Сарадња четника са осовинским снагама у Другом светском рату

Из пројекта Википедија

Четници, односно Југословенска војска у отаџбини у другом светском рату представљали су разнородну формацију састављену делом од организованих војних јединица, делом од самониклих устаничких одреда. Војнички ове јединице су стајале под командом Врховне команде на челу са Драгољубом - Дражом Михаиловићем кога је влада Југославије у избеглиштву именовала за начелника штаба Врховне команде и министра војног. Политичко јединство заснивало се на равногорској идеологији коју су у великој мери делили сви припадници. Политичке принципе покрета формулисало је политичко језгро, у коме су се истицали Драгиша Васић и Стеван Мољевић. Основне карактеристике ове идеологије биле су:

- српски патриотизам ројализам. Покрет се заснивао на традицији борбе српског народа за слободу. По овом основу покрет је био антинемачки оријентисан.

- великосрпски експанзионизам. Присталице су сматрале да је неопходно образовање велике Србије као основа Југославије, те да су Хрвате треба казнити због издаје и усташких злочина, а муслимане као непоуздан елемент уклонити.

- патријархално народњаштво које се пред комунистичком експанзијом развило у антикомунизам.

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:

Документи:

Меморандум Стевана Мољевића од 30.6.1941.

Четнички покрет се по основи антинемачког патриотског става сврстао уз савезнике. Покрет се залагао за друштвену и националну реформу која треба да буде проведена у тренутку победе над Немачком. Међутим, како се у међувремену у земљи проширио партизански покрет вођен од стране Комунистичке партије Југославије, присталице равногорске идеологије препознале су у њему главну опасност за своје идеје, вредности и за свој друштвени пројект. Ово непријатељство врло брзо нарасло је до екстремног интензитета и постало доминанти чинилац четничких активности. На тај начин је, по основу борбе против заједничког непријатеља, створен простор за разне облике сарадње између четника и разних осовинских и квислиншких формација.

Садржај

[уреди] Покушај успостављања сарадње са Немцима

[уреди] Сарадња са Недићевом владом

Дража Михаиловић је на самом почетку стварања своје организације, током лета 1941. ступио у контакт са квислиншким режимом Милана Аћимовића. Михаиловић је сматрао да се квислиншки режими Аћимовића и после њега Недића могу вишеструко искористити:

- Квислиншке снаге одржавале су ред и мир и сузбијале комунизам и у том својству биле су користан партнер

- Постојање квислиншких снага могло се искористити као параван за привремену легализацију четничких одреда у кризним ситуацијама

- Оне су биле потенцијални извор снабдевања - било добровољног, било путем фингираних или стварних препада

- Оне су омогућавале посредну везу са окупационом силом

- Према Михаиловићевој замисли требало је да његови присталице унутар квислиншког апарата припреме терен за масован и организован прелазак квислиншких снага под Михаиловићеву команду у тренутку повлачења непријатеља и распада окупационог система

Михаиловић је сматрао да су оружане акције против окупатора без изгледа на успех, да могу изазвати репресалије и да су стога штетне, те их треба избегавати. Према његовој доктрини, у отворен сукоб са окупатором требало је ступити у твенутку његовог повлачења услед савезничког искрцавања на Балкану или услед пораза на другим фронтовима.

Међутим, нагло ширење партизанског покрета који је заступао схватање да окупатора треба нападати увек, свуда и по сваку цену, као и успеси устаника и слабост окупационих снага, навели су неке Михаиловићеве команданте да се спонтано прикључе акцијама против окупатора. На иницијативу партизанског руководства, Тито и Михаиловић склопили су у Брајићима 26.10.1941. споразум о заједничкој борби против окупатора.

Михаиловић је схватио да је овакав развој ситуације опасан по њега, па је предузео кораке да успостави везу и са Немцима. Та његова активност одвијала се преко пуковника Бранислава Пантића, његовог представника и обавештајца у Београду.

[уреди] Михаиловићева ратна доктрина

Према сведочанству Ратка Мартиновића Михаиловић није имао намеру да напада Немце пре него што дође до значајних промена на савезничким фронтовима. Сматрао да су Немци сувише јаки да би устанак против њих имао изгледа на успех. На разговору са немачким представницима у селу Дивци 11.11.1941. изјавио је:

"Није моја намера да ратујем против окупатора, јер као генералштабни официр познајем снаге обеју снага."

