Фридрих Ниче
Из пројекта Википедија
| Западна филозофија Филозофија XIX века |
|
|---|---|
| Име: | Фридрих Ниче |
| Рођен: | 15. октобар, 1844. године (Рокен беј Луцен, Саксонија, Прусија) |
| Умро: | 25. август, 1900. године (Вaјмар, Немачка) |
| Школа/традиција: | Континентална филозофија, Вајмарски класицизам; Претеча Егзистенцијализма, Постмодернизма, Постструктурализма, Психоанализе |
| Главна интересовања: | Естетика, Епистемологија, Етика Филологија |
| Значајне идеје: | Дуализам Аполон-Дионис, Вечити повратак, Нихилизам, Смрт Бога |
| Утицаји од: | Емерсона, Гетea, Хајна, Хераклита, Шилера, Шопенхауера, Спинозе, Вагнера |
| Утицао на: | Батаја, Камиа, Делуза, Дериду, Фукоа, Хајдигера, Икбала, Џасперса, Ранда, Рилкеа, Сартра |
Фридрих Ниче (15. октобар 1844. - 25. август 1900.) генијални и контроверзни немачки филолог, филозоф и песник Фридрих Ниче, маскирани романтичар које је стално осцилирао на ивици лудила, оставио је за собом изузетна дела са далекосежним утицајем. Он је један од главних утемељивача „Lebens-philosophiae“ (филозофије живота), која доживљава васкрсење и ренесансу у „духу нашег доба".
Ниче је рођен у граду Рекену (Лицену), у протестанској породици пореклом из Пољске (грофови Ницки). Био је почео да студира теологију, али се онда уписао на класичну филологију. После бриљантно завршених студија, Ниче је био извесно време, док се није разболео, професор у Базелу. Затим се лечи и пише, борави на италијанској и француској ривијери. После парализе, он је последњих 11 година живота провео потпуно помрачене свести, а о њему су бринуле мајка и сестра. Иначе, Ничеова најпознатија дела су: Рођење трагедије из духа музике, филозофска поема „Тако је говорио Заратустра“ (које је према првобитној замисли требало да се зове „Воља за моћ, покушај превредновања свих вредности“ ), иморалистички спис и предигра филозофије будућности, са насловом С ону страну добра и зла, затим Генеалогија морала, Антихрист, аутобиографски есеј Ecce homo и збирка филозофских вињета Воља и моћ. Неоспорни су Ничеови утицају на филозофе живота, потоње мислиоце егзистенције, психоаналитичаре, као и на неке књижевнике, као што су Август Стринберг, Џорџ Бернард Шо, Андре Жид, Ромен Ролан, Албер Ками, Мирослав Крлежа и други.
[уреди] Стил је онакав какав је човек
Оно што је посебно карактеристично за Ничеа јесте његов стил. Тако се још једном потврђује тачност оне Бигонове да је човек стил и обратно. Прво што се може запазити јесте да Ничеова дела више личе на песничку прозу него на филозофска дела. Можда је то зато што њему никада нису својствени ведрина мудраца и спокојство уравнотеженог духа. Он је био емотиван и интуитиван, страствен и патетичан човек. Језик његовог главног јунака Заратустре јесте језик дитирамба, а не суптилне филозофске анализе. Његова песничко-филозофска реч има опојну прометејску снагу. Ниче експлиците тврди: „Моја филозофија доноси победоносну мисао од које коначно пропада сваки други начин мишљења“. Он пише по надахнућу и асоцијацијама „Задиркује“ филозофске теме, више сугерише него што аргументује. Своју филозофију назива и „експерименталном“ зато што, заправо експериментише идејама. То је навело неке педагоге да констатују како је Ниче заразан, отрован за омладину.
Негује исповедни стил писања, који су користили и неки филозофи и пре њега: Блез Паскал, Жан Жак Русо, Мишел Ејкем де Монтењ, Сорен Кјеркегор и други. Сви они мање доказују а више показују, тј. саопштавају. Дијалог има субјективну дијалектику, потискује монолог. Отуда није никакво изненађење што Ниче узима на нишан пре свега „дијалектичаре“ Сократа и Платона. Он као из топа испуцава идеје и, како каже сам, „филозофира чекићем“, јер „није човек, већ динамит“. У вези с тим, одбацујући тврдње да је Ниче био луд, Брана Петронијевић виспрено закључује да је Ниче само „до лудила био уверен у истинитост својих ставова“. Одиста, Ниче је волео да се изједначава са Дионисом (Бахом) и Заратрустом и да отворено иступи као профет (пророк).
Ничеова прва интелектуална љубав био је Шопенхауер, под чијим окриљем је стасао и још један необични геније Сигмунд Фројд. Међутим, насупрот „учитељевом“ песимизму, Ниче развија херојски животни оптимизам. При томе изричито каже да би више волео да буде Дионисов сатир него хришћански светац. Његови мишљеници су пресократици и спартанци. Ниче пише како му у близини Хераклита постаје топлије. И писао је по угледу на његове афоризме. У свом првом значајнијем делу Рођење трагедије из духа музике, Ниче разликује дионизијски и аполонски елеменат грчке душевности и духовности - тумачећи трагедију, слично Аристотелу, као аполонско оплемењивање дионизијских тежњи. Иначе, Ниче Аполона означава као начело ликовних уметности, а Диониса као начело Музике. Ова Ничеова дистинкција дионизијског и аполонског у човеку, слична Фројдовом разликовању Ероса и Танатоса, поклапа се заправо, са разликом између Хегелове „идеје“ и Шопенхаусове „воље“.
Појава Сократа је, и за Ничеа, прекретница у развоју грчко-европске културе, али у негативном смислу. Он је за Ничеа, у ствари, први декадент, јер је својим просветитељским интелектуализмом пореметио односе између дионизијског и аполонског елемента културе, у корист овог другог. Од њега, наводно, култура стално ретардира, превише је рационалистичка и тиме непријатељска према животу, који за Ничеа није ништа друго до „вечно враћање истог“, чија је суштина „воља за моћ“. Додуше, Фридрх Ниче на једном месту поштено признаје да можда није ни разумео Сократа, што можемо и прихватити као тачно.
[уреди] Дела
- 1872. Рођење трагедије (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik)
- 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller)
- 1874. О користи и штети историје за живот (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben)
- 1874. Шопенхауер као учитељ (Schopenhauer als Erzieher)
- 1876. Рихард Вагнер у Бејруту (Richard Wagner in Bayreuth)
- 1878. Људски, сувише људски (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister)
- 1881. (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile)
- 1882. Весела наука (Die fröhliche Wissenschaft)
- 1885. Тако је говорио Заратустра; Књига за све и ни за кога (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen)
- 1886. С оне стране Добра и Зла (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft)
- 1887. Генеалогија морала (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift)
- 1888. Случај Вагнер (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem)
- 1888. Сумрак идола (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert)
- 1888. Антихрист (Ниче) (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum)
- 1888. Ено човека (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist)
- 1888. Ниче контра Вагнер (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen)
- Воља за моћ, посмртно
[уреди] Спољашње везе

