Срби у Хрватској

Из пројекта Википедија

Део серија чланака о
Србима

Српска култура
Књижевност · Музика
Уметност · Кинематографија
Кухиња · Племена · Народна ношња

Срби по регијима или земљама
Ужа Србија · Космет · Војводина
БиХ · Црна Гора · Хрватска
Македонија · Мађарска
Румунија · Албанија
Немачка · Аустрија · Швајцарска
Канада · САД · Аустралија
По градовима
Беч · Будимпешта · Ванкувер
Чикаго · Загреб · Мостар
Сарајево · Темишвар · Трст
Подгрупе и сродни народи
Бокељи · Бошњаци · Буњевци · Хрвати
Горанци · Крашовани · Црногорци
Муслимани · Торлаци · Шокци
Јужни Словени · Југословени

Српске земље
Србија (Војводина · Космет)
Црна Гора
БиХ (РС · Брчко · ФБиХ)

Српска православна црква
Партијарси · Манастири · Светитељи
Митрополије · Епархије

Српски језици и наречја
Српски · Српскохрватски
Романосрпски · Славеносрпски
Штокавски · Торлачки · Шатровачки

Историја · Владари
Порекло Срба

Прогањање Срба
Србофобија · Јасеновац
Независна Држава Хрватска
Крагујевачки октобар

п·р·у

Срби су највећа етничка мањина у Хрватској. По попису из 2001. године, има их 201.631 и чине 4,5% становништва Хрватске. Њихов број је био много већи 1991. године, када их је било 581.663 и када су чинили преко 12,2% становништва. По попису 1910., на територији Краљевине Хрватске-Славоније живело је 644.955 Срба, који су чинили 24,5% становништва.

Мјесни одбори која су пописом из 1948. године, имали већинско српско становништво, су сљедећи:

