Санта Катарина (држава)
Из пројекта Википедија
|
|
||
| застава државе Санта Катарина
|
||
| грб државе Санта Катарина | ||
| Види све државе Бразила | ||
| Главни град | Флоријанополис | |
| Највећи град | Жоенвил (Joinville) | |
| Површина | 95 442,9 km² | |
| Становништво - Укупно - Густина |
5 098 448 53,4 становника/km² |
|
| Гувернер | Luiz Henrique da Silveira | |
| Временска зона | GMT -3 | |
| ISO 3166-2 | BR-SC | |
Санта Катарина (порт. Santa Catarina) је једна од 26 бразилских држава, са највишим животним стандардом у земљи. Површински је мало већа од Мађарске. Лоцирана на југу земље, главни град је Флоријанополис, који се налази на острву Санта Катарина, по којем је и држава добила име. Флоријанаполис, иако је главни град није и највећи. Тај примат има Жоенвил.
Санта Катарина, са југа граничи са Рио Гранди ду Сул, а на сјеверу са бразилском државом Парана. На западу ове државе се налази аргентинска провинција Мисионес, док је на истоку запљускује Атлантски океан. Обала Санта Катарине је дугачка као и пола Португалске обале.
Ова је држава позната као најевропскија држава у Бразилу, јер преко 90% становништва чине потомци португалских, њемачких и италијанских имиграната. Такође, у питању је држава са најбољим социјалним статусом у Бразилу и једним од највећих просјечниџ доходака по глави становника. Држава такође има и најнижи морталитет од око 18 умрлих на 1000 становника, као и други највећи проценат писмених (одмах иза Рио де Жанеира).
Садржај |
[уреди] Историја
[уреди] Долазак Европљана
Обале данашње државе су посјећивали европски морепловци од почетка 1500 године. Тврдње да је први на овом подручју био Binot Paulmier de Gonneville, се у задње вријеме оспоравају. Ипак остају записане чињенице да је де Жоневил боравио на сјеверном дијелу обале Санта Катарине дугих 6 мјесеци, године 1504. Слиједећи европљанин је био португалац Нуњо Мануел е Кристовао де Харо, који је пролазећи овуда, данашње острво Санта Катарина, крстио у Иља дош Патош (острво патака). Слиједеће године, Хуан де Диаз је прошао овуда у потрази за сребром (Аргентум), кога је у изобиљу било, јужније од Санта Катарине, у Аргентини.
У првим годинама истраживања ових области немирно море и негостољубива обала је била разлог многих бродолома. Приликом сваког бродолома, морнари су долазили у контакт са домороцима, који су их увијек добро угошћавали. Из ових сусрета се развила и трговина и први бразилци, мијешаних раса. Остало је записано да су бродоломци, по повратку у Европу, описивали живот домородаца. Домороци су првенствено живјели од лова и риболова, израђујући разне предмете од камена и дрвета, најчешће у духовне сврхе. Ови предмети, које су први бродолоци донијели из Бразила, били су први бразилски сувенири.
[уреди] Шпанске експедиције
Неке шпанске експедиције, у потрази за сребром, су остајале на подручју ове државе. Шпански адмирал, Дон Родриго де Акуња је, 1525 године, на острву Санта Катарина, оставио дио своје посаде како би подигли камп. Овај је камп, временом, постао мјесто на којем су се шпански бродови могли допунити водом и намирницама, на путу за Аргентину. 1541 године, Шпанци су се одважили и први пут напустили острво, и упутили се не копно, у потрази за новим путем у Парагвај. Имајући увије на уму да ово подручје узме под своје, Шпанска круна, је именујући Хуана Санарбију за гувернера Парагваја, тражила од њега да колонизује и подручје сребрне ријеке, Рио Прато, и луку Сао Франсиско, у данашњој Санта Катарини.
[уреди] Португалска окупација
Португалци се у овом подручју појављују прво као језуитски свештеници, који су првенствено долазили са циљем покрштавања домородаца. Искреност и истрајност ових језуита је од почетка била упитна, а читав посао је пропао већ у 17. вијеку, када су језуити одустали од покршавања. Подјелом Бразила на насљедне капетаније, данашња држава Санта Катарина, заједно са дијеловима државе Парана, била је у саставу капетаније Сантана. Ова капетанија је дата португалском истраживачу Перо Лопез де Соузи. У исто вријеме, шпанска круна је полагала право на већи дио ове капетаније.
