Џон Атанасов
Из пројекта Википедија
Џон Винсент Атанасов (енг. John Vincent Atanasoff) (4. октобар 1903. - 15. јун 1995.) био је амерички физичар бугарског порекла. У 1973. години, одлуком суда у патентној парници “Ханивел против Спери Ренда” (Honeywell v. Sperry Rand), он је проглашен за проналазaча првог аутоматског дигиталног рачунара, машине са специјалном наменом која је названа Атанасов-Бери рачунар.
Садржај |
[уреди] Образовање
Џон Атанасов је одрастао у Брустеру на Флориди, као син једног електро-инжињера. У узрасту од девет година он је научио да користи логаритмар, убрзо после чега је уследило и његово проучавање логаритама, да би затим завршио средњу школу у Малбери Хај Скулу (Mulberry High School) за свега две године. Године 1925, Атанасов је примио своју диплому из електро-инжињерства на Универзитету Флорида, на којем је дипломирао са највећом оценом.
Он је наставио своје школовање на Државном колеџу Ајове и 1926. стекао мастерски степен из математике. Он је комплетирао његово формално образовање 1930. године, стицањем докторског звања из теоријске физике на Универзитету Висконсин, а његова докторска теза гласила је “Диелектрична константа хелијума”. После докторирања, Атанасов је прихватио посао асистента из математике и физике на Ајова државном колеџу.
[уреди] Развој рачунара
Делом захваљујући напорном и заметном послу коришћења механичког Монроовог калкулатора, који је био најбољи алат који му је био на располагању док је писао његову докторску тезу, Атанасов је почео да трага за бржим методима рачунања. На Ајова Стејту, Атанасов је проучавао коришћење Монроовог калкулатора и ИБМ-овог табулатора у научним проблемима. 1936. Атанасов је изумео аналогни калкулатор за анализу геометријских површи. Префињена механичка толеранција потребна за добру прецизност подстакла га је да узме у обзир и једно дигитално решење.
Атанасов-Бери рачунар (АБЦ) је био замишљен буквално у једном бљеску проницљивости професора Атанасова, током зиме 1937-1938, након једне “луде” вожње његовим аутом до 20-ак миља удаљеног ресторана у Рок Ајленду. Са одобрених 650$ примљених у те сврхе у септембру 1939. и уз асистенцију његовог дипломца Клифорда Берија, прототип АБЦ рачунара био је завршен до новембра те године.
Кључне идеје примењене у АБЦ-у биле су употреба бинарних бројева и Булове алгебре за решавање система од 29 линеарних једначина. АБЦ није имао централну процесорску јединицу (ЦПУ), али је био изграђен као електронски уређај са вакумским цевима које су му омогућавале брзину рада. Он је такође користио регенеративну кондензаторску меморију, процес који се и данас користи у ДРАМ меморији.
[уреди] Заврзламе око интелектуалне својине
[уреди] Атанасов упознаје Моклија
Џон Атанасов је упознао Џона Моклија у децембру 1940. на конгресу Америчког удружења за унапређење науке одржаног у Филаделфији, где је Мокли демонстрирао његов “хармонијски анализатор”. То је био један аналогни калкулатор за анализу метеоролошких података. Атанасов је испричао Моклију о његовом новом дигиталном уређају и позвао га у посету да то види. Такође, током пута у Филаделфију, Атанасов и Бери посетили су патентни биро у Вашингтону, где су током кратке истраге утврдили да је њихов концепт рачунара заиста нов. 15 јануара, 1941. чланком у новинама "Де мојн Реџистру" - вечерње новине које се објављују у Де Мојну, главном граду америчке државе Ајове) објављено је да је АБЦ једна “електронска рачунарска машина” са више од 300 вакумских цеви која може “да решава компликоване алгебарске једначине”.
У јуну 1941. Мокли је посетио Атанасова у Ејмсу, Ајова да види његов АБЦ. Током четири дана његове посете у Атанасовљевој кући, Мокли је до детаља дискутовао са Атанасовом и проучио његов прототип АБЦ, а такође је детаљно упознао и нацрте његовог прототипа. Све до тог времена Мокли никада није предложио никакав дигитални рачунар. У септембру 1942. Атанасов напушта Ајову због ратног ангажмана као шеф Акустичке дивизије у Поморској техничкој лабораторији у Вашингтону. Он је поверио своју патентну пријаву АБЦ-а на чување универзитетком администратору. Међутим ова пријава патента није никада била попуњена.