Извор: Записник са састанка Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци

С друге стране, веровао је да ће савезници на крају победити. У међувремену, веровао је да мора спречити експанзију комунизма кроз форму народноослободилачке борбе. Сматрао је да ће тренутак слома окупатора бити одлучујући за будуће уређење земље.Да би се тај тренутак могао искористити, потребно је:

а) бити, макар формално, призната про-савезничка формација, и

б) бити у том тренутку војно доминантан у односу на остале етничке или идеолошке струје са про-савезничким статусом.

Партизански покрет био му је главни ривал, а такође и главни идеолошки противник по свим важним питањима. Из овога је Михаиловић извео јасан закључак да су партизани његов непријатељ број један.

У складу са овим схвтањем, развио је концепцију коришћења свих осталих чинилаца у своју корист у овој основној борби. Сматрао је да треба да се држи антифашизма, јер је то било у складу са његовим опредељењима, и обезбеђивало је подршку народа, подршку савезника и статус савезничке силе. Ипак, тај антифашизам је остао декларативног и пропагандног карактера, (видети Проглас Србима, Хрватима и Словенцима од 16.11.1941.) да се снаге не би исцрпљивале у релативно бескорисним сукобима са надмоћним противником. Такво гледиште оснажено је након прве званичне радио поруке од стране председника избегличке владе Душана Симовића примљене 28.10.1941. у којој се поручује:

"... До даљњег знака за заједнички рад, без крајнје потребе не изазивати непријатеља."

Са западним савезницима повезивао га је стратешки интерес и идеолошка блискост, а са окупаторима, односно силама осовине делио је заједнички интерес сузбијања партизанског покрета. Михаиловић је сматрао да овај стратешки интерес до даљњег не мора доћи у сукоб са такtичким. На тој основи понудио је Немцима своју концепцију у којој би његове трупе преузеле на себе обрачун са партизанима и одржавање реда и мира. За узврат је тражио дискретно снабдевање војном опремом и самосталност у раду.

Извори:

[уреди] Односи са немачком окупационом управом

Немачка управа је у циљу одржавања реда у Србији формирала квислиншку "комесарску управу" Милана Аћимовића, а након њеног неуспеха, "владу националног спаса" генерала Милана Недића. Међутим, у Србији је избио народни устанак и малобројне немачке окупационе снаге су били принуђени на повлачење. Партизани су имали иницијативу, а локалне четничке снаге прикључивале су се спонтано, или да би задржале контролу над ситуацијом и утицај у народу, како је то објаснио Михаиловић на састанку у Дивцима (видети: Противосовинске активности четника у другом светском рату).

Немци су за гушење устанка ангажовали додатне трупе и почели провођење драстичних масовних репресалија над цивилним становништвом. Ово је Михаиловића додатно учврастило у уверењу о погрешности отворене борбе против окупатора пре завршне фазе рата.

Михаиловић је покренуо офанзиву на партизане у западној Србији и затражио контакт са немачком управом ради прекидања непријатељства. Међутим, Немци су на састанку у Дивцима 11.11.1941. одбили ову понуду примирја и сарадње као неискрену.

У офанзивном наступању, Немци су потиснули партизанске формације из Србије, док су четнички одреди једним дело распустуили регруте кућама и остали у илегали само на кадровском саставу, а другим делом се легализовали као припадници званичних формација Милана Недића. За Михаиловићем је расписана потерница и он се неколико месеци крио у дубокој илегали.

У јуну 1942. Михаиловић је прешао у италијанску окупациону зону, на територију коју су држали црногорски четници.

[уреди] Стање сукоба ниског интензитета

Активности четничких одреда у Србији сведене су на најмању меру да се не би изазивао окупатор, и углавном су ограничене на организациону и обавештајну делатност и ситније диверзије. Упркос томе, немачки окупатор је веома озбиљно схватао четничку претњу и повремено организовао полицијске акције против преосталих Михаиловићевих одреда, који су се трудили да избегну додир са непријатељем. Тежиште активности обеју страна пременето је на територију НДХ.