  • Срез Бели Манастир: Бели Манастир, Болман, Дарда, Јагодњак и Кнежево.
  • Срез Бенковац: Бенковац, Билишане, Биљане Горње, Биљане Доње, Бијелина, Бргуд, Буковић, Голубић, Добропољци, Жегар, Запужане, Зеленград, Ислам Грчки, Јагодња Горња, Јагодња Доња, Карин Горњи, Карин Доњи, Коларине, Кожловац, Крупа, Кула Атлагића, Лишане Тињске, Морполача, Мушковци, Парчић, Раштевић, Смилчић и Церане Горње.
  • Срез Бјеловар: Беденичка, Плавнице Старе и Подгорци.
  • Срез Бриње: Водотеч и Прокике.
  • Срез Винковци: Винковачки Бановци, Габош, Крижевци Винковачки, Мирковци, Оролик, Острово, Сремске (Сријемске) Лазе и Шидски Бановци.
  • Срез Вировитица: Гаћиште, Дијелка, Јасенаш, Наудовац, Овчара Сухопољска, Пивница, Терезино Поље и Хаџићево.
  • Срез Војнић: Будачка Ријека, Будачки Горњи, Вељун, Војнић, Дуњак, Кнежевић Коса, Козинац Велики, Крњак, Крстиња, Купљенско, Перјасица, Перјасица Доња, Полој Средњи, Присјека, Свиница Крстињска, Скрад Горњи, Тушиловић, Утиња, Утиња Врело и Шливњак.
  • Срез Вргинмост: Блатуша, Бовић, Воркапић, Дугосело Ласињско, Катиновац, Кирин, Острожин, Перна, Пецка, Пјешчаница, Сјеничак Горњи, Сјеничак Ласињски, Славско Поље, Стипан, Топуско Старо Село, Цремушница, Црни Поток и Чемерница.
  • Срез Вуковар: Бобота, Борово, Бршадин, Вера, Клиса, Липовача, Маринци, Мохово, Негославци, Пачетин и Трпиња.
  • Срез Гарешница: Бршљеница Велика, Вуковје Велико, Поповац Трновитички, Прокоп Велики, Рогожа и Ступовача.
  • Срез Глина: Балинац, Бијеле Воде, Бојна, Боровита, Брезово Поље, Брњеушка, Бузета, Велики Шушњар, Влаховић, Горње Селиште, Дабрина, Доња Бачуга, Доњи Грабовац, Доњи Класнић, Драготина, Дреновац Бански, Козаперовица, Лушчани, Мајске Пољане, Мали Градац, Мартиновићи, Обљај, Равно Рашће, Ровишка и Шибине.
  • Срез Госпић: Вребац, Дивосело, Лички Читлук, Медак, Могорић, Острвица, Почитељ, Радуч и Широка Кула.
  • Срез Грачац: Брувно, Вучипоље, Грачац, Дерингај, Зрмања, Мазин, Омсица, Отрић, Плоче, Попина Велика, Прљево Прибудић, Рудопоље Брувањско, Томингај и Штикада.
  • Срез Грубишно Поље: Барна Мала, Барна Велика, Грађевац Мали, Дапчевица Велика, Ковачица Горња, Ператовица Велика, Ператовица Мала, Растовац, Тополовица, Турчевић Поље и Зринска.
  • Срез Дарувар: Бастаји Велики, Батињани Подборски, Бијела, Дарувар Горњи, Миоковићево и Уљаник.
  • Срез Двор: Брђани Шамарички, Врпоље Банско, Двор, Добретин, Гвозданско, Горичка, Жировац Горњи, Жировац Доњи, Зут, Јаворањ Горњи, Јаворањ Доњи, Јаворник, Јамница, Јовац, Котарани, Куљани, Лотине, Љесковац, Љубина, Матијевићи, Ораовица Горња, Рујевац, Ступница Доња, Тргови и Унчани.
  • Срез Делнице: Српске Моравице
  • Срез Доњи Лапац: Беглуци, Бротња, Днопоље Бировача, Добросело, Дољани, Доњи Лапац, Калдрма, Куцирово, Мишљеновац, Небљуси, Осредци, Срб и Суваја Доња.
  • Срез Доњи Михољац: Чрет Виљевски, Гложђе, Капелна, Крунославје и Кућанци.
  • Срез Дрниш: Кричке, Миочић, Штиково, Тепљух и Житнић.
  • Срез Ђаково: Брачевци, Набрђе Велико, Паучје и Слободна Власт.
  • Срез Задар: Земуник Горњи и Смоковић.
