Западно римско царство
Из пројекта Википедија
| Радови у току! |
|---|
|
Један корисник управо ради на овом чланку. Моле се остали корисници да допусте да заврши са радом. |
| Теме везане за римску власт | |
|---|---|
| Римско краљевство | |
| Римска република | |
| Римско царство | |
| Принципат | Доминат |
| Западно царство | Источно царство |
| Редовни магистрати: | |
| Ванредни магистрати: | |
|
|
| Службе, титуле и почасти: | |
|
|
| Политика и право: | |
|
|
| уреди | |
Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео Диоклецијан 286. године. У ужем, али и раширенијем смислу речи, Западно римско царство је термин за западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.
настало 395. године, када је цар Теодосије I поделио Царство двојици својих синова, тако да је западни део империје припао Хонорију (395 - 423), а источни део Аркадију. Од тада се подељено Царство никад више неће ујединити.
Цар Хонорије наследио је престо у врло неповољном тренутку за тадашњу римску државу јер су варварска племена преплавила готово све провинције.
Римске легије 410. године коначно напуштају Британију. Исте године, Визиготи упадају у Италију и пустоше Рим.
Цар Валентинијан III (425 - 455) безуспешно је покушао је да спаси царство. Његов војсковођа Аеције 451. године на Каталунским пољима побеђује Атилу, вођу Хуна, после чега се Хуни повлаче из Европе.
Но, римске институције су већ биле уништене, а варварска племена су се већ насељавала у Италији, тако да су последњи цареви куповали мир. Најзад, 476. године, Одоакар, вођа Херула збацује Ромула Августула са власти и како други цар није постављен, та година се узима као година коначног пада Западног римског царства и и као крај антике.
Садржај |
[уреди] Последице за град Рим и Италију
Пропаст Царства није проузроковала никакве негативне последице на економију Италије, која је већ 70-так година пре пропасти Царства била у великој кризи. Може се рећи да је Царство у Италији, из одређених разлога, пропадало још неколико деценија после 476. године. Одоакар је пре преузимања власти био генерал римске војске тако да је његов долазак на власт био државни удар, а не инвазија. Следећих четрдесетак година он и његов наследник ће, у ствари, бити гувернери Италије која се налазила у "власти" Источног римског царства. За Италији и Рим погубни су били Јустинијанови италијански ратови који су трајали двадесет година. У том периоду сви градови у Италији су по неколико пута били мете освајача и пљачкаша, а коначан ударац Италији наноси епидемија из половине VI века у којој умире измеђе 20 и 30 процената становништва.
[уреди] Варварске инвазије почетком 5. века
После Теодосијеве смрти (395. год.) Западним римским царством владао је млади Хонорије. Стилихон, искусни државник и војсковођа, био је задужен да му у томе помаже и да одржава јединство са Источним царством, које је било поверено Аркадију. Вође на Истоку су убрзо одбациле Стилихоново старатељство. У Константинопољу је дошло до антиварварске реакције, што је ометало циљеве полу-варварина Стилихона. Он је у неколико наврата хтео да се умеша у унутрашње прилике у Константинопољу, али га је у томе спречила претња визиготског вође Алариха, кога је поразио код Валенсије 402. године, затим напад Острогота Радагаза 406. године и, коначно, велика инвазија Гала 407. године. Следеће је године Стилихон хтео да обнови јединство царства тако што ће у Константинопољу поставити новог цара, Теодосија ИИ, сина Аркадија, који је прерано умро. Међутим, Стилихон је пао као жртва политичке и војне завере у августу 408. године. Подела царства на два дела постала је сада стална.
Хонорије, са престоницом у Равени, коју је било лакше бранити него Милано, био је окружен само неспособним дворјанима, који су и сами били прожети насилном мржњом према варварима. Аларих се поново појавио, на челу својих Визигота, и захтевао земљиште и новац. Уморан од двоструке игре Римљана, спустио се до самог Рима. Први пут након инвазије Гала 390. године старе ере, град је августа 410. године био заузет и пустошен током три дана, што је представљало крај једне ере у историји Западне Европе. Пошто је изгледа и сам био преобраћеник у хришћанство, Аларих је поштедео цркве. Убрзо потом умро је на југу Италије, а његов наследник, Атаулф, напустио је полуострво и кренуо у борбу против Гала.
Бежећи од застрашујуће навале Хуна, 31. децембра 406. године Вандали, Свеби и Алани, које су одмах следили Бургунди, прешли су замрзнуту Рајну и промарширали преко Галије, без муке одбацујући с граница Франке и Алемане, који су били римски савезници. Између 409. и 415. године многи од ових варвара стигли су у Хиспанију и населили се у Лузитанији (Свеби) и у Бетици (Вандали, одакле име Андалузија). Чим се Галија мало смирила, стигли су Атаулфови Визиготи и учврстили се у Нарбонској Галији и Аквитанији. Пошто их је признао за "савезнике", Хонорије је од њих затражио да крену у борбу против Вандала у Хиспанији. У међувремену, римски је војсковођа Констанције елиминисао неколико узурпатора у Галији, ограничио Визиготе на Аквитанију и реорганизовао управу. Ипак, није му пошло за руком да потисне Франке, Алемане и Бургунде, који су заузели северни део земље, нити да сузбије насиље багауда. Он је почео да учествује у управљању царством и 421. године је проглашен за августа, али је убрзо потом умро. Његов син, Валентинијан III, наследио је Хонорија 423. и владао до 455. године.
