Титуле и службе у Византији

Из пројекта Википедија

Византијско царство имала је један комплексни аристократски и бирократски систем. Многе титуле и службе биле су почасне и без суштинске власти, јесте цар био на крају владар. У хиљадугодишњој историји Византије многе су титуле створене и укинуте, многе добиле а многе изгубиле на углед. У почетку византијске титуле и звања биле су једнаке римском царству, пошто је Византија имала своје корене у римској држави. Ово се променило за време владавине цара Ираклија (610-641) и неопходних државних реформа тог времена. Слично се дешава у 11. и у 12. веку, где сада наступа и феудализација Византије. У време цара Алексија I (1081-1118) већина позиција биле су ново створене или драстично измењене, остале су после мање више исте и као такве на снази све до пада Цариграда 1453. године.

Садржај

[уреди] Aристократске титуле

[уреди] Више аристократске титуле

  • Василевс и аутократор - василевс (βασιλέος, василеос), грчки за краља или врховног владара још у микенско време, тачно порекло речи није познато. У хеленистичко доба име за владара у земљама римског царства где је доминирао грчки језик, тако на пример и за Ирода I у Јудеји. Употребљавао се и за владаре Персије. Аутократор (αυτοκράτωρ) значи самовладар, самодржац. Цар Ираклије их је користио после 629 да би њима заменио латинске август (augustus, узвишени, племенити, грчки севастос) и император (војсковођа, војвода). Византинци су их користили искључиво за владаре Византије, док су на пример западноевропске краљеве називали са ригас, изведено из латинског rеx за краља. Византијски цареви који су хтели да потврде легитимност своје владавине и династијске припадности додали су својој титули порфирогенетос (порфирогенит, пурпурнорођен), да нагласе да су рођени у порфири, једној сали са пурпурним мермером у великој царској палати где су се рађала царска деца. У каснијим вековима византијског царства цареви се исто титулирају са кронократор (владар времена) и космократор (владар света). Василиса је била женска варијанта за василевса, даље су царице носиле титуле еусевестати аугоуста (најпобожнија августа) и деспоина (деспина, од деспота, види деспот). Василеопатор је било почасно звање за (не неопходно рођеног) царевог оца. Роман I је користио ову титулу кад је био регент Константину VII Порфирогениту.
  • Деспот - титулу деспота (δεσπότης, деспотес) увео је цар Манојло I Комнин у 12. веку. Деспот је била титула за најближе цареве рођаке као на пример рођена браћа али и за владаре једне деспотовине. После 1261 била је титула византијског престонаследника који је истовременом био деспот Мореје. Женска варијанта деспоина (деспина) означавала је женског деспота или супругу једног деспота.
  • Севастократор - титулу севастократора (σεβαστοκράτωρ, узвишени или племенити владар) увео је цар Алексије I у 12. веку из комбинације аутократора и севаста. Први севастократор био је Исак брат Алексија. Титула је била без власти и указавала је једино на цареву ближу родбину. Женска варијанта била је севастократориса.
  • Каисар - цар (на српском језику ћесар и кесар) је још у римско време била титула савладара августима и могућег наследника. Кад је Алексије I увео титулу севастократора, титула цара је пала на трећу позицију после севастократора, а са титулом деспота на четврту позицију. Женска варијанта била је каисариса.
  • Панхиперсевастос и протосевастос - изведено од севаста (севастос, август). Алексије и каснији цареви створили су већи број нових титула тиме што су пан (све), хипер (изнад, преко), прото (први) и друге префиксе додали постојећим титулама.

