Логор на Бањици

Из пројекта Википедија

Логор на Бањици
Логор на Бањици

Логор на Бањици био је највећи концентрациони логор на подручју окупиране Србије (1941.-1944.). Логор је радио од јула 1941. до октобра 1944.Кроз овај логор за време читаве окупације прошло је 250.000 људи, а од тог броја њих 30.000 је стрељано на стратишту у Јајинцима.Данас је некадашњи концентрациони логор претворен у Музеј-дом Бањица.

Садржај

[уреди] Оснивање логора

Прва идеја о стварању концентрационог логора на Бањици јавила се маја 1941.године. Било је потребно створити један велики затворски простор где би били довођени убеђени противници Немачког Рајха као и сви они који нису подржавали Комесарску управу Милана Аћимовића.

По уласку СССР-а у рат на страни антифашистичке коалиције и почетка првих диверзантских акција партизана у Србији, стварање концентрационог простора у окупираном Београду било је само питање дана. Званично, Бањички логор је оформљен 5.јула 1941. Формалну одлуку о стварању логора донели су немачки командант града Београда и заповедник Гестапоа у окупираној Србији, а спровео ју је у дело тадашњи помоћник министра унутрашњих послова Драгомир-Драги Јовановић. За логорашки простор Немци су одабрали бивши војну зграду 18.пешадијског пука "Краљица Марија" на Бањици. Први заточеници из унутрашњости Србије приспели су у логор 9.јула 1941.

Бањички логор се по формирању почео дограђивати. Најпре су испражњени војни магацини на спрату и просторије су претворене у логорашке собе. У дворишту је подигнута висока стражарска кула, ископани су темељи за подизање зида, а такође су адаптиране и просторије у сутурену.

[уреди] Управа логора

Командант логора на Бањици био је немачки поручник Фридрих Вили, док је дужност управника логора вршио Светозар Вујковић. Логор је званично био у надлежност Управе града Београда, па су тако у логорској управи били заступљени већином српски цивилни органи који су вршили разне административне послове. Заменик управника логора је био Радован Чарапић. Стражу и обезбеђење логора давали су војници српске жандармерије, а касније Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса.

Званичног бањичког лекара је давао Гестапо и ту дужност је све до расформирања логора вршио СС мајор др Фридрих Јунг, док су у логорашкој амбуланти и стационару радили углавном бањички таоци који су се пре рата бавили лекарском струком. Поред Јунга, дужности логорских лекара су вршили и др Велизар Пијаде (затворен као Јевреј),др Жарко Фогараш (затворен као присталица НОП-а) и др Љубодраг Стефановић (затворен као присталица ДМ). Једино је др Фогараш преживео логор.


[уреди] Распоред по собама

У разним периодима постојања Бањичког логора поједине собе су имале различиту намену. У прве две окупационе године њихов карактер се често мењао. Најпре су биле мешовите, са заточеницима различито одмерених кривица, да би се затим у већину соба налазили осуђеници на смрт који су чекали стрељање. У логору су биле заступљене и женске собе у којима су довођени политичкки кривци или таоци по женској линији. Како се логор све више и више пунио, ово правило је било занемаривано па су се тако женске и мушке собе спајале и постајале колективне собе логораша.

Распоред бањичких соба изгледао је овако:

Приземље

  • Соба бр.3 - соба где су били затварани партизани и присталице НОП-а
  • Соба бр.4 - соба смрти за све политичке осуђенике.
  • Соба бр.6 - соба где су били затварани Јевреји.
  • Соба бр.7 - соба где су били затварани четници и присталице Равногорског покрета.
  • Соба бр.8 - соба где су били затварани политички кривци по линији НОП-а.
  • Соба бр.10 - соба где су затваране присталице Равногорског покрета.
  • Соба бр.11 - соба за смештај логорских стражара.
  • Соба бр.12 - заједничка соба где су затваране присталице НОП-а и Равногорског покрета. Од септембра 1943. искључиво соба присталица Равногорског покрета.
  • Соба бр.13- женска соба . Од марта 1943. соба у којој су били затварани кривци Специјалне полиције.
  • Соба бр.14 - канцеларија управника логора.
  • Соба бр.16 - соба где су затваране Јеврејке.
  • Соба бр.17 - соба где су затварани кривци Гестапоа. Од априла 1944. соба присталица Равногорског покрета.
  • Соба бр.24 - соба за пролазне затворенике који су чекали транспорт у интернацију или неки други логор.
  • Соба бр.25 - соба у којој су затварани криминалци и преступници.
  • Соба бр.35 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)
  • Соба бр.36 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)