[уреди] Изградња обале
1640. године, Мануел Лоренсо де Андраде, португалац, из мјеста Сао Висенте, подигао је вилу на обали, и преселио се у њу са својом породицом. На овом мјесту је настало мјесто, а касније и лука Сао Франсиско до Сул. 1675. године још један паулиста, Франсиско Диас Вељо, преселио се на подручје Санта Катарине, тачније на острво које се до тада звало острво Патака. По једној причи, Франсиско Диас је кумовао данашњем имену острва, Санта Катарина. Катарина је било име његове ћерке, а Санта је додао из сујевјерја, како не би други (а међу њима и Бог) примјетили да је дао име острву по својој ћерци! Са друге стране, такође постоји прича, да је острву кумовао извјесни Себастијао Кабото, који је име острву дао у част своје супрузи Катарини. Такође је имао исти разлог да дода испред имена Катарина, име Санта, као и Франсиско Диас. У сваком случају, острво се данас зове Санта Катарина.
Првенствено, на острву су се бавили ловом, риболовом и узгојем шећерне трске. Такође је била популарна и потрага за златом, па се на остртву налази неколико пропалих рудника злата из тог доба. Остврљани су познати по томе што су заробили једну гусарску флоту, и сво њихово благо, заједно са гусарима, испоручили властима. Њихов вођа је био онај исти Франсиско Диас Вељо. Гусари су ово запамтили, и искористили прву прилику да са мјештанима на острву поравнају рачуне. Франсиско Диас је изгубио живот, мјесто је напуштено, а Франсискова се породица вратила у Сао Висенте. Остало је само име острва: Санта Катарина.
Лагуна је било треће мјесто на обали Санта Катарине које су у првом налету насељавали. Још један становник државе Сао Паоло, Domingos de Brito Peixoto, је 1676 године организовао насељавање подручја око данашњег града Лагуна. Становници су се највише бавили ловом, пољопривредом и риболовом. Почетком 18. вијека из Лагуне су постојале сталне извозне руте рибе у Сантос и Рио де Жанеиро.
[уреди] Прва половина 18. вијека
Лагуна, је почетком 18. вијека, постала ексклузивна бразилска лука на југу, нарочито, када је 1728. године Сао Паолу припојен и Рио Гранди ду Сул. Златне године у историји ове државе се поклапају са почетком владавине гувернера Жозе да Силва Паиса, који 1726 године на острву Санта Катарина оснива насеље Носа Сењора до Дестеро (Nossa Senhora do Desterro), данашњи Флорианополис. Прве војне снаге су на острво дошле 1737 године, а двије године касније, долази и нови гувернер, генерал Силва Паис, којег због униформе и грађе, грађани, а и војници убрзо прозивају зелени стомак.
Повећавањем португалских интереса на југу Бразила, повећавала се и изградња на југу, како цивилна, тако и војна. У оба случаја мало село и лука, Лагуна, је виђена као одлична стратешка тачка. У ово вријеме, територија Санта Катарине која је била у саставу Бразила, била је под надлежношћу двије капетаније: и Сао Паола и Рио де Жанеира. Иако су то правдали лакшом администрацијом, у питању је била потреба да се што више војника пошаље на југ Бразила, како би се што лаше извршила експанзија на територије око ријеке Рио Гранде. Са циљем повећања и људских, цивилних, ресурса, од 1748 до 1756 године, сви имигранти у Бразил су били распоређивани на југ, на територију данашње државе Санта Катарина.
[уреди] Друга половина 18. вијека
Иако је обала до друге половине 18. вијека била прилично добро истражена и изграђена, унутрашњост није никако истраживана, још од 16. вијека, када су Шпанци покушавали да пронађу краћи пут до Парагваја. Ово је постала мисија за Дон Луиша Антонија де Соузу Ботољо Мураоа (Don Luís António de Sousa Botelho Mourão), прворођеног сина капетана насљедне капетаније Сао Паоло. Велика стада стоке из Сао Паола, су морала имати и велику испашу, а такође, морала су путовати копном. Дон Луиш је у територији данашње државе Рио Гранди ду Сул увидио велике површине за испашу, а и велика појила, тако да су се убрзо појавиле и прве руте стада стоке од Сао Паола до Рио Гранди ду Сула, кроз унутрашњост државе Санта Катарине. Упркос протестима шпанске стране, 1775 године подигнута је прва насеобина у унутрашњости Санта Катарине, на граници са данашњим Рио Гранди ду Сул. Ове насеобине су се користиле као станице за одмор гонича стоке, а временом су постале нуклеуси нових градова у унутрашњости Санта Катарине. Како, због планинских масива нису имали контакта са обалом, ода су се мјеста првенствено везала за градове као што су Куритиба и Сао Паоло, развијајући и нове трговачке руте, такође и помјерајући границе португалског царства.