  • Срез Карловац: Мариндол, Радатовићи и Церовац Тушиловачки.
  • Срез Книн: Биовчино Село, Бискупија, Врбник, Голубић, Жагровић, Ервеник, Ивошевци, Кистање, Книн, Ковачић, Марковац, Модрино Село, Мокро Поље, Нунић, Орлић, Отон, Оћестово, Пађене, Плавно, Полача, Рамљане, Стрмица, Уздоље, Цетина и Цивљане.
  • Срез Копривница: Поганац Велики и Соколовац.
  • Срез Костајница: Бјеловац, Боројевићи, Велешња, Велико Крчево, Живаја, Кукурузари, Ловча, Меминска, Папићи, Свиница, Слабиња, Тимарци, Уметић, Утолица, Храстовац Горњи, Храстовац Доњи, Црквени Бок и Шаш.
  • Срез Крижевци: Клоштар Војоковачки и Осијек Војоковачки.
  • Срез Кутина: Миклеушка и Српско Селиште.
  • Срез Лудбрег: Дуга Ријека и Иванчец.
  • Срез Нашице: Бабјак, Бела Лоза, Будимци, Вучковац, Погановци и Церемошњак.
  • Срез Нова Градишка: Дубовац Окучански, Гређани Окучански, Машић, Медари, Окучани, Смртић и Вребовљани.
  • Срез Новска: Млака, Пакленица, Поповац и Рајић Горњи.
  • Срез Огулин: Беговац Плашчански, Војновац, Гомирје, Дрежница, Дубраве Горње, Дубраве Доње, Јасенак, Кунић, Латин, Личка Јесеница, Мусулински Поток, Плавча Драга, Плашки и Поникиве.
  • Срез Ораховица: Баре Славонске, Брезовљани Војловички, Дреновац Слатински, Милановац, Пиштана Горња, Предријево Доње, Пушина, Суха Млака и Хумљани.
  • Срез Осијек: Ада, Бијело Брдо, Брешће, Даљ, Допсин, Копривна, Маркушица, Палача, Петрова Слатина, Силаш, Тења и Шодоловци.
  • Срез Оточац: Бабин Поток, Брлог, Врховине, Дабар, Дољане, Дренов Кланац, Залужница, Подум, Рудопоље, Српско Поље, Старо Село Оточко, Турјански, Црна Власт и Шкаре.
  • Срез Пакрац: Батињани Пакрачки, Бучје, Добровац, Доња Суботска, Доње Рогоље, Доњи Граховљани, Доњи Чаглић, Драговић, Кукуњевац, Кусоње, Рогуље Забрдске и Шкендеровци Чаглићки.
  • Срез Перушић: Крш Млака и Липово Поље.
  • Срез Петриња: Бестрма, Блиња, Блињски Кут, Брђани, Горња Бачуга, Горња Пастуша, Јошановци, Крачевљани, Мала Градуса, Мачково Село, Млинога, Моштаница, Српски Чунтић, Старо Село и Четвртковац.
  • Срез Подравска Слатина: Воћин, Врањешевци, Горњи Мељани, Горњи Михољац, Добровић, Ђуришић, Мацуте, Мединци, Петровац Миклеушки, Секулинци, Ћералије, Хум Варош, Хум Воћински и Чађавички Луг.
  • Срез Сињ: Кољане и Отишић.
  • Срез Славонска Пожега: Бектеже, Врховци Градски, Вучјак Чечавачки, Дубока, Комушина, Кула, Латиновац, Лучинци, Орљавац, Перенци, Пољански, Сацна, Слобоштина и Стријежевица.
  • Срез Славонски Брод: Клокочевик и Трњани.
  • Срез Слуњ: Брочанац, Гојковац, Збјег Мочилски, Љесковац Кордунски, Маљевац, Мочила, Нова Кршља, Примишље, Примишље Горње, Тоболић, Тржић Тоуњски и Цвијановић Брдо.
  • Срез (Титова) Кореница: Бјелопоље, Бунић, Висућ, Врело Кореничко, Дебело Брдо, Јошан, Комић, Крбавица, Курјак, Личко Петрово Село, Мекињар, Ондић, Пећане, Пишаћ, Плитвички Љесковац, Средња Гора, Свречково Село, Кореница, Трнавац, Ћујића Крчевина, Удбина, Фркашић, Шаламунић и Шегановац.
  • Срез Шибеник: Братишковци, Вариводе, Ђеврске, Жажвић, Сенковић и Чиста.

