Јан Сибелијус

Из пројекта Википедија

Јан Сибелијус

Јан Сибелијус
рођен: 8. децембар, 1865.
преминуо: 20. септембар, 1957.

Јан Сибелијус (8. децембар 1865. - 20. септембар 1957.), фински композитор.

Снажна уметничка личност своје земље. Финска национална музичка школа, коју су утемељили композитори као Фредерик Пацијус, Аксел Габријел Ингелијус и Роберт Кајанус, са музичком харизмом Јана Сибелијуса, стекла је међународни углед и признање.

Садржај

[уреди] Биографија

Још у детињству, испољио је велику љубав према музици. Често је у наступу огорчења што му мајка Марија није дозвољавала да се посвети музици, са виолином у руци одлазио у природу и тамо свирао.

Једно време је студирао право, а са 14 година почео је учити певање, а студирао је теорију, композицију и виолину. У почетку су најјаче потицаје његовом стварању дале легенде из народног епа "Калевала", но никада није уносио у своја дела народну мелодију и ритмику, већ је компоновао у њиховом духу. 1891. Године, оженио се шест година млађом Аино Јарнефелт, из породице композитора Армаса Јарнефелта и са њом у срећном браку поживео до краја живота. Године 1897, добио је државну стипендију, која му је омогућила да се у целини посвети компоновању. Након многих путовања по Европи, створио је музичка дела, која су му била више интернационална, а по стилу класицистичка, са снажним упливом Дебисијевог музичког импресионизма и тонске рафинисаности, а исто тако и под утицајем Европске позне романтике, синтетизујући ове тековине свог времена и градећи на њима свој лични стил. Након великог броја композиција, компонованих у првом периоду, између 1888. и 1905. године (временски размак од 17 година и чак око 50 нумерисаних опуса), Сибелијус донекле смањује број дела која ствара, а у формалној и мелодијско - ритмичкој структури тежи све већој концентрацији музичког материјала и прочишћавању личног стила. Тако у другом свом стваралачком периоду, између 1905 и 1924 године, ствара низ дела (то је још око 55 опуса, али распоређених на период од 19 година), која су по прегледности тема и по формалној и мелодијско - ритмичкој структури, значајно сконцентрисана у мањем броју засебних целина, ставова.

Последњи јавни наступ имао је 1924. године, а на њему је диригирао своје ремек-дело "Седму симфонију", која је била и задња симфонија коју је написао и која је у свој својој прегледности, остварила концентрацију музичких мисли и структуре. Ваља овде приметити да је Сибелијус последње дело (опус 116) компоновао 1929. године - значи, још 11 опуса у наредних пет година - и да је отада живео у повучености имања Јаверпаа недалеко од Хелсинкија, последњих 28 година свог дугог живота. Пред крај живота, уништио је манускрипт своје несуђене Осме Симфоније, који је у међувремену начинио.

[уреди] Преглед стваралаштва

Музичко стваралаштво Јана Сибелијуса обухвата укупно 116 дела или опуса, компонованих између 1888. и 1929. године. Сибелијус је стварао на разним музичким подручјима.

На пољу камерне музике, компоновао је низ комада за виолину и клавир, груписаних у мање или веће целине, збирке, затим соло - песме за глас и клавир и известан број гудачких квартета.

На пољу концертантне музике, Сибелијус је компоновао култно дело за виолину, његов најомиљенији инструмент:

Концерт за виолину и оркестар, д - мол, опус 47 (1903 - 1905).

На пољу балетске музике, Сибелијус је компновао два краћа балета: Пелеас и Мелисанда (према Метерлинковом комаду и Бура (према Шекспиру). Такође је написао и две самосталне оркестарске свите: Карелија, свита опус 11 (1894) и Љубавна свита, опус 14 (1894. године, за камерни оркестар).

Сибелијус је ипак, велики мајстор симфонијске музике. Ту је оставио велики број једноставачних симфонијских поема и седам инструменталних симфонија.

[уреди] Симфонијске поеме

Сибелијус је компоновао укупно 13 симфонијских поема. У њима се инспирише националном историјом и митовима из прошлости Финске. Као и њеном борбом за ослобођење од Царске Русије, у чијем је саставу била од 1809. до 1919. године. Најпознатије Сибелијусове поеме, редовно присутне на програмима концерата свуда у свету су:

° Кулерво, поема, опус 7 (1892)

° Ен Сага, симфонијска поема опус 9 (1892)

° Лабуд из Туонела, легенда за оркестар број 3, опус 22 (1896)

° Финландија, симфонијска поема опус 26 (1899)

° Тужни валцер, опус 44 (1902)

° Кћер Побјоле, симфонијска поема, опус 48, инспирисана Калевалом (1905)

° Ноћно јахање и свитање, симфонијска поема опус 55 (1908)

° Бард, симфонијска медитација, опус 64 (1911)

° Океаниде, симфонијска поема, опус 73 (1913)

° Тапиола, симфонијска поема опус 112, поема Финске шуме (1926).

[уреди] Симфоније

У својих седам инструменталних симфонија, Сибелијус полазећи од музичке и фолклорне традиције своје земље, уткива је у симфонијске облике Европског музичког романтизма деветнаестог и почетка двадестог века, смело концентришући, сједињавајући тај облик, чиме му даје властити уметнички печат. Седам Сибелијусових симфонија су: