Вили Брант
Из пројекта Википедија
| Канцелар по реду: | 30. канцелар Немачке (4. Савезне Републике) |
|---|---|
| Време на власти: | 21. октобар 1969–6. мај 1974. |
| Претходник: | Курт Георг Кисинџер |
| Наследник: | Хелмут Шмит |
| Датум рођења: | 18. децембар 1913. |
| Датум смрти: | 8. октобар 1992. |
| Професија: | Новинар |
| Политичка партија: | СДП |
Вили Брант (нем. Willy Brandt) (18. децембар, 1913. у Либеку – 8. октобар, 1992., Ункел на Рајни) је био немачки социјалдемократски политичар. Од 1957. до 1966. је био градоначелник Берлина, од 1966. до 1969. министар иностраних послова Савезне Републике Немачке а од 1969. до 1974. и њен канцелар. Као признање за рад на побољшању односа са Демократском Републиком Немачком, Пољском и Совјетским Савезом, добио је Нобелову награду за мир 1971. године. Омиљена али истовремено контроверзна личност, даје оставку на место канцелара после шпијунске афере 1974. године.
Садржај |
[уреди] Рани живот, рат
Брант је, под именом Херберт Ернст Карл Фрам (нем. Herbert Ernst Karl Frahm), рођен у немачком граду Либеку, у скромној радничкој породици. Постао је шегрт агента за бродове Ф. Х. Бертлинга. Придружио се „Социјалистичкој омладини“ 1929. године, а Социјалдемократској партији Немачке 1930. године. Напустио је СДП да би се учланио у Социјалистичку радничку партију (СРП), која је у то време била блиска са Радничком партијом марксистичког јединства(ПОУМ) (шп: Partido Obrero de Unificación Marxista) у Шпанији и Независном радничком партијом (ИЛП) (енг. Independent Labour Party (ILP)) у Британији. Године 1933, уз помоћ својих веза на луци из времена док је био шегрт, напустио је Немачку и отпутовао за Норвешку, како би избегао прогањање од стране нацистичких агената. Тада је себи променио идентитет псеудонимом Вили Брант.
Од септембра до децембра 1936. године, трајала је његова посета Немачкој, када се представљао као норвешки студент Гунар Гасланд (норв: [[Gunnar Gaasland]]). Године 1937, радио је као новинар у Шпанији у којој је беснео грађански рат. 1938. године, Немачка му је одузела држављанство, тако да је поднео захтев за добијање норвешког. Немачка окупациона војска га је ухапсила 1940, јер нису могли да га идентификују пошто је носио норвешку униформу. Успео је да побегне из затвора у неутралну Шведску. Агуста 1940, постао је држављанин Норвешке. Пасош му је издала норвешка амбасада у Стокхолму, где је живео до краја рата.
[уреди] Градоначелник Берлина, министар иностраних послова, канцелар
Вратио се у Берлин 1946. године, радећи за норвешку владу. Године 1948. започео је политичку каријеру у Социјалдемократској партији Немачке (СДП) у Берлину. Постао је немачки држављанин, а свој дотадашњи псеудоним је озваничио. Залагао се ротив совјетске интервенције у мађарској револуцији 1956, и био је против предлога Хрушчева да Берлин постане слободан град. Владало је мишљење да припада десном крилу своје партије, што се касније променило. Имао је пуну подршку моћног издавача Аксела Шпрингера. Од 3. октобра 1957. до 1966. био је градоначелник Западног Берлина, у стресном времену за град, када је изграђен Берлински зид.
За председника СДП-а, изабран је 1964. године. На том месту је био све до 1987.
Био је СДП-ов кандидат за канцелара 1961. године, када је изгубио од Конрада Аденауера и његове Хришћанско демократске уније Немачке (ХДУ). Године 1965. поново се кандидовао и поново изгубио од популарног Лудвига Ерхарта. Али Ерхартова влада је кратко трајала, и 1966. оформљена је велика коалиција СДП-а и ХДУ-а. Брант постаје министар иностраних послова и потпредседник владе (вицеканцелар). После избора 1969. године, поново са Брантом на челу изборне листе, СДП ојачава и после три недеље преговора, ствара се владајућа коалиција са малом либералном Слободном демократском партијом Немачке, а Брант постаје канцелар. Његове домаће реформе су обично кочили коалициони партнери у Бундестагу и локалне власти (нарочито ХДУ/ЦСУ). Године 1970. постаје личност године магазина „ТАЈМ“ (TIME).
У спољним пословима, Брант ће остати познат по својој „источној политици“. Та политика се највише огледала у сарадњи са Немачком Демократском Републиком, СССР-ом, Пољском и осталим државама Источног блока.
„Источна политика“ се многима чинила недопустивом, због чега је неколико чланова његове коалиције променило страну. Неки Немци су сматрали да је Брантова „источна политика“ велеиздајничка.
У мају 1972, опозициона ХДУ се надала да ће имати већину у Бундестагу и тражила је да се расправља о неповерењу Брантовој влади. На опште изненађење, гласање је пропало. Много касније се сазнало да су два члана ХДУ-а била плаћена од стране Mинистарства државне сигурности Немачке Демократске Републике да гласају за Брантов останак на власти.
Политка дијалога са комунистичким државама свакако је допринела промени металитета људи у Источном блоку и као и каснијем паду тадашњих комунистичких режима на истоку.
Да би задао противударац теоријама да гаји симпатије према комунизму, Брант је имплементирао законе који су блокрали наступе било каквим радикалним политичким опцијама у Немачкој. Те одлуке су се односиле и на екстремну левицу и на екстремну десницу.
