Илија Башичевић

Из пројекта Википедија

Илија Башичевић, сликар, је рођен «о Светом Илији», како је то казивала његова мати Ружа, и зато је Илијом назван. То је било 2. августа 1895. године у Шиду, годину дана пре рођења његовог земљака Саве Шумановића. Ишли су у исти разред током основне школе, играли се заједно и на кркачама носили. Један је двадесетих година века постао славан сликар у Паризу, тридесетих је вредно сликао у Шиду и по околини, на концу трагично пострадао од усташа 1942. Када је Сави већ била отворена галерија у Шиду, Илија се тек прихватио боја. Своју задужбину назвао је Илијанум. Данас галерија Саве Шумановића и Илијанум представљају истински понос Шида.


Два исписника су уметност схватили на различите начине: Сава Шумановић је париске погледе донео у Шид, Илија Босиљ је шидске разнео широм света. Сваки је у свом уметничком роду досегао истинске врхунце. Баш у време кад је Илија почињао да слика, долазила су до гласа нова и важна открића из области српске старије и новије уметности и књижевности. Слава им се ширила светом преко честих изложби и превода; Петар Лубарда је сликао свој монументални «Косовски бој», славило се седам векова Сопоћана, репродукције старих фресака налазиле су се готово у свакој кући. Извесно, ни Илија Босиљ није остао недирнут збивањима која су истицала српску прошлост као знамениту, што је било и у складу са његовим уверењима.


Као што је обичај у сељачким сремским породицама, Илија се врло рано укључује у рад који му је према узрасту припадао: чување гусака, ћурака, а по завршеној основној школи чува свиње у Босутским шумама. У шуми се тада живело у колиби од дрвета и сламе, храна се сводила на сланину, лукац и хлеб, а кувао се наизменце пасуљ и кромпир. Свињари су увече обичавали да се окупе поред ватре, која их греје и чува од комараца, а део је «штимунга», и приповедају. Старији говоре, а млађи слушају. Што је ноћ дубља то су и приче са све више елемената фантастичног, чудесног и страшног.


Кад се замомчио Илија се укључује у земљорадњу: орање, кошење, копање, баратање са коњима или воловима. Поред родитеља у кући су две сестре сличних година и знатно старији брат са женом и децом. Сестре се удају, а брат заснива своје домаћинство. Илија остаје да живи са родитељима. Волео је своје сељачке послове, био је здрав и јак, но још више био је, како он то каже, «јогуница». Никад се не би задовољио са предвиђеним радом, хтео је увек више. Стално је био у сукобу са оним делом себе који се бунио против вишка рада. Илија је описивао тај свој унутрашњи дијалог: »Срам те било Ило, зар си таква кукавица да прекинеш јер си уморан, уморан сам и ја, ал не дам срцу на вољу, победи себе!».


Постао је угледан сељак, домаћин, успешан произвођач. Његов углед није почивао на иметку, већ по некој «памети» по којој се прочуо. Углед му је нагло скочио када се упустио да школује оба сина у другом месту и то успешно. Био је у то време једини сељак у Шиду који је школовао два детета. Политиком се није бавио, на изборе није излазио после распада Кораћеве странке, све до 1945. Тада се одлучио за «ћораву». Касније изборе није сматрао изборима. Усташе су га начеле, а комунисти готово докрајчили, попљували и материјално уништили. Надао се, да ће власт знати да цени његов рад тј. производњу хране уз немешање у политику. Преварио се у својој процени. Сва тројица, отац, који је у међувремену оболео од туберкулозе, и оба сина, осуђени су од покретног преког суда на смрт.


Ни послератно време му није донело мир, ни сигурност. Нова власт је стално насртала на њега, на његово људско достојанство и имовину. Честа су саслушања у ОЗНИ без правог разлога и повода и не ретко, завршавала би се у затвору. Нова власт је знала да Илија није њихов човек. Кад су врховни руководиоци Н. Ф. среза дошли у кућу са намером да га учлане, једноставно им је показао врата. Дуго је тај гест плаћао високим каматама. Проглашен је за кулака, затим за «непријатеља бр. 1». Остао је, такорећи, го к`о пушка, без земље, радила, стоке и неопходних средстава за производњу.


Стаљина није ценио, није веровао да је то пут и метод којим треба ићи. За Тита је био чврсто убеђен да не води никуда, утолико више јер је бројне људе који су дошли на кормило у својој средини добро знао и познавао као људе слабе и без петље. Ипак није се предавао и пише сину 1963. године, «треба да знаш да код нас нема капитулације код никакве ствари а камоли код овакве», а то се уклапало у његову основну философију живота по којој се »од живог човека ништа не сме отети».


