Рихард Штраус
Из пројекта Википедија
Рихард Штраус (1864. – 1949.) био је немачки композитор и диригент
Садржај |
[уреди] Животни пут
Уз Густава Малера, Хуга Волфа и Макса Регера, Рихард Штраус је још једно велико име немачке позне романтике.
Рихард Штраус је рођен 11. јуна 1864. године у Минхену. Већ у петој години, узимао је часове клавира код Аугуста Томбоа, а у седмој – виолине код Бена Валтера. Уз то, у шестој години, почео је и да компонује. Од 1874. до 1882. године, похађао је гимназију. За то време, написао је своје прве композиције, прва камерна дела. После матуре, извесно време је на универзитету слушао предавања из историје културе, историје књижевности и филозофије. Од 1884. године, почиње његов интензиван стваралачки рад. Важно је напоменути да он није ниукаквом сродству са чувеном Бечком породицом композитора валцера, полки, маршева и оперета, иако нас својим презименом може случајно подсетити на њих.
Рихард Штраус је за живота био велики диригент. Уз Густава Малера и Артура Тосканинија, највећи у своје време. Својим талентом, премостио је јаз који је настао смрћу првог, а пре дефинитивне афирмације другог. Концертирао је по многим Европским музичким престоницама, а и у САД. Врхунци његове диригентске уметности, везују се за Минхенску Оперу, Берлинску Дворску Оперу и Бечку Државну Оперу. У Берлину је од 1908. године био генерални музички директор, а од 1917. до 1920. године, предавао је композицију на Високој музичкој школи. Последњих година свога живота, није концертирао, већ је живео повучено у својој вили у Гармишу, где је и умро после богатог и испуњеног живота, у дубокој старости, 8. септембра 1949. године.
Но, Рихард Штраус је до данас остао славан управо као композитор. Поред првих камерних дела, извесног броја соло-песама и солистичких концерата, његово се стваралаштво дели на два велика периода, која се не могу временски строго ограничити, а која обухватају два за Штрауса најкарактеристичнија музичка рода.
[уреди] Симфонијска поема
Први период обухватају његове симфонијске поеме. Штраус је пошао од оне тачке до које је стигао творац овог музичког облика – Франц Лист, да би га у свом стилу развио до врхунца.
После младалачке симфонијске поеме Из Италије, уследило је прво ремек – дело на овом подручју – Дон Жуан (настало 1888 .године). Штраус се овде није користио Молијеровим и Моцартовим узором, већ се ослањао на текст Николауса Ленауа, у коме легендарни заводник својевољно одлази у смрт, засићен животом. Импозантна је тема Дона Ане из ове поеме, а сам Рихард Штраус је дуго година касније дириговао ово дело. Следе симфонијске поеме Смрт и преображење (1889), у којој Штраус музиком ефектно дочарава драму последње човекове битке, смрт и спасење душе, те Магбет (1890), према Шекспиру, нажалост, мање успело дело. Са поемом Весели Доживљаји Тила Ојленшпигла (1895), Штраус је постигао своје друго ремек – дело. У њему музиком приказује згоде и незгоде једног шерета, немачког Петрице Керемпуха, од сцене на пијаци, преко изругивања професорима, све до извођења пред судије, осуде на смрт и погубљења на лицу места. Карактеристични су Тилови мотиви био једном и непоправљив, који се понављају при свакој новој сцени. Дело је одмах стекло огромну популарност, али Штраус још није рекао све на овом подручју. Следи опсежна поема Тако је говорио Заратустра (1896), према Ничеу, у којој Штраус износи и своје филозофске погледе. Импозантна је прва тема природе и рађања сунца на почетку дела, потцртана ударима тимпана, те тема науке изражена фугом на тешку басовску тему. Врхунац на пољу симфонијске поеме, Штраус постиже делом Дон Кихот (1898), где тему витеза доноси виолончело, а тему његовог штитоноше Санча Пансе доноси одабрана инструментација: виола, баскларинет и туба. Дело носи поднаслов фантастичне варијације на једну тему витешког карактера и кроз увод и десет варијација, нижу се у витезовој машти све догодовштине, од снова о Дулчинеји, преко борбе са стадом оваца и ветрењачама (чувена је употреба такозване машине за ветар), до борбе са Витезом Плавог Месеца и финала и Дон Кихотовог спокојног одласка у смрт.
Следећи покушаји Рихарда Штрауса на овом подручју су се изјаловили све до 1945.године .До тада су настала само два дела осреднје вредности:Симфонија Доместика (1903), у којој Штраус дочарава призоре из породичног живота, те Алпска Симфонија (1915), нажалост, веома развучена.
Најзад, 1945. године, композитор завршава овај низ поема импозантним делом за гудачки оркестар, Метаморфозе, којим се величанствено опрашта од једног златног периода у историји музике.
[уреди] Опера
Други период – Штраус ХХ века – припада оперској музици. Штраус је дао значајан допринос развоју опере у протеклом веку, а сарађивао је са либретистима Хугом Фон Хофманшталом, са којим је остварио своја најбоља дела, а у позним годинама и са Јозефом Грегором.
После првих опера, Гунтрам (1894) и Пожар (1901), настаје прво популарно дело, Салома (1905), према Оскару Бајлду. Опера је писана у једном чину, а из ње је популарна Игра седам велова, у ритму валцера. Следи опера Електра (1908), према Еурипиду, а опером Каваљер с ружом (1910), Штраус постиже врхунац у својој оперској уметности. У овој музичкој комедији Штраус нам приказује Беч маријатерезијанског раздобља, са свим његовим интригама. Занимљиво је да је и овде Штраус користио валцер, који у Бечу тога времена није постојао. После ове опере, следи читав низ остварења: Аријадна на Наксосу (1912, прерађена 1917. године), Жена без сенке (1919), Интермецо (1924), за коју је сам композитор написао либрето, а у којој обрађује призор из свог брачног живота. Следе Египатска Јелена (1928), митолошке садржине, Арабела (1933), лирска комедија у три чина, пандан Каваљеру с ружом, Ћутљива жена (1935), Дан мира (1938), Дафне (настала такође 1938. године), Данајина љубав (1940) и последња опера, Капричо (1942), са тематиком из 18 века. То је једна варијанта Версајских Емпромптија.
[уреди] Музички тестамент Рихарда Штрауса
На крају, последње Штраусово дело, његов музички тестамент, јесте кантата за сопран и оркестар Четири последње песме , компонована на стихове Хермана Хесеа (прве три песме: Пролеће, Септембар и Пред сном ) и Јозефа Фон Ајхендорфа (последња песма, Предвечерје ). Настала је 1947. године, две године пре Штраусове смрти. Веома потресно делује реминисценција теме преображења из поеме Смрт и преображење, на крају последње песме.
Уз Густава Малера, Мориса Равела и Николаја Римског-Корсакова, Рихард Штраус је четврти највећи мајстор модерног оркестра. И по томе је остао и остаће упамћен код многих љубитеља и познавалаца музичке уметности.

