Разговор:Први српски устанак
Из пројекта Википедија
Чланак је у тоталном хаосу, садржи само линкове ка личностима и чланцимам као и мноштво слика. Потребно га је хитно средити. --Саша Стефановић ® # 02:58, 29 новембар 2005 (CET)
Садржај |
[уреди] vojvoda Paulj Mateic
Molim vas posaljite mi sve sto znate o vojvodi Paulju Mateicu
[уреди] Чланак
Овај чланак је прегломазан, а прилично је лошег квалитета. Мислим да га треба у потпуности од почетка написати.
--Branko1408 01:02, 11. мај 2006. (CEST)
[уреди] Стање у пашалуку
Прво да ли је Београдски пашалук икада постоја или је то била нахија у Смедеревском пачалуку.
Помињање данка у крви или девширме. Па то је укинуто још 1640. и неке године. Какве то везе има са устанком заман?
Све у свему пуно митова, а мит није историја.
[уреди] Ух!
Иако ми је јако симпатична та слика и текст изнад чланка, није ни мало енциклопедијски, а камоли у вики-стилу. Треба да је и даље на врху чланка, али не изнад самог чланка. -- Борис Малагурски бре! 01:22, 23. јун 2006. (CEST)
Ево, мислим да је сада ОК. -- Борис Малагурски бре! 01:26, 23. јун 2006. (CEST)
- Да, у реду је то за слике, али чланак би требало мало више срешивати, текста има, повезница како-тако, али изглед није баш најсрећније сређен. --СашаСтефановић • 01:28, 23. јун 2006. (CEST)
- Нажалост, не разумем се у ову тему, тако да могу помоћи само што се тиче стилске дораде. -- Борис Малагурски бре! 01:29, 23. јун 2006. (CEST)
[уреди] МАТЕРИЈАЛ ЗА ЧЛАНАК
ВАСКРС ДРЖАВЕ СРПСКЕ - Стојан Новаковић
Уз ово што имамо и овај текст може се направити квалитетан чланак. Овај текст не полеже ауторским правима тако да његов пренос не представља проблем. Треба пазити да се хронолошки повеже са досадашњим текстом.
И мало би све то заједно онда требало скратити јер је превелико за енциклопедијски чланак.
--Branko1408 03:49, 10. јул 2006. (CEST)
[уреди] Nov clanak
Ovaj članak ide u kantu za smeće. Ne vredi ga kasapiti BokicaK 11:24, 5. октобар 2006. (CEST)
[уреди] Kostur
Ima li neko ideju kako ovaj clanak treba da izgleda? Da ga vise skinem sa dnevnog reda. --BokicaK 14:02, 10. октобар 2006. (CEST)
[уреди] Устаничке борбе 1804-1806. године
Карађорђе се већ од почетка маја 1804. године потписује као врховни војвода, комадант од Србије, вожд, а војска и старешине из побуњених нахија покоравају се његовим одлукама. Све устаничке вође Карађорђе је признао за војне старешине. У првим устаничким јединицама налазили су се најодважнији људи прикупљени око народних старешина, затим припадници народне војске, хајдуци, добровољци из фрајкора и Кочине крајине. Многи Срби војници, али и официри из Аустрије прешли су у Србију и знатно појачали устанике, нарочито старешински кадар. Број војника касније се повећавао и обавезом. Средином 1804. године код Београда је концентрисано око 16.000 устаника, а поред тога велики број војника остао је по нахијама. Створене су устаничке војске у Шумадији око Карађорђа и Станоја Главаша, у Колубари око Јакова Ненадовића, а у Поморављу око Миленка Стојковића. Брзим ширењем устанка војска је од оружаног народа и хајдучких чета, прерастала у народну војску. Поред тога војници нису били стално под оружјем, већ су прикупљани по потреби. Свака нахија формирала је војску која је носила њен назив и била под командом бимбаше. Нахија је имала неколико кнежина, које су формирале батаљоне. У почетку устанка свако село имало је по једног војног старешину-подбуљубашу, званог и мали буљубаша или двајесник. Већа села имала су више подбуљубаша, а сваки од њих имао је 10-20 па и више људи. Буљубаша је командовао војском среза. Ти називи остали су још из српске народне војске 1797. године. У почетку устанка било је великих војвода који су под својом влашћу имали више нахија и војвода (Јаков Ненадовић, Милан Обреновић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац и др.). Старешине су претежно били имућнији људи. И у почетку устанка, војска је сама бирала своје старешине, али је тy функцију касније преузео Карађорђе, сам или у споразуму са Правитељствујушчим Совјетом. Војници су се хранили код својих кућа, али кад су били далеко од свог краја издржавали су се о народном трошку. Одело је било лична својина војника. Од оружја су се највише користиле кремењаче, пиштољи, карабини и сабље. А неки су чак имали секире, сабље или косу и мотике. Терет одржавања војске у току читавог устанка падао је скоро искључиво на српски народ.
