Константин Леонтјев
Из пројекта Википедија
| Могуће кршење лиценце. За овај чланак се претпоставља да крши лиценцу о ауторским правима. Уколико се у скорије време не пошаље писмо вебмастеру сајта са кога је садржај преузет, овај чланак ће бити обрисан. Погледајте и страну Проблеми с лиценцом или страну за разговор. |
Садржај |
[уреди] РОДОНАЧЕЛНИК РУСКОГ КОНЗЕРВАТИВИЗМА
[уреди] СЛОБОДА И ЈЕДНАКОСТ
Оно што је ново ретко је кад и добро, јер је добро само за кратко време ново. – Артур Шопенхауер
Овоземни живот Константина Леонтјева био је толико разноврстан (а разноврсност је један од кључних појмова његовог философског система) да у њему можемо препознати морални преображај сличан оном који је доживео блажени Августин, и касније напуштање угледног чиновничког положаја ради одласка у манастир попут св. Максима Исповедника или св. Симеона Новог Богослова. Рођен је 1831. у племићкој, мада не имућној, породици. Школовао се за лекара што је и постао служећи при војсци у Кримском рату. Своје знање из медицине често је користио у обликовању својих теорија, али је лекарски позив заменио бављењем књижевном критиком, преводилаштвом, романописањем, управљањем породичним имањем и на крају дипломатском службом коју је у потпуности провео на Балкану (Крит, Солун, Једрене). Након бурно проведене младости и прележане тешке болести 1871. Леонтјев се повлачи у Оптинску пустињу где записује своје најзачајније расправе и где пред крај живота прима Велику Схиму
Основу учења Константина Леонтјева чини теорија развоја коју овај оригинални руски мислилац примењује на све овоземаљске појаве почев од небеских тела и живих организама, преко уметности па све до људских карактера и сложених друштвених система као што је држава. Процес развоја Леонтјев дефинише као постепено кретање од простог ка сложеном, постепену индивидуализацију, изолацију од околног света и сличних и сродних појава, постепено кретање од безбојности и једноставности ка оригиналности и сложености при чему је највиша тачка развоја уједно и највиши степен сложености коју обједињује чврсто унутрашње јединство. Развој је троједини процес који обухвата периоде:
1) првобитне једноставности 2) цватуће сложености 3) поновне једноставности.
Тако је, по Леонтјеву, у развоју философске мисли период првобитне једноставности представљен народним изрекама и упрошћеним филозофским системима, период цватуће сложености обухвата филозофију од Сократа до Хегела, док би период поновне једноставности био обележен материјализмом и безличним еклектичарима који представљају смрт свих претходних система.
И само људско тело је подвргнуто овим законима настајања, постојања и нестајања. Јајашца и ембриони су у почетку веома слични (слични чак и животињским) да би се формирањем плода и каснијим рађањем одојчади све више уочавала разлика, особеност, карактеристична обележја и самосвојност. Након тога долази старост која је у много чему слична детињству да би потом уследила смрт која све изједначава и ускоро ће бити тешко разликовати дати леш од другог леша.
Леонтјев ове процесе уочава и у животу држава и народа где као и код живих организама упрошћавање, слабљење јединства и мешање претходе смрти. Сложеност форме изражена у сталешкој самодржавној монархији и наклоност према власти чији је носилац једна личност као израз унутрашње потребе за јединством које су карактеристичне за период цватуће сложености бива замењена сувом, бесадржајном и општом формом републике коју обележавају стапање сталежа, покретљивост и нестабилност власти, једнообразност провинција и људи по положају и васпитању. Међутим, уместо опште државне форме какву намеће република, свака нација односно свако друштво формира према својим потребама оригиналну државну форму која се брже или спорије мења само у појединостима али је у основи непроменљива до краја историје. При томе форма је, по Леонтјеву, израз унутрашње идеје на површини садржаја односно деспотизам унутрашње идеје који не дозвољава да се материја распрши. Слобода, једнакост, прогрес у име те исте једнакости су политички захтеви које прати борба против дисциплине и хијерархије, против сваког деспотизма, сталежа, цехова, манастира, богатства. Политичког носиоца ове борбе против свега што чини морфолошку особеност једног народа Леонтјев је назвао егалитарним-либерализмом, а његове последице је упоредио са последицама горења и трулења, не пропустивши прилику за још једно биологистичко поређење: егалитарно-либерални процес је антитеза процесу развоја... Он је сличан процесу колере који различите људе претвара прво у једнообразне лешеве (једнакост) затим у потпуно исте костуре и на крају у слободне елементе – азот, водоник и кисеоник. Распад државног организма је управо последица еуфоричне колере демократије која је своје захтеве за више слободе и више једнакости у име свеопште среће наметнула као догме вере. Треба нагласити да аналогија између природних и друштвених појава није узета као просто поређење (Леонтјев се грозио од упрошћавања сваке врсте) или као реторичка компарација, већ као покушај да се реалистичким свеопштим законима објасни историја развоја и посебно пада држава.