Избијањем рата између Португала и Шпаније, 1777 године, португалска војска и морнарица, иако бројнија, повукла се са овог подручја, па је читав дио до мјеста Лагуна, пао под шпанску власт, без испаљеног метка. Шпанци су се заустави пред Лагуном јер је она једина пружила отпор. У питању је био отпор цивила из мјеста, а не организован војни отпор. Већ идуће године, португалци су повратили све изгубљене територије, укључујући и острво Санта Катарина.
Овај крај је живио искључиво од пољопривреде и трговинских повластица, које је давала португалска Круна. Његова је предност била једино у томе што је португалска империја у 18. вијеку имала интересе ширења на југ. По завршетку рата, Португалија је, укинувши трговинске повластице у овом дијелу своје империје, отворила ново поглавље у историји Санта Катарине. Почело је доба стагнирања.
[уреди] Независност
Припајањем мјеста Лагеш и околне висоравни Серано, 1820. године, јуриздикцији острва Санта Катарина, створили су се сви услови да ово подручје постане независно од Сао Паола. По проглашењу бразилског царства, виђенији људи из Санта Катарине, апеловали су код цара, да Санта Катарина постане посебна федерална јединица. Због административног хаоса, провинција је назадовала. У периоду од 6 година промијењено је седамнаест гувернера. За вријеме власти гувернера Франсиска де Албукеркија Мела, у провинцији је почело организовано досељавање њемачких имиграната. 1831 године, исте године када је Педро I абдицирао, у Санта Катарини су покренуте прве новине.
[уреди] Република Жулијана
Револуционарни покрет, који је захватио цијели регион Санта Катарине, све до ријеке Рио Гранди ду Сул, почео је као одговор на све лошији живот у овом дијелу Бразила. Побуна је почела 24. јула 1839 године и трајала је до 15. новембра, исте године. Република Жулијана (португалски:Juliana пошто је настала у јулу) је проглашена у мјесту Лагуна. Један од истакнутијих револуционара у овом покрету био је и лигуријски морнар и револуционар, Ђузепе Гарибалди, који се при проглашењу републике, вјенчао са Аном Жезус де Рибеиро. Побуна је била мирно угушена. Већ је почетком 1840 године побуна изгубила на интензитету, а 1845, већ потупуно мирна провинција, је дочекала цара Педра II и царицу Тереза Кристину.
Од 1850 до 1859 Санта Катарином је управљао Жоао Жозе Кутињо, који је показао велике административне вјештине и интерес за образовањем и културом. Досељавање имиграната је почело да бива све интензивније ових година, али ни близу није досегнуло свој врхунац. У ово доба су настајали данашњи највећи градови Санта Катарине. 1849 основан је Жоенвил, сљедеће године, Блуменау, а 1860 и Бруске.
[уреди] Крај Бразилског Царства
1870-их година провинција је бројала око 160 хиљада становника у преко двадесет градова, а по проглашењу републике, број становника је порастао до 200 хиљаада. Села и градови су углавном стагнирали, бавећи се примарним гранама индустрије без могућности већег просперитета. Гувернери, који су владали провинцијом, су такође кочили развој провинције, јачајући централну власт у њој.
Санта Катарина је увијек имала мали број робова, а максимум је досегнут 1857 године, када их је било око 18 хиљада. Ово је условило да бразилци, афричког поријекла, никада не буду у значајнијем броју у Санта Катарини. Без обзира на мали број робова, Санта Катарина је имала једну од најјачих аболиционих кампања за ослобађање робова. Покрет је издавао и своје новине, а у њему су били и многи виђенији људи и бивши робовласници, који су у знак подршке покрету први ослободили своје робове. 24. марта 1888 године, објављено је да у главном граду провинције, нема нити једног роба.
