Благоје Јововић

Из пројекта Википедија

Благоје Јововић-Благо је рођен 1922. године, умро је 2. јуна 1999 у Росариу, Аргентина. Родио се у село Косић, у близини Даниловграда, у племену Бјелопавловића, од оца Јова и мајке Радуше ( девојачко Делибашић ). Био је борац Југословенске војске у Отаџбини у Бјелопавловићкој војно-четничкој бригади и човек који је извршио атентат на Анту Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса.

[уреди] Другу светски рат

Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког рата упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавловићима.

Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима.

Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Бају Станишића, који се под Острог дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.

После тога прешао је у четнике, код пуковника Баје Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. Крајем 1941. комунисти су били протерани из Црне Горе. 1943. био је премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавловићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића. Благо је постављен за водника у штабској чети.

Марта и априла 1943. године учествавао је у борбама у Херцеговини за одбрану Јадранског залеђа од комунистичких снага, које су пробојом до приморја желели да спрече најављено савезничко искрцавање.

Септембра 1944. године налазио се у састав делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Путовала су малим бродом који се звао "Тендер" од Котора до Торантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и његових партизана.

[уреди] Емиграција

Благоје је у Италији је боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс Сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.

За време рада у Интелиџенс Сервису упознао је неке Јевреје који су га обавестили да Анту Павелића у Италији, крије Католичка црква под лажним именом. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.

Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини Благоје је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер, трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.

Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине "Свети Сава", један од оснивача Удружења бораца "Дража Михаиловић".

[уреди] Атентат на Павелића

Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. године. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету Анте Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов брат Благоје. Касније им се придружио Мило Кривокапић.

Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, дан уочи прославе "дана независности" НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео. Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.

У среду, 10. априла у 9 часова, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.

Одмах након пуцњаве, Јововић је побегао у једном, а Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља, очекујући реакције аргентинске власти, које су одмах интервенисала.

Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек "који је много учинио за хрватски народ". Између осталог осврнуо се се и на покушај атентата и рекао:

Викицитати „Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност...“
({{{2}}})

Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од дијабетеса. Умро у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду.

Наручилац атентата је био бивши председник југословенске владе Милан Стојадиновић[тражи се извор], који је у Буенос Ајресу радио као финансијски саветник и власник дневног листа. Стојадиновић је атентаторима пружио заштиту од аргентинских власти и његова је заслуга што никада нису откривени.