Заробљавање усташа у Блајбургу

Из пројекта Википедија

Заробљавање усташа у Блајбургу се десило крајем Другог светског рата у селу Блајбург на аустријско-словеначкој граници, током маја 1945. Убијени су прави или осумњичени припадници или сарадници фашистичких режима од стране припадника Југословенске армије, вероватно уз знање њиховог врховног комаданта Јосипа Броза Тита. Међу настрадалима је највише било Хрвата, припадника усташа и домобрана.

Још увек је неутврђен број хрватских војника погинулих у низу борби против партизана у операцији повлачења према словеначко-аустријској граници. По неким изворима униформе погинулих војника показују, да је највише било Хрвата, мада је тешко пронаћи поуздану документацију и фотографије које би потврдиле овакве тврдње. Не постоје тачни подаци колико је војника погубљено, углавном без суђења као чин освете за усташке злочине у НДХ током рата, а колико њих је погинуло у борби. Из тог разлога, остаје отворено питање о обиму злочина, који су у том случају починили партизани, практикујући доктрину "преког суда" према заробљеницима. Борбе су се наставиле у Словенији и тешко је проценити број жртава на Блајбуршком пољу у поређењу са онима који су пронађени у јамама у околини Марибора и широм Словеније.

Док су у последњих 16-17 година документовани усташки злочини за време Другог светског рата на просторима бивше Југославије, углавном у Хрватској и Босни и Херцеговини, умањивани a у екстремно националистичким круговима и потпуно негирани, Блајбург је постао једна од централних тема у хрватским медијима, експлоатисана ради стварања националног мита о патњи хрватског народа са циљем хомогенизације Хрвата у процесу стварања самосталне хрватске државе.

Садржај

[уреди] Позадина

Поразом Нацистичке Немачке пропаст НДХ је постала неизбежна, па је хрватска влада одлучила да пребаци своје оружане снаге у Аустрију. Након немачке капитулације, главнина хрватске војске под командом генерала Херенчића се предала британској војсци близу Блајбурга у Аустрији, на граници са Словенијом.

15. маја 1945, британски генерал Патрик Скот је изручио све заробљенике југословенским оружаним снагама, чији је командант био Данило Баста, политички комесар 51. војвођанске дивизије.

[уреди] Број жртава

Спомен убијеним у Блајбургу
Спомен убијеним у Блајбургу

Срећко Пшеничник, зет Анте Павелића на комеморацији блајбуршким жртвама 29. априла 1990 говорио је о 10.000 жртава. Жерјавић сматра да је број жртва укупно око 50.000. По њему је на Блајбургу побијено 36.000 Хрвата, Словенаца 8-10.000, Муслимана 5000, те четника (српских и црногорских) 2.000. Та процена је извршена 1992. Година процене је изузетно битна јер су се током деведесетих блајбурше жртве увећавале невероватном брзином. Већ средином деведесетих говори се о 80.000 жртава које ће се убрзо заокружити на 100.000. Ускоро су и те бројке постале застареле јер се приликом годишњица чешће говорило о 200.000 па и 300.000 жртава. Иво Омрчанин дао је процену од 500.000 побијених Хрвата на Блајбургу.

Највећу бројку до сад је дала је Саборска комисија. По њој је страдало равно 600.000 људи. Истовремено са множењем блајбуршких жртава мењала се и структура жртава. Док се у почетку говорило о убијеним војницима ускоро се чуло да је било и цивила, а затим и да су више од половине жртава заправо били цивили.

[уреди] Књига Николаја Толстоја

Један од ретких страних историчара који је нешто писао о догађајима у Блајбургу био је британски историчар руског порекла Николај Толстоj. Против њега је у Великој Британији покренут судски поступак због ширења клевета. Толстој је емигрант из СССР-а и могуће је да је лично гајио негативне сентименте према комунизму. 1986. је објавио књигу "Министар и покољи" у којој се бави углавном судбином Козака који су се борили на страни Трећег Рајха. По Толстоју све заробљене Козаке Британци су предали совјетским снагама које су их поубијале. У књизи су узгред споменуте и предаје квислинга са подручја Југославије Титовим снагама. Толстој сматра да су Британци том предајом квислинга Титовим бољшевицима аутоматски потписали смртну пресуду тим људима.