Деспот, севастократор, каисар, панхиперсевастос и протосевастос биле су по правилу титуле резервисане за царску породицу. Оптички су се разликовали у различитој одећи, бојама и крунама. Први „страни“ деспот био је угарски краљ Бела III (1172-1196), чиме се уствари хтело показати да га византијски цар сматра својим вазалом. Стефан Душан је по византијском угледу свом брату Синиши дао титулу деспота, исто и ближим сарадницима као на пример Јовану Оливеру. Стефан Лазаревић је 1402 добио титулу деспота од византијског цара Јована VII, која је затим била главна владарска титула у српској и сремској деспотовини до почетка 16. века. Први „странац“ са титулом севастократора био је Стефан Немања који је титулу добио 1191. Бугарски цар Калојан такође је добио титулу севастократора. Јустинијан II је у 8. веку даровао бугарском кану Тервелу титулу каисара, што је у Словене постало цар. Андроник II звао је Руђера, вођу каталанске компаније, почетком 14. века царем. Титула протосеваста дала се Енрику Дандало, млетачком дужду, пре него што је Дандало био умешан у четвртом крсташком рату.

[уреди] Ниже аристократске титуле

  • Севастос - севаст (величанство), у почетку једнако августу (види василевс) и носили су га цареви. Под Алексију I постао је после нове титуле протосеваста мање важнији. Женска варијанта била је севаста.
  • Пансевастохипертатос, паноикеиотатос и протопроедрос - су примери за продужење титула са додавањем префикса. Ове титуле имали су царски рођаци после Алексија I и нису имале посебна овлашћења.
  • Протовестиарос - протовестијар, обично даљи рођак цару који се бринуо о царевој гардероби, посебно у ратним походима. Био је понекад одговоран и за друге чланове царског дома или за личне финансије царева. Старији појам из времена цара Јустинијана I беше куропалатес из латинског куратор, државног чиновника за финансије. Вестиариос је био њему подчињен. Протовестиариа и вестиариа биле су за царице.

Византинци су имали титуле и за далеке чланове царске породице и нижу аристократију које су преузели обично из латинског:

  • Принкепс - принц, од латинског princeps, једнако кнезу.
  • Доукс - дук, дука, од латинског dux, duke на енглеским, једнако војводи или херцегу. Млетачки дужди имали су титулу дука.
  • Комес - од латинског comes, count на енглеском, comte на француском итд., једнако грофу.
  • Алеисоурарка, апокомес и акрита биле су ниже аристократске титуле попут барона и слично.

Нижи племићи на царском двору носили су исто титуле паракоимоменос (један телохранитељ), панкернес (слуга за пиће, ставилац) и мегас коностаулос одговоран за царске коње.

[уреди] Војне титуле

[уреди] Копнена војска

  • Praefectus praetorio, ексархос и доместикос - префект преторија, стара римска титула, у почетку вођа цареве личне гарде, касније војсковође и главни војни и цивилни команданти префектуре. За време Константина Великог одузета им је војна власт, али су имали цивилну власт у префектурама. Касније добијају титулу егзарха (έξαρχος). Са војном и државном реорганизацијом у Византији за време цара Ираклија у 7. веку префекти/егзархи су добили цивилну и војну власт у провинцијама и нови назив доместикос. У каснијим вековима одузета им је цивилна власт, те су остали само генерали.
    • Мегас доместикос - велики војвода, главни војсковођа.
    • Доместикос тон схолон - командант схолае, у почетку елитна војна дивизија, касније одговорна за појачање и (људско) допуњење. Једна цењена титула са службом велике моћи, за разлику од многих других титула.
    • Доместикос тоу тематес - главни командант над темама (војне и једнако цивилне провинције по реформи Ираклија); било је једног за европске и једног за азијске теме.
  • Стратегос - стратег (исто стратиг), војни и цивилни, касније војни командант једне провинције (теме). Носио је често титулу доукса. Једнако генералу.
  • Тоурмерархес - командант посебне војне јединице тоурма.
  • Протоспатиарос - протоспатијар, командант царске гарде. Њему је био подчињен спатиарос.
  • Протостратор - каснији назив за једног команданта.
  • Стратопедархос - командант војске на пољу који је можда имао и законску власт.
  • Хоплитархес или архегетес - командант инфантерије.
  • Протокентархос и кентархос - од латинског центурион, команданти мањих војних јединица.
  • Мерархес - командант кавалерије (мерос).
  • Манглавитес - командант једне јединице у царевој гарди са платом од три фунти злата. Каснији норвешки краљ Харалд III служио је једно време као манглавитес у Византији.
  • Куропалатес - титула слична мерарху.
  • Спатарокандидатос - официр у царевој гарди.