Изударан, огољен и осиромашен, потражио је себе и неки свој свет и мир у сликању. Преко сина, студента уметности, знао је за Генералића и друге сељаке који су сликали. Почео је да мења мишљење о синовљевој професији. Схватио је да бављење уметношћу није обичан «шлајферај», како је испрва мислио. Синови су се у почетку супротстављали очевом сликању. Но, како је Илија наставио да слика, прихватили су оца као сликара и схватили да би му требало организовати изложбу, али под псеудонимом, јер је Димитрије Башичевић - Мангелос, син Илијин и историчар уметности, мислио да је боље да се процена слика изврши ослобођена сазнања да је сликар његов отац. А док слике не буду оцењене од стране критике било је нужно да отац о свом раду не прича. Међутим, и Илија је желео да се, као и други људи, похвали. Утолико пре што је о својим радовима имао прилично добро мишљење. И тако су поред рођака и пријатеља и други сазнали да Илија слика. Да и не говоримо да су први критичари Илијиних слика били његови пријатељи и суседи Ђуђа и Јоца, стари и проверени Илијини истомишљеници о «неморалној уметности», те су у то име и Илијине слике оценили негативно, и то без милости, речима: »Илија, то је микимауз!», што би преведено на обичан говор значило Мики Маус, тј. ружно и лоше.


Онда су се појавили проблеми са болним и отеченим прстима. Изгледа да је кожа сељачке руке подносила без роптања земљу, коњску и кравску балегу - али хемију не. Синови су саветовали оца да се за неко време окане сликања и да избегава контакт са растварачима и уљаним бојама, па да евентуално покуша да слика само са воденим бојама. Тако је и било. Мангелосова намера да стручна критика цени слике, а не оца, није успела и извргла се у своју супротност. Мангелосови противници којих је било у високим сферама културе, а то значи и власти, искористили су прилику и усавршивши турски систем правде, где је исти кадија био и тужитељ и судија и извршилац пресуде, те су сви одреда напали Илију. Начин на који је штампа «открила случај Босиљ» и о њему информисала јавност, очито је говорио да није у питању Босиљ већ неки обрачун. Штампа је завела јавност, а Илију и његову породицу систематски нападала. Касније добијена судска задовољштина није могла збрисати све горчине увреда. Инквизиторска провера Илијиног сликања, као врхунац понижења, кад је пред комисијом морао да слика и тако се потврди као аутор својих дела - да се и не спомиње. Илија је ипак наставио да ради, можда још снажније, и дању и по ноћи и са отеченим и болним прстима. Сликао је као што је орао, копао, косио: упорно, са љубављу и преданошћу све до смрти 1972. године у Шиду. Ниједна галерија није, после оне хајке, избацила ниједну Илијину слику из своје збирке, а они који су спроводили ликвидацију човека и сликара нестали су са сцене. Њихови наследници су све што је раније чињено прихватили као грешку оних који су то чинили, те «полазећи од чињенице да се ради о делима од изузетног естетског значаја, чији је аутор један од највећих и најзначајнијих наивних, уметника Југославије», обећавали су и обавезивали се да ће делима Илије Босиља бити обезбеђена заштита, презентација и публиковање.


Прича о Илијиној сликарској поетици је прича о поетици у којој је српски национални мит сагледан кроз народну песму и пучко православље образовано кроз народне обичаје. Кад се неко у својој кући окружи иконама и сликама из славне српске прошлости чије су теме подстакнуте епским предањем, народним обичајима, веровањем и култовима, онда је извесно да ће у његовом духовном хоризонту популарна историја, она која се више преноси усменим путем, него штампаном речју, играти пресудну улогу. Они који су познавали Илију Башичевића веле да је волео и тражио да му се читају народне песме о Косову и Краљевићу Марку, а памти се да је код њега радио један Далматинац из Книнске Крајине с којим је поваздан разговарао у десетерцу. Право задовољство му је било када је Динарац поредио њега и његова два сина, Димитрија и Војина, са старцем Вујадином и његова два сина. Између народа коме је припадао и вере није правио разлику. Однос према небу и мишљење о Богу сматрао је веома личним, а побожност држао приватном ствари. Посреднике према вишој сили тражио је у иконама шидске цркве и у својој славској икони, али их је и сам стварао сликајући читаве циклусе сцена из Апокалипсе или теме из Старог и Новог Завета. Религиозно и национално сликарство Илије Босиља чини претежни део његовог стваралаштва. Доскочице и хумористичне сцене из његове улице Џигуре и догађаји с искрцавањем космонаута на месец, увек и сами пуни народне маште и фантастике, такође су последица схватања о постојању виших сила које владају свемиром и о борби сила мрака и светлости. За њега је и сам човек скоро редовно имао два својства, упоредно, био и праведник и грешник, искрен и притворан, а та његова двострукост увек је бивала приказана главом с два лица.


