Стефан Првовенчани
Из пројекта Википедија
Стефан Првовенчани или Стефан Немањић (велики жупан 1196-1217 и краљ 1217-1228) је био владар српскe државе Рашке који је успео да је подигне на статус краљевине.
Садржај |
[уреди] Биографија
Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат Растка, који ће постати утемељитељ аутономне Српске православне цркве.
После српског пораза у бици на Морави 1190. и немоћи Византије да Србији наметне неповољан мир и одрицање од територија, утврђен је брак између Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела. На Државном сабору у Дежеву 1196. Стефан Немања се одрекао престола, остављајући га средњем сину Стефану, а сам се замонашио. Старији син Вукан је постао удеони кнез Дукље, док се млађи, Растко, још раније замонашио, примивши име Сава. Вукан је себе прогласио за краља Дукље (титула коју су носили стари дукљански владари почевши од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије).
Уз помоћ угарског краља Емерика, Вукан је збацио Стефана са власти и владао Србијом 1202-1204. године. Крсташи Четвртог крсташког рата су освојили Цариград, те слаби византијска моћ, али расте бугарска. Када су Бугари почели да освајају српске територије око Ниша, Вукану је ослабила власт. Године 1205. Стефан и Вукан, уз посредовање млађег брата Саве, су потписали споразум по ком Стефан постаје велики жупан, а Вукан удеони кнез "југозападне Србије".
Стефан је протерао Евдокију после пада Цариграда, наводно због шуге, али историчари су забележили да је обома пребацивано неверство у браку, и оженио се Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату). За време сукоба Бугара са крсташима, Стефан је освојио Ниш, Врање и Полог. Бугарска и Латинско царство су ушли у савез против Србије, али су претрпели пораз. Са југа је напао епирски владар Михајло I Анђео, кога је тадашњи српски архиепископ Сава покушао да одговори од напада, али га је слуга убио у кревету (ово се тумачило као чудо светог Саве). Како му Бугари и Латинско царство више нису представљали опасност, а са Угарском је имао пријатељске односе, једина опасност је претила са југа од Епира. Стефан је зато своју сестру удао за Манојла, брата епирског деспота Теодора Анђела, и на тај начин осигурао јужне границе.
Стефан је тражио од папа папе Хонорија III венац (круну) како би Србија постала краљевина. Прво тражење круне било је још 1204. године, али се овоме успротивио Вукан Немањић који је у Зети носио старом Дукљанском круном Зетских краљева желећи да он једини буде српски краљ. Због тога је и дошло до сукоба између браће које се завршило коначним Вукановим поразом. Приликом другог тражења круне, 1217. године папа је одговорио позитивно и послао круну. Сава је овенчао (крунисао) Стефана за краља 4. јануара 1217. године у манастиру Жича због чега је познат и као Стефан Првовенчани. Папска круна је представљала међународно правно признање Србије за независну државу. Две године касније, Сава Немањић је успео да од патријарха у Никеји издејствује аутокефалност Српске православне цркве, па је Рашка стекла још једно велико признање.
Стефан је умро 24. септембра 1228, непосредно пре своје смрти се замонашио и добио име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђе: Први је био у време Кочине крајине, где Ђорђе учествује лично као обичан војник. Други принос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и привремено запустела, тада су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.[1]
Стефана је на престоку наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, биографију свог оца Стефана Немање.
Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву II, као и две кћерке којима нису позната имена.
Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.
[уреди] Референце
- ^ Живорад Јанковић: Смрт Стефана Првовенчаног („Православље“, бр. 941, 1. јун 2006.)
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
- Стефан Првовенчани: Сабрани списи
- Стефан Првовенчани: Молитва Светом Симеону
- Стефан Првовенчани: Певање похвали твојој
- др Јустин Поповић: Спомен преподобног оца нашег Симона монаха, краља српског Стефана Првовенчаног (Житија светих за септембар) и овде
- Душко Лопандић: Наши средњовековни владари - Стефан Првовенчани („Политикин Забавник“, бр. 2819, 17. фебруар 2006.)
- Српски владари - Стефан Првовенчани (www.sumadinac.de)
- Стефан Првовенчани (из књиге "Живот Св. Саве" владике Николаја Велимировића)
- Стефан Првовенчани((en))
| Претходник: Стефан Немања |
Немањићи | Наследник: Стефан Радослав |
| Претходник: {{{пре2}}} |
{{{списак2}}} | Наследник: {{{после2}}} |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |

