Антон Дењикин
Из пројекта Википедија
Антон Иванович Дењикин (16. децембар 1872.-8. август 1947.) је био генерал пуковник руске царске војске и један од водеђих генерала Беле гарде за време Рускога грађанскога рата.
Садржај |
[уреди] Рани живот
Рођен је у тада руском, а сада пољском граду Влоцавеку као син нижега официра. Дењикинова вештина и амбиција прокрчили су му пут. Образовао се у кијевској војној школи и Академији генералштаба. По први пут је активно учествовао у Руско-јапанском рату 1905.
[уреди] Први светски рат
Када је избио Први светски рат Деникин је био генерал мајор и командант кијевскога војнога округа. Био је у саставу 8. армије као заменик начелника штаба и у септембру 1914. послан је у Галицију. Током 1916. командовао је 8. корпусом у Румунији за време успешне Брусиловљеве офанзиве. Након Фебруарске револуције и свргавања цара постао је начелник штаба Михајла Алексејева, па онда Алексеја Брусилова и коначно Лева Георгевича Корнилова. Дењикин је подржао покушај државнога удара његовога команданта, што је позанто као Корниловљева афера. Због тога је био ухапшен и утамничен са Левом Корниловом. Након тога главнокомандујући је постао Михаил Алексејев.
[уреди] Командант Белих
Након Октобарске револуције Дењикин и Корнилов су побегли до Новочеркаска у јужној Русији и заједно са царистичким официрима створили су добровољачку војску, којом је најпре командовао Лав Корнилов. Када је Корнилов убијен у априлу 1918. близу Краснодара Дењикин је преузео заповедништво над добровољачком армијом. Постојала је идеја да Великога војводу Николу поставе као главнога команданта, али Дењикин није желео да дели власт. Добровољачка армија је 8. јануара 1919. ушла у састав Оружаних снага југа Русије. Признао је 12. јуна 1919. адмирала Колчака за главнокомандујућега руске војске и за премијера руске владе. Почетком 1919. Дењикин је успео да на северном Кавказу савлада бољшевички отпор и да потчини себи козачке војске Дона и Кубана. Одстранио је и пронемачкога генерала Краснова, па је преко црноморских лука добијао велику количину оружја од Антанте.
Када је уследила комунистичка контраофанзива повукао је своје снаге према Дону. Дењикин је предводио напад јужних белих снага када су покушали коначно да лета 1919. заузму Москву. Током септермбра и октобра 1919. остварио је велики успех, тако да су 6. октобра заузели Вероњеж, а 13. октобра Орел и почели су угрожавати Тулу. Бољшевици су тада били близу катастрофе и све су снаге бацили у борбу против Дењикина. Армија му је била прерастегнута, тако да су беле снаге претрпиле одлучан пораз код Орела у октобру 1919. на око 400 километара јужно од Москве. После тога беле снаге су биле у сталном повлачењу док нису дотеране до Крима марта 1920. Као главнокомандујући Дењикин је настојао да врати ред, законе и грађанске слободе на подручјима, која су била под његовом контролом. Међутим није имао довољно времена да спроведе очекивану реформу земљишнога поседа, што је било нужно да би се придобили мали поседници.
Бели под командом Дењикина су направили доста зла руским Јеврејима. Иако је Дељикин издао изричите наредбе различите беле снаге (посебно козаци) су највероватније одговорни за погроме против Јевреја у Украјини и Русији. Погроми су изазвани јеврејском подршком бољшевицима и њиховом учешћу у репресивним организацијама црвених, а посебно Чеки. Снаге под Дељикиновим заповедништвом су често били ван његове контроле. Као вођа Белих Дењикин је био критикован да није успоставио одговарајућу дисциплину и контролу над својом војском. Дењикин је и сам то сматрао својом највећом грешком. У хаотичним условима грађанскога рата није било лако контролисати војску. Дењикин је поднио оставку и предао је команду Врангелу, а сам је отишао бродом у Константинопољ.
[уреди] У изгнанству
Провео је неколико месеци у Енглеској, затим је био у Белгији и касније у Мађарској. Од 1926. живео је у Француској. Иако је остао жесток противник руске комунистичке власти остао је дискретан у политици, па је већину времена проводио у писању и у предавањима. Када је Хитлер окупирао Француску 1940. Дењикин је напустио Париз. Када је био заробљен одбио је да га нацисти користе за протусовјетску пропаганду. Његови дневници из ратнога периода су показали да је био ужаснут нацистичким антисемитизмом. Када је завршио Други светски рат настојао је уверити савезнике да дозволе останак совјетских ратних заробљеника, који не желе да се врате у Совјетски Савез. У томе углавном није успео. Од 1945. до 1947. живео је у САД.. Његова ћерка Марина Дењикина добила је 2005. руско држављанство. Посмртни остаци Дењикина су пренешени 2005. у Русију.

