Николајевска црква у Новом Саду

Из пројекта Википедија

Николајевска црква је најмања православна богомоља у Новом Саду, скривена од погледа и мало позната. Црква потиче из тридесетих година 18. века и дуго је у народу била знана као Недељкова црква по Недељку Богдановићу који ју је подигао.

О историјату цркве се мало зна јер су све црквене књиге изгореле током Буне 1849. године када је и сам храм готово уништен. Након рушења, упућен је позив за обнову храма и међу првима се на позив јављају чувени новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил, а потом и Јован Полит и Ананије Дера (пореклом Грци; иначе ова црква је једно време служила као молитвени храм Грцима и Цинцарима). Новца међутим није било довољно за уређење њене унутрашњости, те је црква све до 1854. године кориштена као војни магацин. Храм је претрпео и велике штете током бомбардовања града 6. априла 1941. године.

У самом храму леже покопани са својим породицама ктитори Недељко Богдановић и Јован Трандафил. Без украса на зидовима, белина простора испуњава храм. Иконостас је веома скроман и једноставан, а лепотом се истиче престона икона Св Николе којем је црква и посвећена (црква слави летњег Св.Николу, __августа). Иза царских двери, у олтарском простору, чува се вредна икона црне малтешке Богородице, вероватно поклон неког грчког верника. Иконостас је рад сликара Павла Симића и на њему се запажа утицај назаренског сликарства. На једној надгробној плочи на спољњем зиду цркве, први пут се у локалној епиграфији помиње име Новог Сада.

Интересантан је податак да су се у овом храму крстила деца чувеног светског научника Алберта Ајнштајна чија је прва жена била Новосађанка Милева Марић. Мали Швајцарци, Едуард и Алберт, крштени су по православном обреду по жељи њиховог деде Милоша Марића 20. септембра 1913. године.

Данас Николајевска црква плени својом лепотом која се наричито огледа у њене две позлаћене куполе на крову. Куполе у руском царском стилу неодољиво подсећају на кијевске и петровградске храмовe.