Нема сумње да је за образовање Босиља као уметника било битно што је растао и дозревао у окриљу Фрушке горе, с њених двадесетак манастира и Карловцима као духовним средиштем, из којих су у његовој младости, још снажно зрачиле националне и верске енергије. У њима су се тада чувале свете мошти славних српских владара и великаша, целивале чудотворне старе иконе, а српски свеци гледали с њихових црквених зидова и иконостаса. Онда су се још живо памтиле гусле Филипа Вишњића и Тешана Подруговића, уз чије је брујање Вук бележио јуначке песме о Марку Краљевићу и косовским витезовима, под покровитељством ученог шишатовачког архимандрита Лукијана Мушицког и мргодног гргетешког архимандрита Илариона Руварца, како излеће из манастирске порте у каруцама у које је било упрегнуто «шест кусих жерава».


Ни кад су пред очима Босиља, у Другом светском рату, срушене светиње његовог детињства, а у пламену или пљачки нестали многи златни иконостаси, није из његове маште избрисана величина српске прошлости, нити из срца истиснут ритам десетерца којим је она прослављана. Ваљда баш због тога што су били предмет непријатељског уништења, сећање на те наслаге прошлости, таложена у детињству и младости, нахрупиле су, после пола века, у његово сликарство већом снагом него што би се могло очекивати. Догодило се то баш у годинама пред 1960, када су поново доведене у сумњу све темељне вредности света до којег је Босиљу и његовим прецима било од прадавна стало. Злокобно су се надносили тмурни облаци најављујући дуго невреме. Илијин менталитет сремског сељака, у који су се улила веровања у чудовишта заједно с поукама из веронауке, учење о православној вери као Богу милој и о српској историји, готово без премца по страдању и мучеништву, улепшаној тумачењима народних учитеља и приповедача, родољубивих песника и гуслара, ставио је на слике као непоколебиво своје становиште и као штит самоодбране у смутним временима.


Током `60-их, `70-их, `80-их, уметност Илије Босиља излагана је не само у великим градовима бивше Југославије, Београду и Загребу, већ и широм Европе, у Амстердаму, Базелу, Букурешту, Дортмунду, Диселдорфу, Минхену, Паризу, Ротердаму, а 2006. године и у Њујорку. Босиљ је био миљеник водећих научних личности из области европске «наивне» уметности, Анатолија Јаковског и Ото Бихаљи-Мерина. У много чему неприкосновени Бихаљи-Мерин држао га је једним од највећих и најоригиналнијих «наивних» сликара послератног периода.

Извор: Димитрије Башичевић Мангелос, «Мој отац Илија», Нови Сад, 1995. године

Из писма свом лекару и пријатељу

Драги мој докторе питаш ме за мој живот како сам живијо свашта је било. Рођен сам каво девето дете у мајке. Моја мати Ружа много касније мије приповедала дасе није нимало радовала моме рођењу а на крају крајева такоје валда судбина тела читав је свој век провела самном умрвши у дубокој старости осамдесет и петој години. Мој живот је велика борба од рођења па до данас и свемисе чини дасу имали право стари људи којису говорили да увек траје борба између добра и зла самосе никад незна штаје добро а шта није јер штогод сам некад волево сада мрзим а што сам мрзијо волем е па снађисе попе. У свом животу сам чуво некоје речи а запамтијо сам реч даје човек марама са два лица. Ето ти си човек учен паћеш валда разумети зашто су на мојим сликама људи са два лица. Нису ни животиње без дволичности јер је и њих створијо Господ каво и човека по обличју својему. Јесили икад видево у шуми звере крволочно у брлогу када брани младунчад и убија све живо око себе. Често сам се у животу питаво дали је заиста Божија воља оно што се без потребе дешава па људи кажу ето Божија воља. Данас је додуше мода говорити да нема Бога међутим кадаби били сасвим сигурни у то били би људи још гори. Питаво сам се још се и данас питам које моју покојну тетка Дафину научијо речима да нетреба покупити све већ оставити нешто за црва и мрава. Тешко је познати живот а сликати је лако треба само започети после иде само слажесе једно на друго и када свршиш слику видиш да је на њој шарено све каво у животу и да свака истина има два лица. Можда је то најважније јер копати орати косити сијати и онако мораш сваки дан. Ето такав ти је мој живот а знам да ни твој није много другачији. Оног Ђурђа пославо сам за тебе. Поздравља те у 1962 години

                                                                                                                  Илија.