подаци су дати по мјесним одборима и територијалном устројству из 1948. године.

Садржај

[уреди] Историја

[уреди] До краја Другог светског рата

Своје храмове, имања и куће Срби су имали у Хрватској још пре Косовског боја. Манастир Крупа подигнут је 1317. године, а манастир Крка 1345. године. Срби су се на територије које су ушле у састав Републике Хрватске после Другог светског рата, населили и много пре сеобе под вођством Арсенија Чарнојевића 1690. године. Др Велимир Бранковић помиње да су Јужни Словени, одн. Срби и Хрвати своје прве државе добили у Панонији под Војимиром и Људевитом Посавским око 796. године, одн. Срби и под Вишеславом и Радославом 800. године. Расколом у хришћанској цркви 1054. године настала је подела између Срба и Хрвата на православце (источне хришћане) и католике (западне хришћане). Међутим, у српским државама Бодина, Мирослава и посебно Немањића на Балкану, слободно је радила Католичка црква, док је Православна црква имала своје центре у Далмацији, Славонији, Јужној Угарској (Војводини) и старој (банској) Хрватској: Мљет, Крупа, Крка, Крушедол, Хопово, Ораховица, Марча, Сремски Карловци...

Oрганизовано досељавање Срба у Славонију вршено је и за време владавине краља Драгутина, а затим деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића. Женидбом хрватског бана Урлиха Цељског са деспотовом ћерком Катарином Бранковић 1434. године, Срби се масовније насељавају и у северну Хрватску: Медведград код Загреба , Калник, Крижевце и Копривницу.Били су то већином војници, млади, неожењени, који су се ту и ородили са Хрватима , прелазили на католичанство и њихови потомци временом су постајали Хрвати. Иначе то су била времена у којима је верска припадност била много израженија него национална. Људи тог доба, дакле, више су се одређивали по верској или језичкој, одн. племенској припадности. Наравно, било је и супротних миграција и дешавања. О пореклу ових давно досељених старих српских породица у католичку Хрватску сведоче само још њихова непромењена презимена, чувена и у старом крају: Бранковићи, Борићи, Ивковићи, Југовићи, Драшковићи, Марчетићи, Милићевићи, Познановићи, Радиновићи...Српско господарство над Калником трајало је нпр. читавих сто година, до 1537. и Николе Херцеговића. Због тога се србство понајбоље и очувало, тврди Др Велимир Бранковић , баш у Славонској крајини.

Турском најездом и разбијањем старих сpпских држава, Срби су сатерани на западне и северне границе Балкана. Док их је на југу пратила насилна исламизација , на северозападу Срби су били под ударом германизације и унијаћењем и то у време мира.

Река Сава и Београд су средином XVIII века били међаши два царства. На просторима хрватске Славоније, католичко насиље над православцима имало је за последицу њихове све чешће побуне. Када је 1755. године Загреб преотео манастир Марчу, избила је Северинска буна, коју је водио Србин Петар Љубојевић из околине Бјеловара.

Било је то време покрета за очување српског националног бића у Далмацији, северној Хрватској, Славонији и Подравини. Крајем XVIII века ту су отворене и прве српске школе. У том периоду подигнут је и највећи број православних цркава, као и богословије у Метку, Залужници, Плашком и Карловцу. Само епископ Горњокарловачки Лукијан Мушицки основао је осамдесет српских школа. У Пакрацу је из Богословске школе касније израсла српска Учитељска школа и сва остала средња училишта , а у оквиру њих и КУД "Караџић". Тада је излазио и српски часопис "Добри пастир".

И док су Срби у далматинском залеђу добили Војну Крајину , на првој Скупштини Срба у Сремским Карловцима 1848. године, уз сагласност Беча проглашена је Српска Војводина. Њен војвода био је Стеван Шупљикац, а патријарх Митрополит Јосиф Рајачић. Срби су у наредне три и по деценије учврстили свој политички и социјални статус. Имали су своју Самосталну Српску странку, десетак листова на ћирилици и неколико читаоница у Госпићу, Дарувару, Карловцу, Загребу, Крижевцима, Окучанима, Осеку, Пакрацу, Hовој Градишки, Задру, Дубровнику и Спљету. У Загребу је постојала велика Српска штампарија, а затим и Српска банка са 4,5 милиона царских круна основног капитала. У Броду на Сави (Славонском Броду) радила је Српска кредитна банка. Срби су имали друштво "Привредник", као и Савез српских земљорадничких задруга. Значајне националне установе биле су и фрушкогорска и крајишка жупа Српских сокола са укупно 33 удружења. Постојало је и неколико добротворних друштава која су била окупљена у Савез Српкиња.

