Зен будизам

Из пројекта Википедија

Бодидарма, дрворез Јошитошија из 1887.
Бодидарма, дрворез Јошитошија из 1887.

Зен (јапански зен, кинески ч'ан, санскритски дхјана – медитација, медитативно задубљење) је једна од школа кинеског Махајана будизма која је на Западу постала позната под својим јапанским именом. Школа је то име добила због нарочитог нагласка којег ставља на праксу неговања ума. Реч зен, поред тога што означава име школе, означава и сврху њених настојања, па се тако често употребљава у значењу пробуђења, коначне истине или праве природе. Зен будизам се не сматра само школом медитације, већ школом која чува и преноси живу мудрост коју је Буда, пробуђени, досегнуо седећи у медитацији под дрветом просветљења.

Садржај

[уреди] Појава учења

Појава ч'ан будизма у Кини се везује уз редовника Бодидарму. За њега се каже да је учење донео из Индије негдје око 520. године н.е. О развоју учења у Индији се зна врло мало, само на основу прича и легенди. Најпознатија од њих је она о преносу учења Махакашјапи, једном од истакнутих Будиних ученика. Прича каже како је Буда држећи говор пред окупљеним ученицима подигао руку држећи у њој цвет. Само је Махакашјапа схватио поруку и насмешио се. Буда је потом рекао: "У мене је истинско око учења, чудесан ум утрнућа. Сада га предајем Махакашјапи." Тиме је Махакашјапа постао први патријарх зена у Индији. Позната су и имена осталих индијских патријарха од времена Махакашјапе све до Бодидарме који се сматра 28. патријархом у индијској и првим у кинеској традицији зена. Бодидармино учење је у Кини преношено с учитеља на ученика током пет генерација до времена чувеног шестог патријарха, Хуи Ненга (638.-713.), чији су многобројни ученици утемељили разне огранке који су временом скупљени у пет зен школа. Данас су једине две школе зена код којих је традиција преноса учења непрекинута школе Сото (кин. Цаодонг) и Ринзаи (кин. Лињи).

[уреди] Суштина учења

Учење које је Бодидарма донео са собом у Кину је подучавало да све изниче из ума, да је природа ума природа Буде, да је она својствена свим осетилним бићима, и да је основни начин увиђања ове изворне природе мотрење ума. С једне стране то је будизам дубоко укоријењен у учењима Махајане, нарочито учењу о будинској природи, а с друге стране је то повратак самој сржи учења, искуству пробуђења и директним начинима његовог постизања упражњавањем медитације.

Ипак, да би се остварила сама срж учења потребна је и одређена фиѕичка пракса и савлађивање низа вежби и усвајања посебних навика. Велика је заблуда у западној цивилизацији да је Зен само медитативна пракса, и да се он може само интелектуално (умно) усвојити. Напротив, пракса Зена захтева одређен ритам и стил живота у манастирима који су томе и прилагођени. Некада мајстори Зена својим ученицима задају истински тешке физичке вежбе, не би ли их тиме ослободили неких умних стања или ставова.

У свету посебно познате демонстрације Зена а уједно и ситем учења кроз напоран физички рад представљени су чувеним дисциплинама као што су: Чајна церемонија, Стреличарство, Калиграфија, ... Циљ и сврха ових дисциплина је у томе да се кроз напоран физички рад, усредсређеност и бескрајна понављања Ум ослободи стега тела и почне неометано да се исказује. Степен напредовања кандидата на плану Ума се огледа и кроз телесне покрете, односно његову моторичку вештину, због чега мајстори Зена посматрају вештине монаха као рефлексију његовог духовног стања.

Стална дубока усредсређеност у било којој делатности, било да се ради о медитацији или физичком раду практиканта Зена води ка духовном увиду и испуњености, односно стању просветљености - Нирване. Да би убрзали у неким случајевима прелаз на другу духовну димензију постојања, мајстори Зена својим ученицима дају умне загонетке богате логичким апсурдима, које у једном тренутку решавања доводе до духовног квантног скока, такозваног Коана, када ученик спозна стање Нирване. У неким случајевима, стање Коана се изазива тако што мајстор ученика снажно удара бамбусовим штапом по леђима, док је он у дубокој медитацији, побуђујући у њему изненадни прелаз у Нирвану.