Организација власти није спровођена јединствено, по унапред утврђеном ставу, већ је израстала ширењем устанка. Задржани су стари органи локалне управе (кнезови, оборкнезови), али су они све мање имали стварну власт. Њу узимају нови војни органи који израстају у оружаној борби ван цивилне организације. Уствари, то је био сеоски трговачки слој који се могао даље развијати само разбијањем турских феудалних односа.
Иако је у почетку мислила да ће јој устанак српског народа помоћи да поново успостави власт у Београдском пашалуку, Порта је схватила да је могућно да ће власт прећи у руке устаника. Да би то спречила у Србију је упутила босанског везира Бећир-пашу 30. јула 1804. године. Он се са 3000-5000 војника улогорио испод Врачара, на Белим Водама. Пашин долазак уплашио је дахије, а нарочито их је разочарао и сам Гушанац Алија, њихов најамник који је отворено преговарао са обе зараћене стране и који је чак намеравао да пусти опсадничку војску у град. Чувши за то дахије су побегле из града. Њихов одлазак искористио је Глушанац који је завладао и опљачкао све виђеније људе у Београду. Бећир-паша је ушао у град 2. августа 1804. године. Карађорђе је као први услов за успостављање мира тражио од Бећир-паше ликвидацију дахија, које је Миленко Стојковић ноћу 5/6. августа по наређењу Карађорђа, уз сагласност Бећир-паше, побио на острву Ада Кале.
После овог догађаја дошло је до неких компликација у самом Београду. Власт је постала потпуно подељена између старог Хасан-паше, представника султанове власти и управника Београдског пашалука, који је становао у горњој београдској тврђави, затим Гушанац-Алије који је преузео власт над Београдом од дахија, и под чији је утицај дошао и сам Хасан-паша. Затим као неку врсту посебне власти, независне и од Хасанове и од Гушанца, представљао је султанов пуномоћник Бећир-паша, Међутим после уласка у Београд и сам је пао под утицај Глушанчев. И на крају нови Сулејман-паша, који је у град стигао 7. августа, којег Турци уопште нису прихватили.
Било је очигледно да Порта није била у стању да поврати власт у пашалуку и испуни оно што су Србима њени представници обећавали. И поред тога Срби су пристали на мир, који није био написан, већ уговорен усмено између њих и Бећир-паше. Сукоби између представника власти у Београду су и даље настављене. Гушанац је захтевао од Бећир паше да му се исплати његов дуг које су му дуговале дахије. Како новца није било паша се морао обратити Србима. После исплаћеног дуга Београд су напустили и Бећир-паша и стари Хасан-паша. Међутим, Гушанац је имао сличан однос и са Сулејман-пашом од којег је тражио да му плаћа његове најамнике. Како он није могао да испуни његове захтеве, Гушанац га је држао као заробљеника крајем 1804. и почетком 1805. године.

