Јадарска битка 1941.

Из пројекта Википедија

Јадарска битка се одиграла 12. октобра 1941. године у сливу реке Јадар. Немачка 342. дивизија ( казнена експедиција ) после општег напада на устаничку слободну територију у Мачви и Церу против четника, упутила се даље у правцу Подриња. Церски и Јадарски четнички одред заузели су одбрамбене положаје у сливу реке Јадар.

Садржај

[уреди] Битка

Четнички фронт се протезао од манастира Троноше па све до села Завлаке, Јадарски четнички одред под командом Воје Пантелића посео је положаје од манастира Троноше према Столицама. Положај од Столица до села Цикота посео је капетан Чупић са Другим батаљоном и Цикотском четом. Као појачање дошао дошао му је капетан Ковачевић са њему тада новим људством. У саставу тих снага били су Азбуковчани са једном четом под командом резервног поручника судије Васића из Љубовије и једна чета из Рађевине, звана Соколска, под командом резервног капетана - Солунца Миливоја Поповића. Капетан Ковачевић је имао главни задатак да поседне Мали и Велики Мишковац, одакле се очекивао напад Немаца у правцу Крупња.

Капетан Драгослав Рачић је са осталим јединицама посео положаје испред села Доња и Горња Брезовица, где су још постојали ровови из Првог светског рата. Ти положаји су доминирали простором и мостом испред Завлаке на реци Јадру. Распоред четничких јединица извршио је лично капетан Драгослав Рачић. Наредио је највећу тишину на целом положају. Сви су наређење следили и ћутили као укопани, знајући да Рачић најстрожије кажњава сваку непослушност, поготово на положају. Четнички циљ је био да остану непримећени и да пусте Немце да приђу што ближе, јер им је недостајало муниције и требало је обезбедити ефикасну ватру.

Око један сат после подне напету тишину ја прекинуло брујање мотора из правца Драгинца. Недуго потом појавише се три мотоцикла. Дошли су до порушеног моста на реци Јадру, где су извршили извиђање. Нико се од четника није помакао, па се они окретоше назад, у сусрет камионима са немачком главнином. Немци су били врло опрезни. За кретко време чело немачке колоне је стигло до порушеног моста. Уследило је неко комешање и коначно су четници приметили да су довукли грађу да поправе мост. Немци су отпочели да истоварују грађу.

Кад су се Немци постепено опустили, а на крају потпуно раскомотили. У том тренутку командант Рачић испали црвену ракету; истог тренутка је са четничке стране отворена жестока паљба на Немце из свих оруђа. Немци су падали као снопље; изненађење је било потпуно! Већ у првом плотуну после Рачићевог сигнала, пред порушеним мостом на Јадру, четници су тешко ранили намачког команадата дивизије који је лично дошао да извиди ситуацију. (Сутрадан је дошао авион "Рода", спустио се у долину Јадра и евакуисао рањеника.) Колона Немаца која је чекала да се мост поправи примила је борбу и тукла се са четницима све до мрака, када су четници извршили јуриш који је Немце коштао још већих губитака. Известан број Немаца су утопио у Јадру.

После првог изненађења Немци су дали знак својој далекометној артиљерији код Драгинца и отпочела је снажна канонада из топова у правцу четника. Немачка артиљерија је пребацивала положаје четника и није им нанела велику штету. Немачкој забуни допринео је и искусан артиљерац Драгослав Рачић: пошто је имао немачки ракетни револвер, почео је да испаљује погрешне знаке немачкој артиљерији, тако да је она отварала ватру на положаје самих Немаца!

Сутрадан је на положајима око Завлаке настало затишје, али Немци су нападали четничке положаје од манастира Троноша у правцу Крупња и у правцу Мишковца. Међутим, у свим тим дејствима Немци су трпели велике губитке од четника, који су пожртвовано примили борбу и упорно држали положаје. У тим крвавим борбама погинуо је командир Лешничке чете - потпоручник Ђока Симовљевић.

Суочени са продором јаких немачких снага четницу су под борбом морали да се повлаче са једног положаја на други. Немци су успели да изађу на Мишковац, док су друге њихове јединице од правца Троноше преко Столица ушле у Крупањ. Драгослав Рачић је још увек држао положаје на Завлаци, куда Немци нису могли да прођу, већ су чекали да њихова десна колона заузме Крупањ и одатле дође у Мојковић и Завлаку. Чим је Рачић био обавештен да су Немци ушли у Крупањ и да се крећу у правцу Мојковића и Завлаке био је приморан да се извуче из обруча са својим борцима. Наредио је пребацивање преко пута који води правцем Крупањ - Завлака, где су четници поново сачекали Немце. Четницу су им нанели нове тешке губитке испред Беле Цркве, на положају званом Недино Брдо, у изненадном поподневном нападу - тако да су Немци били приморани да се поново врате према Мојковићу.

Немци су том приликом при повлачењу палили сено, сламу и колибе и тиме означавали своје кретање и међусобно одржавали везу. То је , међутим, и четницима користило при лоцирању немачких снага. Коначно. Немци су продирући из правца Крупња и Драгинца, стигли су у Завлаку и Мојковић, некако поправили мост на Јадру и продужили покрет у правцу Осечина - Ваљевске Ставе.

[уреди] Ратни злочин у Драгинцу

Док су четничке снаге водиле борбу са Немцима на Завлаци и испред Крупња, немачке позадинске трупе хватале су сељаке на превару. Обајавили су наредбу да се сви мушкарци из околних села, почев од 10 година старости, морају појавити у селу Драгинац. Наводно, сви који се пријаве требало је да добију специјалне објаве за кретање, док је запрећено да ће бити стрељани на лицу места сви који буду ухваћени без те објаве. Три хиљаде сељака Драгинца и околних села кренуло је да се пријаве, али уместо да им дају објаве - Немци су им дали ашове и лопате и наредили да ископају две огромне јаме. Све те несрећне цивиле потом су стрељали! Немци су се за овај ратни злочин правдали због губитака које су претрпели у борбама са четницима.

Овај ратни злочин против недужних цивила изузетно је погодио четничке командате у Подрињу, што је касније довело до промене четничке тактике у рату против Немаца.

[уреди] Борбе за Ваљево

После борби на Јадру Немци су главнину снага упутили у правцу Ваљева преко Осечина и Става ради разбијања четничке опсаде Ваљева. Четници су се из Завлаке под непрекидном борбом кретали ка Пецкој. Изнад Пецке су имали жестоке окршаје, где су Немци наступили под заштитом јаке артиљеријске ватре. Четницима је највећи проблем представљао недостатак муниције, што их је приморало на повлачење. Стога су Немци успели да пробију обруч блокаде око Ваљева и да се споје са својим снагама које су биле блокиране у том граду.

Пољску болницу и рањени четници пребачени су у простор планине Бобија, у село Савковић и Доња Оровица. На исти простор упутили су и позадинску службу са извесном залихом хране и осталих потреба, под командом Јанка Туфегчића, уредника "Гласа Цера". Церски четнички одред упутио се преко Пецке и преко Суводоња, за села Лесковице и Сушице, повише Ваљева. Ваљевски четнички одред под командом резервног потпуковника Свете Протића још увек је држао положаје око града, иако су Немци добили појачање од снага које су се пробиле од Завлаке за Ваљево. Церци су у договору са Ваљевцима посели део положаја на Марковачком вису и успешно одбили неколико немачких покушаја да се пробију тим правцем.

[уреди] Види још


[уреди] Извор

  • Душан Трбојевић, Церско - мајевичка група корпуса пуковника Драгослава Рачића, стр. 37 - 40.