Јосип Јурај Штросмајер
Из пројекта Википедија
Јосип Јурај Штросмајер (Strossmayer, Осијек 4. фебруара 1815. - Ђаково 8. април 1905.) хрватски бискуп и политичар, културни делатник и писац; један од најзначајнијих и најутицајнијих Хрвата 19. века.
На првом ватиканском концилу (1869. - 1870.) у Риму био је један од најзапаженијих противника неограничене папске власти и том се приликом истакао као вичан говорник одржавши чувени тросатни говор против догме о папској непогрешивости, после којег је с мањом групом бискупа напустио Рим.
Јосип Јурај Штросмајер је родоначелник аустро-хрватске идеје југословенства . Наставио је да негује идеје илирског покрета које су имале за циљ да илирско, а потом југословенско, име послужи као степеница на путу ка стварању јединствене нације која би потом понела хрватско име. Јосип Јурај Штросмајер је под фирмом југословенства крио своје хрватство, па и великохрватство.[1]
Садржај |
[уреди] Порекло и деловање
Пореклом из кроатизоване немачке војничке породице из Осијека, Штросмајер је рођен 4. фебруара 1815. године у Осијеку. Штросмајеров прадеда се у Осијек доселио из Горње Аустрије. У родном Осијеку похађао је народну школу и гимназију, а двогодишњи филозофски течај завршио је у католичком сјеменишту у Ђакову. Потом је похађао високо сјемениште у Будимпешти где 1834. године стиче докторат филозофије. Године 1838. је заређен, и две године борави у Петроварадину. Две године касније (1840.) одлази у Augustineum у Беч и 1842. године постаје доктор теологије и професор канонског права на бечком Универзитету, полагањем дисертације о проблему црквеног јединства. Од 1842. до 1847. године професор је ђаковачког сјеменишта, а потом је две године у Бечу дворски капелан и један од тројице директора у Augustineumu. У то доба предавао је и канонско право на Бечком Универзитету.
Као дворски капелан, у периоду од 1849. - 1859. године, у доба аустријске контрареволуције одлучно је био на страни бана Јелачића. Од 1860. године па наредних 13 година вођа је Народне странке (1860.-1873.). У доба активног бављења политиком сматрао је како Аустрија мора постати федеративна држава у којој ће сви народи доћи до изражаја. Тежио је уједињењу јужних Словена у оквиру Аустрије под влашћу Хабсбурговаца. Настојао је Аустрији прокрчити пут на словенском југу ширећи њену утицајну сферу на јужнословенске земље изван граница аустријске државе. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабсбурзима и под Папом“.[2]
Његовим посредовањем дошло је до конкордата између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на томе да и Русија склопи конкордат с Ватиканом. Имао је значајну улогу у оснивању ЈАЗУ (Југославенске академије знаности и умјетности) 1867. у Загребу. Данас та установа носи име ХАЗУ (Хрватска академија знаности и умјетности). Такође је играо велику улогу у оснивању загребачког универзитета 1874. године.
Као црквени магнат располагао је огромним богатством. Новчано је помагао издавачку делатност као и оснивање народних читаоница , и то не само у Хрватској него и у осталим словенским земљама: од Словачке, Чешке и Пољске до Македоније. Због тога има велико поштовање код многих католичких Словена (у Прагу постоји трг са његовим спомеником).
[уреди] Штросмајер и Босна
Штросмајер је своју политику заснивао као и већина хрватских политичара друге половине XIX века на хрватском државном праву[3]
Штросмајер се активно бавио питањем статуса Босне. Међу његовим главним сарадницима био је и др Фрањо Рачки, познати хрватски историчар. Први писао да је Босна "некоћ била хрватска". Деловање Штросмајера и његове агитације аустријскоме цару имале су тенденције да се покатоличе босански муслиман, а поунијатите православни Срби. [4]
Штросмајер био ригидан кад је реч о на пример Исламској вероисповести, па је сматрао да треба применити сва расположива државна средстава да се од ага и бегова муслиманских одузму имања и предају Римокатоличкој цркви да би њена економска база јачала. А о православнима је знао да говори као о неверницима, шизматицима, најгоре изразе је употребљавао о њима. [5]
Штросмајер ,је имао у Босни великог пријатеља Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића. [6]
У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду. Међутим, хрватски покрет је остао у Босни ограничен на чисто католичке масе.[7]
Штросмајерови људи у Босни су сабирали онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као "Хрватске Народне Пјесме".[8] Српски песник Јован Дучић сматра да је ово је био несумњиво међу највећим и најружнијим плагијатима који су икад учињени у европској литератури.
[уреди] Мит о Штросмајеровом Југословенству
Након стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), створен је својеврстан мит о југословенству Штросмајера и његовог помоћника Рачког.У школске уџбенике Историје Штросмајер је представљан као апостол југословенства, као идеолог нове државе. Неки српски интелектуалци су га по значају за Србе чак изједначавали са Светим Савом.[9]
Неки су намерно али већина из незнања занемаривали чињеницу о тешком положају српског народа у банској Хрватској за време политичког деловања Јосипа Јураја Штросмајера. Србима је у његово време било оспоравано национално име, забрањено да свој језик зову српским, а и приступ политици је био ускраћиван.[10]
Радило се на свесном прикривању чињеница о форми тог југословенства (тј. југославизма). Сам бискуп Штросмајер је године 1883., изјавио да су Срби главни непријатељи Хрвата.[11] Штросмајер јесте проповедао неку врсту Јужнословенске државе, али под апсолутном влашћу хабсбуршке династије и католичке цркве, са центром у Загребу, БиХ као интегралним делом Хрватске, Сремом као делом Хрватске. [12]
Избијање заблуде о Штросмајеру међу српском интелигенцијом и је почело тек 90-их, када су након дугогодишње забране објављени емигрантски списи Јована Дучића, и након објаве научних дела историчара Василија Крестића.
[уреди] Литература
- Василије Крестић - Бискуп Штросмајер – Хрват, великохрват или Југословен
- Василије Крестић - Бискуп Штросмајер у светлу нових извора
- Јован Дучић, Југословенска идеологија
- Владимир Ћоровић , Политичке прилике у Босни и Херцеговини, 1939
[уреди] Спољашње везе
- Јован Дучић, Југословенска идеологија
- http://www.moljac.hr/biografije/strossmayer.htm}-
- Владимир Ћоровић , Политичке прилике у Босни и Херцеговини, 1939.
[уреди] Референце
- ^ Василије Крестић - Бискуп Штросмајер у светлу нових извора
- ^ Јован Дучић, Југословенска идеологија
- ^ Спиридон Булатовић: ИНТЕРВЈУ СА АКАДЕМИКОМ ВАСИЛИЈЕМ КРЕСТИЋЕМ [1]
- ^ Јован Дучић, Југословенска идеологија
- ^ Спиридон Булатовић: ИНТЕРВЈУ СА АКАДЕМИКОМ ВАСИЛИЈЕМ КРЕСТИЋЕМ [2]
- ^ Јован Дучић, Југословенска идеологија
- ^ Владимир Ћоровић , Политичке прилике у Босни и Херцеговини, 1939 [3]
- ^ Јован Дучић, Југословенска идеологија
- ^ *Јован Дучић, Југословенска идеологија
- ^ Василије Крестић - Бискуп Штросмајер – Хрват, великохрват или Југословен
- ^ *Јован Дучић, Југословенска идеологија
- ^ Василије Крестић - Бискуп Штросмајер – Хрват, великохрват или Југословен

