Тужба БиХ против СРЈ за геноцид

Из пројекта Википедија

Тужба БиХ против СРЈ за геноцид (позната и као Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе; de jure назив Примена Конвенције и спречавању и кажњавању геноцида) је био значајан случај пред Међународним судом правде где је први пут у шездесетогодишњој пракси суда једна држава, Босна и Херцеговина, оптужила другу државу, тадашњу СРЈ за геноцид. Тужбу суду је саставио и поднео Френсис Бојл, саветник Алије Изетбеговића током рата у Бих.

Палата мира у Хагу
Палата мира у Хагу

Тужбу је током целог процеса оспоравала Република Српска, као ентитет Босне и Херцеговине.

26. фебруара 2007. године, Међународни суд правде је пресудио да Србија не може бити сматрана одговорном за геноцид почињен у Сребреници од стране снага Републике Српске.[1] У својој пресуди, Суд је нашао да је Србија ипак прекршила Конвенцију о геноциду тиме што није учинила све што је било у њеној моћи да спречи геноцид, а потом није казнила нити предала учиниоце Хашком трибуналу. После овог суђења, Србија је постала прва земља која је по оцени суда прекршила Конвенцију о геноциду. Међутим, Србија није постала прва земља осуђена за геноцид и такав случај још треба да се догоди у пракси Међународног суда правде.[2]

Тужба БиХ садржала је наводе да је Србија директно одговорна за геноцид почињен на читавој територији Босне и Херцеговине, у намери да уништи муслиманско-бошњачко становништво Босне и Херцеговине. Последње рочиште одржано је 9. маја 2006. године.

Садржај

[уреди] Ток суђења

Суђење се одвијало на следећи начин:

[уреди] Прва рунда изношења доказа

[уреди] Саслушавање вештака, сведока и сведока-вештака

[уреди] Друга рунда

[уреди] Пресуда

Пресуда Међународног суда правде потврдила је (као што је то раније пресудио Хашки трибунал) да су снаге Војске Републике Српске починиле геноцид у Сребреници у јулу 1995. године, али је истовремено оспорио наводе тужбе да је геноцид почињен на читавој територији БиХ. У пресуди се наводи да су сви елементи геноцида остварени само на подручју Сребренице.[3] Србија је оглашена кривом за неспречавање геноцида и за некажњавање и неизручивање починилаца - у првом реду команданта снага Републике Српске Ратка Младића.[4] У пресуди суд је закључио да Србија није директно починила геноцид (усвојено са 13 гласова судија за и 2 против).[5] Такође је са 11 гласова за и 4 против закључено да Србија није била ни саучесник у геноциду,[5] иако је закључено да је СРЈ пружала војну и финансијску подршку Републици Српској.

Србија је оглашена кривом и за непоштовање две привремене заштитне мере које је издао Међународни суд правде у априлу и септембру 1993. године. Тадашњој СРЈ је наложено да учини све у њеној моћи да спречи злочин геноцида и учини све да тај злочин не почине војне или паравојне формације под њеном контролом или које примају њену подршку. Судије су закључиле да у јулу 1995. године Србија није учинила ништа да спречи геноцид, иако су, по мишљењу суда, српске власти требало да буду свесне озбиљне опасности спровођења геноцида.[6]

У доношењу ове одлуке, суд се позвао на стандарде постављене у случају Никарагва против САД ,[7] у коме је пресуђено да САД нису правно одговорне за акције Контра гериле упркос њиховом заједничком циљу и јавно израженој подршци.

Суд је закључио да други злочини почињени од стране српских војних снага током рата 1992-1995. остају на нивоу ратних злочина и злочина против човечности и не могу се квалификовати као геноцид. Председник Суда Розалин Хигинс истакла је да се Суд у овом случају бавио искључво геноцидом у правном и ужем смислу речи, а не у ширем смислу, нити пак ратним злочинима и злочинима против човечности.[8][9]

Суд је даље одлучио да, после одвајања Црне Горе у мају 2006. године, друга странка у поступку остаје само Србија, али да било каква одговорност за протекле догађаје односи на тада постојећу Србију и Црну Гору, а пре ње Савезну Републику Југославију. [10]

[уреди] Контроверзе око тужбе

Тужбу БиХ пратило је питање надлежности Међународног суда правде у овом случају. У време подношења тужбе статус СРЈ у Уједињеним нацијама није био јасан. СРЈ је себе сматрала наследницом СФРЈ, и имала је стално присутну мисију у УН(иако није учествовала у раду УН), али је такав став био оспорен од стране земаља Запада, пре свега САД. СРЈ је после октобарских промена 2000. године затражила поновни пријем у УН, што би значило да 1993. није била чланица и да стога није могла бити тужена (Међународни суд правде може судити само чланицама УН и земљама нечланицама које у конкретном случају изричито прихвате његову надлежност). Међутим, пошто је СРЈ прихватила све међународноправне обавезе СФРЈ, тиме је аутоматски приступила и Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године. Та Конвенција предвиђа да стране потписнице у сваком спору који би настао из обавеза по овој Конвенцији прихватају надлежност МСП, и оваквим тумачењем Међународни суд правде се огласио надлежним у овом спору.


Друго значајно питање било је противљење Републике Српске овој тужби. Органи и представници Републике Српске су оспоравали легитимитет и легалност ове тужбе дуги низ година[11], што је у неколико случајева довело до прегласавања у Председништву БиХ и до иницијатива за укидање финансирања тужбе, али није на крају довело и до њеног повлачења.

[уреди] Види још

[уреди] Референце

[уреди] Спољне везе