Сима Ћирковић
Из пројекта Википедија
Сима Ћирковић (29. јануар 1929, Осијек), је српски историчар. Један је од највећих познавалаца српског средњег века. Објавио је велики број радова и монографија од којих се издвајају Историја средњовековне босанске државе и Срби у средњем веку.
[уреди] Образовање и академска каријера
Основну школу учио је у Сомбору, гимназију у Београду (1941-1944) и Сомбору (1945-1948), Историјску групу наука студирао је на Филозофском факултету у Београду (1948-1952). По дипломирању краће време је службовао у Државној архиви у Зрењанину и Народној библиотеци у Београду да би 1955. добио место асистента у Историјском институту у Београду. На Филозофском факултету је 1957. одбранио докторску дисертацију Херцег Стефан Вукчић и његово доба (објављено као књига 1964. године). Недуго затим је изабран за асистента а потом доцента на катедри за историју народа Југославије у средњем веку на Филозофском факултету у Београду (1957). Од тада је до пензионисања 1994. радио на Факултету, од 1963. као вандредни, од 1968. као редовни професор. Био је продекан (1964-1966) и декан Филозофског факултета у Београду (1974-1975). Изабран је 1972. за дописног а 1981. за редовног члана САНУ. Између 1981. и 1985. године био је генерални секретар ове организације. Постао је члан и других академија: ЈАЗУ, ЦАНУ, ВАНУ, АНУБиХ, Academié européenne d' historie у Бриселу.
[уреди] Научни рад
Основна област истраживања Симе Ћирковића је средњовековна историја јужнословенских народа а карактерише их тематска разноврснос, методолошка иновација, критичност и тежња ка синтези. Изворну подлогу је ширио истраживањима у архивима Дубровника, Венеције, Хиландара и Будимпеште. Објавио је велики број студија о којим податке пружају библиографије. Тридесет студија о општијим темама сабрано је у књизи Работници, војници, духовници, друштва средњовековног Балкана објављеној у Београду 1997. године.
Упоредо са већ поменутом дисертацијом изашла је књига Историја средњовековне босанске државе у Београду 1964. године. Са групом аутора учествовао је у писању Историје Црне Горе, књ. II, том 1-2 (1970). Са И. Божићем, М. Екмечићем и В. Дедијером објавио је књигу: Istorija Jugoslavije (Београд 1972, на енглеском језику Њу Јорк 1974, на кинеском Пекинг 1984). Био је уредник прве књиге Историја српског народа (Београд, 1981). Књига Срби у средњем веку првобитно је објављена на италијанском (Милано 1992, 1994), преведена је на француски (Париз 1992) и руски (Москва 1996), код нас је објављена 1995. и 1997. године. Учествовао је и у неким европским делима, написао преглед средњовековне прошлости Западних и Јужних Словена. (Gli Slavi occidentali e meridionali e l' area balcanica) за трећи том Il Medioevo, Storia d'Europa (Торино 1995).
Ћирковић је сарађивао у већем броју монографија о манастирима (Студеница, Пећка патријаршија, Есфигмен) и градовима (Бар, Будва, Голубац, Пријепоље, Смедерево, Сремска Митровица, Сомбор, Шабац). У дужем периоду се бавио изворима: приредио је српске повеље Лавре светог Атанасија (Париз, 1982) и српске повеље манастира светог Пантелејмона (Париз, 1982) за едицију Archives de l'Athos. Превео је и коментарисао одломке из дела Нићифора Григоре и Јована Јована Кантакузина до 1341. године у књизи VI Византијских извора (са Божидаром Ферјанчићем), идентификовао је и коментарисао изворе Мавра Орбина (1968), превео и коментарисао изворе о Косовској бици (1989). Учествовао је у приређивањима дела старијих историчара (С. Новаковића, М. Динића, Љ. Стојановића). У новије време бави се историјом српске историографије. Написао је велики број одредница у Енциклопедији српске историографије и Лексикону српског средњег века.
[уреди] Види још
- Историја средњевековне босанске државе
- Срби у средњем веку

