Радомир Петровић

Из пројекта Википедија

Радомир Петровић-Кент је рођен 6. септембра 1917. године у селу Горњи Крупац, срез Алексинички, округ Нишки, од оца Велимира и мајке Дивне, као седмо дете. Родио се у 11,15 часова. Основни школу завршио је у свом селу Горњи Крупац, нижу гимназију у Алексинцу, а матурирао је у Нишу. Био је први ученик-матурант из његовог села. Године 1936. ступио је Војно-интенданску академију и 1939. када су Хитлер и Стаљин напали Пољску, произведен је у чин потпоручника.

Слика:Капетан Радомир Петровић
Капетан Радомир Петровић

[уреди] Други светски рат

У априлском рату 1941. године, био је у јединици под командом генерала Драшкића, на Кални, где му је био ратни распоред. Немци су два пута заробљавали Радомира Петровића, и он је два пута успео да им умакне. Домогао се густих крајишких шума, из који започиње герилу, најпре самостално, а од јуна 1941. у овиру Равногорског покрета, коме се прикључује са својим Озренским четничким одредом. Чим је чуо да пуковник Дража Михаиловић шаље официре преко Дрине, као помоћ најугроженијим делу српског народа, одлази на Равну Гору са молбом да се и он придружи изабраним. Пуковник Михаиловић му одређује ратни распоред код мајора Бошка Тодоровића. Међутим, судбина је хтела да се те вечери пуковник Михаиловић предомисли, када је сазнао да поручник Петровић потиче из једне од најугледнијих породица у Источној Србији, и да ће као такав бити од веће користи у свом родном крају.

Петровић добија један од најтежих задатака: да ступи у одред генерала Милана Недића у Зајечару, да отуда неопажено извуче наоружање и опрему у шуму, и да онда оснује јаку војно-четничку бригаду.

Тако је и било. Средином 1942. године Кент долази на чело Бољевачке војно-четничке бригаде. Учествовао је у многим борбама против Немаца и Бугара, а 1944. године и против комуниста. Спасио је америчке пилоте, који су после дејства немачке противваздушне одбране пали на територију Бољевачке бригаде. Када су у лето 1944. године комунистичке дивизије кренуле пут Дунава, у сусрет Стаљиновим трупама, Кент је у чину капетана, постављен за заменика команданта Комбинованог јуришног корпуса, најелитније четничке јединице у Источној Србији. Са својим војницима остаје и као рањеник, све док лекар није посумњао на тетанус.

[уреди] Емиграција

Августа 1944. године из једне четничке болнице, под лажним именом је упућен на лечење у Београд, одакле каналом за рањенике, одлази у емиграцију. Сматро је, као и многи, да је то привремени одлазак. Тако је у Зајечару остала Љубица Стојановић, његова велика љубав. Најчувенија љубавана прича из Крајне онога доба, опевана у народној песми, имала је трагичан крај.

Нови живот Кент није желео да започиње далеко од Србије. Добио је папире за Аустралију, 1947, а потом и за САД, 1948. године. Са малобројним четницима емигрантима остао је у Швајцарску, у Женеву.

У емиграцији, Кент је био политички активан и помагао је људима, избеглицама од комунистичког режима.

Прво запослење је нашао у Уједињеним нацијама у Женеви, као чиновник. Али , на захтев комунистичких власт, добија отказ, заједно са још двојицом бивших четника, Александром Ђокићем ( Штаб 501 ) и Браниславом Ђокићем ( Демократска омладина ).

Ађутант и нераздвојан пратилац краља Петар II Карађорђевића, Кент је био од 1951. до 1956. године. Краља је описао следећим речима: "Био је диван човек, леп, добро васпитан, добар човек и добар Србин. Био би диван владар да је имао своју земљу. Овако, био је много несрећан. Енглези су га натерали да уради то што је урадио".

После службе код краља, Кент постаје званични тумач за српскохрватски језик у Женеви, па новинар при агенцији "Авала", коју су основале српске избеглице, а затим, до пензонисања, женевски директор Издавачке куће "Ла гилд" из Лозане.