Уместо индивидуализације саме државе у односу на државне форме других народа, односно индивидуализације самог појединца у односу на друге појединце што представља пут развоја, демократски либерализам заговара принцип једнакости свега у свему. Индивидуализацију у смислу каквом је употребљава Леонтјев треба схватити као различитост која чини да се појединци у друштву допуњују (развијају) слично атомима који се крећу и сједињују услед разлике у наелектрисању, а не као демократски индивидуализам који људе уједначава, чини их једне другим непотребнима и ствара отуђеност у масовном друштву једнаких (истих) у коме је како каже сам Леонтјев индивидуализам уништио индивидуалност људи.
Политички захтеви за већи степен слободе и једнакости увек фаворизују једнакост као далеко лакше оствариви и приземнији идеал. Слобода је притом у другом плану, њен појам је магловитији, апстрактнији и за масе несхватљив, односно ако се дубље размисли слобода у друштвеном смислу је неостварива и на земљи постоји само једна врста слободе: слобода избора између добра и зла. Напротив, једнакост се може остварити само на колективном плану, и често више једнакости значи и мање слободе, те су стога ова два принципа међусобно противни. У друштву политичке једнакости (какво је демократско-либерално друштво) масе научене да траже своја права захтевају још већу једнакост. Ако буржоазија као кључни политички носилац демократског друштва лако пристаје и подржава образовну, полну, националну, верску, расну и друге једнакости, дотле се она енергично супротставља економској једнакости јер је иста лишава њеног доминантног положаја у друштву и одузима јој главно оружје – капитал. Међутим, стихију је тешко зауставити, и човек-масе који је донедавно питао: "Зашто би неко имао већа права од мене", сада се пита "Зашто би неко имао више од мене" или у крајњој линији "Зашто би се неко разликовао од мене" , при чему нивелисање увек иде у смеру надоле – бољи (или богатији) или нестају или бивају сведени на ниво просечности. Узрок овоме Леонтјев налази у људској психологији: човек је незасит ако му се да слобода и ширење претензија на тобожње разумевање (толеранцију) у друштвеним масама доводи само до надраживања различитих страсти уместо њиховог обуздавања од стране ауторитета. У тако изједначеном друштву међу појединцима постоје слаби и прости и уз то непријатељски односи јер услед једнообразности права и сличности васпитања и положаја потребе и претензије постају сличне а самим тим се повећава и антагонизам интереса. Демократија и њој пратећа једнакост су према томе пут у револуцију и анархију, а никако пут у земаљски рај који је према речима утописте Прудона у томе да се сви људи претворе у скромне, једнако паметне и срећне буржује који неће много радити. Демократизација живота и ума доводи до униформисаности у свим областима људског деловања: почев од индустријских производа, преко урбанистичких стилова и музике све до културе (читај филмова) и начина мишљења. Све се укалупљује у демократске стандарде баш попут главне београдске улице где се вишегодишња стабла секу зарад уклапања у прописану европску естетику. Сличне улице и паркови, слична одела, слични људи и државе, а слични организми лакше подлежу епидемијама.
Историја је сведок да су демократске републике живеле краће од аристократских држава. Република је пут у нестабилност власти и стапање сталежа за разлику од сталешке монархије где постоји унутрашња потреба за јединством и наклоност према власти чији је носилац једна личност и где према речима И. И. Барсова услед "одсуства слободе у грађанском друштвеном животу обичном човеку остаје да награди себе самосвојношћу у духовном животу, самоактивношћу у области мисли и осећања". Противећи се демократском парламентаризму Леонтјев аргументовано тврди да што је ограниченији круг људи који учествују у политици та политика је стабилнија, разумнија а и сами људи су пријатнији и паметнији.
[уреди] СЛОБОДА И РАЗВОЈ
Као противник изједначавања Леонтјев је нарочиту пажњу посветио критици демократског устава. Можемо слободно рећи да устав представља својеврсно упрошћавање политичке стварности која је увек неизвесна и непредвидљива. Устав одузима флексибилност потребну политичком деловању и ограничава власт ригидним, беспотребним и никад остваривим (на земљи) принципима слободе и једнакости, а колика се опасност крије у крутом формализму сведочи сам Леонтјев: сваки принцип који је једностраном доследношћу доведен до неких екстремних закључака може да постане не само убилачки него и самоубилачки. Када се власт или део власти суоче са дилемом: поштовати уставну норму или спровести потребну политичку одлуку тада прагматични и често кориснији политичари који се опредељују за другу опцију бивају оптужени за корупцију и недостатак морала. Насупрот њима часни и поштени политичари, када се доследно придржавају устава, могу да узрокују поражавајуће последице, јер добри људи понекад наносе велику штету држави ако је њихово политичко васпитање погрешно. Леонтјев наводи историјску чињеницу о "користи од лошег устава" односно устава који властима омогућује да дела, на примеру уједињења Немачке где је Пруска у којој је конституционализам био најмање развијен, успела да се политички и културно наметне државама средње и јужне Немачке. Леонтјев на другом месту цитира речи свог познаника, турског паше: Русија ће бити јака док не буде имала устав. Проучавајући историју могло би се наћи још подоста доказа који говоре у прилог чињеници да устав који своје поданике изједначава у правима, није чинилац који доприноси јачању дисциплине и организације у држави те да су зато такве државе биле честа жртва освајања од стране народа организованих на принципу неједнакости. Ако зађемо дубље у суштину проблема можемо наићи на следећу законитост: доношење устава и изједначавање права је карактеристично за фазу у којој доминира трговачки капитал који са собом носи честе промене и нестабилност власти, а то су најсигурнији знаци скорог (у смислу временског трајања држава) умирања. На супротној страни се налазе младе државе чије су организујуће снаге још у полету и где дисциплина и хијерархија нужно прате неједнакост као сопствену основу. Било би погрешно ове државе називати нецивилизованим а још погрешније некултурним, јер се њихова цивилизација огледа управо у надолазећој снази којом оне са сигурношћу преузимају место узмичућим и остарелим цивилизацијама које у себи више не садрже разноврсност и оригиналност неопходну за културни развој.
Као што се противио укалупљивању политике у уставом прописане обрасце, тако је са неодобравањем гледао на некритичку, готово безглаву примену инструмената свеопштег прогреса: свеопшта писменост, свеопшта војска, железнички путеви, све су то, како каже Леонтјев, ствари са две оштрице данас погодне за ред а сутра за рушење. Ако сагледамо резултате општег описмењавања становништва путем обавезног школовања уочићемо да се писмено човечанство нема баш чиме похвалити пред својим неписменим прецима. Напротив, како каже Шопенхауер, девет десетина људи који у опште читају, извесно не читају ништа друго до новине, а у данашње време тај проценат је још већи што од писмене гомиле прави погодно оруђе политичке манипулације. Јер, по Леонтјеву, учен и свестрано изграђен човек су различити појмови па се зато по правилу дешава да је наиван и ауторитетима подложан човек ближи истини од самоувереног и уображеног грађанина који глупо верује да ће сви људи једном бити срећни, племенити, подједнако паметни и разумни. Ученост сама по себи није спас, рећи ће Леонтјев на другом месту, понекад је она залога заглупљивања, док смо често сведоци свежег и наивног стваралаштва незнања. Јер и знање и незнање су подједнаки покретачи историјског развоја будући да парцијално незнање често наводи мислиоце на нове и блиставе мисли. Развој не подразумева само образованост већ је то процес народног живота, процес несвестан у знатној мери који друштвена наука није до краја проучила. Уосталом садашњи систем школовања "плански" усмерава науку а наука се развијала изненадно, на основу искуства и сасвим "случајно" баш као она јабука која је пала на Њутнову главу.