[уреди] Почетак германске хегемоније на Западу
Током прве половине 5. века варвари су се постепено учврстили, упркос напорима римског војсковође Аеција, који је заповедао малом војском најамника и Хуна. Аеције је 436. године ослободио Арл и Нарбон од Визигота, Франке је делом одбацио преко Рајне, а делом инкорпорисао као савезнике, поражене Бургунде је населио у Сапаудију (данас Савој), а Алане сместио у Орлеанс. Остале су провинције биле изгубљене: Британија, коју су Римљани напустили још 407. године, када су је заузели Пикти и Скоти, потпала је сада под власт Англа, Саса и Јита. Велико краљевство Свеба, формално у савезу с Римом, а заправо независно, основано је после одласка Вандала, те се повезало с Визиготима, којима је владао Теодорих I и који су се населили на земљи око Гароне.
Вандалин Гензерих повео је 428. године свој народ (80.000 људи, укључујући 15.000 ратника) у Африку. Св. Августин је умро 430. године у опседнутом Хипону, Картагина је пала 435, а 442. године Гензерих је по једном споразуму добио богате провинције Бизациј и Нумидију. Одатле је могао да изгладњује Рим, прети Сицилији и западни део Средоземног мора затвори за Византинце.
Ускоро потом, 450. године, Атилини Хуни су напали Запад: прво Галију, где су, пошто су били одбачени од Париза, претрпели пораз од Аеција на Каталаунским пољима, затим Галију, из које су се повукли када су примили контрибуцију од папе Лава I. Атила је убрзо умро; ова инвазија, која је заправо произвела више легендарних сећања него правих рушевина, показала је да је створена солидарност између Гало-Римљана и њихових варварских непријатеља, јер су Франци, Алемани, па чак и Теодорихови Визиготи дошли у помоћ Аецију.
Године 454. умро је Аеције, назван "последњим Римљанином", а Валентинијана III 455. године. Након тога Запад је постао предмет интрига германских поглавица Рицимера, Ореста и Одоакра, који су преко марионетских царева држали фактичку моћ. Енергични је Мајоријан у периоду од 457. до 461. године обновио царску власт у јужној Галији, али га је убрзо потом Гензерих поразио и погубио.
У јуну 475. године царем Запаног римског царства постао је Јулије Непот. Међутим, побунио се заповедник војске Орест, који је на престо поставио свога младог сина Ромула Августула. Ромула Августула, међутим, није признао цар Источног римског царства, па је он формално био узурпатор престола. Јулије Непот побегао је у Далмацију, где је и умро 480. године, све време тврдећи да је он законити римски цар.
Коначно, 476. године Одоакар је збацио с престола Ромула Августула, прогласио се на варварски начин за краља и затим умерено владао Италијом, формално потчињен цару Истока. Крај Римског царства на Западу прошао је готово непримећено. Ипак, данас је углавном широко прихваћено да 476. година представља годину у којој је дошло до коначног пада Западног римског царства.
[уреди] Варварска краљевства
Неколико варварских краљевстава је затим било основано: Гензерихово краљество Вандала у Африци; Визиготско краљевство у Хиспанији и Галији све до Лоаре, а даље на северу, краљевства Франака и Алемана. Варвари су свуда представљали мањинско становништво. Учврстили су се на великим имањима и поделили земљу у корист савезника, а да притом нису много штетили нижим слојевима и ометали економију. Стари су становници живели по римским законима и обичајима, док су варвари задржали сопствене законе, од којих је најпознатија судска збирка Wergild. Римљани и варвари су коегзистирали, али та коегзистенција није била лагодна, пре свега због разлика у обичајима, социјалним и политичким институцијама (личне монархије, верност једног човека другом), језика (мада се латински још увек користио у администрацији), а пре свега због разлика у религији: наиме, варвари си већином прихватили аријанство варвара, што је дозволило римским католичким бискупима да задрже контролу над својим верницима. До јединог прогона је, међутим, дошло под Вандалима, чија је власт била најсуровија.
Два велика краљевства обележила су крај 5. века. У Галији је Кловис, краљ салијских Франака (владао од 481/482. до 511), истерао из Суасона Сиагрија, још једног "последњег Римљанина", одузео Алзас и Палатинат од Алемана (496) и код Вуилеа убио Алариха II, визиготског краља. Његово преобраћење у католичанство осигурало му је подршку римских бискупа, те се у Галији тако учврстила власт Франака. Истовремено, у Италији је владао Теодорих, краљ Острогота. Њему је источноримски цар Зенон поверио у задатак да поврати Италију од Одоакра 488. године, а 494. године он сам се у Равени прогласио за краља. Његови Готи, којих је било мало, учврстили су се на северу; на другим местима он је сачувао стару царску администрацију, са сенаторима као префектима. Што се тиче спољне политике, он је спречио Кловиса да стигне до Средоземља, те је проширио своју државу до долине Роне. Теодорих је умро 526. године. Десет година касније Јустинијан је свом војсковођи Велизару дао у задатак освајање Италије, што је била скупа, разорна и привремена операција која је трајала од 535. до 540. године.

