Историја Јагодине - Византијско доба
Из пројекта Википедија
Током 395. године Римска империја распала се на Западно и Источно Римско царство (Византију). У тој подели Поморавље је припало Византији. Током сеобе народа од 3. до 7. века , Поморавље пустоше, пале и пљачкају варварска племена, нарочито Готи, Хуни, Авари и Словени. Словенска насеља из овог периода евидентирана су на више од двадесетак места.
Након успешно окончаног рата против Византије 1183. године велики жупан Стефан Немања избија са војском до Саве и Дунава, омогућујући бројним породицама да се из пренасељених крајева древне Рашке и Зете пребаце у освојене области. Симболичну границу према истоку, односно према освајачким интересима Угара, Бугара и нешто сталнијих од стране Византије представљала је Велика Морава, па дуж њене леве обале ничу феудални поседи, као нека врста истурених крајишника.
На овом делу се јавља Жупа Белица која се у писаним изворима среће као једна од освојених области у рату 1183. године, чије се седиште из првих дана изгледа налазило на Јагодинском пољу. Према подацима из литературе, властелинско утврђење се налазило на Ђурђевом брду, заједно са некрополом, судећи по повременом налажењу скелетних делова и керамичких фрагмената. Утврђење је никло захваљујући стратешким вредностима места и грађевинском материјалу срушеног римског кастела, док је касније и само послужило да Турци лако дођу до материјала за своје објекте.
Цивилно насеље је засновано са једне и друге стране Белице, силазећи низводно, у потрази за бољим земљиштем. Сеоце засновано на овом месту имало је и мањи трг, са црквом и некрополом која се, судећи по писаним подацима и археолошком материјалу, налазила на месту где је сада тзв. Стара општина у ширем центру Јагодине.
Први сачувани писани документ у коме се спомиње име Јагодине-Јагодна (Јагодина по легендама од биљке јагоде или по девојци Јагоди), представља разрешница коју је дворска канцеларија Деспота Стефана Лазаравића дала дубровчанину Зивулину Станишићу када му је престала царинска служба у Србији. Разрешница му је написана 15. јула 1399. године у Јагодини.
Овај документ сведочи да је на месту данашње Јагодине постојало, за то време развијено насељено место. Сама чињеница да је могла да прими државне службе говори да је Јагодина тада имала већи значај од обичног насеља поред главног пута.
У Јагодини је издат још један документ Деспота Стефана Лазаревића 1411. године, па је извесно да је Стефан тада пролазио и задржавао се на путу према Манасији коју је градио на десној обали Ресаве.
Турци током 15. и 16. века на темељима срушеног српског средњевековног сеоцета Јагодине, подижу своју паланку, коју страни путници у дневницима називају Јадунум, Еперис или Јасинце, све док се 1568. године, судећи по до сада познатим изворима није усталило име Јагодина. 1553-1557 путници је називају лепом паланком са 4 караван сараја и 2 џамије. У њој је живело више спахија и турских војника а мање Срба хришћана. Имала је и турску школу. Цела долина Мораве је тада била под шумом. Цариградским друмом пут од Јагодине до Београда трајао је 4 дана.
Јагодина се као турско насеље у почетку споро развијало. Са статусом паланке помиње се тек 1620. године, као мања станица на Цариградском друму. Године 1660. путописац Челебија наводи да варош има 1500 кућа и да целокупно живље чине исламизовани хришћани.