[уреди] Сарадња са НДХ

На целој територији НДХ на којој су живели Срби, дошло је до спонтаног организовања устанка против усташког терора. Комунисти су се прикључили устаницима и преузели руководство над вођењем и организацијом устанка. Они су наметнули своје принципе: бескомпромисну борбу против свих окупатора и помагача, забрану националног реваншизма и забрану пљачке, те војничку дисциплину. Било из идеолошких разлога, било због неприхватања ових принципа, било под утицајем Недићевих и Михаиловићевих изасланика или пропаганде преко радио-Лондона, међу устаницима је дошло до поделе. Националистички елементи организовали су се и током прве половине 1942. путем пучева преузели од комуниста руковођење устаничким одредима у централној и источној Босни.

Ови одреди с почетка нису били у непосредној вези са Михаиловићем, али су га признавали за команданта. Током друге половине Михаиловић успоставља непосреднију контролу над босанским четницима преко свог "делегата Врховне команде за западну Босну", капетана Боре Митрановића и жандармеријског мајора Славољуба Врањешевића.

Ови одреди склопили су уговоре о сарадњи са војним властима НДХ током априла, маја и јуна 1942. Први је споразум са НДХ потписао Урош Дреновић у име свог одреда 27. априла 1942. Затим су сличне споразуме потписали Лазо Тешановић, Раде Радић, Саво Божић, Цвијетин Тодић, Радивоје Керовић и други. Ради координације, ове јединице образовале су Главни штаб босанских четничких одреда на челу са Радом Радићем као заједничку команду. О садржају ових уговора говори следећи записник сачињен поводом склапања једног од њих:


[уреди] Заједничка борба против НОВЈ

У првој половини 1942. немачка окупациона команда прогласила је област јужно од Саве за ратну зону и тиме преузела непосредну оперативну и војно-административну команду над свим трупама. Спозазуми између четника и НДХ били су сугерисани и одобрени од стране немаччке команде, тако да су ти споразуми представљали фактичку интеграцију четника у оперативну и окупациону управу. Немачка оперативна команда успоставила је пуно оперативно јединство, тако да су у заједничким операцијама против партизана раме уз раме учествовале Немачке снаге, снаге НДХ и четнички одреди. Пример оваквих заједничких операција су операције на планини Мањачи септембра 1942. у којима су учествовале 3. батаљон 721. немачког пешадијског пука, 2. чете 1. домобранског регрутне бојне, 1. и 2. бојна Петрињског здруга, вод хаубица и 8 тенкова заједно са четницима Мањаче против партизанске групације састављене од 1. крајишкe, 2. пролетерскe и делова 2. крајишке, 3. санџачке и 4. црногорскe бригаде.

Почетком 1943. ови уговори су обновљени.

У свим италијанским и немачким операцијама до краја рата четници и снаге НДХ наступале су у оперативном јединству и под оперативном командом окупатора.

Ипак, забележен је знатан број инцидената у односима четника и НДХ, као и у четничко-немачким одностима, али их је заједничка ратна судбина до краја одржала у каквом-таквом јединаству.

[уреди] Сарадња са Италијанима

За разлику од Немаца и НДХ, сарадња четника са италијанском окупационом управом одвијала се глатко, била је врло успешна, развијена и практично јавна. Михаиловићев опуномоћеник војвода Илија Трифуновић - Бирчанин становао је у окупираном Сплиту, састајао се и јавно дружио са италијанским високим официрима. Кад је умро, 3.2.1943., италијанске власти приредиле су му свечану сахрану.

Војвода Јевђевић посећивао је команду талијанске Друге армије у Сушаку и уговарао заједничке операције. За једну од таквих операција Италијани су децембра 1942. бродовима превезли 3000 четника Петра Баћовића из Метковића у Сплит, а затим камионима у Книн. У другој операцији у фебруару 1943, превезли су црногорске четнике под командом Баја Станишића возом из Никшића у Мостар.

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:

Италијани су четнике снабдевали оружјем, муницијом, осталом војном опремом, давали им плате по основу пријављеног броја људства, и формирали заједничке кактичке склопове за борбу. Ови тактички склопови састојали су се углавном од четничке пешадије и италијанске артиљерије.

