Прокупље

Из пројекта Википедија

Прокупље
Грб града

Грб Прокупља

Опште информације
Назив у оригиналу Прокупље
Површина 759 km²
Становништво (2002.) 27.673
Густина насељености (2002.) 36/km²
Географски положај 43°14′N 21°36′EКоординате: 43°14′N 21°36′E
Поштански број 18 400
Позивни број 027
Саобраћајна ознака PK
Интернет адреса www.prokuplje.tk
Положај
Покрајина Ужа Србија
Округ Топлички округ
Општина Прокупље
Политика
Градоначелник Владимир Јовановић
Политичка партија ДС
Локација

Прокупље
Прокупље на мапи Србије

Прокупље је град и седиште истоимене општине у Србији, који се налази 34 km западно од Ниша. Град је средиште Топличког округа. На попису 2002. Прокупље је имало 27.673 становника. Прокупље је вероватно добило име по Храму Светог Прокопија.

Садржај

[уреди] Географски положај

Област Топлица се налази на југу Србије, у области централног Балкана. Река Топлица по којој је читав крај добио име извире испод Копаоника и тече на исток у дужини од 136км. Плодно тле, идеална надморска висина, рудно богатство, богатство термалних и минералних извора, долинске равнице и брдовито залеђе са многобројним могућностима експлоатације, врло рано су привукли праисторијске заједнице да на таквим изузетно погодним местима заснују своја станишта што је и потврђено археолошким истраживањима.

[уреди] Историја

Најстарија неолитска станишта из старијег каменог доба (старчевачка култура - средњи неолит) приближно 7. или 6. миленијума пре нове ере налазе се у селу Вича (откривено 1909. године), у Доњој Трнави и Доњој Бресници. У Плочнику је 1927. године откривено значајно насеље које је на основу остатака архитектуре и покретног археолошког материјала хронолошки опредељено у касни неолит и енеолит (млађе камено и рано бакарно доба) из периода 4.-3. миленијума пре нове ере. Локалитет се и данас истражује.

[уреди] Стари век

Мирни развој људских заједница током неолита који је трајао више хиљада година, у Јужном Поморављу прекинут је продором носиоца Бубањско-хумске културе, динамичних степских сточара из области Понта и јужне Русије, који се појавио и стабилизовао у области бугарског и румунског Подунавља. Под притиском, староседелачко становништво се померало или сажимало са новопридошлим елементима и у том мешању настају и прве заједнице Индоевропљана на Балкану који се касније, од 13. века пре нове ере диференцирају као Илири, Tрачани, Трибали и Дарданци који насељавају и ове пределе.

Из периода дарданске доминације у Топлици, у селу Доња Топоница откривена је и истражена некропола спаљених покојника, сахрањених у урнама са прилозима у оружју и накиту. Крајем 4. века пре нове ере, већина дарданских насеља била је разорена што се доводи у везу са победом Филипа и Александра Македонског над Дарданцима 345. пне. Касније су их покорили Римљани, у тзв. Дарданском рату од 75-73. године. У 1. веку пре нове ере Римљани су освајили Балканско полуострво. У другој половини 1. века нове ере, римска власт се успешно консолидовала на читавој територији данашње Србије (провинција Горња Мезија) и ту су биле стациониране две римске легије: IV Флавија и VII Kлаудија.

Од 1. до 4. века домородачко становништво Топлице је било изложено процесу романизације (прихватање римске културе, језика и религије). У освојеним областима Римљани су градили путеве и војна утврђења, што ће бити зачетак урбанизације у освојеним провинцијама. Изградили су познати војнички пут виа милитарис чија је деоница од Ниша према Љешу пролазила Топлицом. На тлу Прокупља, римски град Хамеум документован је у траговима материјалних остатака римске културе јер је град познат као важна раскрсница на путу Наисус - Лисус (Ниш-Љеш у Албанији). Римски трагови нађени су, такође, на брду Хисару и код Латинске цркве.

