Рихард Вагнер

Из пројекта Википедија

Richard Wagner
Richard Wagner

Рихард Вагнер (Лајпциг 22. мај 1813. - Венеција 13. фебруар 1883.) - немачки композитор

Садржај

[уреди] Биографија

Немачки композитор, реформатор опере и средишња личност у њеном развоју у другој половини 19. века. Рихард Вагнер је рођен у Лајпцигу, где је и студирао музику (код Ch. T. Weinliga). На његово формирање утицала је понајпре најужа средина (његов очух, а по некима и прави отац Ludwig Geyer - глумац, драмски песник и сликар), Бетовенова музика те романтичка литература и музика. Као отац Рихарда Вагнера води се Carl Friedrich Wilhelm Wagner (1770. - 1813.), иако се (како је раније поменуто) сматра да је његов прави отац Ludwig Geyer, с којим је Вагнерова мајка Johanne Pätz (1774. - 1848.) била у браку.

И сам Вагнер је два пута ступио у брак. Први пут с Minnom Planer (1809. - 1865.) с којом није имао деце, а након тога супруга му је била ћерка Франца Листа - Cosima von Bülow (1837. - 1930.) с којом је имао троје деце (с тим да је Козима већ имала двоје деце из брака са Hansom von Bülowom) - Изолду (1865. - 1919.), Еву (1867. - 1942.) и Зигфрида (1869. - 1930.). Вагнер веома рано показује интерес за антички театар, Шекспир, старогерманску митологију и средњовековне хришћанске легенде, што му је дало одлучне стваралачке импулсе. После краткотрајних диригентских аранжмана по немачким театрима и неуспелог покушаја афирмације у Паризу Вагнер је од 1843. године диригент дрезденске Дворске опере. Године 1848. активно учествује у револуцији, а 1849. дрезденском устанку, мада није имао битнију улогу. Након пада Дрездена бежи преко Вајмара и Париза у Цирих. Онде, уз прекиде, остаје до 1858. године.

[уреди] Дела

У Цириху настају његова главна дела: Уметност и револуција (1849.), Уметност будућности (1850.), Опера и драма (1851.) и Писмо мојим пријатељима (1852.). У тим је делима теоретски и филозофски формулисао своје уметничке идеје и замисао музичког позоришта у будућности. У том периоду почиње да ради и на тетралогији Прстен Нибелунга (Der Ring des Nibelungen), која обухвата четири музичке драме: Рајнско злато (1852. - 1854.), Валкира (1852. - 1856.), Зигфрид (1856. - 1871.) и Сумрак богова (1869. - 1874.). Након неколико година проведених на путовањима и гостовањима (Париз, Беч, Праг, Петроград, Москва, Будимпешта), долази 1864. године у Минхен, на позив баварског краља Лудвига другог, који му на располагање ставља велика средства како би реализовао своје замисли. Међутим, већ 1865. је приморан да напусти Минхен због скандала (добио је ванбрачно дете са Козимом фон Билов, којом још није био ожењен). Одлази у Трибшен крај Луцерна, где пише О дириговању и О руковођењу опере. Последњу деценију живота провео је у градићу Бајротју, близу Минхена, где ге изградио велико позориште - Festspielhaus (с проширеном позорницом, наткривеним оркестром и амфитеатралним гледалиштем. Приликом отварања позоришта изводи се читава тетралогија Прстен Нибелунга. У музичким драмама које компоније после 1850. Вагнер у највећој могућој мери остварује своју замисао о свеобухватном музичком делу (Gesamtkunstwerk), тј. делу у којем се све уметности (поезија, музика, глума и сценски декор) сједињују у служби драме. То јединство односи се првенствено на песнички тексти и музику.

Генијално надарен музичат и уз то даровит песник, Вагнер је све текстове својих музичких драма спевао имајући пред очима њихову музичко-сценску реализацију. Еволуција Вагнерових уметничких идеја и стваралачких принципа, изражена у његовој музичкој драматургији и формилисана у многобројним списима, писмима и аутобиографији, на својеврстан начин одражава разнородна струјања његовог времена. Испрва присталица идеја Ж. Ж.Русоа, па Хердера, Прудона, младохегеловаца, револуције 1848, Вагнер се око 1850. године приклања Фојербаховој идеалистичкој филозофији, а затим потпада под утицај Шопенхауеровог песимизма, да би на крају завршио у парсифалској религиозној мистици. Једно време се спријатељио с Ничеом. Преминуо је у Венецији 1883. године.

Вагнер је био највећи узор Адолфа Хитлера, јер га је овај сматрао правим немачким композитором, а такође и због Вагнеровог анти-семитизма (чувено ривалство с Менделсоном). Парсифал је био Хитлерова омиљена опера (иако је пун религијске мистике и пацифизма; због тог пацифизма су извођења Парсифала и забрањена у Немачкој по избијању Другог светског рата). Из тог разлога и дан данас у Израелу су забрањена извођења његових дела. Но упркос свему томе, неки од најчувенијих диригената Вагнера били су управо Јевреји (Херман Леви, Џемс Левајн, Георг Солти), па чак и за Вагнерова живота (Леви је био Вагнеров близак пријатељ).

[уреди] Списак опера

[уреди] Рани период

  • (1832) Венчање
  • (1833) Виле
  • (1836) Забрана љубави
  • (1837) Ријенци

[уреди] Средњи период

  • (1843) Холанђанин луталица
  • (1845) Танхојзер
  • (1848) Лоенгрин

[уреди] Касни период