С обзиром на ниво сарадње са италијанским фашистичким снагама, контроверзно је четнике називати антифашистичким покретом. Следећи документи из операције Шварц сведоче о бризи и залагању за четнике које су италијански команданти испољавали пред својим немачким колегама:

Након капитулације Италије 8. септембра 1943. све четничке снаге из италијанске окупационе зоне (Ђујић. Баћовић и други - в. Упутство команданта невесињског корпуса од 30. децембра 1943. команданту коњичке бригаде, Извештај мајора ЈВУО Василија Маровића од 17. фебруара 1944., Извештај капетана ЈВУО Франца Ковача од 23. фебруара 1944....) убрзо су успоставиле пуну сарадњу са новоуспостављеним немачким окупационим властима. Ова сарадња укључивала је учествовање у заједничким операцијама (на пример операција Цитен (Ziethen), операција Бора), вршење заштитне истражарске службе за окупатора и учествовање у диверзантској и обавештајној делатности. Немци су четнике снабдевали оружјем и опремом и дозвољавали им да према потреби користе њихове гарнизоне за смештај и моторизацију за транспорт.

[уреди] Успостављање сарадње са Немцима

Након капитулације Италије 8.9.1943. Немачке позиције на Балкану постале су много рањивије. Капитулација Италије праћена је распламсавањем устанка против окупатора, па су немачка влада и немачка врховна команда довеле на Балкан крупна војна појачања и извршиле корениту реорганизацију. На место опуномоћеника за Балкан немачко министарство иностраних послова поставило је 28.8. 1943. Хермана Нојбахера. Нојбахер се показао као прагматичан организатор и у њему је Михаиловић нашао перспективног партнера за преговоре.

О ставу према ситуацији на Балкану и односу према четницима Михаиловића, речито говори · Процена ситуације на подручју Југоистока крајем октобра 1943. од команданта Југоистока фон Вајхса.

До друге половине 1943. ЈВУО је успешно извршила организациону обнову и путем мобилизација ојачала своје јединице у Србији. Понесен ентузијазмом после пада Италије, Михаиловић је подигао степен непријатељства према Немцима на виши ниво. Најочигледнија последица био је напад на гарнизон у Вишеграду 5.10.1943. у којем су се, поред трупа НДХ, налазиле и две чете 369. дивизије Вермахта.

Међутим овај ентузијазам је кратко трајао услед нарасле опасности од НОВЈ која је огрозила и ЈВУО и Немце. На иницијативу Нојбахера отпочели су преговори, а први уговор о сарадњи потписан је 19.11.1943. између Воје Лукачевића, команданта Милешевског корпуса и немачког представника фон Фредеа, а 27.11. са Николом Калабићем. У наредним недељама уговори су потписани и са другим командантима корпуса од оперативне важности. Сам Михаиловић никад није потписао ни један овакав уговор, али је овим уговорима био покривен већи део немачке окупационе зоне у Србији. Ови споразуми били су у великој мери типизирани, налик на следећи:

[уреди] Примена споразума

Немци су били незадовољни применом ових споразума, јер је упркос њима дошло до једног броја инцидената, односно диверзија и насиља према припадницима Српске Државне Страже од стране четника. Војноуправни командант Југоистока генерал Фелбер покренуо је неколико рација и хапшења против припадника ЈВУО почев од фебруара 1944.

Међутим, кад је средином марта 1944. оперативна група састављена од Двуге и Пете дивизије продрла из Санџака у западну Србију, све несугласице су потиснуте и све трупе састављене од јединица Вермахта и СС, бугарског окупационог корпуса, корпуса ЈВУО из западне и југозападне Србије, СДС, СДК и РЗК под обједињеном немачком командом генерала Фелбера функционисале су као јединствена оперативна група. Код четничке надлежне команде Нешка Недића био је акредитован немачки капетан Вајел као официр за везу. Заједничке операције трајале су нешто дуже од два месеца (в. Извештај Војноуправног команданта југоистока од 13. Маја 1944.).

Ова хармонична сарадња поновила се и приликом немачке операције "Трумпф" (Trumpf) у јабланичко-топличкој области против 21. 22. 24. и 25. дивизије НОВЈ током јула и августа.