Први спрат

  • Соба бр.37 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)
  • Соба бр.38 - женска соба смрти. Од 1943. соба присталица Равногорског покрета, а затим мешовита партизанско-четничка соба.
  • Соба бр.56 - соба која је претворена у логорску амбуланту и стационар.
  • Соба бр.62 - соба у којој су затваране присталице Равногорског покрета.
  • Соба бр.64 - соба у којој су затваране присталице Равногорског покрета.
  • Соба бр.65 - соба у којој су затварани осуђеници на временске казне "Роковци".
  • Соба бр.66 - друга соба смрти. У њој су затварани политички и војни осуђеници на смрт Специјалне полиције и Гестапоа који су чекали на стрељање.
  • Соба бр.67 - соба у којој су затварани логораши са нерешеним статусом, односно они над којима је у логору примењиван иследни поступак.
  • Соба бр.68 - соба за пролазне затворенике који су чекали транспорт у интернацију или неки други логор.
  • Соба бр.85 - колективна женска соба.
  • Соба бр.86 - соба у којој су били затварани логораши предвиђени за интернацију.
  • Соба бр.87 - соба у којој су затварани осуђеници који нису испоручивали жито окупаторима "Дирисовци"
  • Соба бр.88 - соба у којој су затварани осуђеници који нису испоручивали жито окупаторима "Дирисовци"
  • Соба бр.89 - соба у којој су затваране Јеврејке.
  • Соба бр.90 - колективна женска соба.

[уреди] Категорија логораша

У почетку категорија логораша није вршена. За време устанка у Србији 1941.године, у логор су довођени партизани, присталице НОП-а, комунистички функционери, Јевреји, Роми, националисти (они који су били са четницима) и таоци.

У првим годинама окупације, у логору су се као посебна категорија налазили "криминалци" и "преступници", односно лица која су још у Краљевини Југославији издржавали затворску казну због преступа. Они су били ликвидирани до марта 1942.године. У последњој години окупације довођени су и странци које су чинили ухваћени амерички, енглески или совјетски војници, заробљени Италијани или Немци који су одбили више да служе Великом Рајху. Већина странаца је из логора интернирана у Немачку, Француску, Аустрију и другим земљама, а један мали број је стрељан.

Прва званична категоризација логораша извршена је у септембру 1942.године када је уведена нова категорија затвореника-присталице Драже Михаиловића, док су се они раније називали националистима. У исто време, извршена је подела кривица логораша. Тако су најтежи кривци сврстани у I категорију логораша, мање криви у II категорију, а они без доказа у III категорију. Уобичајна пракса је била стрељање првокатегораца, али у случају недостатка талаца, узимани су и кривци из друге и треће категорије. Таква пракса је настављена све до расформирања логора.

[уреди] Бекства из логора

Иако је Бањички логор важио као један од најбоље чуваних и најбоље обезбеђених концентрационих логора, за време окупације успело је 5 логораша да прокрчи себи пут у слободу. Прво бекство је забележено у јануару 1943. када је Милка Минић, супруга високог партијског секретара КПЈ Милоша Минића успела да се извуче из логора. Друго веће бекство забележено је октобра 1943. Из логора су побегли капетан ЈВуО Нешко Недић, резервни потпуковник Илија Орељ, студент Никола Пашић млађи и још један затворски чувар. Било је и случаја бежења бањичких логораша и за време извођења радова на Дунаву, у Обреновцу и Панчеву.

