Анабел Ли
Из пројекта Википедија
Анабел Ли је последња песма америчког пресника Едгара Алана Поа. Пошто ју је написао 1849, она се објављена тек непосредно након Поове смрти у два часописа. Слично другој Поовој песми, Гавран, она говори о жалости за изгубљеном љубављу. Остало је неразјашњено коме је ова песма посвећена, тј. да ли се Анабел Ли односи на неку личност из Поовог живота. Тако неки тврде да се она односи на његову жену Вирџинију, а други пак да је она плод његове маште.
[уреди] Структура песме
Песма се састоји од шест строфа, од којих три имају шест стихова, једна седам, а две осам. Песник најпре говори о љубави која се десила између њега и Анабел Ли још у детињству:
Била је дете и млад бих и ја,
Ал’ љубав страсна тада се зби,
Што од свих више љубави сија –
Мене и моје Анабел Ли;
Анабел Ли умире јер су анђели завидели овом срећно заљубљеном пару:
Анђеле завист мори у рају,
Јер су упола срећни кô ми.
Да! – само зато (као што знају
Крај сињег мора у царству сви)
Са неба ветар дуну на крају
И следи моју Анабел Ли.
Ипак, за разлику од песме Гавран, где песник каже како се никад више неће срести, у овој песми се говори како ће њих двоје опет бити заједно:
Ту нашу љубав пребајна што је,
Њу желе мудри и стари сви –
Од њих се више волесмо ми –
Ни анђели од зависти своје,
Нити из мора демони зли,
Склонили нису од душе моје
Душу предивне Анабел Ли.
Док месец зрачи, ја снивам снове,
Снове о мојој Анабел Ли,
И виђам очи док звезде плове,
Прелепе очи Анабел Ли.
И док по сињем мору ноћ плива,
Ја лежим где ми драга почива,
Крај њеног гроба где тихо спи,
Где моја драга сад снове сни.

