Петница
Из пројекта Википедија
Село Петница је веома старо. Прве породице су се у њега доселиле већ почетком 15. века. Најстарији познати писани документ је Петнички Псалтир из 1488. године који сведочи не само о постојању села Петница, већ и о манастиру и школи при њему. Манастир су Турци спалили и потпуно уништили у 18. веку, али и даље постоји црква, последњи пут обновљена 1864. године на темељима старе, много пута рушене и пљачкане, манастирске цркве. Приликом копања темеља за објекте Станице откривени су остаци старог петничког гробља ("бобије") који су пренесени у данашњу цркву. Данас, у пространом дворишту Истраживачке станице Петница, још увек постоје две од три школске зграде подигнуте 1925. године.
Терен села географски припада ваљевском красу који чини низ ниских и средњих планина рашчлањених мрежом долина, котлина и клисура. Оне су претежно састављене од кречњака, па у себи крију бројне пећинске канале, галерије, шупљине и др. Околина села је богата разноврсним биљним и животињским светом. Петница обилује површинским и подземним водама. Кроз село протиче речица Бања, која извире из Петничке пећине, и поток Поцибрава који село дели на два дела - брдски (јужни) и равнији (северни) део. На Поцибрави је 1990. године изграђена заштитна брана намењена заштити од бујица и тако добијено мало језеро површине 2 ha. На обалама језера су птице селице и мочварице већ формирале своја станишта, док су га бројни ваљевски риболовци прогласили за своје омиљено "ловиште".
[уреди] Петничка пећина
Петница је, ипак, најпознатија по истоименој пећини која се налази на 300 m од Истраживачке станице. У пећини и њеној непосредној околини пронађена су најстарија сведочанства о животу људи у западној Србији. Истраживање овог археолошког локалитета почело је у прошлом веку када су прва истраживања обавили Јосиф Панчић и Јован Цвијић. Поред археолошке она поседује и велику спелеолошку и палеонтолошку вредност. Пећина се састоји од око 600 m дугих канала и бројних одаја. Подељена је на два дела - Горњу и Доњу пећину. Доња је знатно мања од Горње, али има проходнији улаз. Из ње извире понорница Бања. Горња пећина је, пак, већих димензија и представља сплет одаја и канала. Њена најпространија одаја (тзв. Концертна дворана) има природно осветљење које потиче од два отвора ("вигледи") на таваници. Све ове особине, као и погодни климатски фактори, пружиле су идеалне услове за сигурно склониште људима и живот ретким животињским и биљним врстама. Археолошко-антрополошка истраживања спроведена 1969. године потврдила су да је археолошки локалитет који се налази испред улаза у Петничку пећину, прво комплетно неолитско станиште у Југославији, старо 6000 година. На другом локалитету, у самој пећини, откривено је огњиште, кости пећинског медведа, хијене, срндаћа, али и делови војничке опреме из периода Римљана (укључујући и коцкице за јамб), остаци средњевековних збегова локалног становниства и др. Најчешће ископине испред пећине су бројна оружја и остаци керамичких посуда којима су се служили неолитски људи. И поред великог броја артефаката, ово налазиште још увек није потпуно истражено и стални је предмет инетересовања програма археологије у Истраживачкој станици, али и стручњака из свих крајева Југославије и иностранства. На месту Бела стена, на око 5 km од Петнице су откривени уљни шкриљци и богато налазиште фосилних биљних и животињских остатака из ранијих геолошких епоха. Недавно је, захваљујући стручњацима ИС Петница и уз помоћ румунских палеонтолога, један од фосила идентификован као до сада непозната и нова врста пеликана - српски пеликан (Pellicanus serbica). Занимљиво је да је географ Јован Цвијић још двадесетих година прошлог века предлагао да Универзитет у Београду направи центар за теренску праксу својих студената управо у Петници, образлажући то изванредним природним и историјским окружењем на малом простору и добром саобраћајном позицијом. Цвијић је сматрао да је околина Петничке пећине идеална за оснивање установе при тадашњој Високој школи у којој би се млади окупљали и бавили науком.