Током јула и августа 1944. интензивирали су се контакти између представника немачке команде Југоистока, посланика Нојбахера, председника владе Недића и представника Михаиловића (в Немачки извештај о разговору с четницима од 14.7.1944., Немачки записник са преговора са четницима 11.8.1944. ). Ови разговори завршили су формулисањем иницијативе за формирање српске армије јачине 50.000 људи за борбу против комунизма којом би руководио Михаиловић, а коју би опремила Немачка. Хитлер је међутим одбацио иницијативу (в. Службена белешка са реферисања Хитлеру о плану сарадње са четницима од 22.8.1944.), и одобрио само тактичку сарадњу са четницима.

Избијање Црвене армије на североисточну границу Југославије услед ове везаности за Немце и страха од комунизма изазвало је конфузију у четничким редовима. Знатан део трупа ЈВУО током септембра разбијен је од стране НОВЈ у западној Србији. И сам Михаиловић натеран је на повлачење у Босну. Једна групација корпуса ЈВУО окупила се у југозападној Србији. Неки су покушали са нападима на Немце (Предраг Раковић на пример), али је и овја ентузијазам био врло краткотрајан.

Углавном, командант Југоистока фон Лер у свом извештају врховној комади наводи 10.000 четника Павла Ђуришића као своје властите снаге, док за четнике из Србије каже да се "држе у сенци Вермахта". Овај статус несигурних и невољних сапутника који су четници и Немци имали у последњој фази рата најбоље одсликава овај део извештаја:

[уреди] ИЗВЕШТАЈ КОМАНДЕ ГРУПЕ АРМИЈА "Е" ОД 11. НОВЕМБРА 1944. КОМАНДАНТУ ЈУГОИСТОКА

Викицитати

„"...

2. Група Марковић (Жииворад Жика, командант 2. косовског корпуса) (2500—3000), у споразуму са нем. војском, осигурава одсек Митровица — Рашка (места укљ.) — Нови Пазар. Извиђање против Бугара, Тита и Совјета. До сада није било озбиљних инцидената. Потребна је опрезност. Трифуновић (генерал Миирослав Трифуновић, четнички командант Србије), са око 10.000 четника Рачића и Кесеровића, упоредно са нем. покретима у рејону Пријепоље. Правац марша Фоча. У почетку учешће у борбеним дејствима на немачкој страни (заштита бокова). У последње време само сапутници. Утисак: докле год постоје заједнички интереси — уопште мир. Ако виде могућност успеха, безусловно треба очекивати препаде на немачки Вермахт, нарочито на одвојене групе."“
({{{2}}})

[1]

[уреди] Савезници и четничка колаборација

Западни савезници придавали су велики значај противосовинским активностима у окупираној Европи. Током првих месеци устанка, на основу малобројних расположивих информација, пружили су подршку Михаиловићевом устанку. Заузели су становиште да све групе отпора, укључујући и комунистичке, треба да се укључе у општенародни покрет отпора којим би руководио Михаиловић према упутствима своје владе и према директивама савезничких стратегијских и оперативних штабова. Путем својих средстава информисања у циљу стимулисања отпора створили су легенду о команданту Михаиловићу и његовим герилцима. У Михаиловићев штаб упутили су мисију за везу на челу са капетаном Хадсоном. Мисија је дигнута на виши ниво именовањем пуковника Бејлија (у децембру 1942.) и касније генерала Армстронга (у септембру 1943.) за шефа мисије. У априлу су савезници послали у Србију девет својих мисија у штабове ЈВУО у циљу одржавања везе и организовања диверзија и отпора.

Током 1942. и прве половине 1943. године савезници су преко извештаја својих мисија, праћењем осовинске, нарочито италијанске, штампе, и путем дешифровања непријатељског радио-саобраћаја, дошли до два закључка:

  1. Михаиловићеве трупе не показују значајну противосовинску активност
  2. Један број Михаиловићевих команданата сарађује са осовинским снагама.