[уреди] Морнарица

  • Мегас доукс – „велики војвода“ или „велики херцег“, био је главни заповедник византјске ратне морнарице. Он је вероватно један од ретких знао за тајну грчке ватре. На крају владавине Палеолога велики војвода је био поглавар владе и администрације.
    • Мегас друнгариос - подчињен мегас доуксу, одговоран за официре морнарице.
    • Друнгарокомес - виши официр морнарице.
    • Друнгариос - нижи официр морнарице.
  • Катепано - од 10. века заповедник једне приморске провинције.

[уреди] Друге војне титуле

  • Коностаулос - заповедник франачких најамника.
  • Хетаириарх - сапутник, друг, заповедник „варварских“ најамника.
  • Аколоутос - пратилац царев, заповедник гарде Варјага.
  • Спатарокандидатос и манглавитес - види горе, такође титуле у гарди Варјага.

[уреди] Административне титуле

Растегнута византијска администрација је имала много титула, која су више вариирале него код аристократије и војске. Било их је више стотину ако не и хиљаду. Овде неколико од најважнијих:

  • Протоасекретес - једна рана титула за надзорника канцеларије одговоран за државне акте. Њему подчињени били су асекретес. Други сарадници били су хартоулариос (одговоран за царске документе) и еидикос (службеник за државне финансије)
  • Логотетес - логотет, секретар бирократије. Логотети били су најважнији чланови византијске бирократије.
    • Мегас логотетес - велики логотет, главни од државних секретара, одговоран за правни систем и за финансије, једнако премијеру.
    • Логотетес тоу дромоу - одговоран за дипломатију и пошту.
    • Логотетес тон оикеиакон - одговоран за унутрашње послове, на пример за безбедност престонице и локалну привреду.
    • Логотетес тоу геникоу - одговоран за порезе.
    • Логотетес тоу стратиотикоу - одговоран за плате војсци

Логотети су дуго време имали велики утицај на цареве, касније су били почасни државници. У каснијим вековима мегас логотетес постаје месазон, посредник, данас један менаџер. Друге службе у администрацији биле су:

  • Префект - градска служба у престоници, једнако градоначелнику.
  • Квестор - у почетку један правни службеник или службеник финансије, који је са увођењем логотета изгубио своје компетенције.
  • Тривунос - од латинског трибун, био је одговоран за улице, монументе, зграде и остале грађевине у престоници.
  • Магистар или маистор - магистар, грчки маистор, стари римски појам у администрацији и војсци, за време Ираклија почасно звање а можда и укинут.
  • Сакелариос - био је царeв надзорник над другим царским службеницима, логотетима итд.
  • Претор - у почетку службеник за порезе у престоници, после Алексија I. цивилни гувернер једне провинције.
  • Кефале - кефалија (грчки глава), цивилни гувернep једног града.
  • Хореиариос - одговоран за државне житнице.

Протоасекретес, Логотетес, Префект, Претор, Магистар и Сакелариос, они су сви били чланови византијског сената, све докле је он - после Ираклија - изгубио на важности. У средњовековној Србији чин кефалије јавља се за време краља Милутина и остао је све до 15. века. Кефалија је био управитељ града, касније за време цара Душана исто управитељ једне мешане жупе (провинције, покрајине) у којима је на пример више феудалаца имало своје поседе, док су жупе које су као целине властеоска баштина или као држава предата у привремену или доживотну државину управљали племићи баштиници или држаоци са различитим титулама. Кефалија се јавља прво у Призрену и Врању, да би се затим ширио по већим градовима све до Конавала, Требиња и Рудника. Поред кефалије у Душановом царству јављају се и протовестијари и логотети. Имали су сличну функцију као што у Византији, сем што је логотет у Душановом царству поред послова у канцеларији имао и „власт над црквама“. Душановој држави био је потребан једноставнији бирократски апарат него Византији тог времена.