[уреди] Оставка
Године 1973. немачка контраобавештајна служба је добила информацију да је један од Брантових помоћника, Гинтер Гијом (Günter Guillaume), шпијун НДР-а. од Бранта је тражено да настави свој уобичајни посао, с чим се он сложио, као и да оде на заједнички викенд са Гијомом. Гијом је ухапшен 24. априла 1974. У исто време, појавиле су се тврдње о неким детаљима из Брантовог приватног живота (да је имао кратку љубавну везу са знатно млађом женом од себе) у дневним новинама. Брант је помишљао на самоубиство, чак је написао и опроштајно писмо. Оставку је поднео 7. маја 1974. године.
На месту канцелара, Бранта је заменио социјалдемократа Хелмут Шмит.
[уреди] Извињење жртвама нацизма из Другог светског рата
Вили Брант ће такође остати упамћен по једном свом гесту који је имао веома позитиван одјек у целом свету. Године 1971. када је био у званичној посети Пољској, Брант је клекао пред споменик Пољацима палим у Другом светском рату као жртве нацизма.
У Немачкој, 27. јануар, дан када је Црвена Армија ослободила Аушвиц 1944. године, одређен је као дан сећања на жртве нацизма.
[уреди] Каснији живот
После свог канцеларског мандата, остао је председник СДП-а, све до 1987. и посланик у Бундестагу. Био је на челу Социјалистичке Интернационале од 1976. до 1992, радећи на проширењу те организације ван граница Европе. Године 1977. именован је на место првог човека Независне комисије за развој, где је начинио извештај 1980. у коме се говори о драстичним променама у намерама развијених држава да се допринесе бржем развитку Трећег света. Тај извештај је такође познат и као Брантов извештај.
Године 1974. године, појавила се могућност да Португал постане комунистички; Брант је подржао Соарезову Демократску социјалистичку партију, која је доживела велику победу и која је учинила да Португалија постане демократска земља. Такође је подржао Фелипеа Гонзалеса који је био први демократски изабран председник владе Шпаније након смрти диктатора Франка.
Крајем 1989. године, постао је један од првих лидера у Западној Немачкој који је поздравио идеју за уједињењем две Немачке. Његова јавна изјава: „Сада заједно расте оно што је заједничко“, је тих дана била веома често цитирана.
Једно од последњих појављивања Бранта у јавности је било када је одлетео за Багдад, где је требало да преговара са Садамом Хусеином на ослобођењу заробљеника заточених после инвезије на Кувајт 1990. године.
Брант је био члан Европског парламента од 1979. до 1983. године и почасни председник СДП-а од 1987. све до своје смрти 1992. Када је СДП преселио своју централу из Бона у Берлин средином деведесетих, преименовао ју је у „Кућа Вилија Бранта“.
[уреди] Прва Брантова влада (21. октобар 1969 - 14. децембар 1972.)
- Вили Брант (СДП) - канцелар
- Валтер Шел (FDP) – потпредседник владе (вице-канцелар) и министар иностраних послова
- Хелмут Шмит (СДП) – министар одбране
- Ханс-Дитрих Геншер (FDP) – министар унутрашњих послова
- Алекс Милер (СДП) – министар финансија
- Герхард Јан (СДП) – министар правде
- Карл Шилер (СДП) – министар економије
- Валтер Арент (СДП) – министар за рад и социјалну политику
- Јозеф Ертл (FDP) – Министар исхране, агрокултуре и шумарства
- Георг Лебер (СДП) – Министар транспорта, поште и комуникација
- Лауриц Лаурицен (СДП) – Министар грађевинарства
- Кете Штробел (СДП) – Министар омладине, породице и здравља
- Ханс Лојсник – Министар просвете и науке
- Ерхард Еплер (СДП) – Министар економских односа
- Хорст Емке (СДП) – министар за специјалне дужности
- Егон Франке (СДП) – министар унутар-немачких односа
Промене
- 13. мај 1971. - Карл Шилер (СДП) заменио Милера као министар финансија, као и министар економије.
- 15. март 1972. - Клаус фон Донани (СДП) заменио Лојсника као министар просвете и науке.
- 7. јул 1972. - Хелмут Шмит (СДП) заменио Шилера као министар финансија и економије. Георг Лебер (СДП) заменио Шмита као министар одбране. Лауриц Лаурицен (СДП) заменио Лебера као министар транспорта, поште и комуникација, као и министар грађевинарства.
[уреди] Референце
1. Lars Brandt, Andenken (на немачком) (ISBN 3-446-20710-4)
2. Peter Merseburger, Willy Brandt (на немачком) (ISBN 3-421-05328-6)
3. Barbara Marshall, Willy Brandt, A Political Biography (на енглеском) (ISBN 0-312-16438-6)
4. Nestore di Meola, Willy Brandt raccontato da Klaus Lindenberg (на италијанском) (ISBN 88-7284-712-5)
5. Биографије добитника Нобелове награде
6. Биографија: Вили Брант: Источна политика (на енглеском)
7. Биографија: Енциклопедија Британика
9. Извињење Немачке због ратних злочина и комеморација Јапана ратних злочинаца
[уреди] Спољне везе
- Говор поводом доделе Нобелове награде (на немачком)
- Биографија
- Вили Брант Међународни аеродром
- Ubben Lecture at DePauw University
- Адам Снејд: "Брантова комисија"
| Претходник: Курт Георг Кизингер |
Канцелар Немачке 1969. – 1974. |
Наследник: Хелмут Шмит |
| Претходник: {{{пре2}}} |
{{{списак2}}} | Наследник: {{{после2}}} |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |

