Википедија:МЗЧКВНМ/Свемирски војници (анализа филма)
Из пројекта Википедија
Производња: САД, 1997, режија: Пол Верхувен, главне улоге: Каспер ван Дин, Дајна Мајер, Дениз Ричардс, Џејк Бјуси, Мајкл Ајронсајд, сценарио: Роберт А. Хајнлајн, Едвард Нумајер, директор фотографије: Јост Вакано, музика: Бејзил Поледорис, монтажа: Марк Голдблат, Каролајн Рос.
Ради се о петом америчком филму Холанђанина Пола Верхувена који је својим талентом, приповједачком вјештином и брзим прилагођавањем захтјевима холивудске филмске продукције успио да за свега неколико година постане "америчкији" редитељ и од таквих Американаца као што су Форд, Хокс или Милијус, на примјер.
"Свемирски војници", бриљанто режирана "спејс-опера" снимљена по роману америчког НФ-писца Роберта Хајнлајна доказује да се Верхувен-редитељ најбоље сналази управо у научнофантастичном жанру и да је један од најистакнутијих "редитеља-занатлија" америчког филма са краја двадесетог стољећа. Од пет његових америчких филмова (рачунајући и "Војнике"), радња три филма смјештена је у футуристички миље и сасвим је сигурно да су сва три филма права мала ремек-дјела. Подсјетимо, ради се о филмовима "Робокап" из 1987, "Тотални опозив" из 1990. те, напокон, "Свемирски војници". "Војници" су неоправдано потцијењена спејс-опера снимљена по истоименој негативној утопији Роберта Хајнлајна а дочарава нам суморну будућност човјечанства ра-запетог између сигурности живота у тоталитарном милитантно-фашистоидном поретку на Земљи и неизвјесног и тегобног преживљавања у окрутном рату са крвожедним, интелигентним и немилосрдним џиновским инсектима негдје у дубинама космоса. Овако описан сиже романа и филма дјелује мрачно и безнадно, али је Верхувен, заједно са својим сарадницима, депресиван Хајнлајнов литерарни предложак преточио у ефектну пародију поджанра "спејс-опере", научнофантастичних ТВ-серијала, црно-бијелих филмова те филмских журнала из 50-их и 60-година прошлог вијека уз наглашено коришћење стрип -иконографије из истог периода (главни јунак је високи и плећати плавушан челичноплавих очију и четвртасте браде, његов најбољи и највјернији пријатељ је ружњикави кржљавац тршаве косе, а његова дјевојка заносна бринета која вјешто управља космичким бродом и упорно се бори да задобије љубав главног јунака). Човјечанство је пред одсудном битком и уколико доживи пораз, инсекти ће се размилити по цијелом познатом свемиру и врло брзо ће преплавити и матицу-Земљу. Наравно, у одсудној бици наши јунаци дају највећи допринос побједи, помажу да се ухвати вођа инсеката, интелигентна џиновска буба развијених телепатских способности која се, замислите, храни мозговима заробљених војника!
Сјајан посао урадио је сценограф филма, Алан Камерон, дочаравајући ванземаљске пејзаже са запањујућом маштовитошћу и инвентивношћу. Занимљиво је да војни официри носе уиформе које неодољиво подсјећају на униформе нацистичких официра из Другог свјетског рата, сви су официри у филму аријевски плавих очију и косе, носе дуге кожне мантиле, али упркос тој про-наци иконографији, гледалац нити једног тренутка нема утисак да редитељ Верхувен и писац Хајнлајн гаје било какве симпатије према нацизму и фашизму. Верхувен такве сумње врло вјешто отклања својим пародијско-травестијским приступом филмској грађи, а можемо бити сигурни да Роберт Хајнлајн као косценариста филма не би допустио да се његово име појављује на шпици филма да је макар и на тренутак помислио да је изневјерена естетичко-идеолошка платформа његовог романа. И на роман и на филм можемо гледати као на својеврсну критику нацизма, фашизма и тоталитаризма, у неким аспектима увјерљивију и искренију од многих извиканих "ангажованих" остварења.
Верхувен је виртуозно режирао филм, задржавајући контролу над њим у сваком дијелу, извлачећи максимум из не баш претјерано снажних глумачких индивидуалности главних протагониста. Пажње вриједан је силовит и маркантан наступ вјечитог негативца Мајкла Ајронсајда у улози способног поручника Резака, док се наступ главних глумаца филма, Каспера ван Дина и Дениз Ричардс, може описати само као "дводимензионалан". Међутим, та "дводимензионалност" се савршено уклапа у Хајнлајнову романескну поетику и Верхувенову филмску естетику "стриповске плошности" ликова.
И на крају, када бисмо замислили троугао у којем на једном његовом врху, као међашњи камен, стоје стерилни Лукасови "Ратови звијезда", на другом смртно озбиљна (и смртно досадна) Кјубрикова "Одисеја у свемиру", на трећем врху тог троугла заслужено би се нашли "Свемирски војници", филм који можда није бољи од наведена два, али је свакако искренији и поштенији, па је самим тим и узвишени фаворит писца ових редова.

