Срби и хришћанство

Из пројекта Википедија

Овај чланак по стилу писања и/или садржају не одговара енциклопедијском стилу. Уколико се не среди у року од 3 месеца, чланак ће бити обрисан. Чланак је означен овим шаблоном од 16.03.2007.
Када завршите са сређивањем чланка уклоните овај шаблон

[уреди] СРБИ И ХРИШЋАНСТВО

Библијски текстови одиграли су пресудну улогу не само у евангелизацији српског народа него и у формирању естетике, поетике и читавог погледа на уметност код Срба. Преко тих текстова српска књижевност преузима наслеђе једне у правом смислу речи светске књижевности: на њима се први и сви каснији српски књижевници средњег века уче књижевном изразу и стилу.

Сматра се да су Срби дошли у додир са хришћанством чим су се доселили на Балканско полуострво. Први наводни слaвенски напад на Балканско полуострво забележио је историчар Прокопије за владавине византинског цара Јустина I. (518-527). У јесен 545. године већи број Склавина је допрео до подунавског басена. Напади су 578. године учестали па су Византинци покушали да склопе савез са Аварима и да их заједнички нападну. Међутим, Слoвени су остали три године и тек су се онда вратили у Панонију. Затим су Слoвени 618. године опколили Солун.

У солунско залеђе дошли су у време цара Ираклија (610-641) и делови српског племена. Према казивању византинског цара Константина VII. Порфирогенита (половина X века) цар Ираклије је Србима доделио земљу у солунској области, која је по њима добила име Сервија. [28] Они нису дуго остали. Кренули су да се врате натраг али су се предомислили и затражили другу област да се населе.

Владар који их је довео у ту нову постојбину је умро пре 680. године. Од његовог наследника кнеза Вишеслава знају се имена и родослови српских кнезова. Франачки спис из 822. године Србе описује као „силан народ који држи велики део Далмације“ која се, према тадашњем схватању, простирала све до реке Мораве.

[уреди] ПРИМАЊЕ ХРИШЋАНСТВА

Према Константину Порфирогениту, Срби су хришћанство прихватали у два наврата. Први пут се то догодило у VII. веку када су међу њима дошли латински свештеници. Други пут је било за време владавине византинског цара Василија I., у другој половини IX века (претпоставља се да је то период од 867-874. године). Латински мисионари су српском народу долазили из приморских и далматинских места. Међутим, тада су се појавили и ученици-следбеници Методија из Бугарске и Македоније. Њих је послао цар Василије са словенском литургијом, тако да је дошло до поновне христијанизација|христијанизације Срба. Верује се да ове христијанизације нису много шта измениле у животу и обичајима самога народа.

Прихватање хришћанства је за све Слoвене, па и за Србе, поред религиозног имало и политичког а пре свега културног значаја. Византинско царство је имало ореол традиције и културе, било је центар света. Укључивање у такав свет претпостављало је прихватање хришћанске вере и дубоко, религиозно поштовање ове државне творевине.

У том почетном периоду, служба у црквама које су покривале хрватске земље али исто и западне територије насељене Србима одвијала се на латинском језику, пошто је римски папа Јован X. 924. године забранио службу Божију на словенским језицима, тако да се хришћанство ширило површно. Постоје подаци да су почетком X века на црквеним саборима у Сплиту учествовали и српски представници.


[уреди] СРПСКА СЛАВА

У ово време почиње и прича о српској слави. Данас слава представља породични и пријатељски скуп пред кућном иконом са малом црквеном службом, освећивањем колача, славском свећом, ручком и здравицама, као што представља и симбол православне српске породице. Србија је пре неколико година први дан славе прихватила као нерадан дан - верски празник за запослене раднике који се изјашњавају као хришћани православне вероисповести.

По предању, дан када су стари Срби по појединим породицама и фамилијама прешли у хришћанство био је за њих велики и радосни празник. Да би себе и своје потомке јаче привезали за тај догађај, узели су тај дан као празник свога духовног рођења и оставили га своме потомству. То је црквени повод и начин славе.

Међутим, према многим ауторима и истраживачима слава се сматра као остатак из времена примања хришћанства. Тадашњи обичај је био да читава породица не слави имендане својих чланова (данас рођендане), већ да се слави један заједнички светац, чије се име често јавља и као лично име у породици. Поједини етнолози сматрају да су Срби у паганско време поштовали и прослављали, поред више божанских бића, нарочито и једно натприродно биће као заштитника своје породице, свога дома и њиховог напретка. Приликом преласка у хришћанство заменили би они ово биће одређеним хришћанским свецем. Пошто је почетак српске славе везан за крштавање, добио је одабрани светац односно његов празник назив „крсне“ славе или „крсног имена“.

Занимљиво је да за славу не знају Хрвати ни Бугари, који су суседи Србима много векова. Македонци опет равно Грцима и Русима славе имендан који је сличан крсној слави, али није слава све породице односно родбине. У Црној Гори је у Законику црногорскога кнеза Данила из 1855. године објашњено да је слава заправо крсно име, а што је „успомена на крштење предака“. Српска породична слава се разликује од тзв. црквене славе. По старом српском обичају на славу се позива и сиротиња.

Међутим, постоје и другачија тумачења значења речи крсна слава, о чему говоре радови Веселина Чајкановића. Он прави разлику између израза слава, крсна слава, крсно име и слично. Крсна слава по Чајкановићу је обред или жртва која је намењена крсту који припада претхришћанском добу, када није значио распеће већ је био стари српски идол који се налазио на зиду сваке куће. Са друге стране, паралеле српске крсне славе са именданом код Грка, Македонаца и Руса говоре исто о њеном хришћанском корену. Ваља додати такође да трагање за предхришћанским коренима крсне славе пада у доба националног романтизма и његовог идеализовања средњег века и предхришћанског времена.