Мокли је посећивао Атанасова више пута у Вашингтону током 1943. године и дискутовао са њим о теоријама рачунарства, али му о своме личном раду на пројекту новог рачунар није ништа спомињао све до почетка 1944. Моклијева и Екертова конструкција ЕНИАК-а, првог електронског рачунар опште намене, током 1943-1946 довела је до судске парнице две деценије касније око тога ко је у ствари изумитељ рачунара.
Током 1945. године америчка морнарица је, такође, одлучила да изгради рачунар великих пропорција, на наговор Џона фон Нојмана. Атанасов је био укључен у овај програм, а он је замолио и Моклија да помогне око описа посла за неопходне ствари. Међутим, Атанасов је такође стављен на расположење и за изградњу акустичког система за надгледање и снимање тестирања атомске бомбе. Овај посао је имао приоритет, а до времена када се он вратио са тестова извршених на атолу Бикини у јулу 1946, програм НОЛ рачунара је био већ затворен због изостанка напретка, и то опет по савету фон Нојмана.
[уреди] Оспоравање патентних права
Мокли и Екерт су пријавили патент “Електронског рачунара опште намене” у 1947, који је коначно био одобрен 1964. Патентна права су била продана 1951 Ремингтон Ренду (Remington Rand) (који је касније постао Спери Ренд-Sperry Rand); ова компаније је основала своју подружницу Илноис Сајантифик Девелопментс (Illinois Scientific Developments ) која је била задужена да потражује хонораре од других произвођача опреме у индустрији електронске обраде података током 1960-их година.
Оспоравање ових патентних хонорара изгледа да је резултовала судском парницом која је покренута 26. маја 1967 од стране Ханивела против Спери Ренда у окружном суду Сједињених држава у Минеаполису, Минесота, и која је оспоравала пуноважност ЕНИАК-овог патента. Суђење, које је било једно од најдужих и најскупљих у савезном суду до тог времена, почело је 1 јуна 1971 и трајало је до 13 марта 1972. Имало је 77 сведока, плус 80 писмених сведочења и 30000 излагања. Атанасовљева машина је представљена као првобитно дело.
Случај је законски разрешен у петак, 19 октобра, 1973, када је У.С. окружни судија Ерл Р. Ларсон (Earl R. Larson ) одлучио да је патент неважећи, закључујући да је ЕНИАК преузео многе основне идеје са Атанасов-Бери рачунара. Судија Ларсон експлицитно је изјавио, “Екерт и Мокли нису самостално први изумели аутоматски електронски дигитални рачунар, него су уместо тога развили ову справу која је предмет спора на основу оне од Др. Џона Винсента Атанасова.
Спери је одустао од жалбе на пресуду у спору “Ханивиел против Спери Ренда”, али то је имало веома мало публицитета у то време, вероватно зато што је било у сенци Вотергејт афере и “масакра суботње вечери” који је специјални тужилац Арчибалд Кох испалио на председника Ричарда никсона дан после тога. Иако је судски одбранио своје право, Атанасовљева победа није била потпуна, пошто је ЕНИАК, пре него АБЦ, и даље у широкој јавности био представљен као први рачунар, све до Атанасовљеве смрти.
