Византијска архитектура
Из пројекта Википедија
Термин византијска архитектура се односи на стил градње у Византијском царству, које је настало након 330. године, када је римски цар Константин пренео римску престоницу у Визант, који је касније преименован у Константинопољ (данас Истанбул).
Византијски архитекти били су свестрани и на почетку су се ослањали на стил градње римских храмова. Комбинација базилике и симетричних религиозних грађевина са централним планом (кружним или вишеугаоним) створила је карактеристичну византијску цркву са основом у облику једнакокраког крста, са квадратном централном масом и четири крака једнаке дужине. Најизразитија одлика била је кров с куполом. Да би купола стајала над четвртастом основом, коришћена су два метода: потпорни лук (лук у сваком углу четвртасте основе који је претвара у осмоугаоник) и потпорни полулук. Византијске грађевине красили су велики простор и раскошни украси: мермерни стубови са умецима, мозаици на сводовима, интарзија камених подова и понека златом опточене таванице. Стил византијске архитектуре ширио се по читавом хришћанском истоку, а понегде је, посебно у Русији, остао у употреби и после пада Константинопоља (1453).
[уреди] Види још