У априлу 1943. савезници су успоставили контакт са партизанима и постепено почели да им пружају материјалну и пропагандну подршку. Михаиловићу је постављен ултиматум и задат рок да отпочне са противосовинским активностима према инструкцијама савезничке Команде Средоземља. Будући да до тих противосовинских активности ЈВУО није дошло, у децембру 1943. савезници су донели одлуку да ускрате сваку помоћ Михаиловићу и да сву помоћ и подршку пренесу на партизане. Савезничке мисије су до маја 1944. повучене из штабова ЈВУО.

Један од учесника у догађајима, Фицрој Меклејн (Fitzroy MacLean) у књизи Eastern Approaches овако је описао тај преокрет у савезничкој политици:

Викицитати „...Одлука, донета из војних разлога, да се Михаиловићу ускрати помоћ и пружи подршка Титу, аутоматски је поставила и политички проблем. На првом месту она је изазвала најснажнији отпор краљевске југословенске владе и групе око краља Петра, иако се сам краљ на крају прећутно сложио. Друго, она је поставила и питање да ли ће, с наше стране, после војног признавања Тита као савезника, уследити у било којој мери и политичко признавање. “
({{{2}}})

[2]

Викицитати

„...Стратегијски значај Србије био је очигледан. Она се налазила на железничкој прузи Београд—Солун, комуникацији од животне важности за непријатеља. Њен би значај био повећан ако се искрцају савезници негде на Балкану, што је у то време још увек била могућност која је долазила у обзир.

До тада смо Србију сматрали за првенствено четнички домен. Материјал који смо им тамо раније достављали избациван је Михаиловићу. Али резултати су, по мишљењу Команде Блиског истока, били разочаравајући. Нарочито није долазило или веома мало до пресецања саобраћаја на прузи Београд—Солун. Као што се сећате, Михаиловићу је дат ограничен период времена, у коме је требало да изврши одређену операцију. Ово време је сад истекло, а он није испунио овај захтев и зато је донета важна одлука да се Савезничка мисија повуче из његовог штаба и да му се обустави даље достављање материјала. Достављање је одмах обустављено; повлачење британских официра за везу потрајало је дуже и тек крајем месеца маја, бригадир Армстронг, мој колега у супротном табору, опростио се од Михаиловића, који је био пун прекора, али још увек учтив. У Доњем дому г. Черчил је објаснио поступак владе. "Разлог — рекао је — зашто смо обуставили снабдевање Михаиловића оружјем и нисмо му дали подршку био је једноставан. Он се није борио против непријатеља и, штавише, неки његови потчињени правили су споразуме са непријатељем.
({{{2}}})

[3]

Од 25. августа до 1. новембра 1944. у Михаиловићевом штабу боравио је пуковник Мекдауел из америчке обавештајне службе ОСС на специјалном задатку.

[уреди] Референце

  1. ^ Извештај Команде групе армија "Е" Команданту Југоистока од 11.11.1944., Бојноисторијски институт, НАВ--Т-311, р. 184
  2. ^ Fitzroy MacLean> Eastern Approaches, 1949.
  3. ^ Fitzroy MacLean> Eastern Approaches, 1949.

[уреди] Литература

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије. Том XII, књ. 4, Документи немачког Рајха : 1944-1945 ЦОБИСС.СР-ИД............ : 32589324

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије. Том XIV, књ. 1, Документи четничког покрета Драже Михаиловића 1941-1942, Београд, Војноисторијски институт, 1972, ЦОБИСС.СР-ИД............ : 32586252

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије. Том XIV, књ. 2, Документи четничког покрета Драже Михаиловића 1943, Београд, Војноисторијски институт, 1973, ЦОБИСС.СР-ИД............ : 32586253

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије. Том XIV, књ. 3, Документи четничког покрета Драже Михаиловића 1944, Београд, Војноисторијски институт, 1973, ЦОБИСС.СР-ИД............ : 32586254

Миловановић, Никола: Дража Михаиловић, Београд, ПЕГАЗ 1991. ЦОБИСС.СР-ИД............ : 2328588

Ратко Мартиновић: Од Равне Горе до Врховног штаба, Београд, Рад 1979, ЦОБИСС.СР-ИД: 1782287

Елизабет Баркер: Британска политика према југоисточној Европи у другом свјетском рату, Загреб, Глобус 1978, ЦОБИСС.СР-ИД: 77735943

[уреди] Спољашње везе