђевићем Мира је снимила још једну дуетску плочу, "Када сам те драга срео" са ансамблом Ануса Габрића. 1970. Мира постаје и комплетан кантаутор снимајући плочу са четири сопствене композиције, Сини муњо, Немој да ме кунеш, Празан медаљон и Код друге утеху тражи са ансамблом Жарка Јосиповића Скуле и постаје једна од најпопуларнијих певачица, уз у сам врх са Лепом Лукић и Силваном Арменулић.

Мира је све ово време радила и као наставница музичког образовање по разним школама, али после великог успеха и популарности, Мира је престала да ради као наставница и посветила се само певању.

После успеха плоче, Мира је наставила са компоновањем и снимањем плоча Очи су му као кремен, Коцкар, Момак за једно вече, Из дана у дан, такође са ансамблом Жарка Јосиповица Скуле. 1973. је наступила на Београдском Сабору са песмом Петра Танасијевића, "Зри, зри тамњаника" и освајила прву награду.

Те исте године као специјални гост Мира је гостовала у Соко Бањи на такмичењу за прву хармонику. Гледајући сестре Драгицу и Славицу Јанковић које су се такмићиле као дует хармоника, Мира је дошла на идеју да оснује чисто женски ансамбл. По повратку у Беогарад Мира се обраца својим колегиницама и пријатељицама Вери Ивковиц и Андјелки Говедаревиц о формирању једно зенском вокално-инструменталном ансамблу. Обе прихватају идеју и обрацају се Радио Београду за јос један вокал и добивају Гордану Лазаревиц. Следе месеци везбања, кореографије, резирања програма на коме је радио Јован Ристиц и наравно бирање име за ансамбл. Ансамбл је добио име Ђердан коме је кумовао Мирин супруг, Миса. После неколико месеци пробе ансамбл се појавио пред публиком. То је било несто ново и невидјено и похвали су пљустале са свих страна. То је било једно лепо саренило и за око и за уво. Позиви за гостовање су стизали са свих страна бивсе Југославије и слободних дана за ове уметнице готово да није ни било. Има дана када су одрзавале и по два-три концерта у исти дан. Дјердан је постао синоним квалитета о коме је годинама па и до данасењег дана водила бригу Мира Васиљевиц. Цланице су се смењивале и њихово место су заузимале младе талентоване девојке које су зелеле да уце и многе су данас постале познате али и признате јер су каријеру градиле код музицког педагога Мире Васиљевиц и то им је била одскоцна даска у каријери. Поред Вере Ивковиц, Андјелке Говедаревиц, Гордане Лазаревиц у Дјердану су певале и Гордана Стојицевиц, Изворинка Милосевиц, Снезана Дјурисиц, Деса Вуковиц, Драгана Лазаревиц, Биљана Трмциц, Јована Хадзиц, Снезана Дјердан, Јасна Дјокиц...Мира и данас наступа и као солиста а и са својим Дјерданом.