Пулсар

Из пројекта Википедија

Сложена слика, (оптичка плус слика х-зрака) пулсара Ракове небуле (Crab Nebula), показује како се оклни гасови из небуле мешају под утицајем пулсаровог магнетног поља и зрачења.
Сложена слика, (оптичка плус слика х-зрака) пулсара Ракове небуле (Crab Nebula), показује како се оклни гасови из небуле мешају под утицајем пулсаровог магнетног поља и зрачења.

Пулсари су врста неутронских звезда, пречника око 10 km, које врло брзо ротирају. Најбржим пулсарима за један је окрет потребно тек око 3 ms. Mилисекундним пулсарима се називају они који ротирају брже од 100 пута у секунди. PSR J1740-5340 се окрене чак 274 пута у секунди. Пулсари у правцу осе ротације испуштају јако електромагнетно зрачење, најчешће у облику радио-таласа. Нама пулсар, услед ротације и уског снопа радио-таласа, изгледа као свемирски светионик. Верује се да се фреквенција пулсирања поклапа са фреквенцијом ротације пулсара.


Садржај

[уреди] Откриће

И одједном буквално као гром из ведра неба, дошло је до открића, које је тајанствене неутронске звезде претворило у објекте који се лако могу осматрати. Реч је о открићу пулсара, можда најимпресивнијем открићу у астрономији за последњих неколико деценија. Ми често злоупотребљавамо реч откриће, тако да се оно постепено банализује. Међутим, у историји науке број правих открића је веома мали. Чак и по најстожијим критеријумима, откривање пулсара је, уистину, право откриће. Ово откриће, као што обично бива са правим открићима, догодило се случајно. У лето 1967. године асистенткиња познатог енглеског радиоастронома Хјуиша, постдипломац, госпођица Џослин Бел, изненада је приметила на небу сасвим необичан радио-извор. Тај извор је зрачио краткотрајне радио-импулсе на таласној дужини 3.7 метара који су се строго периодично,сваких 1.33 секунде, понављали. Ускоро су била откривена још три таква иста извора, са другим, такође скоро секундним периодима. То откриће је тако запрепастило научнике да су они у први мах посумњали да су ти сигнали вештачког порекла и да их шаљу неке супер цивилизације. Држали су у тајности посматрања и током скоро пола године нико о томе није знао-случај без преседана у историји астрономије... Тек пошто су се уверили да ти сигнали нису резултат активности ванземаљских цивилизација, резултати посматрања били су објављени. Није одмах било јасно да је узрок строге периодичности радио-импулса(који су добили назив пулсари) брза ротација звездоликих објеката. Будући да су испрва сумњали да ове импулсе шаље ванземаљска цивилизација, та прва четири откривена пулсара названа су LGM 1-4, што је била скраћеница од Little Green Men (енглески: мали зелени људи). Просторија у којој је био одржан семинар на коме је представљено откриће пулсара била је окићена папирним украсима у облику малих зелених ванземаљаца.

[уреди] Врсте

Астрономи данас разликују три класе пулсара, према извору енергије која погони пулсар:

  • Пулсари погоњени ротацијом, где се енергија емитованог зрачења црпи из ротације тела
  • X-зрачни пулсари где је енергијски извор гравитациона потенцијална енергија материје коју пулсар исисава из свог бинарног партнера, обично црвеног џина и
  • Магнетари, где је главни извор зрачења опадајуће јако магнетно поље.

[уреди] Настанак

Према данашњим теоријама, Х-зрачни пулсари настају из бинарног система неутронске звезде и црвеног дива.

Када потроше залихе водоника и пређу на сагоревање хелијума при крају свог живота звезде улазе у фазу црвеног дива (Сунце за 5 милијарди година). Последица тога је ширење звезде на вишеструко већи пречник (Сунце ће се тада раширити до Земљине путање). Када се црвени див довољно рашири, неутронска звезда почиње да „краде“ његову атмосферу, а гас који пада на будући пулсар убрзава његову ротацију. Након што црвени див изгуби своје спољашње слојеве, преостали делови звезде постају бели патуљак, фаза у еволуцији звезде која и иначе следи, само нешто спорије без пулсара у близини.

[уреди] Спољашње везе