[уреди] Средњи век

Словени у 5. и 6. веку прелазе Дунав и насељавају територију Византијског царства. Они су дали име реци на основу топлих извора који се у њу уливају. Током 9, 10 и 11 века Топлица је насељена српским живљем, али под влашћу Византије. Прокупље се, можда, тада звало Топлица. Много касније, путописци који су прошли кроз град, називају га Доплитз-град на Топлици, или Топлитз, што је у исто време назив града, реке и области.

У 12. веку Топлица је у саставу Немањине државе. Прва Немањина престоница и двор налазили су се у близини Куршумлије. Ту су и његове прве задужбине, манастири Св. Николе и Св. Богородице. После битке на Морави 1190. године и победе византијског цара Исака Анђела, поражени Стефан Немања, после пустошења Топлице, двор премешта у Рас, а Топлица као погранична област према Византији губи свој ранији значај. Не зна се поуздано како се град називао у доба владавине великог српског жупана Стефана Немање.

У време архиепископа Саве и добијања аутокефалности српске цркве 1219. године, Топличка епископија бива обновљена. Српски краљ Стефан Дечански ратовао је са Бугарима и победио их на пољу Добрич у близини Прокупља. Kнез Лазар Хребељановић је 1386. нанео тежак пораз Турцима код Плочника.

Ниједан догађај у српској историји није оставио тако дубок траг и трајан утисак као Косовска битка из 1389. године. Историјска наука ни до данас није расветлила појединости у вези ове битке. Оно што је сигурно то је да је кнез Лазар припремајући се за нову битку позвао и сву властелу из Топлице. Народна традиција ће улогу топличке властеле у Косовском боју подићи до неслућених висина. У народном предању срећемо Југ Богдана и његових девет синова као господаре Прокупља, Милана Топлицу као господара Средње Топлице, а Ивана Косанчића као господара Горње Топлице и Косанице. И данас постоје куле у Топлици. Југ Богданова Кула у Прокупљу, Кула Милана Топлице у Вичи и Кула Косанчић Ивана у селу Иван Кула.

Народна традиција везала је име Југ-Богдана за град Прокупље. Латинска црква позната је и као Југ-Богданова црква, Хисар је град Југ-Богданов, кула поред Топлице зове се Југ-Богданова, а ту је и село Југ-Богдановац. Властелин Југа могао би бити иста личност са Југ-Богданом који се спомиње међу 24 «добра човека» који су учествовали у изради Закона о рудницима, а за које се у предговору деспота Стефана Лазаревића каже да нису били из Новог Брда. Властелин Југа имао је поседе у суседној области Дубочици (лесковачки крај). Средњовековни град у Прокупљу је крајем 15. века као значајно насеље на путу ка Приморју и Дубровнику, имао статус града какав су имали Крушевац, Сталаћ, Бован, Петрус и Лесковац.

После Косовске битке, Топлицом је владала кнегиња Милица, односно њен син Стефан (1389 - 1427) под врховним турским суверенитетом. Из овог периода значајно је и то што ће кнегиња Милица први пут поменути данашњи назив града као град Светог Прокопија 1395. године у повељи упућеној светогорском манастиру Светом Пантелејмону. Отуда и град је добио назив по свецу Св. Прокопију чије су мошти из Ниша 1386. године пренете у цркву испод брда Хисар.

После смрти деспота Стефана 1427. године на српски престо долази Ђурађ Бранковић (1427-1456). Господар Прокупља у то време је он. Када су 1439. године Турци загосподарили Деспотовином и Топлица ће се наћи под Турцима. Заједничким снагама, војске Ђурђа Бранковића и угарског војсковође Јаноша Хуњадија ослободиле су Прокупље 1444. године. На Сегединском миру Прокупље је поново враћено Србима, али се помиње под турским називом Урћуб (Оркуб).

Турски султан Мехмед Освајач је 1451. године поклонио својој маћехи султанији Мари, ћерки деспота Ђурђа Бранковића, Топлицу и Дубочицу и да је она прошавши кроз Прокупље и Топлицу стигла до манастира Свете Богородице испод Куршумлије, где се замонашила. После пада већег дела Деспотовине и Прокупље је коначно под Турском влашћу од 1454. године.

Једини манастир у Топлици подигнут је у 14. веку на падинама Великог Јастрепца, као метох манастира Наупаре и посвећен Светом Георгију. Живописан је крајем 15. века, а фреске у цркви које нису у потпуности сачуване рад су провинцијских мајстора-фреско сликара.

