Француско-пруски рат
Из пројекта Википедија
| Француско-пруски рат | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део | |||||||||||
Битка код Марлетура |
|||||||||||
|
|||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
|
Француска |
Прусија+немачки савезници (касније Немачко царство) |
||||||||||
| Заповедници | |||||||||||
| Наполеон III | Ото фон Бизмарк | ||||||||||
| Јачина | |||||||||||
| 500,000 | 550,000 | ||||||||||
| Губици | |||||||||||
| 150,000 мртвих или рањених 350,000 цивила |
100,000 мртвих или рањених 200,000 цивила |
||||||||||
| {{{подаци}}} | |||||||||||
Француско-пруски рат, понекад познат и као Немачко-француски рат је назив за оружани сукоб који се између 19. јула 1870. и 10. маја 1871. године водио између Француске и савеза немачких држава на челу с Прусијом.
Садржај |
[уреди] Позадина
Узрок рата било је јачање утецаја Прусије у Немачкој и Европи након победе у пруско-аустријском рату године 1866. те стварање Северноњемачког савеза који је имао потенцијал постати, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већом силом од дотада доминантне Француске.
Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије Хоенцолерн да једног свог члана постави на шпанско престоље. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер Ото фон Бизмарк целу аферу објавио у тзв. Емском брзојаву чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности Прусији објави рат.
Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у кримском рату, рату с Аустријом године 1859. те бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком Шаспо која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове су снаге располагале и с примитивним митраљезима. С друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању главног стожера на челу с Молткеом – институције која је годинама прије израђивала детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку мрежу.
[уреди] Рат
Та се предност показала већ на самом почетку рата када су се обје војске судариле на граници. Француске снаге нису биле довољно концентрисане, па су Пруси и њихови немачки савезници у свим већим биткама успиевали постићи локалну надмоћ те их терати на повлачење у тврђаве. Нова француска армија на челу с царем Наполеоном III, створена с циљем ослобађања тих снага, је уместо тога 1. септембра 1870. године опкољена, тешко поражена у бици код Седана и присиљена на предају.
Вест о катастрофи довела је до пада царске владе и проглашења француске Треће републике. Нова републиканска влада држала је како је војни пораз резултат неспособности старог режима, те да ће, као и 1793. године, за време француске револуције револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да преокрене стање на бојишту. Но, прије него што се та војска могла створити, Пруси су успели Париз ставити под опсаду, а убрзо након тога окупирати и већи део северне Француске.
У позадини њемачких снага створио се партизански покрет тзв. слободних стрелаца, којега су Немци почели гушити узимањем талаца и другим репресалијама. У међувремену се тежиште ратних операција преместило на реку Лоар, где су француске снаге, упркос повременим локалним успесима, показале да нису у стању ослободити Париз од опсаде.
Због свега тога је 28. јануара 1871. потписано примирје. Неколико дана раније је у окупираном Версају пруски краљ проглашен немачким царем, чиме је створен Други Рајх.
[уреди] Последице
Док су трајали преговори, радикално расположени елементи Националне гарде, лево орентисани политичари и градска сиротиња у Паризу су се одбили помирити с поразом, те су подигли побуну која ће постати позната као Паришка комуна. Но тај покрет није стекао симпатије изван подручја опкољеног Париза те је угушен уз помоћ Пруса које су владине снаге пропустиле кроз своје редове.
Мировним уговором потписаним 10. маја 1871. Француска се обавезала платити велику ратну одштету те Немачкој предати покрајине Алзас и Лорен у којима је постојала немачка национална мањина.
Много је важнији резултат била појава уједињене Немачке као најјаче војне силе у Европи, а делимично захваљујући угљену из нових покрајина нова је држава постала и великом индустријском силом која ће с временом, попут САД-а у исто време, почети да угрожава примат Британског Империја као једине глобалне суперсиле.
Но, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио реваншизам. Бизмарк је стога велик део своје енергије уложио како би стечевине рата очувао дипломатијом и стварањем сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар Виљем II напустио ту политику створени су предувјети да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику Првог светског рата.
[уреди] Види још
- Узроци Првог светског рата
- Паришка комуна

