Семјуел Бекет
Из пројекта Википедија
Семјуел Бекет, (Даблин, 13. април 1906. - Париз, 22. децембар 1989.), драматичар и романописац ирског порекла.
Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено "трајање" испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса. Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре.
Био је пријатељ са Џејмс Џојсом, коме је био и лични секретар. 1969. године добио је Нобелову награду за књижевност. Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника "позоришних апсурда". Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је тек драмама.
[уреди] Дела
|
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
|
- Марфи (1938)
- Молој (1938)
- Малоун умире (1952)
- Чекајући Годоа (1952)
- Безимени (1953)
- Сви који падају (1956)
- Крај игре (1957)
- Дивни дани (1960)