[уреди] Живот после рата
После другог светског рата Атанасов је наставио да ради за владу САД –а и развио је специјализовани сеизмографе и микробарографе за детекцију експлозија на даљину. У 1952 он је основао и даље водио Ордонанс Инжињеринг Корпорацију. У 1956 години он је продао своју компанију Аероџет Џенерал Корпорацији и постао је њихов председник за атлантску дивизију. АБЦ рачунар је тако постао само једна успомена. Али ствари су постале другачије 1954 године када су се чула прва говоркања о томе да су неке од његових идеја можда биле “позајмљене”. (ЕНИАК-ов главни патент је био пријављен 1947, али није одобрен до 1964)
У 1961 години Атанасов је основао нову компанију, Кибернетикс Инкорпорејтид. Постепено је све више био увлачен у законску парницу коју је изазвао убрзани пораст рачунарских компанија. Након разрешења патентног процеса Атанасов је био топло почаствован од стране Ајова Државног Колеџа, који је у међувремену постао Ајова Државни Универзитет, а и мног друге награде и признања уследили су после тога. Он се пензионисао у Мериленду и умро је у 1995 години. Џон Мокли , Преспер Екерт, и њихове фамилије нису никад према њему показали никакав некоректан поступак.
[уреди] Почасти и одликовања
Атанасовљев отац Иван је емигрирао из Бугарске у својој 13 години. У 1970 години, Атанасов је позван да посети Бугарску од стране Бугарске академије наука, тако да би бугарска влада могла да му додели Орден Ћирила и Методија одличја прве класе. Он је био поносан што је Бугарска била прва земља која је признала његов рад и увек је истицао његове бугарске корене.
У 1981 он је примио Медаљу пионира рачунара од стране Института Електричних и Електронских инжињера (ИЕЕЕ). Атанасовљева дворана, рачунарско научно здање у Ајова Државном Универзитетском кампјусу, названа је по њему. Ајова Стејт такође је назвао по њему своје остварење МИТ-овог Пројекта Антена, “Пројект Винсент”. Коначно, у 1990, председник Џорџ Буш (George H. W. Bush) наградио је Атанасова Националном Медаљом Сједињених Држава за Технологију. Он је био такође награђен и многобројним другим одличјима и признањима. Међу њима се налазе:
- У.С. Морнарице награда за посебне заслуге (1945)
- Награда Сеизмолошког друштава Америке (1947)
- Награда Адмирал Бироа техничке службе (1947)
- Космос клуб чланство (1947)
- Одликовање Ћирило и Методије (1970)
- Почасни докторат Универзитета Флорида University of Florida (1974)
- Почасно чланство у Удружењу рачунарске медицине (1974)
- Проналазачи Ајове, Дворана славних (1978)
- Медаља за науку Гувернера Ајове (1985)
- Одликовање Бугарске, за заслуге прве класе (1985)
- Награда Рачунарске захвалности, EDUCOM (1985)
- Холи Медаља, Америчког удружења Механичких инжињера (1985)
- Курс, Награда Америчке генијалности (1986)
- Почасни докторат Универзитета Висконсин (1987)
Атанасов Нунатак, врх на острву Ливингстон у Јужном Шетлант архипелагу на Антартику назван је по Џону Винсенту Атанасову.
[уреди] Спољашње везе и референце
- JohnAtanasoff.com
- The Atanasoff Archives at Iowa State
- Atanasoff Personal Papers at Iowa State
- Atanasoff's Obituary
- Another Biography
- Biography at Virginia Tech
- Clark R. Mollenhoff, Atanasoff: Forgotten Father of the Computer 1988, ISBN 0-8138-0032-3; (Mollenhoff was a Pulitzer Prize winning investigative journalist and lawyer)
- Alice Burks and Arthur Burks, The First Electronic Computer: The Atanasoff Story, 1988, ISBN 0-472-10090-4
- Arthur W Burks, Alice R Burks, in Annals of the History of Computing, October, 1981; (an ENIAC engineer who gave credit to Atanasoff)
- Allan R MackIntosh, "The First Electronic Computer", in Physics Today, March, 1987; (professor of physics at the University of Copenhagen acknowledges Atanasoff's precedence in a comprehensive article)
- "The Computer Project at the Naval Ordnance Laboratory," IEEE Annals of the History of Computing, vol. 23, no. 2, pp. 51-67, April-June, 2001. (details Atanasoff's well-funded but unsuccessful second computer project in 1945-1946)
- Alice Burks, Who Invented The Computer?: The Legal Battle That Changed Computer History, 2003 , ISBN 1-59102-034-4
- Breakthrough Square - a proposed recognition of Atanasoff in Rock Island, IL
- Атанасов Нунатак, острво Ливингстон, Антартика