Леонтјев критикује и опште прихваћену тезу о техничким проналасцима као катализаторима развоја и неке од њих сматра за смрт по разнолики развој јер доводе до вавилонског мешања. У осталом размотримо добро познати случај улагања у неразвијене регионе: Када су донацијама из развијених у неразвијене регионе изграђене саобраћајнице њима су прво довезени јефтини производи у шареним паковањима а у другом смеру се убрзо упутила бујица имиграната. Такав је случај био након Другог светског рата са српским селима у којима су након доласка асфалта и струје остала само старачка домаћинства, а да не говоримо о ауто-путевима и аеродромима путем којих је велики број наших земљака нашао своју нову домовину. И где је ту развој? Шта се тиме побољшало? Побољшао се транспорт робе (на жалост и идеја) из индустријски развијених земаља у нашу земљу. Техничке проналаске треба прихватати критички и резултате њиховог увођења сагледати са свих страна. Машине, пара, електрицитет јачају и убрзавају свеопште мешање, олакшавају заразу иностраним утицајима и заводе слабо образоване и незналице лажном надом у разум. Нови изуми уништавају природу и релативизују просторне препреке (шуме, степе, планине) међу људима и народима које су препрека мешању у један те исти тип. Рељефност природе је изгледа услов (или можда последица) рељефности и оригиналности људске личности како је то доказивао немачки конзервативац В. Х. Рил, а Леонтјев наводи и речи X. С. Мила: Када не буде ни једне дивље шуме, пропашће сва дубина људског ума; јер за човека није добро да буде стално у друштву себи сличних, а људи су одавно извукли сву корист коју је било могуће извући из зближености и честе комуникације. Нови технички савршенији производи уштедом повећавају обиље материјалног богатства у друштву али баш услед потребе за ефикаснијом производњом они захтевају стандардизацију која опет значи "забрану" разноликости. Ову појаву противречности између економске ефикасности (на кратак рок) и развоја ће признати и најзначајнији теоретичар економског либерализма 20-ог века Фридрих фон Хајек. Наводећи пример да би британска аутомобилска индустрија могла да направи јефтинија и боља кола од оних у САД када би све људе у Британији натерали да возе иста кола, Хајек закључује: И ако цена коју морамо да плаћамо за разноврсност и слободу избора краткорочно може понекад да буде висока, дугорочно ће чак и материјални прогрес зависити од ове разноликости, јер никад не можемо предвидети од којег из многих облика неке робе или услуга може да се развије нешто боље.
Људски век на земљи се неће утростручити рентгенским осветљавањем наших унутрашњих органа, а људима није потребно продужење живота за апстрактних пет година живота који никоме лично не припадају, већ им је потребно индивидуалних педесет година довољних и здравих како им сам живот не би досадио. А живот може да досади уколико нема разноврсности, неизвесности и оскудице која је огледало морала, па би у утопијској комунистичкој држави са највишим степеном материјалног благостања и највишим степеном политичке праведности био и највиши степен не-моралности. Јер укинути разноврсност и неједнакост значи укинути и неизвесност,а самим тим и могућност тренутно скривеног и разуму непојмљивог "непланираног развоја". Другим речима разноврсност је услов слободе и развоја док са друге стране слобода не мора увек бити услов разноврсности него је може чак и спречавати. Притом треба имати у виду разноврсност и материјалних и духовних појава јер без разноврсности и својеврсности живота нема разноврсности мисли, како је записао Леонтјев критикујући X. С. Мила. Јер спољашње форме попут оригиналне одеће, обичаја, правила понашања, начина исхране су најсигурнији знак самобитности која сазрева.
Леонтјев не верује у безбрижну и срећну слику човечанства на земљи. У томе је сличан Шопенхауеру и Едварду фон Хартману које је високо ценио. Свој поглед на свет означава као оптимистички песимизам остајући веран православном предању према којем човечанство на свом земаљском путу у есхатон неминовно пропада — по Леонтјеву упрошћава се. За утеху остаје чињеница да се у међувремену до дана којег не знају ни анђели небески свеопште разарање, упрошћавање и пропадање може зауставити. Ново усложњавање, раслојавање које воде путем истинског развоја, човечанству могу донети само сталешки васпитане нације од којих још једино Русија има снаге да изроди оригиналну цивилизацију.
[уреди] СЛОБОДА И БРАТСТВО
Русија почива на три основе: византијском православљу, родовском и безграничном самодржављу и сеоској земљишној општини.