[уреди] Досељавање имиграната
У провинцији, земља није сматрана за вриједну, од стране централне власти и моћних људи, чији се интерес за богаћењем и јачањем моћи фокусирао на урбане активности. Земљорадња није била на цијени на земљи која није била на цијени. Међутим, земља која није била државно-политички приоритет, постала је добра за досељенике. Држава је чак, подржавала насељавање имиграната у ове дијелове Бразила из више разлога. Почеци великог вала досељавања су били још 1829 године када се доселило првих 166 Нијемаца из околине Бремена.
Избјеглице из Европе, првенствено Нијемци и Италијани, су долазили у Санта Катарину, током цијелог 19. вијека. Већина их се утопила у локалну заједницу, међутим, усамљеније и удаљеније заједнице, креирале су окружење карактеристично за предјеле из којих су долазили. Прва већа оваква заједница, окупљена око доктора Хермана Блуменауа, населила се, крајем 1859 године, у долини ријеке Итажај-Асу, оснивајући данашњи град Блуменау. Двадесет године касније, насеље је већ бројало 6 хиљада становника. На сјеверу провинције, друштво досељеника из Хамбурга, оснива Жоенвил, који послије 10 година броји 3 хиљаде становника. Мјесто је имало статус независне комуне, у којој су сви досељеници могли уживати слободе које су са собом донијели у Бразил, укључујући и исповједање своје вјере и образовање на свом језику.
У насеобинама на југу провинције, у долинама ријека Тубарао и Игуасу, настале су највеће италијанске насеобине, које су се бавиле узгојем винове лозе и производњом вина, а каснија истраживања у рударству и отварање рудника постало је важан фактор у економији провинције.
[уреди] Република
Санта Катарина је добила статус републике 17. новембра 1889 године. Први гувернер државе Санта Катарина, номинован од стране предсједника Бразила Деодора де Фонсеке, био је Лауро Севериано Милер. Држава је добила устав 1891 године.
[уреди] Географија
[уреди] Административно-географска подјела
Држава је подијељена на 6 регија:
- Гранде Флоријанополис
- Норте Катариненсе
- Оесте Катариненсе
- Серана
- Сул Катариненсе
- Вали ду Итажај (Vale do Itajaí)
, унутар којих се налази 20 микро-региона са 293 општине и 6 метропола.
[уреди] Позиција
Држава има значајан стратешки положај, нарочито када је у питању трговина. Држава се налази, практично на пола пута од Буенос Аиреса и Рио де Жанеира. Географски гледано, држава је смјештена од 25º57'41 " до 29º23'55" јужне паралеле и од 48º19'37 " до 53º50'00" географске дужине, западно од Гринича.
[уреди] Клима
За разлику од осталих дијелова Бразила, на планинама Санта Катарине могуће је видјети снијег. Такође, годишња доба су прилично издефинисана. Читава држава, ипак има двије различите климатске варијације, једну у предјелима испод 800 метара надморске висине и другу изнад 800 метара надморске висине. На вишим платоима државе љета су прохладна, а зиме оштре, док су на нижим надморским висинама љета много топлија и сувља. Кише има током цијеле године, са смањеним падавинама током зиме. На јужним, висоравнима се налазе најхладније тачке у Бразилу, у којима је забиљежена температура и испод -17 степени.
[уреди] Земљиште
Земљиште Санта Катарине је једно од најбогатијих у Бразилу, али ипак није у потпуности култивисана. Санта Катарина је трећа по залихама глине и друга по залихама фосилних горива у Бразилу. Захваљујући свему овоме, ова је држава једна од најпросперитетнијих у Бразилу.
[уреди] Етничке групе
- 92% бијелци
- њемачког поријекла (35%);
- италијанског поријекла (30%);
- португалског поријекла (22%);
- 5% остали европљани (Пољаци, Руси, Норвежани, итд...)
- 8% остали
| Државе Бразила | |
|---|---|
| Акри | Алагоајс | Амапа | Амазонас | Баија | Сеара | Еспириту Санту | Гојас | Марањао | Мату Гросу | Мату Гросу ду Сул | Минас Жераис | Пара | Параиба | Парана | Пернамбуко | Пјауи | Рио де Жанеиро | Рио Гранди ду Норти | Рио Гранди ду Сул | Рондонија | Рорајма | Санта Катарина | Сао Пауло | Сержипи | Токантинс | |
| Савезни дистрикт: Савезни дистрикт Бразила | |