Када су, међутим, Европу захватили нови ратови, Бечу није одговарала српско-хрватска слога, па је Славонију и Војводину препустио утицају милитантне Пеште. То мучно раздобље потпуне подложности Хрватске угарским (мађарским) интересима и новог насиља над Србима трајало је све до 1918. године, јер је Аустро-Угарска желела да реформу своје монархије изврши на рачун Словена, а пре свега, Срба. После атентата Гаврила Принципа на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Срби су у овој монархији, па и тадашњем хрватском простору постали "велеиздајнички народ". Антисрпских демонстрација, уз рушење и скрнављење гробаља и цркава , било је у Загребу, Ђакову, Петрињи, Славонском Броду, а мање у далматинским градовима Шибенику, Спљету и Дубровнику. После објављене мобилизације августа 1914. године, Срби су насилно узимани као таоци, затварани у логоре, чак и стрељани, а многи су протеривани из места становања. Све је то вршено уз сагласност хрватског Сабора, под оптужбама за "вређање Цара и великосрпску пропаганду". Дошло је чак и до јавних суђења у Загребу , где су на "црну клупу" сели Др Срђан Будисављевић, посланик и Др Лаза Поповић, Др Милан Теодоровић и Ђорђе Гавриловић. Током 1916. монтираних процеса било је и у Спљету (Сплиту), Задру и Дубровнику.

Наредбом Бана, ћирилица је забрањена још на почетку Првог светског рата, а потом и познати српски листови: "Нови Србобран", "Српски Глас", "Дубровник", а српско друштво "Привредник", основано још 1897. године је проглашено за издајничко и спаљено. Највећи злочин је чињен тиме што су Срби из Хрватске, Славоније и Срема , као и из Босне и Херцеговине која је била под окупацијом Аустро-Угарске, мобилисани и слати у бој против Србијанаца и Црногораца.

Према етничкој мапи српско-хрватског простора централне Југославије, која је 1936. године рађена за потребе Крунског савета Кнеза Павла, 90 одсто становништва у Западној Славонији, Банији, Кордуну, Лици и Далматинској Загори, чинили су Срби. Тада је у границама данашње Хрватске било 1,2 милиона Срба. Пет година касније, међутим, у тзв. Независној Држави Хрватској (НДХ), немачки војни представник Глез фон Хорстенау записао је у Загребу да Срби у Хрватској чине 31 одсто становништва и да су највише концентрисани у Савској, Врбаској и Приморској бановини. У немачким службеним изворима, у НДХ је крајем 1940. године, живело 1.847.000 Срба, а Хрвата три милиона. На територији НДХ постојало је девет српско-православних епархија, од чега су четири биле у Хрватској: Славонска у Пакрацу, Загребачка, Горњокарловачка и Шибенска.

Доласком Др Анте Павелића и усташа на власт у Хрватској, Срби су као народ једноставно били потиснути и подвргнути другом по реду геноциду. То је озакоњено "Одредбама за обрану народа и државе", затим "Одредбом о забрани ћирилице" и "Наредбом о обележавању православаца" са траком "П", као и "Одредбом за језичка питања" , која је имала за циљ да да искорени српски из хрватског језика. И кроз све друге назови законе које је доносила влада тзв. НДХ, терор и геноцид над Србима био је легализован. Према подацима специјалне комисије Српске Православне цркве, само у 1941. години страдало је 400.000 Срба у тзв. НДХ. Др Антун Милетић у својој монографији о Јасеновцу тврди да је само у овом логору смрти убијено 700.000 Срба. Данас се уз огромну антисрпску хистерију и пропаганду тај број апсолутно минимизира на сваком кораку. Према подацима Комесаријата за избеглице у влади Милана Недића из тзв. НДХ је у Србију депортовано 400.000 људи, међу којима је било и 82.000 деце, док немачки извори помињу упола мањи број избеглих Срба. У самој тзв. НДХ је покрштено , према извештајима загребачког Каптола 250.000 православаца, а заклано је 250 српских свештеника и монаха, док их је 450 протерано или избегло из Хрватске. Спаљено је и уништено, како тврди историчар уметности Др Динко Давидов, преко 500 цркава , а 23 храма су претворена у унијатска и католичка.

[уреди] После Другог светског рата

Др Динко Давидов тврди да су хрватске комунистичке власти и у ФНРЈ наставиле са уништавањем православних храмова по Хрватској. На територији Далматинског залеђа од 1947. до 1957. године, потпуно је сравњено са земљом 57 сеоских цркава, које су током рата биле само незнатно оштећене обзиром да су се налазиле у италијанској окупационој зони или су биле под партизанском влашћу. О томе постоји званична одлука тзв. Народно-ослободилачког одбора у Удбинама, у Лици, а бискупа Антуна Акшамовића , који је српске цркве претварао у католичке , одликовали су и Др Анте Павелић 1943. и Јосип Броз Тито (идентитет још увек непознат), вођа комуниста и доживотни председник бивше Југославије 1957. године орденом "Братства и јединства". Стварањем "авнојске" Југославије у Јајцу 1943. године, Срби у Хрватској повратили су статус државотворног конститутивног народа у НР, а затим СР Хрватској, све до 1990. године., али нису много побољшали свој национални положај. Непостојањем националних образовних и културних институција, све су више гурани у хрватски менталитет, коришћење хрватског језика и заборављање (неупотребљавање) ћирилице. Пуно се радило и на дехристијанизацији, па је преко комунизма и мешовитих бракова велики број Срба заувек напустио Светосавски пут. Маса је исељена у Србију у колонизацији после Другог светског рата, а те нове генерације умногоме су заборавиле порекло и корене. Први послератни попис становништва из 1948. године, показао је да се у Хрватској од 3,7 милиона житеља само 543.739 или 15 одсто изјаснило као Срби. Тај број се није много променио ни наредних деценија. Према попису из 1981. године, тај број је био 531.502, јер је наталитет био доста низак, много становника се даље селило у Београд и Војводину, а велики број Срба се од 1961. године изјашњавао као Југословени. Тако је српско учешће у популацији Хрватске спало на свега 11,5 одсто, да би се пред рат 1991. године повећало на око 12 одсто, повратком "Југословена" међу Србе.

Срби су тада чинили велику већину, између 80 и 90 одсто, само у општинама Доњи Лапац (преко 95 одсто), Војнић, Кореница, Двор, затим Книн, Грачац, са осамдесет и Вргинмост, Глина, Костајница, Бенковац и Обровац са 50 до 70 одсто. Половину су имали у Петрињи. Трећину становништва чинили су у општинама Огулин, Карловац, Новска, Бели Манастир, Вуковар, Ораховица, ...До 20 одсто било их је у Осијеку, Сиску, Новој Градишки, а имеђу 15 и 20 одсто у Нашицама, Доњем Михољцу, Славонској Пожеги. Значајне српске заједнице поcтојале су и у Винковцима, Славонском Броду, Ђакову, Бјеловару, Копривници, Кутини, Гарешници, Врбовском, Шибенику, Задру, Сињу, Имотском...Већину су дакле имали у Западној Славонији, деловима Барање и источне Славоније, Банији, Кордуну, Лици, Крбави, Далматинској Загори, Билогори...У Загребу је 1981. године, живело 37.988 становника, чији се број повећао до 50.000 , 1991. године или око 10 одсто становника главног града Хрватске. У неких 20-так општина од око 115 тада, Срба је било испод 1 одсто.

Изузев великих градова, где су Срби, углавном, живели у центру, остала подручја припадала су најнеразвијенијим деловима Хрватске, са најнижим републичким дохотком по глави становника. Друштвени план развоја Хрватске од 1966. до 1970. године означио је 15 општина као неразвијене, а међу њима једанаест са већинским српским становништвом, али хрватска влада никада није обезбедила довољно средстава за развој тих крајева. Нарочито је жалосно стање било у Лици. Та економска заосталост је неминовно утицала на исељавање становништва и уопште Срба из Хрватске. Према статистичким анализама Др Руже Петровић између 1971. и 1981. године, иселило се из Хрватске 157.530 Срба. Један од узрока је био и неизвестан политички положај.

