Први српски рјечник
Из пројекта Википедија
Вук Стефановић Караџић је 1813, након слома Првог српског устанка отишао у Беч и тамо, на наговор Јернеја Копитара, 1815. године почео да сакупља грађу за прво издање Српског Рјечника. Рјечник је имао око 26000 речи и објављен је 1818. године. Пуно име гласило је Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима. Речи у речнику биле су акцентоване а правила по којима су акцентована нешто се разликују од данашњих. Речи је на латински и немачки језик превео словеначки слависта и лингвиста Јернеј Копитар. Вук је предговор Рјечнику написао у облику расправе у којој је писао да се нико пре Доситеја Обрадовића није сетио да пише по својим правилима, већ је свако писао по свом вкусу. Он у даљем тексту заговара заједништво српског и хрватског језика говорећи о Хрватима као о браћи римског закона који нам с радошћу руке пружају. Вук у Рјечник уводи шест слова: Ј из латинице (које се у латиници обележавало као ï), Љ, Њ, Ђ, Ћ и Џ. У Рјечнику су први пут испоштоване гласовне промене, а прикључена му је и Граматика српскога језика коју је 1824. године на немачки језик превео Јакоб Грим. Од ове граматике почиње нормирање српског књижевног језика. Учени људи су се љутили због слова Ј које је Вук увео из латинице, због вулгаризама које је унео у њега и ијекавског изговора којим је писано. Међутим, код страних лингвиста, Рјечник је дочекан као првокласан рад.

