Исидора Секулић
Из пројекта Википедија
| Исидора Секулић | |
|---|---|
|
Исидора Секулић |
|
| рођена: | 16. фебруар, 1877. Мошорин, Србија |
| преминула: | 5. април, 1958. Београд, Србија |
Садржај |
[уреди] Живот
Рођена је 16. фебруара 1877. године подно Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља.Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.
[уреди] Стваралаштво
До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа.
Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.
Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.
[уреди] Рекла је
Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.
[уреди] Дела
У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је:
- Сапутници, 1913 - приповедна врста интимног дневника
- Писма из Норвешке, 1914) - путопис
- Ђакон Богородичине цркве, 1920) - роман
- Кроника паланачког гробља, 1940) - приповетке
- Записи (1941)
- Аналитички тренуци и Теме, 1941 - есеји
- Књига дубоке оданости Његошу, 1951;
- Говор и језик културна смотра народа, 1956).

