Коефицијент интелигенције
Из пројекта Википедија
Коефицијент интелигенције (количник интелигенције, квоцијент интелигенције, IQ) је нумерички индикатор степена развијености интелигенције. Израчунава се по формули:

[уреди] Процењивање интелигенције
У процењивању интелигенције као сложене психичке функције узимају се у обзир општа способност личности (Г-фактор или генерални фактор) и многе нарочите способности (С-фактори или специфични фактори). Интелигенција се не одређује само на основу изразите карактеристике једне одређене способности, ако друге опште способности нису присутне. Тада се обично говори нпр. о просечној интелигенцији са посебном надареношћу за неку одређену способност. У оваквим случајевима се неретко среће нешто нижа интелигенција, него што би се можда чак очекивало. Овакво разматрање поделом на главни и на специфичне факторе који одређују интелигентност особе наилази на критике аутора који се залажу за мултифакторијалну теорију интелигенције, која у обзир узима све релевантне спосбности.
За процесе интелигенције потребно је функционисање и других психичких функција, као што су свест, опажање, мишљење, памћење, које су неопходне за нормално одвијање процеса интелигенције.
По теорији о наслеђу разматра се генетска условљеност у развоју интелигенције. Притом се наводи велики значај чинилаца средине који активирају генетско наслеђе и потом развијају интелигенцију до степена одређеног у генетском коду јединке. До ових схватања дошло се дугогодишњим проучавањем развоја интелигенције код близанаца који су живели у различитим срединама заједно или одвојено.
Време у којем се развија интелигенција је предмет расправе и неслагања међу многим истраживачима. Док једни тврде да се интелигенција развија до 15-16 године, други сматрају да се процеси развоја приводе крају око 24-25 године живота. Има аутора који су становишта да се интелигенција, а нарочито код појединих особа, развија чак и после 50. године живота.
[уреди] Мерење интелигенције
Мерење интелигенције се врши применом тестова интелигенције прилагођених за одређени узраст и популацију и спада у домен рада психолога. Резултат теста је Количник интелигенције (ИQ-Интелигентиае Qуотиент) који се добија дељењем умне (менталне) старости добивене тестом (у месецима) и добне или календарске старости (у месецима).
Коефицијент интелигенције израчунава се по формули:

На пример, десетогодишње дете које на тесту интелигенције постигне резултат просјечног тринаестогодишњака има коефицијент интелигенције 130 (100х13/10).
Код одраслих људи коефицијент интелигенције не зависи од узраста, већ резултат на одређеном тесту интелигенције представља меру релативне развијености интелигенције појединца унутар референтне групе за коју је тест стандардизован.
У зависности од вриједности ИQ, висина интелигенције се може поделити на неколико група:
- Веома висока интелигенција или генијалци (IQ је виши од 120)
- Висока инетелигенција (IQ је између 111-120)
- Просечна интелигенција (IQ је између 90-110)
- Физиолошки тупи (IQ је између 70-89)
Присуство поремећаја интелигенције са вредностима IQ мањим од 70 од рођења, или ако су ти поремећаји настали током развоја интелигенције, онда се ради о менталној ретардацији (олигофренија, душевна-ментална заосталост, слабоумност), која се даље дијели:
- Лака душевна заосталост или дебилност (IQ је између 50-69)
- Умерена душевна заосталост или лакша имбецилност (IQ је између 35-49)
- Тешка душевна заосталост (IQ је између 20-34)
- Дубока душевна заосталост или идиотија (IQ је испод 20)
Ако је оштећење интелигенције настало касније када је већ интелигенција развијена, онда се ради о деменцијама.
Другим речима, наведена формула може се користити само за израчунавања коефицијента интелигенције код деце, а за одрасле се користи поступак пројекције добијеног скора на Гаусовој звонастој кривој са средишњом вредношћу (просјечним IQ-ом) од 100 и стандардном девијацијом од 15 или 16.
Новији приступи израчунавању IQ-а своде се на математичку трансформацију (перцентил, перцентилни ранг) резултата на тесту интелигенције.