Распрострањеност Срба у Хрватској према попису из 1981. године
Распрострањеност Срба у Хрватској према попису из 1981. године

Срби у Хрватској, унутар друге Југославије , нису имали културну аутономију, мада је таква идеја била заговарана током рата, у време стварања будућих контура ФНРЈ. Ту идеју лансирао је Моша Пијаде, али је Јосип Броз није прихватио, као што сличан план Душана Бркића, Рада Жигића и Данице Опачић , седамдесетих година, није хтео да прихвати Владимир Бакарић (Куперштајн). Одмах иза рата, Срби су септембра 1945. године, одржали у Загребу свој први конгрес, коме је присуствовало 30.000 људи. Тада је изабран и Главни одбор, као врховно српско политичко представништво. У то време Срби су били унеколико институционализовани. Имали су Клуб Срба вијећника ЗАВНОХ-а, Централну библиотеку Срба у Хрватској, Музеј Срба у Хрватској и лист "Српска Ријеч", који је штампан ћирилицом. Средином педесетих то српско гласило је променило име у "Просвјета", када је основано истоимено српско културно друштво. Огранци "Просвјете" постојали су у Задру, Книну, Ријеци, Карловцу...Међутим, већ код првог хрватско-српског међунационалног сукоба почетком седамдесетих, то друштво је забрањено као "легло српских националиста".

Од појаве "Маспока", али и након његовог гашења, у Хрватској су српска реч и ћирилица, незванично биле укинуте, а са њима и све званичне српске институције, док су из школских уџбеника избацивана поглавља о српској историји. За обнову православних храмова влада у Загребу никада није имала новца, док је истовремено подизала нове католичке катедрале и обнављала старе, па чак и у Војводини. Ово гушење српског културног и националног идентитета потпомогнуто је прећутном политиком СКХ и СКЈ ни чудило онда, што је постојало уврежено мишљење о "тисућљетној хрватској култури" и "српском опанку". Са јачањем интенција о повратку српске државности и српства у политичком животу посттитовске Југославије, дошло је најпре у книнској Крајини до нарастања српске националне свести. Под руководством Душана Старчевића, у Бенковцу је обновљен рад Културно-просветног друштва "Просвјета", а у Книну је народни посланик Јован Опачић основао Српско културно друштво "Зора". Године 1989., Крајишници су у свом селу Косову код Книна прославили 600 година од Косовске битке и тако дали свој допринос прослави на Косову Пољу. У Книну је већ постојао Српски радио, као и локални српски лист. на основу 43. амандмана на Устав Хрватске 27.јуна 1990. године, Скупштина општине Книн донела је одлуку о формирању Заједнице општина Северна Далмација и Лика, што је фактички био званичан предлог загребачким властима за увођење м српске аутономије у Хрватској. Том приликом је лидер тек основане Српске Демократске странке Др Јован Рашковић јавно истакао да је тзв. Заједница општина база за успостављање политичког, а и територијалног јединства српског народа и корак ка модерној аутономији.

Др Милан Бабић, тадашњи председник општине Книн, одрицао је да је ту реч о стварању српске државе, говорећи да се само ради о реакцији Срба на кроатизам и на тортуру већине у хрватском Сабору. Када је, 25. децембра 1990. године Устав Хрватске и Сабор 25.јуна 1991. године, прогласио стварање нове независне државе Хрватске , у којој није било места за српски народ као државотворни, дошло је до оружаних сукоба и отцепљења прво те Заједнице општина, а потом и делова Западне Славоније, као и Источне Славоније, Барање и Западног Срема у јединствено подручје Републику Српску Крајину., 19. децембра 1991. године. Ово подручје насељавало је у току рата око 360.000 становника, а од стране тзв. међународне заједнице проглашена је УНПА (ружичастом) наводно, заштићеном зоном.