[уреди] Турска владавина

Према турској административној подели Прокупље ће припасти санџаку Алаџа-Хисар (турски назив за Крушевац) који је у саставу беглербеглука Румелија. Оваква територијална подела постојала је до 1833. године. Прокупље и Куршумлија су кадилуци. Целокупну власт има кадија који суди и субаша који извршава његове одлуке. О насељу и животу о њему у том периоду сазнајемо из ретких записа путописаца и из дубровачких архива.

Према тим изворима Прокупље је у 16. и 17. веку било седиште велике дубровачке колоније чији су трговци из Топлице извозили вуну, кожу и восак, а довозили производе са запада, пре свега из Венеције. У доба процвата дубровачке колоније средином 17. века у Прокупљу је живело 60 дубровачких трговачких породица, у чијем власништву је било 50 дућана. Период постојања дубровачке колоније је време привредног и културног процвата Прокупља и околине. Трагови постајања колоније сачувани су и до данас то су: «Латинска црква» у подножју Хисара, дубровачко гробље поред ње, назив дела града у којем су живели дубровачки трговци-Царина и Табак махала српски део у коме су Срби обрађивали кожу.

Ратови између Аустрије и Турске, први, 1683-1689. године и други 1737-1739. године довели су до престанка рада дубровачке трговачке колоније у Прокупљу, али и до низа других промена у Прокупљу. Прокупље је у првом Аустро-турском рату било значајно стратегијско место. Аустријски генерал Пиколомини је заузео Прокупље 1689. године, али после пораза на Косову аустријска војска је приморана на повлачење 1690. године. У страху од одмазде Турака са аустријском војском се повлачи и српски народ. Топличани су прикључили великој сеоби Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690, а нарочито у другој сеоби 1737. коју је предводио Арсеније IV Шакабента. После те сеобе Топлица је скоро опустела, а Турци су у ове крајеве населили Албанце, а нешто касније и Черкезе (по којима и данас један део Прокупља носи назив Черкеска махала).

У Првом српском устанку, по налогу Карађорђа, а у циљу обезбеђења позадине код Делиграда, Станоје Главаш је са 2500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом 8. септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију. На коначно ослобођење од Турака Прокупље ће чекати до 18. децембра 1877. године. У Другом српско-турском рату 1877/78. године јединице Ибарске дивизије под командом Стевана Биничког продрле су у Топлицу и на дан Свeтог Николе ослободиле Прокупље. Други српско-турски рат донео је коначно ослобођење Топлици после 423 године турске владавине, али ће Топлица за свој коначни статус чекати до Берлинског конгреса (13. јуна до 13. јула 1878. године) по чијим одлукама Србија добија независност, а Топлица је припојена Србији.

[уреди] Након независности

Убрзо по ослобођењу Прокупље постаје седиште Топличког округа са срезовима: Прокупачким, Куршумлијским, Ибарским и Вучитрнским, а по враћању Косова Турској 1879. године Топличком округу се припаја Добрички и Јабланички срез. После ослобођења од Турака у Топлици долази до етничких промена. Још у току рата, а и касније, готово целокупно муслиманско становништво (Турци, Албанци и Черкези) иселило се из Топлице. У напуштена насеља се вратило српско становништво. Насељавање Топлице је трајало до почетка 20. века. Да би спречила стихијност у насељавању, српска влада донела је неколико закона о насељавању.

Прокупље је према попису из 1878. године имала 1804 становника, а по попису из 1879. године 2560 становника. За једну годину број становника у Прокупљу се повећао за 42%. Крајем 19. века Прокупље је средиште Топличког округа и у њему је окружна власт и суд за цео округ. У њему су каснцеларије за прокупачке и добричке срезове.