Књига је изазвала судски спор у Великој Британији који је покренуо лорд Арлингтон. Британски историчари су Толстоја оптуживали да је због властите опсесије чињенице износио селективно, а затим извлачио ничим доказане смеле закључке и оцене.

Толстој је судски спор изгубио, оптужен је за клевету, а књига је забрањена. Његов случај у Великој Британији је убрзо заборављен, али у Хрватској није. Као једини страни писац који је о Блајбургу нешто писао у Хрватској је је често цитиран да би се дала веродостојност причи о страшном масакру на Блајбугу. Могуће је да је случај са Толстојем заправо и покренуо толико интересовање за Блајбург у Хрватској јер се о томе до тада није много ни писало ни говорило осим у литератури и штампи усташке емиграције. О Блајбургу је писала усташка емиграција, али су цифре значајно варирале. Само пар страних аутора је то пренело, али не тврдећи да је то тачно већ само да тако тврди хрватска емиграција.

[уреди] Перцепција Блајбурга у свету

У свету се о случају Блајбург мало говори. Страни новинари ретко су писали о Блајбургу, најчешће преносећи локалне изворе. Тако је Миша Глени, британски новинар, који је дуго времена провео извештавајући с ратних жаришта, написао књигу о бившој Југославији. У њој преноси и хрватске изворе о случају Блајбург. У време док је писао књигу била је актуелна цифра од 80.000 па је и он преноси. У специјалном додатку загребачког Вијесника о Блајбургу из 1990. наводи се и то на какав је начин тај случај третиран у историографији. Партизански генерали, и њима наклоњени аутори нису писали о егзекуцијама, већ само о завршним операцијама у Словенији.

Тешко је пронаћи изворе који нису пристрасни и тендециозни, па су проблематични при научним анализама. Николај Толстој у књизи "Отворени досије Старта-Блајбург" из 1990. тврди да је 5. британски корпус изручио партизанима 26.339 људи, а од тога 12.196 Хрвата, 5.480 Срба, 8.263 Словенца и 400 Црногораца. Изручене су усташе, словеначки квислинзи, љотићевци, недићевци, четници и домобрани.

Славко Голдштајн је у интервјуу Фералу дао своју процену. Његова цифра је 20.000 и каже да су страдали највише припадници Црне легије који су покушали неки отпор, а егзекутори су припаданици ОЗН-е. Голдштајн је међутим изричит да су цивили пуштени кућама и да међу страдалима није било цивила.

У интервјуу радију Слободна Европа саветник председника Месића признао је да је његов стриц као домобран био заробљен на Блајбургу, затим пуштен те да се вратио у Загреб. Има 80 година и жив је и данас. Више пута му је рекао да је сва та прича око Блајбурга лаж и да се на Блајбургу десила само предаја. Јукић заључује да су се егзекуције вероватно дешавале не на блајбуршком пољу већ око Дравограда и Марибора. Он претпоставља да на Блајбургу није било егзекуција јер су у близини били Енглези, који су изручили те људе.

[уреди] Стварање мита

Скуп у Блајбургу 2005.
Скуп у Блајбургу 2005.

У Хрватској се Блајбург у последњој деценији 20. века представља као национална катастрофа и трагедија. Настаје потреба за симболом страдања, који би у почетку служио за обједињавање хрватског народа и спремност за жртвовање ради стварања компактне националне свијести, а данас и за одржавање присутности национализма на политичкој и друштвеној сцени Хрватске.

С тим циљем, одређени аутори, догађај квалификују и као "блајбуршки геноцид". За друге је то преблаг израз, па се помиње холокауст као нешто са чиме би се могао упоредити "блајбуршки покољ". Недавно је изашла књига "Хрватски холокауст", по којој је холокауст заправо Блајбург.

У одређеним екстремно националистичким слојевима друштва, Блајбург се користи и даље у сврху релативизације усташких злочина. Ако се већ усташки злочини не могу негирати у потпуности, могу се барем разводнити тезом да су страдали сви, да је и Блајбург подједнака трагедија као и Јасеновац, заправо и већа.

[уреди] Спољашње везе