Теодор Адорно

Из пројекта Википедија

Макс Хоркхајмер (лијево испред), Теодор Адорно (десно), и Јирген Хабермас десно иза, 1965. године у Хајделбергу.
Макс Хоркхајмер (лијево испред), Теодор Адорно (десно), и Јирген Хабермас десно иза, 1965. године у Хајделбергу.

Теодор Адорно (Theodor W. Adorno) (Франкфурт, 11. септембар 1903. - Вјеж, Швајцарска, 6. август de 1969.) је био њемачки филозоф, социолог и музиколог. Један од најважнијих њемачких интелектулаца у послијератном периоду, као и један од зачетника Критичке теорије и активни учесник Франкфуртске школе.

Шездесетих година 20. вијека, Адорно жестоко критикује Карл Поперову филозофију науке и Мартин Хајдегерову филозофију егзистенције. Један од битних социјалних филозофа послије 1970., Јирген Хабермас, био је Адорнов студент и асистент. Широк обим Адорнових утицаја почива у интердисциплинарном карактеру његових истраживања, утицају Франкфуртске школе којој је припадао, као и у потпуној и детаљној анализи Западне филозофске традиције, почев од Канта па на овамо и на крају, његове радикалне критике савременог Западног друштва. Играо је одлучујућу улогу у социјалној теорији и био један од водећих лидера прве генерације теоретичара Критичке теорије.

Веома значајна су његова дјела из епистемологије, етике и социјалне филозофије, као и она из естетике, музикологије и теорије културе, која остављају снажан утицај на касније постмодернистичке филозофе и теоретичаре.

[уреди] Кратка биографија

Рођен 11. септембра, 1903. године, као Теодор Лудвиг Виесенгрунд (Theodor Ludwig Wiesengrund), Адорно је живио у Франкфурту на Мајни прве три и посљедње двије деценије свог живота. Био је син јединац, једног трговца вина јеврејског поријекла и једне музичарке италијанског римокатоличког поријекла. Адорно је студирао филозофију као штиченик филозофијом Канта надахнутог Ханса Корнелијуса и музику са Албаном Бергом. Завршава своје дјело из естетике, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. године, под туторством хришћанског социјалисте Пола Тилиха. Послије само двије године као универзитетски инструктор (Privatdozent), бива избачен од стране нацистичких власти, заједно са осталим професорима јеврејског поријекла и политичким љевичарима. Послије неколико година, узима мајчино презиме Адорно као главно, а очево јеврејско, користи само као средњи иницијал.

Напушта Њемачку у прољеће 1934. године. За вријеме епохе нацизма, борави у Оксфорду, Њујорку и јужној Калифорнији. Тада пише више књига по којима касније постаје познат. Између осталих значајно је поменути: Дијалектика просвјетитељства (са Макс Хоркхајмером), Филозофија модерне музике, Ауторитативна личност (пројекат у сарадњи), и Минима моралија. Из тих година долазе његове провокативне критике масовне културе и њене индустрије. Вративши се у Франкфурт 1949., да би преузео позицију у катедри филозофије, Адорно убрзо постаје водећи њемачки интелектуалац и централна фигура Института социјалних истраживања.

[уреди] Филозофија

Адорно је смјештен у оквиру Континенталне филозофске традиције и сматран једним од великих мислиоца 20. вијека. Његова сабрана дјела се састоје из 23 књиге.

Адорнова филозофија се обично сматра непрекидним дијалогом са три претходна њемачка филозофа: Хегелом, Марксом и Ничеом. Такође, његово ангажовање у Институту за социјална истраживања има пресудан утицај у уобличавању његове филозофије.

Институт за социјална истраживања је успостављен 1923. године на Франкфуртском универзитету. Институт, или Франкфуртска школа како је касније постао познат, је био интердисциплинарна институција гдје су се окупљали стручњаци из економије, политичких наука, теорије права, психоанализе и студије културних феномена као што су музика, филм, и масовна култура.