Војислав Богићевић

Из пројекта Википедија

Војислав Богићевић (17. април 1896, Прњавор-31. децембар 1981, Сарајево), је био српски историчар.

Још као гимназијалац пришао је национално револуционарној организацији Млада Босна и био њен одани члан. Након окончања рата и изласка из затвора завршио је учитељску школу а затим Филозофски факултет у Београду. Између два рата најдуже се задржао на дужности управника ђачког дома у Тузли. Био је и члан главног одбора Просвјете и њен велики активиста. Неуморно је радио на ширењу књиге у народу преко Просвјетиних библиотека и разним конкретним акцијама за описмењавање становништва. Као резервни официр Југословенске војске и као Србин био је заробљен и интерниран у логор у Немачку. Због илегалног рада у официрском логору премештен је у концентрациони логор из кога се вратио после ослобођења земље.

Неко време радио је као професор средњих школа у Тузли, а затим је премештен у Сарајево где ради као предавач на Вишој педагошкој школи. Краће време био је директор Музеја града Сарајева а затим дуже време управник Архива Народне републике Босне и Херцеговине. Управо на положају управника архива дошле су до изражаја његове велике истраживачке и стваралачке моћи. Претежно се бавио историјом Босне и Херцеговине у XIX и XX веку. Посебно привлачна тема био му је сарајевски атентат и период окупационе власти Аустроугарске у Босни и Херцеговини.

Важнији радови

  • Како је у Босни укинута работа и уведена трећина 1848. године, 1950.
  • Стање раје у Босни и Херцеговини пред устанак 1875-1878, 1950.
  • Почетак устанка Луке Вукаловића (1852-1853), 1952.
  • Атентан Богдана Жерајића 1910, 1954.
  • Афера Барут мирише 1908, 1966.
  • Да ли је министар Калај забранио своју Историју Срба на подручју Босне и Херцеговине, 1955.
  • Сарајевски атентат-стенограми са процеса завјереницима, 1954.
  • Сарајевски атентат-писма и саопштења, 1965.
  • Писменост у Босни и Херцеговини од појаве словенске писмености у IX вијеку до краја аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини 1918. године, 1975.