Станоје Станојевић
Из пројекта Википедија
| Станоје Станојевић | |
|---|---|
|
|
|
| рођен: | 24. август, 1874. Нови Сад, Аустро-Угарска |
| преминуо: | 30. јули, 1937. Беч, Аустрија |
Станоје Станојевић (1874-1937), велики српски историчар, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије, редовни професор Београдског универзитета.
Садржај |
[уреди] Биографија
Станоје Станојевић је рођен 12. августа 1874. године у Новом Саду где се школовао до велике матуре. Студирао је у Бечу, а међу професорима су му били чувени научници Ватрослав Јагић и Константин Јиричек. Већ као 20-годишњи студент својим радом "Прилошци библиографији србуља" привукао је пажњу професора Константина Јиречека, тада најбољег познаваоца средњовековне историје Јужних Словена. Докторирао је 1896. одбраном тезе "Die Biographie Stefan Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle" (Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор), коју је В. Јагић уврстио у свој Архив за словенску филологију. По завршеним студијама у Бечу усавршавао се у Немачкој, Русији и Турској. Код Фјодора Успенског и Карла Крумбахера је обогатио знање из византологије, која остаје његова велика љубав цели живот; поглавито византијско-српски односи. Год. 1898-99. ради у Руском археолошком институту у Цариграду где је био и професор у српској гимназији.
[уреди] Професорска каријера
Станојевић је писао критичке осврте на историчарска дела, обично веома оштре, што му је стварало тешкоће и непријатности. Изабран за доцента српске историје на београдској Великој школи, али није потврђен, јер тадашњи председник владе Владан Ђорђевић није заборављао Станојевићеву негативну критику његове књиге "Грчка и српска просвета" из 1896. год. После непотврђивања избора одлази на усавршавање у иностранство, а у Србију се враћа год. 1900.
За доцента српске историје на Великој школи изабран је 1900. године. 1905. када је Велика школа прерасла у Београдски универзитет, изабран је за ванредног професора а 1919. за редовног професора Народне историје, што је остао све до смрти. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је релативно рано, 1905. године а 1920. за редовног члана.
[уреди] На бранику отаџбине
Учествовао је у Балканским ратовима и био у штабу Дунавске дивизије I позива, а у Првом светском рату у штабу Моравске дивизије, такође I позива. После повлачења српске војске преко Албаније одлази у Петроград где је изабран за професора универзитета на коме предаје два семестра. Од 1917. год. држи предавања у Паризу на Сорбони а 1918. током летњег семестра на Универзитету у Лондону. Цело време Првог светског рата Станојевић се активно залаже за српску ствар, те 1915. год. покреће библиотеку "Савремена питања" и као прво објављујесвој спис "Шта хоће Србија?", Ниш 1915. На Париској мировној конференцији учествовао је као члан Историјско-етнографске секције.
[уреди] Историчарски рад
Већ за време свога боравка у Цариграду је започео рад на своме широко замишљеном делу "Византија и Срби", од кога су изишле само две књиге. Иако је дао неколико веома добрих истраживачких радова, нарочито у младости. Станојевића углавном карактерише одличан приказивачки дар. Написао је нише дела из српске историје: "Византија и Срби", "Свети Сава", "Студија о српској дипломатији", "Историја српскога народа", "О јужним Словенима у VI, VII и VIII веку" и др.
Посебно је значајна његова "Историја српскога народа" (Београд 1908), чији научни, друштвени и политички значај треба процењивати имајући у виду да је пре Станојевићеве Историје од научних историјских књига постојала само Историја српскога народа Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића и да је Историја Срба К. Јиречека објављена тек три године доцније (1911).
Покренуо је "Југословенски историјски часопис" и организовао "Историјско друштво" у Новом Саду, чији је председник био 10 година.
[уреди] Први српски енциклопедиста
Већ од младости С. Станојевић је показао активан поблицистички и просветитељски рад. Пише чланке по новинама, нарочито у Политици чији је био један од оснивача; држи говоре на многим зборовима. Као велики организатор и иницијатор био је директор и уредник "Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца", јединог дела те врсте на нашем језику које је штампано ћирилицом и латиницом, Дело има 4.000 страница а на њему је сарађивало 160 аутора.
[уреди] У сутон живота
Станојевић је годинама вредно и систематски студирао историјске изворе и литературу, долазио до многих запажања, чинио белешке и спремао се да напише "Историју српског народа у средњем веку", у 9 књига. Успео је да приреди само прву књигу, о изворима, и то не у коначном виду.
Истрошен напорним радом и здравственим проблемима, Станоје Станојевић је преминуо 30. јула 1937. у санаторијуму "Лев" у Бечу од последица операције. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Био је ожењен Олгом Станојевић, сестром лингвисте Александра Белића.
[уреди] Важнији радови
- Византија и Срби, Нови Сад 1906.
- Историја српскога народа, Београд 1908.
- Историја Босне и Херцеговине, 1909.
- Студија о српској дипломатији, Београд 1914.
- Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца", покретач и уредник, Београд 1925.
- Свети Сава, Београд 1935.
[уреди] Литература
- Енциклопедија Југославије, осми том Србија-Ж (1971. год.).
- Електронски каталог Народне библиотеке Србије.
- Мала Енциклопедија Просвета - Општа Енциклопедија (М-Ш). Издавачко предузеће "Просвета", Београд 1959.
- Енциклопедиски лексикон Свезнање, Београд 1937.
- Текст Мире Софронијевић из поговора Растковог електронског издања "Историје Босне и Херцеговине" Станоја Станојевића".