Самодржавље, послушност, дисциплина, ауторитет, организација, сталежи, хијерархија, поредак – појмови су које Леонтјев употребљава када говори о развоју. Самодржавље је уставом неограничена власт суверена односно вође кога не ствара парламентаризам већ стварна слобода самовоље. Држави није потребна власт која има много људи а нема правог човека, већ вођа који треба умети владати без скрупула. У државним пословима нема много моралности, за њих је обавезан известан степен лукавства. Приликом оцене успешности одређеног режима не треба толико узимати у обзир испољене (најчешће као производ саморекламерства) личне особине и популарност лидера као главне показатеље – како то данас ради булеварска штампа. Сетимо се да су и Теодосије Велики и Јустинијан и наш деспот Стефан били мета (демократских) побуна својих савременика али да их историја памти као успешне државнике, а Црква слави као свете. У овом случају испољава се законитост Леонтјева: има хуманих људи али нема хуманих држава. Јер нација и држава нису људски организми већ организми друге врсте; они су идеје, а идеје су неумољиви, сурови јасно или мутно схваћени закони природе и историје. Бићемо строги у политици, сурови и немилосрдни у државним пословима али у нашим личним судовима нећемо бити искључиви. Зато је Берђајев назвао Леонтјева благим човеком и бездушним социологом. Ако неко у самодржављу (које је одувек било карактеристично ма како се називали тренутно владајући политички системи) препознаје пут у тоталитаризам, нека га историја увери да су претходница тоталитаризму најчешће била демократска, друштва демагошког и конституционог духа. Не мора се ићи далеко у прошлост: Вајмарска Немачка која је по речима једног од њених главних идеолога, Франца Нојмана, имала најдемократскији устав, претходила је Хитлеру. Уосталом "постепено слабљење и укидање власти је знак приближавања царства Антихриста и краја света", а ако не буде дошло до "успоравања свеопштег предсмртног анархичног и безбожног изједначавања" Антихрист ће се појавити у Русији, јер "Антихрист мора бити Јеврејин а нигде нема тако много Јевреја као у Русији". На оптимистичке наде савремених му прогресиста Леонтјев ће одговорити: "Људи 20-ог века ће културу замесити не на ружиној водици и шећеру једнакости и слободе, већ на нечем другом, чак страшном за ненавикнуте". Либерални 19. век је већ био при крају, а Леонтјев је предосећао долазак "новог" поретка који ће умногоме изненадити либерале: "Социјалисти свуда презиру ваш умерени либерализам [...] Суштинске стране конзервативних учења ће им самима бити потребне. Биће им потребан страх, биће им потребна дисциплина, затребаће им предавање покорности". То ће ипак бити корисно за одлагање апокалиптичких догађаја, а које (одлагање) може да изведе само "моћан цар, а да би цар био јак, страшан и вољен – потребан је стабилан поредак [...] Потребне су стабилне психичке навике код милиона његових поданика [...] потребни су сталежи и јаке општине".
Уско везан појму самодржавља је појам послушности који данашња егалитарно-демократска идеологија готово забрањује истовремено глорификујући грађанску непослушност као оруђе политичке борбе. Није крива власт већ непослушност, супротставља се Леонтјев наводећи томе у прилог речи Томаса Карлајла да у Русији за разлику од Европе и Америке још увек постоји способност покоравања. Нарави "модерног човека су постале мекше, људи су саосећајнији, плаше се суровости [...] али је зато таштина код већине људи много порасла – порасла је охолост" – говорио је Леонтјеву старац духовник. – "О љубави се много говори; али зар се љубав састоји само у страху да се ближњем нанесе физичка патња". Или, можемо додати питање, зар патња у име љубави није уједно и највећи (можда и једини) доказ те љубави? Али данашњем хедонисти који "не жели да се повинује никаквим властима ни духовним ни световним", све што асоцира на патњу, на напор и повиновања, на послушност и (само)дисциплину изгледа неприхватљиво. Покоравање и послушност неодвојиве су особине делова у организацији која предствља трпљење и ограничавање и која је утолико снажнија уколико је разлика између надређених и подређених изражајнија. Дисциплина и организација изискују напор, одрицање, оне се налазе у идејама које су ван нашег субјективног задовољства, а то су идеје државе, Цркве, живога добра и поезије. Дисциплина и организација једна другу условљавају, а покорност ауторитетима их крунише. Јаке организације се не могу заснивати на "другарским" и неформалним организацијама већ на чврсто изграђеној хијерархији. Тако на пример савремена породица у којој муж није глава жени већ су они изједначени по правима представља слабу организацију и распада се при појави и најмањих проблема. Јер од жене се сада тражи да буде мање оригинална, да буде мање жена и да више личи на мушкарца. Разлози за распад породице у 20-ом веку могу се наћи и у психолошким феноменима које уноси уједначавање. Наиме, жене у свом конзервативизму (који је истрајнији од мушког – признаје то и сам Леонтјев наводећи пример женске одеће која се није толико упростила и уподобила европској као мушка) не траже од својих мужева једнакост и равноправност већ господара и заштиту. Однос мушкарца према Богу може се у приличној мери огледати у односу мушкарца према жени. Када је мушкарац почео да негира Бога убрзо је и жена почела да негира мушкарца. Недисциплина у породици постала је само слика духовне недисциплине и губитка страха Божијег јер жене раније или касније следе мушкарца као што сељачка класа следи идеје и укусе образованијих и богатих класа. Људском бићу усађена је наклоност ка лепоти и хармонији којих опет нема без реда и организације. У том смислу треба разумети Леонтјевљеву тврдњу да је естетско мерило једино универзално мерило применљиво на сва друштва, на све религије и све епохе, односно да је највиша естетика уједно и највиша социјално-политичка пракса јер не знамо шта је за сваког корисно али знамо шта је за сваког лепо. Савременом западном човеку огрезлом у хедонизам и навиклом на слободу кроулијевског типа: чини све што хоћеш и то нека ти је једини закон, ограничење, ауторитет, хијерархија и дисциплина чине се неприхватљивим појмовима. За православни Исток остаје актуелна дилема Леонтјева: хоћемо ли се и ми препустити бујици или ћемо љубоморно, са жудњом, фанатички чувати све старо да бисмо га органички сјединили са неизбежно новим. Први пут је пут у нестајање нације и државе и утапање у море европског утилитаризма док је други пут борбе и напора. Први је широк и лак али највероватније без повратка, док је други узан и тежак али не без резултата будући да хармонија није мирно једногласје већ плодотворна, стваралачка понекад и жестока борба.
