Битка на салашу

Из пројекта Википедија

Могуће кршење лиценце.
За овај чланак се претпоставља да крши лиценцу о ауторским правима.
Уколико се у скорије време не пошаље писмо вебмастеру сајта са кога је садржај преузет, овај чланак ће бити обрисан.
Погледајте и страну Проблеми с лиценцом или страну за разговор.

Бој на салашу обележава почетак друге Турске офанзиве.

Одмах по доласку из Босне у Шабац, Хасан-паша је приоритетно решавао питање снабдевања војске храном. Да је стигао који дан касније, изгладнели турци Шапчани већ би се предали српској војсци.Хасан-паша је поделио турску војску у три групе, и упутио ух на три стране шабачког округа и почео је робити људе и стоку.

Турској војсци која је крстарила по мачви супроставио се Карађорђе.Боравећи на Церу чврсто је решио да Турској војсци из Босне стави до знања да се у Србији неће добро провести.Преко Прњавора, код Чокешине и Метаковича дошао је до села Јеленче, близу Мишара.Ту је одлучио да у шљивару подигне утврђење и у њему смести све Србе који су се повукли пред силовитим налетом Хасан-паше.Претпостављао је да ће српски борци, због тактичке предности утврђења, нанети осетне губитке турској војсци приликом фронталног напада и да ће она, због тога, морати да одустане од даљих напада.

Сутрадан 31. јануара 1806. Хасан-паша, са Мехмед-капетаном Видаићем и Осман-капетаном Градачким, свом жестином је напао Каађорђа. Опколивши српске борце који су се жилаво бранили, Хасан-паша је по киши и снегу, понављао нападе.Знајући да устаничком војском командује Карађорђе.Турци су слепо наваљивали не би ли Србе како поломили и Карађорђа убили.

Жесток бој потрајао је до предвече, на измаку дана при смањеној видљивости, изненада из шуме, турској војсци с` леђа, са педесетак војника, сложно су ударили Петар Николајевић Молер, Јован Томић Белов и калуђер Макарије из Каомског манастира.Турски војници изненађени и збуњени неочекиваним нападом мислили су да их је опколила нека велика војска па су се толчико уплашили да су главом без обзира галопом одјахали ка Шапцу остављају ћи више од 200 мртвих.

Турској војсци из Босне која је почетком 1806. године наступала кроз Мачву српски борци нису могли да пруже озбиљнији отпор у захвату Дрине. Због проходности земљишта у широком фронту свако српско утврћење могло је лако да се изманеврише. Команданти бројне непријатељеве војске били су свесни своје предности, па су без имало обзира палили и пљачкали села по Мачви и, као храну, гонили стоку у Шабац и Босну.

Дубље у Мачви, мобилисана српска војска Турцима је затворила пут ка Шумадији и Београду. Утврћеним Србима у селу Вукшић командовали су Јанко Катић и Јаков Ненадовић, а у селу Церавцу, на ваљевском путу, поп Лука Лазаревић; војска из ваљевске посавине била је заузела Доњу камену ћуприју код Орида, на путу који води ка Београду, док су Шапчани, с делом војске из Шабачке нахије, запосели ушће Добраве у Саву, према Мрђеновцу.

Почетком пролећа 1806. године, кад су српска и турска војска почеле да се премештају и заузимају боље тактичке положаје. Јанко Катић и Вујица Вулићевић, су са својим одредима од око 2.000 војника, дошли у село Метковић, у Мачви. Ускоро им се придружио и Стојан Чупић с ојачаном четом војника. У мећувремену су проценили да би било боље да се пребаце у Богатић и да се утврде и припреме за евентуални окршај са непријатељем.

Утом је стигао извићач буљубаше Станка Јуришића који их је обавестио да су Турци из Босне, под воћством Мехмед-капетана Видаића. који је прешао Дрину са 7.000 војника, поразили буљубашину војску и оробили села Совљак и Глоговац. После краћег договора, војводе су одлучиле да се супротставе надмоћнијем непријатељу.


Јашући на челу српских коњаника, Јанко, Вујица и Стојан су, што су најбрже могли, дошли у село Клење. Чувши буку турских гонича који су терали отету стоку, зауставили су се на излазу из села. Док су се домишљали на који начин да се супротставе јаком непријатељу, Чупић се досетио лукавства

Викицитати „да одмах поскидају бисаге и теркије с коња, сакрију косе и завију око главе чалме, па по турски копља окренувши и по турски коње разигравши, Турцима на сусрет поћу“
({{{2}}})

. Тако прерушени нису изазвали пажњу војника Мехмед-капетана Видаића, који су били сигурни да им у сусрет долазе Турци Шапчани.

Викицитати „Али тек кад су Срби ушли мећу Турке и кад су оборили огањ из пушака, видели су ко су. После првог огња, Срби се дохвате сабаља и отпоч-ну сећи и разгонити Турке. Коњаници турски побегну, а пешак остане и много изгине“
({{{2}}})

Многи Турци који су побегли с бојног поља у Салашу, спасили су се прешавши Мртвају и Дрину. Мећутим, Турци из шабачке тврћаве. чувши пуцњаву, помислили су да је то војска Стојана Чупића из заседе дочекала њихову браћу по вери и оружју из Босне, па су одлучили да им помогну. Сутрадан, после Салашког боја, Турци из шабачке тврћаве силовито су напали одреде Јанка Катића и Вујице Вулићевића. Исход боја решио је Стојан Чупић, који је у смирај дана, враћајући се од Салаша, изненада ударио Турцима с лећа. Потпуно изненаћен, непријатељ се одмах дао у бекство ка Дрини и Шапцу. Чувени народни песник и слепи гуслар Филип Вишњић опевао je Салашки бој.