Александар Соловјев
Из пројекта Википедија
Александар Васиљевич Соловјев (Александр Соловьёв 18. септембар 1890. - 14. јануар 1971. Женева) био je слависта, истраживач богумила, српске хералдике нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву.
Дипломирао је и магистрирао правне науке на Универзитету у Варшави где је постао доцент. Припремао је и докторску дисертацију коју није стигао да одбрани и која је изгубљена. Осим права завршио је Историсјко-филолошки факултет 1915.
После Октобарске револуције прихватио је позив Теодора Тарановског да дође у Србију, у Београд. Ту је предавао на Правном факултету. Почео је да спрема нову докторску дисертацију о законодавству цара Стефана Душана и одбранио је 1928. На факулету је предавао Историју средњовековног српског права.
1925. године оженио се Наталијом Рејевском која је такође била руска емигранткиња. Добили су најпре једну ћерку која је умрла као беба и сахрањена на Новом гробљу у Београду, а 1933. су добили и сина Александра.
После Другог светског рата као неподобан није могао више да предаје на Београдском универзитету. Позвали су га да на Правни факултет у Сарајеву, где је убрзо изабран и за декана. Ухапшен је 1949. после резолуције Информбироа, под сумњом да је од делегације правника из Бугарске примио текст ове резолуције. Истрага је у Сарајеву трајала шест месеци. Ухапшена је и његова супруга Наталија. Потом је отеран у затвор у Сремску Митровицу где је био скоро годину дана без суђења, а његова супруга је пуштена на слободу услед недостатка доказа. За то време њихов малолетни син Александар био је сам. Јавно му је суђено 1951. године и осуђен је на 18 месеци затвора, колико је већ био издржао. Приликом суђења позвао се на официрску реч оног официра који га је саслушавао и коме је признао да је примио текст резолуције, али да га је одмах и уништио због могућих проблема.
После тог суђења добио је рок од шест месеци да напусти земљу. Отишао је са породицом у Женеву. У новом емигранстском пребивалишту био је професор славистичких студија, све до пензионисања, на Универзитету у Женеви (1951. - 1961).
Бавио се хералдиком, био је примљен у међународну академију за хералдику.
Умро је 14. јануара 1971. у Женеви где је и сахрањен.
Син Александар Александрович Соловјев радио је у Конгресној библиотеци у Вашингтону.
[уреди] Изабрана библиографија
- Изабрани споменици права у Србији од 12. до 15. века (1926),
- Законодавани рад Стефана Душана, цара Срба и Грка (1928),
- Душанов законик из - 1349. и 1354. (1929),
- Хрисовуље српских владара (1936),
- Предавања из историје српског права (1939),
- Историја српских грбова (1958. штампан у Мелбурну).
[уреди] Извори
- ТВ емисија из серијала „Заборављени умови Србије“ - Александар Соловјев, емитована 11. марта 2007. на 2. програму РТС у 21 сат