Истанчаним осећајем искусног дипломате Леонтјев је предвидео катастрофалне последице свеопштег демократског изједначавања у 20-ом веку оличеним у двема наизглед супротстављеним идеологијама: нацизму и комунизму. Обе идеологије су биле засноване на "братству" као једноставној апстракцији која је давала моћ деспотизму гомиле да све учини једнаким. И сам Хитлер је у свом говору фебруара 1941. признао да су у основи нацизам и марксизам исти. Нама ближи и убедљивији доказ о сродности племенског и револуционарног може пружити братско уједињење јужнословенских народа које је убрзо постало плодно тле за развој још "братскијих" комунистичких идеја. Речи Леонтјева записане коју деценију пре проблематичног уједињења да територијалне поделе коче Србе на револуционарном путу изгледа није имао ко да прочита. Прошлост се не може вратити али ју је потребно у крајњој линији што пре схватити док све још није пропало. Питање је само да ли је комунизам на Истоку имао дејство катализатора изједначавања или му је била поверена историјска улога очувања Русије и других православних народа од европске заразе слично конзерваторској и духовно безопасној власти Турака на Балкану. Европски образованој интелигенцији Грчке, Србије и Бугарске с почетка 20-ог века нису били потребни старци и духовници [...] Или пак они још нису довољно искушани да би им се вратили, записао је Леонтјев настављајући прозорљиво: Комунисти доводе либерално-егалитарни принцип до његове крајности, обнажујући га у свој његовој наготи и тиме несвесно служе реакционарној организацији будућности. Притом, наглашава Леонтјев, треба правити разлику између заслуге (која је свесна) и користи (која је несвесна и нехотична) што ће рећи да је од комуниста могло бити неке користи али да за то њима не припада никаква заслуга. Анархизам и револуционарни комунизам су отворени непријатељи док је умерени и законити либерализам неупоредиво опаснији јер помућује умове својом магловитом ширином, својим противуречностима, својом неоснованошћу. Занимљиво је с тим у вези размишљање Леонтјева о томе да су све побуне у Русији долазиле у право време, наводећи да без великих побуна не може проживети ни један велики народ али да истовремено постоје ране побуне које доприносе напретку и касне које убрзавају пропаст народа и државе. Тако је рана револуција у Енглеској учврстила њен аристократски поредак док је јакобинска револуција постала залог пада Француске. Узрок томе су биле погрешно схваћене англосаксонске конституционе идеје на континенту, односно извртање старобританског личног и корпоративног слободоумља у баналну равноправност коју су 1789. измислили Французи.