Суштини учења је прилагођена и исхрана, базирана на вегетаријанској храни, што је један од основних аксиома Будизма. Затим следе и сви остали аспекти свакодневног живота као што су облачење, ритуали, вежбе, дневне дужности у манастиру, зависно од места које појединац заузима у хијерархији. Зен не постоји као пракса ван манастира и без учитеља.

[уреди] Основна начела

Постоје четири основна начела зена, у којима је сажет приступ школе. То су:

  • Пренос с учитеља на ученика мимо светих текстова.
  • Независност од речи и слова.
  • Директно указивање на ум.
  • Увиђање властите природе и постизање будаства.

Независност од речи и слова као и посебан пренос мимо светих текстова казују да је зен, у свом значењу првобитне истине, изворне или будинске природе, с оне стране речи, језика, идеја и концепата. У зен традицији се искуство изворне природе често успоређује с месецом, а речи, језик, идеје и концепти који га описују се упоређују с прстом који показује на месец. Речима и концептима то искуство никада се не може до краја исказати нити описати, јер то је нешто што свако мора искусити за себе.

Међутим, погрешно би било на темељу ова два начела закључити да зен одбацује уобичајен начин преноса и настављања будистичке традиције разним облицима заређења, преузимањем моралних начела, па и изучавањем текстова и познавањем учења. Потреба за њима је несумњива, но зен с правом упозорава да не смеју постати сами себи сврха, чиме се губи дух учења у корист његовога слова.

Два преостала начела казују да је наш ум изворно ум Буде и да Буду не требамо тражити нигде другде до ли у властитом уму. Смиривање и мотрење ума у процесу медитације кроз све његове стадије - од распршеног и усредоточеног па до уједињеног - напосљетку води ка увиђању његове изворне природе.

Нешто што би на неки начин могли сматрати начелом Зена је веровање да зен практикант не мора да напредује по некој одређеној процедури, односно правилима или захваљујући искуству и проведеном времену. Напротив, нема правила колико дуго траје школовање до реализације. Нема ни неких стриктних правила за учење ученика. Мајстор прилагођава праксу учења сваком ученику, покушавајући да од њега извуче најбоље, и да му прокрчи најкраћи пут до самореализације. Историја Зена је пуна биографских прича о реализованим ученицима који су јако мало времена провели у манастиру. Једноставно, њихови умови су били спремни да постану Буде а Зен је био само окидач.

[уреди] Ширење

Ова четири начела, неусиљени начин подучавања и упорно устрајавање на пробуђењу у овом животу је оно што је Бодидармино учење учинило другачијим и новим у односу на тада у Кини већ потпуно институционализовани будизам. Оживљавањем учења и личним примерима великих зен учитеља, и кинески и источноазијски будизам у цјелини су добили снажан потицај . Од осмог века надаље учење се проширило по читавој Кини одакле је пренесено у Вијетнам, у Кореју и напослетку у Јапан. Зен је у Јапану веома утицао на јапанску културу, посебно на хаику поезију, церемонију чаја и сликарство.

[уреди] Зен приче

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:

За разлику од осталих школа будизма, зен нема своје свете књиге и свете текстове јер се не ослања на писану реч већ на живу усмену традицију. Постоји много зен прича које се препричавају и бележе од оних који изучавају зен, али оне немају никакав званичан статус. Многи људи их сакупљају и до сада је објављен велики број збирки зен прича и на нашем језику. Пример зен приче: “Војник по имену Нобушиге дође код Хакуина и запита га: постоје ли заиста рај и пакао? Ко си ти?, упита Хакуин. Ја сам самурај, одговори ратник. Ти, војник!, узвикну Хакуин. Који би то владар тебе хтео за чувара? Лице ти је као у просјака. Нобушиге се толико разбесне да поче да вади свој мач, Хакуин настави: па ти имаш мач! Оружје ти је вероватно превише тупо да би ми одсекло главу. Када Нобушиге извуче мач, Хакуин примети: овде се отварају вратнице пакла! На ове речи самурај, схвативши учитељеву поуку, врати свој мач у корице и поклони се. Овде се отварају вратнице раја, рече Хакуин.”

[уреди] Спољашње везе