[уреди] Однос присталица Равногорског покрета и НОП-а у логору

У логору на Бањици било је велики број људи који је био заточен по линији НОП-а и Равногорског покрета. У колективним собама је долазило некада до физичког разрачунавања једних и других. Четнички затвореници су критиковали колектив партизанских заточеника, док су ови, с друге стране, критиковали њихово јунаштво, њихову Владу у емиграцији, Краља и Дражу Михаиловића. У једном таквом физичком разрачунавању присталице НОП-а су убиле капетана Радована Стојановића, после чега су четнички логораши напали партизанске и изазвали велико крвопролиће. Други случај се догодио после изненадне смрти логорског доктора Љубодрага Стефановића, када су четници оптужили партизанске лекаре да су му намерно дали смртоносну ињекцију. Узавреле страсти су донекле смиривали најобразованији логораши међу оба табора. На инсистирање адвоката Стефана Ђелинеа (партизана) и адвоката Александра Трифунца (четника) крајем априла 1944. престале су овакве појаве јел је свима било јасно да се налазе у истој кожи. Четници су предложили партизанима да заједнички освоје амбуланту и управу чим дође до повлачења Немаца, али су партизани овај предлог одбили. Ускоро је највећи број логораша био одведен у интернацију и овај план је пропао. С друге стране, забележени су и примери хуманости и једних и других.Партизански борац је после много одбијања пристао да прими део оброка који му је нудио вођа ЈУРАО Богдан Милутиновић, адвокат Владимир Радичевић је пред одвођење на стрељање поздравио партизанске логораше у колективној соби и руковао се са сваким, железнички службеник Боривоје Радоњић је на излазу из логора дао своју железничку капу партизанском политкомесару како би се сакрио од управника логора итд. У време постојања логора забележено је неколико заједничких стрељања присталица НОП-а и Равногорског покрета.

[уреди] Расформирање логора

Логор на Бањици је распуштен у октобру 1944. Тада су се Београду приближавали војници Црвене Армије и НОВЈ-а. Логорска архива била је спаљена и једино су захваљујући заменику управника логора Радовану Чарапићу остале недирнуте поједине бањичке књиге логораша које се и данас чувају у архиву града Београда. Чарапић је најпре пустио на слободу ухапшенике који су доведени из Гестапоа, а затим је дао објаве о пуштању свих заточеника који су се налазили у логору. Последњи заточеник је напустио логорску капију 5.октобра 1944. Тај дан се узима као дан када је логор на Бањици био распуштен.

[уреди] Коначни показатељи Бањичког логора

Према сачуваним бањичким књигама логораша, кроз овај логор је за време окупације прошло тачно 23.288 логораша, од којих је стрељано њих 3.849.Међутим, то је према непотпуним бањичким књигама које су сачуване, док је према стварним показатељима кроз логор прошло близу 250.000 људи и за одмазду стрељано њих 30.000. Велики број осуђеника није ни увођењен у бањичке књиге већ је директно вођен у Јајинцима.Кроз логор је прошао и велики број логораша са Старог Сајмишта, од којих је највише било Јевреја. Они су били транспортовани на Бањицу као попуна квоте која се морала испунити за одмазду, а такође и због интернирања.

Стрељања и вешања логораша вршена су и у самом логору. Почетком 1942. постављен је грудобран у дворишту логора који је коришћен за стрељања, а било је случајева убиства из чисте обести.

Затворенике је највише слала немачка СС и полиција, Управа града Београда, Престојништва и Среска начелства. Из Бањичког логора су стрељани Јевреји, Роми, партизани, присталице НОП-а, четници, присталице Равногорског покрета, странци, криминалци и преступници. Правилан редослад је тешко одредити јел недостају битна документа.

Према бањичким сачуваним књигама овако изгледа структура стрељаних:

Занимање Број стрељаних
Земљорадници 1.414
Занатлије 631
Радници 305
Студенти 71
Ученици 125
Чиновници 383
Војна лица 125
Свештена лица 15
Правници 45
Лекари 18
Инжењери 33
Професори 12
Трговци 208
Слободне професије 202
Домаћице 226
Без занимања 36
УКУПНО 3.849

[уреди] Бањичког логор данас

Данас је Бањички логор претворен у Музеј Бањичког логора. Некадашња соба смрти је претворена у спомен-собу са изложеним стварима и предметима који су некада припадали логорашима.


[уреди] Референце

    • Архив града Београда (бањичке књиге логораша)
    • Сима Беговић, Логор Бањица, књиге 1 и 2, Београд, 1989.
    • Група аутора, Бањица, Београд, 1978.
    • Милош Аћин Коста, Дража Михаиловић-Чича-Апостол слободе, Вашингтон, 1993.

    [уреди] Спољашње везе

    Други језици