Можда најзначајнију и по нас политички корисну критику, Леонтјев је пружио на идеју уједињења у име свесловенског братства. Зашто волети Словене са којима нас не везују религиозне и државне идеје? И шта је то чиста крв? – Духовна јаловост! – одговара Леонтјев уз констатацију да све велике народе одликује измешана крв. Национални препород који је захватио бројне европске народе у 19-ом веку није био ништа друго до исти либерални демократизам који се већ одавно труди да уништи велике светове западне културе. Буђење нација је заправо само наставак идеја Француске револуције (која се и сама издавала националном), а идеја о чисто племенској нацији у ствари је само посебна варијанта космополитске, рушилачке идеје која нације не дели по култури већ заговара једнакост нација, свеопшту слободу и свеопшту срећу, а води у свеопшту анархију и свеопшту чаму. И ако је по својим уверењима у многоме био близак словенофилима, у основном се са њима није слагао. Славизам, по Леонтјеву, нема никакве изразите црте и посебна историјска обележја, може се рећи да је то копирана идеја о пан-Германији и као такав може се схватити само као племенска етнографска апстракција те да зато словенство постоји али славизма нема. Основу за идеју нације као доминанту у политичким процесима Леонтјев је видео у веома популарној и готово свуда слепо прихваћеној тези о породици као основној друштвеној ћелији. Шта је породица без религије и шта је руска породица без хришћанства? – пита се с правом уз опаску: Ко жели да ојача нашу породицу тај мора да поштује све што се односи на нашу Цркву. Константин Николајевич ипак истиче да је породица јача од школе а књижевност (ондашњи главни медиј) јача и од школе и од породице. За разлику од Немаца чија је етичка филозофија развила идеју о породичном дугу ради дуга независно од религиозне заповести код Руса је породица не само иза религије већ и иза државе: Држава је код нас увек била јача, темељнија, изграђенија и то не само од аристократије него и од саме породице. У Русији веће поштовање изазивају титула, дужност и положај него родовно порекло. Леонтјев на овим чињеницама заснива критику словенофилске идеје о уједињењу свих Словена, о свесловенској држави утемељеној на крви и језику, а не на религији. Поменута политичка стремљења словенофила Леонтјев означава као етнографски либерализам који је пречица за утапање у републиканску свеевропу. У осталом поједини словенски народи су већ поодавно одмакли на путу губљења сопственог идентитета, попут Чеха који су по начину живота и моралним особинама Немци који говоре словенским језиком док су Словаци Мађари преведени на словенски језик (слично се Леонтјев изразио и за Хрвате). Неправославни Словени се могу упоредити са остарелим мушкарцем који је изгубио моћ оплођавања али је сачувао мушкост и осећања. Уједињење Словена само на чисто племенском основу представљало би бесмислено упрошћени славизам заснован на неорганском словенству у коме би било сувишног одушевљења које за собом повлачи засићеност, а затим много буке, много кратког славља, галаме, много здравица, а онда стапање, изједначавање, једнообразност и пропаст. Још једном можемо повући паралелу: либерално-национално скоро увек нагиње ка републиканству, док државно, стваралачко (и у цивилизацијском смислу) стреми ка империјалној националној разноврсности коју не обједињује крв већ религија односно јединствен поглед на свет. Као сведок продора европског утилитаризма у новоформиране националне словенске државе 19-ог века Леонтјев описује негативности етнографског либерализма чијим су идејама били наклоњени политички лидери западног и јужног словенства. Те политичке вође били су у ствари на Западу школовани неверујући малограђани за које је вера њихових сународника само погодно оруђе политичке агитације, те је стога сасвим исправно тврђење по којем је политички и државни национализам постао џелат културног, животног национализма. Леонтјев наводи пример фанариота које је називао најумнијим и најрелигиознијим Грцима, а који су сматрали да је власт султана кориснија за веру него власт атинског парламента. Јер демагошки парламенти су главне институције политичког либерализма који је врло површан и једноставан и који је од балканских народа учинио да међусобно личе као пубови у картама. Истовремено са ослобођењем од турског ропства међу Јужне Словене стижу идеје једнакости, сви постају демократе (Леонтјев овде нарочито апострофира нас Србе наводећи Дантонове речи да је сваки Србин племић) и закључује да епска патријархалност убрзано прелази у најпростију буржоаску утилитарност. Задруга као органска институција се код Срба распала управо под утицајем демократског индивидуализма и оног безграничног ослобађања личности од свих спутавајућих веза којем тежи сав образовани свет Европе. За Црногорце Леонтјев готово пророчки пише: Црногорци су навикли на самоуправу којој није тешко да пређе у демократско самоуправљање као што горштаку ратнику није тешко да постане горштак-утилитариста и буржуј, да од јунака постане самоуверени демагог биргер.
Опстанак и избављење Словена од утапања у романо-германску Европу могуће је само уз Русију али је за моћ Русије неопходан Византизам под чијим окриљем ћемо имати снаге да издржимо притисак целе интернационалне Европе. Све се враћа само у нешто измењеном виду, записао је Леонтјев алудирајући на повратак византизма на историјску сцену. А шта је у ствари византизам? По Леонтјеву, византизам у политици представља самодржавље, а у религији хришћанство. Само византијско (православно) хришћанство представља истинско животно и страшно учење а не као "данашње хришћанство" које се претворило у чаврљање одојчета, алегорију, моралну басну чије је стварно тумачење економски и морални утилитаризам, а чији су протагонисти летећи и лепршајући хришћани који француску утилитарну хуманост и немачки сентиментализам прихватају као истинито хришћанство. Јер добар морал и чиста етика још увек није хришћанство, већ врло лако могу да представљају неверујућу љубав огавну због своје лицемерности и лажљивости. Основа хришћанства према Леонтјеву је у правилној вери и правилном односу према догми којих се треба држати по правилу, а не по пориву. На моралном и социјалном плану византизам подвргава сумњи све земаљско: срећу, постојаност наше личне чистоте и нашу способност за потпуним моралним савршенством. Византијски идеал извире из монашког, подвижничког и кенотичког начела у коме према речима светих Отаца човек себе треба сматрати прашином или чак нижим од прашине, а то је све супротно европском витештву и феудализму који су поставили основе претераном самопоштовању личности [...] а које је довело до садашњих фраза о безграничним правима [...] учинивши од сваког надничара и обућара биће деформисано нервозним осећањем личног достојанства.
