Психоисторија

Из пројекта Википедија

Књигу Увод у психоисторију Златка Пангарића објавила је 2003. год. Народна књига. Аутор дефинише психоисторију као један пројекат филозофије историје. Циљ је да се из једног филозофско-историјског становишта успемо пробити до биолошког становишта и биолошких чињеница - а да то не буде редукција (као што су то били покушаји социјалеволуциониста и еугенетичара). Психоисторија јесте један пројекат филозофије историје. Покушај да се она права велика историја схвати. Претпоставља се да је на почетку историје све било у реду и како је данас све поново у реду. Који је онда смисао тог крвавом историјског интермеца? Смисао је по свему судећи у борби за суверенитет у вођству и парењу – и то је она филогенетска вертикала која укида постављену констатацију. Дакле, то да је добро коначно победило јесте наивно уверење, јесте једна демагогија. Однос према вођи, ауторитету, јесте заправо психички, или се може схватити научном психологијом. Зато психоисторија. Ако тај однос има генетску основу она се изражава као људска психолошка карактеристика или конституција. Ако смо некада морали показати своју потчињеност доминантном мужјаку и дан данас се морамо потчинити свом претпостављеном, итд. Борба која је некада (а и сада још увек) била вођена против другог сада се води и против самога себе. Са друге стране, довољно је да државе негде зарате, да ступе на снагу ратни закони, сви домети демократије, народне власти, нестају у трену. Државна и друштвена хијерархија је све историјска чињеница. Наравно прво потчињавање доживљавамо у породици, затим у групи вршњака, итд.