Велике студентске демонстрације 1968.

Из пројекта Википедија

Садржај

[уреди] Економска ситација у земљи

По завршетку другог светског рата у Југославији долази до брзог економског напретка и крајем педесетих и почетком шездесетих година економски раст се кретао око 10 % годишње. Почетком шездесетих година Југославија је имала све више производа које је хтела да понуди светском тржишту али се испоставило да су ти производи, у одређеној мери недовољно квалитетни и пре свега скупи због не ефикасне привреде. Изградњом многих политичких фабрика, вулгаризовањем радничког самоуправљања, брзим развојем бирократије, Југославија се нашла на прекретници управљање „чврстом руком“ или даље либерализације у привреди. Поборници „чврсте руке“ су на Брионском пленуму (1966.) побеђени и 1965. је започела „Привредна реформа“. Први ефекети привредне реформе су била нагли пораст цена и незапослености јер су многе фирме због неефикасног пословања пропадале. Многи, иако запослени, месецима нису примали плату. Као један од ефеката растуће незапослености велики број радника је потражио посао у иностранству. Њихове одреднице су биле Немачка, Француска, Белгија, Холандија... На западу је владала коњуктура и југословенска радна снага се добро пласирала и зарађивала. Но у земљи економске тензије су расле.

[уреди] Непосредни повод

2. јуна 1968. је била заказана вечерња манифестација под називом "Караван пријатељства 68" и "Микрофон је ваш", чији су организатори били Дом Омладине и Вечерње новости. Манифестација је првобитно требала да се одржи у омладинском насељу, напољу. У сличају кише приредба је била предвиђена да се одржи у сали Радничког Универзитета на Новом Београду. Кише је ипак било и предност за улазак на приредбу су имали бригадири и за све заинтересоване студенте није било довољно места у дворани. Они који су остали напољу су протествовали и ускоро су почеле да лете каменице. Приредба је прекинута и дошло је до опште туче између бригадира и студената. Ускоро је дошла полиција која је тако брутално деловала да су се бригадири и студенти окренули против полиције.

[уреди] Сукоб код подвожњака

Трећег јуна током пре поднева одржани су састанци и неколико хиљада студената је кренуло према Београду осећи заставе, Титове слике и пароле. На месту где је данас (отприлике) бивша кинеска амбасада се налазио подвожњак испод пруге која је ишла правцен данашњег булевара уметности ка Земуну. Начелник београдске полиције Никола Бугарчић је издао наређење полицији да студенти ни по коју цену не смеју да прођу. На место линије конфликта студената и полицијског кордона (железничка пруга) су убрзо стигли Вељко Влаховић, познати предратни студентски вођа и угледни револуционар, веома популаран међу студентима и Милош Минић тадашњи председник скупштине. Преговори су потрајали неко време а онда је дошло до инцидента који се претворио у полицијски јуриш на студенте. Полиција под шлемовима је употребила ватрено оружје било је много рањених а број погинулих је заташкан али се кретао до четири погинула. Студенти су запалили ватрогасну цистерну која се ту затекла и гурнули је у подвожњак да омету саобраћај. Студенти су се пред жестоким налетом полиције повукли у нереду. На улици су остали делови одеће и ципеле студената.

[уреди] Штрајк

У осамнаест часова увече у згради Ректората (Филозофски факултет) одржан је хитан састанак свих декана факултета и академија (око 40 факултета и академија) и донета је одлука о општем штрајку универзитета, прекиду предавања и испита. београдски универзитет је тада имао око 50.000 студената!

Ректор београдског универзитета Драгиша Ивановић је био у посети источној Немачкој. Иако прозиван од стране студената, да се стави начело побуне, он се све време није појавио у Београду. међу студентима је кружила шала "...да је зграбио први бицикл и кренуо према Београду".

Језгро побуне се пренело на све факултете, организоване су студентске страже, штампарије летака и сл. Лист „Студент“ чији ј главни и офговорни уредник био студент филологије Ђорђије Вуковић је сваког дана имао ванредно издање.

Факултети су блокирани од стране полиције, улаз и излаз је био само са индексом. Ускоро су факултетима пресечене телефонске линије а повремено је нестајало и струје.

За тих седам дана штрајка полиција је више пута упадала на факултете и премлаћивала студенте. Студенти су хапшени и премлаћивани за најмањи повод.

На филозофском факултету је почео интензиван програм. По угледу на француску буржоаску револуцију формирани су „конвенти“ за економију, политику и друге теме. Професори као што су Никола Милошевић, Драгољуб Мићуновић и други су држали предавања и дискутовали са студентима о свим проблемима друштва.

На главној бини су се смењивали уметници од којих је Стево Жигон добио овације извођењем говора Робеспјера из представе која се тада играда и Југословенском драмском позоришту „Дантонова смрт“. Филмски режисер Душан Макавејев је данима све то снимао а свака два, три сата траке су одношене у непознатом правцу! Нарочито уметници се масовно солидаришу са студентима и међу њима и Десанка Максимовић, Мира Алечковић...

Демонстрације су одмах добиле политичку, левичарску конотацију. На иницијативу студената универзитет је добио ново име „Црвени универзитет Карл Маркс“. Композитор Вук Стамболовић је компоновао револуционарну химну чији је рефрен била „Лева, лева, лева“.

Најпопуларнија парола је била "Доле црвена буржоазија", „Извозимо људе као смрзнуту говедину!“

Направљен је списак студентских захтева који су се кретали од „пуштања на слободу свих ухапшених“ и „смена шефа полиције Београда“ до „слободе штампе“ и увођења категорије „минимални лични доходак (плата)“.

У свим редакцијама и на телевизији је уведена цензура, представници полиције су седели у свим редакцијама. У новинама су били чланци који су говорили о „шачици криминалаца“, „студентима који неће да уче“, „шта хоће суденти, кад имају далеко виши стандард од осталих чланова друштва“.

Нико од политичара се није јављао, сви су чекали шта ће да каже Тито. А Тито је послао пар своји емисара да на лицу места виде о чему се ради.

С једне стране постојале су информације да се полиција спрема на тежак обрачун са студентима па су чак стизала појачања из унутрашњости. У фабрикама око Београда радници су се такође спремани да крену у обрачун са студентима.

[уреди] Крај демонстрација

Седмога дана демонстрација Тито је преломио и у касним вечерњим часовима се обратио студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном и импровизованом говору он је рекао „да је било неких неправилности“ и да „нико није незаменљив, па ни ја!?“.

Студенти су брзо схватили да ипак неће све остати како је било и да је ово максимум који је могао да се добије. Демонстрације су се претвориле у манифестације са песмом и клицањем Титу.

Нормална настава тј. испитни рок је успостављен после недељу дана да би се студентима дало времена да се припреме за испите.

[уреди] Последице

Шеф београдске полиције није смењен. Уведена је категорија „минимални лични доходак“. Оштре економске реформе су изгубиле дах. Коловође револуције Владимир Мијановић „Влада Револуција“, Соња Лихт, Ђорђије Вуковић и други су избачени са факултета, одузети су им пасоши. Некима је учешће у демонстрацијама остало као белег за цео живот па им је и каснија стручна каријера била угрожена.

[уреди] Студентски захтеви