Ћелијска комуникација
Из пројекта Википедија
[уреди] Комуникација биљних ћелија
Ћелије биљака комуницирају преко плазмодезми, специјалних канала, односно пукотина ћелијског зида. Плазмодезме су сачињене из плазмодезмалне плазмине менбране (која је продужетак ћелијске мембране), цитоплазматичног прстена (продужетак цитоплазме) и дезмотубула (густо збијен фосфолипидни двослој прекривен влакнима актина и миозина који је повезан са ендоплазматичним ретикулумом). Плазмодезмина менбрана штити ћелију од губитка течности цитоплазме и од патогена, и представља место везивања хидрофобних делова протеина. Иако мањи молекули могу лако проћи кроз цитоплазматични прстен, некада се на њему налазе протеини који омогућавају контракцију и затварање плазмодезми. На крају, дезмотубули плазмодезме обезбеђују транспорт липида и полипептида, а уз утрошак ATP-а могу да повећају пречник плазмодезме пропуштајући крупније молекуле.
[уреди] Комуникација животињских ћелија
Док биљне ћелије комуницирају већ описаним, релативно простим механизмима плазмодезми, ћелије животиња су развиле јако комплексне системе. Такође, истраживања су показала да и биљне ћелије, као и ћелије животиња поседују неке адхезивне молекуле за везивање ћелијских зидова. Што се животињске ћелије тиче, можемо рећи да оне међусобно комуницирају на два начина:
- пре свега, остварују адхезју преко ћелијских адхезивних молекула мембране
- примају и шаљу сигнале преко секретованих “сигналних молекула”

