Фердинанд де Сосир

Из пројекта Википедија

Ferdinand de Saussure
Ferdinand de Saussure

Фердинанд де Сосир (фр: Ferdinand de Saussure= (Женева, 22. новембра 1857. - Vufflens-le-Château крај Моргеса, 22. фебруара 1913.) је лингвист који је својим поставкама утемељио модерну лингвистикуи дао темеље европском структурализму, лингвистичком правцу који се развио двадесетих и тридесетих година 20. века.

Садржај

[уреди] Биографски податци

Родио се у Женеви гдје је и одрастао. Сматран је талентованим и интелигентним младићем. Учио је латински, грчки и санскрт и разне друге курсеве на женевском универзитету, а дипломирао је на леипзишком универзитету 1876.. Две године после у Берлину је у 22. години написао своје једино целовито дело Mémoire sur le système primitif des voyelles dans les langues indo-européenes (Теза о примитивном вокалном уредјењу у индоевропским језицима) којом је поставио темеље теорији ларингала.

Вратио се у Лајпциг и награђен је 1880. за свој докторат. Недуго потом преселио се у Париз гдје је предавао готски и старовисоконемачки. 1891. вратио се у Женеву, а на универyитету је предавао санскрт и индоевропеистику остатак свог живота. Од 1906. почиње предавати курс опште лингвистике и упоредне историје индоевропских језика све до своје смрти 1913.

1914. један женевски ученик и пријатељ пише да је живио попут усамљеника, да се удаљавао од људи и ћутао обузет размишљњима ради припремања предавања. За живота је имао мало пријатеља, а то бејаху лингвисти Michel Bréal, Gaston Paris и Wilhelm Streitberg.


[уреди] Курс опште лингвистике

Занимљиво је да он није написао књигу која га је прославила, а вероватно је уопше и није намеравао објавити. Књигу Cours de linguistique générale (Курс опште лингвистике) објавили су након његове смрти студенти користећи се белешкама с његових предавања. Били су то Charles Bally i Albert Sechehaye. Курс се темељи на трима циклусима бележака из раздобља предавања у Женеви од 1877. до 1906. Након Сосирове смрти, Брел и Стриберг хтели су објавити његова предавања, али су установили да није писао никакве писмене припреме, стога су прикупили белешке деветорице студената, које су биле неуједначене и непотпуне. Најдетаљније су биле Дегалиерове и Риедлингерове белешке, али промакнуле су им Константинове које је објавио Роберт Гедел 1957. године.

У том делу постоји пет темељних дихотомија:

  • језична дјелатност (langage): језик (langue) - говор (parol)
  • језични знак: означитељ (signifié) – означеник (signifiant)
  • приступ: интерна лингвистика - екстерна лингвистика
  • перспектива: синхронија - дијахронија
  • односи: синтагматски односи - асоцијативни односи

Њој је Де Сосир придао и шесту дихотомију разликовања форме и супстанције.

Сосир је одредио предмет лингвистике и рекао да је то језик, објашњавајући притом дистинкцију језика и говора. По њему предмет неке науке мора бити устројство, а језик то јесте.

Управо је поглед на језик као устројство и структура, оно што је касније развило структурализам. По том правцу, задатак лингвиста јесте проучавање језика као динамичког система.

[уреди] Извори

  • Фердинанд де Сосир: Курс опште лингвистике“
  • Glovacki-Bernardi et al.: Uvod u lingvistiku

[уреди] Везе