Ђорђе Станојевић
Из пројекта Википедија
Ђорђе M. Станојевић рођен је 7. априла 1858. године у Неготину. Године 1887. уписује се на Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду и тих година, још као студент, пише своје прве стручне радове. Године 1881. дипломирао је на Великој школи у Београду, а исте године борави у Паризу на првој међународној изложби о електрицитету. Током више деценија плодног рада, поред питања електрицитета и, нарочито, његове практичне употребе, бави се и истраживањима из области физике, механике, астрономије, као и новим техничким проналасцима: фотографијом у боји, расхладним уређајима и другим занимљивим областима.
За све то време, често борави у европским градовима где учествује на скуповима и изложбама из разних области науке и технике и прикупља знања и искуства која ће, одмах поторм, покушавати да пренесе у своју земљу. Крајем осамдесетих година прошлог века Ђорђе Станојевић иницира увођење електричног осветљења у Београду а 1893. године постаје професор физике на Великој школи у Београду. Средином прве деценије двадесетог века постаје редовни професор Универзитета у Београду а 1909. године и декан Филозофског факултета у Београду. Године 1913. постављен је за ректора Београдског универзитета, и на том месту остаје све до смрти, 24. децембра 1921. године у Паризу.
Радећи годинама на изучавању могућности изградње електричних централа у Србији, а нарочито могућности коришћења водних токова у ту сврху, Станојевић је помно проучавао и хидроенергетске потенцијале реке Вучјанке, која у једном делу свог тока има велики пад.
У својим предавањима на Физичком институту Велике школе, јуна 1901. године, Станојевић је закључио да „...Водопад који највише снаге у себи има, без сумње је водопад Вучјанског потока близу села Вучја“, око 17 километара далеко од Лесковца. На том месту, вода пада у неколико скокова, који нису далеко један од другога и носе разне називе као: Дев Казан, Ђокин Вир, итд, са висине веће од 100 метара. Количина воде износи при малој води око поло кубног метра, те и снага коју тај водопад може да да, изнеће око 500 парних коња. По жељи неколико угледних грађана Лесковца, простудирао сам питање о доводу те снаге у Лесковац и нашао, да би се оно на сразмерно лок начин могло извести. За прво постројење имало би се узети 500 парних коњо подељено на две турбине и диномо машине од по 150 коња. На тај начин би према потребии радила само једна турбина, или обадве, о у извесним случајевима служиле би једна другој за резерву.
По себи се разуме да би се употребила трофазна струја.
| Претходник: Слободан Јовановић |
ректор Универзитета у Београду 1914 - 1919 |
Наследник: Јован Цвијић |
| Претходник: {{{пре2}}} |
{{{списак2}}} | Наследник: {{{после2}}} |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |


