Тодор Селесковић
Из пројекта Википедија
Тодор Тоша Селесковић је рођен 1856. године, а умро је 1901. Родио се у Београду у улици Сереској (сада Југ-Богдановој) од оца Франца Селесковића и мајке Вилхелмине Херман. Био је први српски инжењер, конструктор алатних машина, хидроелектричних и парних централа, пројектант војне индустрије у Крагујевцу, први универзитетски професор машинства.
Садржај |
[уреди] Биографија
Тошин отац Франц био је столар у Братислави. У Београду је боравио послом, да би у кафани "Црни петао", која се налазила у Господској улици број 1., што је данас улица Бранкова, имао сусрет са судбином и заувек остао у српској престоници. Ту је упознао Вилхелмину и оженио се њоме, ћерком Софије Херман, власнице "Црног петле", која је у Београд дошла из околине Лајпцига. Франц и Вилхеллмина имали су петоро деце и очигледо постајали све угледнија београдска породица, па свог сина Тодора који је похађао Теразијску гимназију (срушена још пре Првог светског рата) шаљу на студије у Немачку, у Карлсруе, тада водећи град машинске индустрије.
Тодор Селесковић, пошто је дипломирао, био је асистент на факултету код чувеног професора Харта, убрзо се запослио у фабрици муниције "Лоренц". Сачувано је и писмо у коме власник фабрике Лоренц пише: "Нерадо прихватам одлазак господина Селесковића из моје фирме." Тодор напушта Кралсруе и фабрику "Лоренц". јер се одазива патриотском апелу Краљевине Србије да се њени синови врате из иностранства и помогну изградњу тек ослобођење отаџбине.Младог Тодора Селесковића тада није много тога везивало за Србију, али он каже: "Мој ујак је на мене трошио српски новац и ја хоћу само Србији да служим." (Мајчин брат Теодор Херман, који је стипендирао свог сестића, рођен је у Лајпцигу, а у Београду се бавио послом.)
[уреди] Војни завод
У Србију стиже 1881. године. Србија се спрема за ослободилачке ратове и гради војну индустрију. Поверено му је да у Војном заводу у Крагујевцу пројектује и отпочне производњу пушчане и топовске муниције. Фабрика се подиже буквално ни из чега и Селесковић организује и школу за мајсторе и произвођаче алата, и гради машине за производњу. Без прекида је у погону, а један од мајстора нове фабрике забележио је: "Њега никад није либило да стане за шрафштоком и да узме турпију и струже и да покаже како ваља радити." Чувени Феликс Каниц у својој књизи Србија, земља и становништво говори о великом полету у фабрици којој диктира директор Селесковић, и каже да је примљен у "светлој и зрачној сали за конструкторе и цртаче, изграђеној готово искључивој од стакла и гвожђа". Нажалост, ово Каницови редови готово су све што је остало од тих зграда и машина, јер током свих ратова , Завод у Крагујевцу био је прва мета нападача. Пуних седам година пре него што је Београд добио електрично осветљење, 1884, Тоша Селесковић је изградио електричну централу и увео електрично осветљење у крагујевачку фабрику. Био је то тако велики догађај да су пуштању централе у Србији присустовали и краљица Наталија и краљ Милан ( том приликом Селесковић је одликован Таковским крстом ).
[уреди] Пројекти
Тодор Селесковић био је несвакидашње радознао, пожртвован и вредан човек и право је чудо чиме се све бавио у свом кратком животу. у ондашњој Србији, која је вапила за стручном руком на сваком кораку. Пројектовао је прве парне млинове у Крагујевцу; испитивао коришћеље водене снаге Дунава и Ибра; пројектовао канализацију и водовод у градовима Србије и пратећу индустрију керамичких цеви за водовод и канализацију; пројектовао увођење електричног осветљења и трамвајског саобраћаја у Шапцу и Зајечару; пројектовао је бањска купатила у Врњачкој Бањи; основао и организовао Удружење занатлија Србије, Удружење инжењера Србије, покренуо штампање њихових гласила...
Тодор Селесковић се у Крагујевцу оженио Видосавом, ћерком Симе Влашића, управником лабораторије у Војном заводу. Венчали су се у манастиру Драча код Крагујевца, пред православном свештеником, а деца Видосаве и Тоше Селесковић звала су се Момчило, Даница, Сава и Јована. ( Турбину коју је он пројектовао радници барутане "Обилић" по његовом сину првенцу назвали су "Момчило".)
Војни завод у Крагујевцу најбоље је предузеће у Србији и на Светској изложби у Паризу 1889. учествује са оргиналним решењима и производима. Тада Селесковића покушавају да "купе" најпознатији индустријалци Европе: Шукер, Лутер и Шкода, али Селесковић прихвата нова задужења у Београду.
[уреди] Машински факултет
Учествује у изградњи водовода, постаје први професор машинства на Великој школи, из које ће касније настати Машински факултет у Београду. Човек чији је матерни језик био немачки принуђен је да преводи и ствара нове српске техничке појмове, у чему постиже "задивљујући ниво, који у неким детаљима ни данас није превазиђен".
[уреди] Народни посланик
Постаје и народни посланик који се у скупштини ватрено бори против корупције (чувен је његов напад на Министарство војске, јер је из Финске увозило сукно за војничку униформе, док су произвођачи текстила у ужичком и крушевачком крају били без посла).
Залагао се за стварање домаћег привредног капитала преко деоничарског друштва, уместо увођења страног.
Још није имао 45 година када се вратио из Немачке са службеног пута, да би у Србији оперисао стомак због извесне мање тегобе. Или како је записано у тадашњој штампи: "У четвртак крене назаборавни покојник у Крагујевац, у најбољем расположењу, да се подвргне посве лакој операцији. Нико није могао слутити да кроз недељу дана неће бити међу живима..." Умро је од загађења ране од операције.