У 20. век Прокупље је ушло као мало насеље од 4000-5000 становника, и даље је седиште округа, али без много комуникација са осталим светом, нема железницу, а и путеви су били у лошем стању. У Прокупље се са југа улазило преко дрвеног моста на Топлици. У Ниш се одлазило и из њега враћало прашњавим друмом преко Дебелог брда. У граду је био један лекар, а болница није постојала. Прокупље је имало један хотел "Европу" и неколико кафана. Осим окружних, среских и управних судских власти, војне команде места, основне школе, старе цркве и поште, никаквих других значајнијих установа у Прокупљу почетком 20. века није било. У граду су и даље постојале две џамије и турски водовод. Становништво се махом бавило пољопривредом, а мањим делом занатством. Гимназија у Прокупљу је отворена 1908. године, а књижница 1909. године.

Тек започети привредни и културни развој Прокупља прекинуће Први и Други балкански рат (1912-1913.г.) и Први светски рат.

Прокупље је пре Балканских ратова било мобилизацијско место Другог пешадијског пука "Књаз Михајло", овај пук су још звали "Топлички", а у Брегалничкој бици добиће и назив "Гвоздени". Други пешадијски пук "Књаз Михајло" је у оквиру своје Моравске дивизије првог позива у Првом балканском рату учествовао у три познате битке: Кумановској, у бици за Прилеп и Битољ. У Првом и Другом балканском рату од укупно мобилисаних 4865 старешина и војника који су 7. октобра 1912. године кренули у рат, из рата се није вратио 61 официр (70%) и 2938 подофицира и војника (62%).

У јесен 1915. године, током Првог светског рата, један део српске војске прошао је кроз Прокупље, а са њом и један део народа из Топлице. Бугарске окупаторске трупе ушле су у Прокупље 2. новембра 1915. године, а аустроугарске сутрадан. Бугарске власти су вршиле бугаризацију, а сви виђенији људи су интернирани у Бугарску или убијени. Крајем 1916. године издата је наредба за мобилизацију српског становништва за бугарску војску, што је и непосредан повод за избијање Топличког устанка на овим просторима. Устанак је започео у Куршумлији 26. фебруара 1917. године, а 3. марта ослобођено је и Прокупље. Устанак се проширио на целу Топлицу и Јабланицу, Пусту Реку, Копаоник, Ибарску долину све до Рудника и до Озрена на истоку. На челу устанка су Коста Војиновић, резервни поручник и Коста Миловановић Пећанац, капетан српске војске кога је српска врховна команда са Солунског фронта авионом послала у Топлицу са циљем да народ припреми за устанак кад за то дође време. Око 13.500 устаника, за месец дана колико је трајао устанак, створило је слободну територију у пречнику од 80 km. Центар те слободне територије је било Прокупље. Да би угушио устанак окупатор је био принуђен да ангажује велике војне формације, али притом је починио и ратне злочине. Oтпор није престајао чак и онда када је Коста Војиновић извршио самоубиство децембра 1917. године у једној воденици у селу Гргуру.

Након пробоја Солунског фронта, јединице српске Прве армије под командом Петра Бојовића са деловима француске коњичке бригаде под командом генерала Огиста Шарла Транијеа су ослободиле Прокупље 12. октобра 1918. године.

У Краљевини СХС Прокупље је добило железничку пругу 1925, нову пошту 1925, почиње изградња новог водовода 1926. и ниже пољопривредне школе 1927. Залагањем Др Алексе Савића у Прокупљу је изграђена болница 1929. године, 1934. изграђен је нови камени мост на Топлици, започета је изградња Соколског дома, а 9. септембра краљ Александар Карађорђевић открива у центру града споменик Топличанима палим у ратовима 1912-1918. године. Године 1937. Прокупље добија електричну енергију. У новој згради почела је да ради Виша домаћинска школа 1939. године, почела је изградња нове Гимназије, калдрмисана је главна улица у Прокупљу.

Током Другог светског рата, Прокупље осваја 10. априла 1941. године 11. немачка оклопна дивизија, чији један батаљон окупирао Куршумлију, а један чета Блаце. Немци су део становништва послали у логоре или интернирао у Немачку. Стање се погоршало доласком у Топлицу бугарских трупа почетком 1942. године.