Константин Леонтјев је својом оригиналном социјалном и политичком мишљу представљао право освежење у Русији чија је интелектуална елита читав век била заробљена поделом на словенофиле и западњаке. Својом идејом "тло изнад крви" Леонтјев се сматра зачетником десничарске евроазијске школе чији је настављач на данашњој политичкој сцени бивши премијер Јевгениј Примаков. При помену Евроазије не треба се одмах ограничавати на стратешко партнерство Немачке (ЕУ) и Русије, мада је и сам Леонтјев сматрао да однос политичких снага у свету зависи од односа Русије и Немачке. Треба послушати Леонтјева да се у политици треба руководити само сопственим интересом без обзира на историјска пријатељства, личне симпатије и романтичарска сањарења, јер политика није етика [...] она има своје законе који не зависе од моралних. Леонтјев је крајем 19-ог века упозоравао на антикултурни и одвратни пут којим је кренула Европа у правцу стварања заједничке европске радничке републике која би могла огњем и мачем да увуче Русију у своју федерацију. Главни извор заразе свемешања је романо-германска Европа и једино решење је да та зараза пређе у гнојни чир, пришт и смрт пре него што се болест пренесе на сва племена на земаљској кугли. Константин Николајевич је за разлику од словенофила, волео европску прошлост, али је савремену Европу презирао, јер се те прошлости одрекла. У старој Европи је било "више разноликости, више лиризма, више разборитости, више разума и страсти [...] него у животу ранијих историјских светова". Леонтјев се дивио принципима на којима је та Европа била саздана али је схватао да се на том истом темељу нова култура не може зидати. Зато треба омогућити несметан развој руској новоисточној култури а петровској Русији подићи споменик и што пре отићи од њега отресајући романо-германску прашину са наших азијатских потпетица. Улога Русије постаје све већа, а формирање новог културног типа неће бити у изненадним и спектакуларним појавама и потезима већ у чувању сопствене самобитности од западњачке прозаичности и светривијалности. То чување се у првом реду односи на духовност и културу али никако се не сме заборавити да у том чувању никаква вештина и никакав геније не могу да заобиђу свест да иза њих стоји физичка, војна сила.
Константин Николајевич је делио веровања са Данилевским о новом културном типу чији ће центар бити Русија, а чији ће нагласак бити на посебној самобитној специфично-економској улози. За садашњу претерану економску везаност за Европу Леонтјев, уместо дилеме слобода увоза или протекционизам, поставља питање: шта би било кад би се укуси и потребе самог друштва променили? и наставља потребе потрошача, њихов избор и укус је основа те зато предлаже организовање посебне пропаганде која би се бавила развијањем самобитног укуса код Словена толико похлепних на туђе. Ипак не треба гајити наду у могућност коначног решења економских питања јер у свету никада неће бити могућ нестанак субјективног осећаја сиромаштва и несташице, па ма колико се човек трудио, напредовао и прилагођавао увек ће га пратити истина да на земљи постоји само трансформација животних тешкоћа у нове облике патњи и људских ограничења.
Политика православног русизма је пут нове разноликости у јединству (а не слободе у једнообразности) у којој би један већи члан органски доминирао над мањим православним државама. То је пут мистичке и градативне дисциплине, пут хемијског начела који мења и садржај и форму насупрот механичког начела које само помера силе, пут вере испред отаџбине, пут еманципације мисли уместо еманципације појединаца, пут директне, јасне и снажне мистике насупрот чисте етике и епикурејског морала рационалне буржоазности. Остварење тог циља сигурно није лако нити оствариво у догледно време али треба имати у виду да ни процеси одумирања и утапања у Европску Унију, који су једина друга алтернатива, неће бити ништа лакши. Јер патње подједнако прате и процес раста и развоја и процес пропадања. Боле први изданци, боле раст и цветање, боли и када дрво постаје дивље ако се престане са његовим калемљењем [...] Све боли дрво људскога живота...