У то време за српски народ у Хрватској ван територије Српске Крајине, наступили су црни дани. Био је то трећи геноцид над Србима у Хрватској. Само током 1991. године, спаљено је и уништено много српских села у Западној Славонији , док су њихови становници прогнани (принудно исељени). Они који нису пристали да напусте своје домове ликвидирани су у својим кућама (Извештај Хелсиншке комисије, 1992.). Наредбе за расељавање Срба издавали су кризни штабови општина и то по улицама и трговима као у најгорим временима смрти и страдања. Информативни центар Српског Сабора из Београда има податке о расељавању 24 српска села у општини Славонска Пожега и протеривању мирног цивилног српског становништва, већином старијих особа под контролом 113.бригаде ЗНГ... Од августа 1990. до јуна 1991. године, у Хрватској је општужено око 20.000 лица од чега је 70 одсто српске националности (Amnesti International).

1995. године следе добро познати догађаји чији су повод били "Бљесак" и "Олуја", спрега тајних договора политичара са разних страна и неефикасност руководства Крајине. Република Српска Крајина претворила се у прах и пепео, и како би се то рекло данашњим језиком враћена под пун хрватски суверенитет. Олуја која је добро позната многим генерацијама Срба из Хрватске у свом последњем јуришу однела је и око 250.000 избеглица у Србију и Републику Српску, а неколико хиљада збрисала са лица земље.

У последњих неколико година део српског становништва враћа се на своја имања у бившој Крајини. Углавном је то старије становништво.

[уреди] Срби у Хрватској данас

У Дубровнику и Сплиту суђено је Србима по групама од по двадесет лица. Само јавни тужилац Владимир Шекс кривично је прогонио 25.000 Срба током 1992. и 1993. године. По подацима Војина Дабића, у Хрватској је ликвидирано најмање 14.000 српских цивила, од којих су многи бачени у 80 масовних гробница. Познате су ликвидације на Коранском мосту у Карловцу, убијање цивила у Госпићу, злочин убиства српске породице Зец у Загребу и многа друга знана и незнана. Према проценама Српског демократског форума најмање десетак хиљада Срба је у страху је прешло на католичку веру и чак променило имена и презимена.Од ових чињеница о етничком чишћењу није могла да се дистанцира ни Влада ни Сабор, на коме је додуше у много мањем броју , признато да је било прогањања и организоване ликвидације Срба у спрези разбојника и власти. Да би пред међународним чиниоцима скинула одговорност за геноцид, хрватска власт је званично крајем 1993. године, покренула истрагу против Томислава Мерчепа, саборског посланика , али и команданта специјалне јединице МУП-а Хрватске, због ликвидације хиљаду Срба у Пољани код Пакраца. После таквих погрома у Загребу је остало само око 30.000 Срба, у Осијеку десетак, Задру пет. У овом граду Србима је отета имовина у вредности од 4,5 милиона марака , а према подацима Српске цркве у Осијеку је опљачкан православни храм са књигама и иконама вредним око 200 милиона марака. Осим тога у рату је уништено и око 200 хрмова и других пратећих објеката Православне цркве. Међу њима и никад велелепније изграђени храм Српске православне цркве, у Новој Градишки, који је сравњен са земљом, а на његовом месту направљен парк.

Да би заштитили свој културни и национални идентитет , као и политички и грађански идентитет, Срби су одмах после отцепљења Хрватске од Југославије, почели да оснивају своје странке и удружења. Нека од њих су била под директним утицајем и контролом власти, али су ипак у суштини заступала интересе Срба унутар нове хрватске државе. У Загребу постоји Српска Народна странка , коју води потпредседник хрватског Сабора Милан Ђукић., затим Заједница Срба у Хрватској на чијем је челу Милан Шкорић и Српски Демократски форум који предводи Милорад Пуповац. Вођа задарске Српске Демократске странке је професор Бранко Марјановић, а Српску Народну странку у Осијеку предводи Бранислав Воркапић. У Ријеци која се донекле истакла мултикултуралношћу је седиште Заједнице Срба за Истру, Ријеку и Горски Котар, али и Заједнице Срба у Хрватској, чији су вође Здравко Родовић и Борислав Арсенијевић. Одређене организације издају и своје билтене.

[уреди] Знамените личности

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе

Други језици