Владко Мачек

Из пројекта Википедија

Др Владко Мачек
увећај
Др Владко Мачек
Др Владко Мачек, политичар, рођен 20. јуна 1879. у Јастребарском, умро у Вашингтону, 15. маја 1964. после вишегодишњег избеглиштва у које је пошао у мају 1945. године. Постао је један од хрватских политичких вођа у Краљевини Југославији, мада није био Хрват по пореклу (Мачек је био дете из мешовитог словеначко-чешког брака).[1]

Године 1903. стекао докторат права у Загреб. До 1905. био је у судској служби у Загребу, Петрињи, Самобору и Иванцу, а потом је постао адвокатски приправник. Године 1908. отворио је адвокатску канцеларију у Св. Ивану Зелини. Члан Хрватске пучке сељачке странке (ХПСС) је био од оснивања, а од 1906. члан главног страначког одбора. Као водник је учествовао у Првом светском рату, а након рата преселио се у Загреб, где је био блиски сарадник Стјепана Радића. За време издржавања затворске казне (1919.-20) био је изабран за потпредседника ХПСС-а, а након изласка из затвора 1920. за заступника у Народној скупштини као кандидат ХПСС-а у Бјеловарској жупанији. Мачек се одлучио за политички курс браће Радић, Павла и Стјепана, која је штитила интересе хрватског села и својом миротворном политиком желела да оствари јединство хрватског народа, његов суверени положај у слободној хрватској држави.

Након стварања Југославије 1918. године та су га настојања више пута одводиле у српске затворе. После Радићеве смрти Мачек је преузео вођство Хрватске сељачке странке. Правим вођом хрватског народа постао је тек 1935. године када је на изборима био носилац листе удружене опозиције и када је добио готово све хрватске гласове. Поновио је свој успех на изборима и 1938. године што је подстакло кнеза Павла да послуша препоруке европских владара да је у интересу мира у Југославији и Европи нужан споразум са хрватским вођством и напокон реши конфликтно хрватско питање. Због тога је створена влада Народног споразума иѕмеђу председника владе Драгише Цветковића и вође хрвтаске ХСС Др Владка Мачека 26. маја 1939. у Београду.

Тај споразум су сви одобрили и поздравили. Затим је успостављена Бановина Хрватска, аутономна јединица са деловима Херцеговине и босавске Посавине. У влади Драгише Цветковића, др Мачек је имао положај потпредседника министарског савета, тј.потпредседника владе. Даљи, брзи сплет догађаја на Балкану Мачек више није могао претпоставити. Генералски пуч 26- 27. марта 1941. био је под критиком одбацивања Тројног пакта заправо усмерен против реорганизације Југославије и Бановине Хрватске, па и уз цену рата са силама Осовине. Мачек је позван од новог председника владе, Душана Симовића да узме учешћа у његовој влади. Уз велике тешкоће Мачек је пристао. Он није испрва уопште добро гледао на пуч и тражио је од команданта 4 Армије Петра Недељковића да интервенише и сломи пучисте у Београду. Ратни вихор је однео са попришта пучистичке генерале, али и Мачека који у драматичним околностима распада Југославије поднео оставку већ 7. априла 1941., повукао се у Хрватску где је од Хрватског народа захтевао да призна нову Независну Државу Хрватску и његовог поглавника Анту Павелића.

Ипак, Мачек није имао никакву улогу у стварању нове Хрватске државе.За утеху остаје чињеница да је Мачек ипак смогао санге да одбије понуде немачких емисара за преузимање власти у Хрватској и то за оно време храбрим речима :

“Ви ћете изгубити рат, а ја нећу да хрватски народ буде на страни пораженог фашизма!."

Усташки режим је затворио Мачека у Јасеновац, а после га интернирали у Купринцу, сматрајући га као опасног човека. Као противник сваког тоталитаризма, Мачек је 1945. године побегао у иностранство, не би ли се спасао од комунистичког режима који није штедео било какве остатке старе, предратне Југославије, како међу Србима, тако и међу Хрватима. Већину остатка Српских и Хрватскоих националиста био је ликвидиран маја месеца 1945. и то: Српски, у Кочевским шумама, а Хрватски у Блајбургу. Мачек је био један од ретких политичара кога није снашла страшна судбина комунистичке диктатуре после ослобођења. У иностранству је био један од оснивача Међународне сељачке уније и њен потпредседник. И тих година остао је доследан својој ранијој одлуци, па кад се му угледни хрватски политичари и јавни радници понудили сједињене хрватске политичке емиграције и преузимање вођства, непрестано је то одбијао, позицвајући се на некадашњи легитимитет своје странке и њено искључиво право на вођење хрватске политике. У Америци је остао до краја свог живота.

[уреди] Референце

  1. ^ Др. Костић, Лазо М. Спорне територије Срба и Хрвата (АИЗ Досије: Београд, 1990.), стр. 263.
Други језици