Отпор окупацији отпочео је од првих дана окупације, а већ 3. августа 1941. године у Ајдановцу је формиран Топлички партизански одред на чијем је челу био Ратко Павловић Ћићко, унук војводе Пеке Павловића и искусни борац из Шпанског грађанског рата. Коста Миловановић Пећанац је на планини Соколовици основао "Горски штаб" и четничке јединице, али ће се убрзо приближити окупатору. Партизани су успели да ослободе Прокупље 9. октобра 1941. године и на кратко успоставе сарадњу са четницима. Прокупље је остало једини слободан град на југу Србије до почетка 1942. године, када са доласком Бугара настаје тежак период за партизански покрет, али и за становништво у целини. После снажних савезничких бомбардовања крајем лета 1944. године јединице НОВЈ ушле су у Прокупље 3. септембра 1944. године.

У Другом светском рату Топлица је имала огромне људске жртве и материјалну штету. После Другог светског рата је дошло до обнове града. Од места у коме су некада доминирали пољопривреда, занаство и трговина, Прокупље је сваким даном постајало индустријски град. Индустрија је нагло почела да се развија 1960их година, а као последица тога настало је напуштање села и нагло запостављање пољопривредне производње.

И у другој половини 20. века Прокупље је привредно и културно средиште Топлице.

У току НАТО бомбардовања СРЈ, Прокупље (касарна Ратко Павловић Ћићко) је међу првима бомбардовано 24. марта 1999. године. По попису из 2002. године, сам град има 27 673 становника, а општина 51 698 становника.

[уреди] Култура

Вредан споменички комплекс тврђава Хисар, остаци античког храма, остаци ранохришћанске цркве, Латинска црква из 14. века као и црква Св. Прокопија из 9. или 10. века, налази се у старом градском језгру Прокупља. На месту Латинске цркве, испод и испред средњовековне цркве откривени су темељи римског храма који је, судећи према налазу статуе Херкула, био посвећен управо њему, као и остаци касноантичке-ранохришћанске цркве из 5 или 6. века. Латинска црква је једнобродна грађевина, изграђена у 14. веку, између 1340. и 1360. године. Током 16. и 17. века дубровачки трговци који су у Прокупљу имали колонију користили су је као своју цркву. Богослужење је било на латинском језику па отуда и назив Латинска црква. Истраживања у порти и цркви Св. Прокопија показала су постојање пет хронолошких хоризоната: позносредњовековни, насељавање у 14. веку, остаци некрополе из 11./12. века, рановизантијски хоризонт из 6. века са остацима насеља и антички хоризонт 3/4. века са остацима монументалних терми. Откопане терме, као једно од најзначајнијих достигнућа римске архитектуре биле су део урбане структуре античког Хамеума. Римске терме су у време гоњења биле место окупљања хришћана и страдања појединих мученика због чега су касније биле претваране у цркве. Сама црква има три фазе градње: из 9/10. века потичу наос, два бочна брода и припрата. Другој фази из почетка XI века припада базиликални облик цркве добијен накнадним убацивањем два низа стубаца и два полуступца између апсиде и западног зида. Трећа градитељска обнова била је између 1386. и 1395. године. Црква је тешко страдала 1690. а обновљена је 1734. године. Фреске потичу из 18. и 19. века, иконостас је из 1847. године са иконама из 18, 19. и 20. века.

[уреди] Спољашње везе


 
Градови у Републици Србији
Застава Србије
Преко милион  становника: Београд
Преко 100.000 становника: Крагујевац | Ниш | Нови Сад | Призрен | Приштина
Преко 19.000 у централној Србији: Аранђеловац | Бор | Врање | Горњи Милановац | Зајечар | Јагодина | Краљево | Крушевац | Лесковац | Лозница | Нови Пазар | Параћин | Пирот | Пожаревац | Прибој | Прокупље | Смедерево | Смедеревска Паланка | Ћуприја | Чачак | Ужице | Шабац
Преко 19.000 у  Војводини: Апатин | Бачка Паланка | Бечеј | Врбас | Вршац | Зрењанин | Инђија | Кикинда | Кула | Панчево | Рума | Сента | Сомбор | Сремска Митровица | Суботица | Темерин
Преко 19.000 на Косову и Метохији: Гњилане | Ђаковица | Косово Поље | Косовска Митровица | Обилић | Ораховац | Пећ | Подујево | Урошевац
Види још : списак градова и списак насељених места