Уставна повеља Србије и Црне Горе од 2003. године

Из пројекта Википедија

Овај чланак није измењен од раздвајања Србије и Црне Горе.
Молимо Вас да направите неопходне измене како би чланак био у току са променама.

Садржај

[уреди] Прилике пре доношења Уставне повеље

Крајем деведесетих година XX века у Црној Гори је почео да јача покрет за независну државу, која би била међународно призната, те би потом уредила односе са Србијом у оквиру савеза независних држава. Органи Црне Горе нису признавали савезне органе и њихове прописе, нити су учествовали у финансирању Федерације. Црна Гора је увела евро за своју монету, те уобличила нови привредни систем. Европска унија је ставила до знања да Србија и Црна Гора могу постати чланице Европске уније само као једна државна заједница. После притисака из Брисела, Србија и Црна Гора су потписале „Београдски споразум“ о преуређењу савезне државе. Текст овог споразума су усвојиле народне скупштине Србије и Црне Горе, а онда је Савезна скупштина 4. фебруара 2003. усвојила и прогласила Уставну повељу. Савезна Република Југославија се трансформисала у државну заједницу Србија и Црна Гора (СЦГ). Државна заједница је престала да постоји после осамостаљења Црне Горе 2006. године.

[уреди] Садржина Уставне повеље

Државна заједница СЦГ је била државна творевина више конфедералног него федералног типа, што је видљиво из њених надлежности и начина рада њених институција. Она је имала свој грб, заставу и химну.

Административни центар државне заједнице је био Београд у коме је смедиште њених институција (осим Суда СЦГ чије је седиште у Подгорици).

У међународним односима Србија и Црна Гора су иступале као један међународни субјект. Држављани држава чланица су истовремено држављани државне заједнице.

[уреди] Институције државне заједнице СЦГ

Скупштина Србије и Црне Горе је била једнодомно представничко тело државне заједнице које је чинило 136 посланика, и то 91 из Србије и 35 из Црне Готре. Посланике су бирали грађани непосредно на изборима, али су посланици за први двогодишњи сазив Скупштине изабрани од стране скупштина држава чланица. Одлука се доносила ако је за њу гласала већина од укупног броја посланика обе државе чланице.

Председник Србије и Црне Горе је био шеф државне заједнице кога је бирала Скупштина СЦГ. Он је истовремено био и председник Савета министара СЦГ (владе). Он је представљао државну заједницу, расписивао изборе за Скупштину СЦГ, постављао и опозивао шефове дипломатских представништава, додељивао одликовања и друга признања, и био члан Врховног савета одбране. Председник је за свој рад одговарао Скупштини. Председнички мандат је трајао четири године. Но, могао је бити смењен и раније, ако би поднео оставку или ако би Скупштина утврдила да је кршио Уставну повељу.

Савет министара СЦГ чинило је пет министара: 1. за иностране послове, 2. за одбрану, 3. за међународне економске односе, 4. за унутрашње односе и 5. за људска и мањинска права. Савет је имао право законодавне иницијативе, и право доношења подзаконских аката. Министре је бирала Скупштина СЦГ. Поред министра постојали су и заменици министра који су увек били из друге државе чланице у односу на министра.

Суд Србије и Црне Горе чинио је подједнак број судија из обе државе чланице. Бирала их је Скупштина СЦГ. Суд СЦГ решавао је спорове између институција државне заједнице, спорове између две државе чланице, као и спорове између држава чланица са државном заједницом; одлучивао је о усклађености устава и закона државне заједнице са Уставном повељом.

Државна заједница СЦГ имала је Војску Србије и Црне Горе која је била под демократском цивилном контролом. Војском је командовао Врховни савет одбране. Његов састав чинили су: председник СЦГ и председници држава чланица.

[уреди] Исход Уставне повеље

Потребно усаглашавање устава држава чланица са Уставном повељом државне заједнице није учињено до 2005. године. Суд СЦГ није конституисан до 2005. године. Амандманом на Уставну повељу продужен је први двогодишњи сазив Скупштине СЦГ. До усвајања знамења СЦГ, привремено су се користила знамења бивше савезне државе.

[уреди] Литература

Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора, Службени лист СЦГ, Београд, 2003.



 
Устави Југославије
Златибор