Бољевачка бригада

Из пројекта Википедија

Припадници Бољевачке бригаде
Припадници Бољевачке бригаде

Бољевачка бригада је војно-четничка јединица Југословенске војске у Отаџбини. Бољевачка бригада је створена од два мала четничка одреда, Ртањског и Маљеничког у складу са новом реорганизацијом Југословенске војске у Отаџбини, средином 1942. године.

Бољевачка бригада се налазила у саставу Тимочког корпуса. За команданта бригаде је постављен поручник Радомир Петровић који је у бољевачки крај дошао 1942. године да замени капетана Јовановића, који је био већ у годинама и повучен у штаб Тимочког корпуса. Под командом поручника Радомира Петровића бригада је стала на своје здраве ноге. У почетку сељаци у бољевачком крају су били опрезни. Једног дана, један младић из села рекао је поручнику Радомиру Петровићу да у Кривом Виру има пуно оружја. Убрзо је поручник Петровић позвао младиће из Кривог Вира да се прикључе у бригаду и да понесу са собом лично оружје. После тога, сви момци из Кривог Вира су приступили у четнике и донели по једну пушку. Тај крај је био препун оружја, јер се ту разоружала цела југословенска војска која се повлачила са бугарског фронта. Остала села су следила пример Кривог Вира и за два месеца Бољевичка бригада је имала око 600 добро наоружаних бораца. Чак се десило, да због великог прилива наоружања, бригада у једном моменту имала више оружја него бораца.

Бољевачка бригада је имала четири батаљона, а сваки батаљон по четири чете. Првим батаљоном је командовао поручник Драгомир Ж. Ерцеговчевић (конспиративно име: Дангић) из Шапца. Седиште тог батаљона је било у Кривом Виру, а бројно стање батаљона је износило око 190 бораца, углавном из Бољевачког и Зајечарског среза.

Другим батаљоном, са седиштем у Злоту командовао је познати домаћин Милко Лупшић. Бројно стање батаљона било је 250 бораца, све нежење, са територије Бољевачког и Борског среза. Други батаљон је имао највећу територију и био је добро наоружан: 200 пушака, 40 митраљеза, стотину револвера, стотину ручних бомби и стотину лаких пушкомитраљеза. Оружјем су се снадбевали тако што су нападали немачке мале транспортне возове на уској прузи Параћин - Бор.

Трећи батаљон, са седиштем у Илину и Мирову испод Ртња, командовао је ваздухполовни поручник Манасијевић из Врања. Имао је 250 добровољаца са пушкама, бомбама и материјалом за дизање возова у ваздух.

Група спашених америчких пилота од стране припадника Бољевачке бригаде
Група спашених америчких пилота од стране припадника Бољевачке бригаде

Четврти батаљон, са седиштем у Јабланици, имао је исто бројно стање као претходни. Командант је био потпоручник Зале. Спасени амерички авијатичари који су пали из погођенох авиона од стране немачке противваздушне одбране на територију Бољевачке бригаде, били су смештени на територију овог батаљона., поред Радованске реке. Бољевачка бригада је била једна од најјачих бригада у Србији, не само захваљујући командном особљу, већ и положају. Јер, шуме Озрена, Маљаника, Соко Бање, Бољевца и Јужног Кучаја. до Дунава је непрекидна. Овај крај је навикао на хајдуке. По народном предању, сматра се да ако хајдук (или војник,борац) уђе у неку кућу - то доноси срећу и берићет. Народ овог краја је врло опрезан и тешко даје поверење, али тада то поверење траје.