Јаворје (Власотинце)

Из пројекта Википедија

Јаворје је село у општини Власотинце, Јабланички округ, југоисточна Србија. Назив Јаворје је село добило је према дрвету јавору од кога су прављене гусле, као народни иструмент за музику. Село Јаворје је веома старо насеље, још из средњег века. У овом делу власотиначког краја се копала руда још под Турцима и тако су се досељивали рудари и ту се настанили са својим породицама. Старо село је у почетку чинило 5 до 10 кућа.

[уреди] Становништво

Неке породице су се у бекству пред Турцима склањале у овај непроходни планински шумовити крај. Од букове шуме се правио ћумур до пред краја ХХ века. Делиманци из Крушевца су најстарија породица у Јаворју. Ту су се настанили приликом бекства од Турака. Куртинци су се доселили из Дарковца.

Становници и њихова деца су били веома сиромашни и запуштени. Нису се ни шишали. Препознатљиви су били по одећи: белим чарапама од вуне, свињским опанцима, класњеном оделу и шубаром оварском. Целе породице су живеле у беди, па су и деца ишла боса и гола. У читавом крају се живело бедно, тако и у околним селима Преданча, Златићево, Јаковљево и Равни Дел. Имање се стално делило и ситнило тако да није било места за проширење породице, јер је деобом постојало све тешње за живот. Ипак су поједине породице у ХХ веку имале многобројно потомство. На пример, Петковићи су имали десеторо деце. Десето дете је крстио изасланик председника Тита у бившој социјалистичкој Југославији.

До шездесетих година ХХ века Јаворци су се бавили искључиво сточарством. Поред тога били су воденичари и длакари. Неки су били рабаџије - коњари. Носили су коњима дрва и кромпир и продавали до Свођа и до доњег дела Власотинца и тако издржавали своје породице.

Јаворци су били у првој половини седамдесетих година зидари-печалбари. Већина њих је купила плацеве у Власотинцу и Великој Плани и тамо су се одселили. Многи су високо образовани. Тако је у редовима познатих печалбара из Јаворја било доктора, инжењера и професора који се баве зидарским предузетништвом.

Данас на почетку ХХI века у Јаворју нема ниједног становника. Старији су помрли, а остали се иселили. Грађевински објекти се распадају и само још по неко из носталгије некада сврати у своје родно село. Запуштена имања и ливаде су обрасле коровом. Вукови и дивље свиње се данас најчешће могу срести у Јаворју.

[уреди] Дечји живот и рад

Сва деца су ишла у школу. Док су једна напасала стоку, друга су учила и тако се завршавала четворогодишња основна школа у селу Златићеву. За осмогодишњу основну школу се ишло у село Свође, а за средњу у Власотинце. Путовало се дневно и више од двадесет километара по планинском беспућу. Током лета су, као и деца околних села, најмлађи ишли у печалбу и зарађивали новац за своје фамилије и своје школовање. Неки су косили планинске ливаде ручном косом и обрађивали површине на којима је расла планинска трава типавац.

[уреди] Археолошки сведоци прошлости

По казивањима старијих људи могле су се чути приче о остацима из времена Римљана-Латина. Постоји и старо гробље, урасло у папрат, које је још неиспитаног временског порекла. На месту звано Видња поред реке Бистрице има остатка из времена под Турцима. То су шљаке и смоква.