Црнојевићи
Из пројекта Википедија
| Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Династија Црнојевића. (Разговор) |
| Црнојевићи од горње Зете |
||||||||||||
|
ЦРНОЈЕВИЋИ. Потомци зетског властелина Ђураша Илића, који се први пут помиње 1326, у пратњи Стефана Дечанског, као челник. Први помен ове зетске породице датира из 1331. Већ крајем тога вијека јавља се Радич Црнојевић као такмац Балшића, влађајуће куће у Зети. Племенски они се зову још и Ђурашевићи, Гојчиновићи, Калођурђевићи, али од средине 15 вијека превлађује име Црнојевићи. Њихово је подручје било у катунској нахији, близу приморја, а од краја 14 вијека господаре они Будвом и њеном околином. У 15 вијеку држали су обично с млетачком републиком, од које су добивали титуле, поклоне и сталне годишње пензије. Од 1440 почео се видно истицати војвода Стефан Црнојевић, који је извјесно вријеме колебао између херцега Стјепана, деспота Ђурђа и Млетака, али је прешао на страну ових. Млеци су га 1452 именовали за свог капетана и војводу горње Зете и обезбиједили га читавим низом прихода. Он је с успјехом ратовао против војске деспота Ђурђа и знатно придонио, да се учврсти млетачка власт у приморју. Његова жена Марија била је сестра Скендербегова.
Насљедник Стефанов био је Иван Црнојевић (1465—1490), са сједиштем у Жабљаку. Он је добар дио младости провео код херцега Стјепана као талац за оца. Читав његов живот био је пун криза. Супротно од оца, водио је спочетка антимлетачку политику, али је, пред опасношћу од Турака, ипак обновио везе с њом. 1473 за заслуге у борбама против Турака постао је млетачки племић. За вријеме велике турске офензиве у Албанији изгубио је земље (1479) и прешао у Италију. Послије смрти султана Мехмеда ИИ. и за трајања пријестолних борби у Турској, Иван је успио да се врати поново у Зету и обновио је своју државу, и ако у мањем обиму (1481). Постао је турски вазал, а за тврђу вјеру морао је послати у Цариград сина Станишу, који је тамо примио ислам и назвао се Скендер. Иван је подигао манастир на Цетињу 1484, гдје му је у овој другој периоди владавине била и пријестолница.
Његов син, Ђурађ Црнојевић (1490 до 1496), забиљежен је у српској културној хисторији као оснивач прве српске штампарије, која је била смјештена при цетињском, манастиру, и која је радила од 1493 до 1496. Он је био млетачки зет, имао је за жену Јелисавету, кћерку племића Еризза. Народна предаја приписује њој свађу, која је настала у Црној Гори између браће Ђурђа и Стефана, и криви је посредно за пропаст Црне Горе. Стефан и скадарски санџак Фериз-бег оптуживали су Ђурђа ради веза с хришћћанским владарима уперених против Турака. Позван зато на одговорност Ђурађ је побјегао у Млетке. Тамо је имао тешких дана и био је чак затворен ради критике млетачких власти.
Ђурђа је наслиједио у власти брат Стефан (1496—1498); али је и он ускоро смијењен и затворен од Турака. За вријеме рата између Млетака и Турске (1498 до 1503) Ђурађ се вратио у отаџбину и покушао устанак, али није имао успјеха. Предао се потом Турцима, надајући се, да ће помоћу њих обновити власт. Фериз-бег га је упутио у Цариград. Тамо се Ђурађ морао одрећи свих права на Црну Гору, а као накнаду добио је нека добра у Анатолији. Тамо је и умро, примивши, према неким вјиестима, исламску вјеру. О његовим потомцима у Млецима има вијести све до 1636.
Једно вријеме владао је у Црној Гори и трећи син Иван-бегов. Скендер-бег Црнојевић (1513—1530), али само као турски санџак. За вријеме његове владе била је Црна Гора изузета из скадарског санџаката као посебна област.
Литература:
- Ј. Томић, Црнојевићи и Црна Гора од 1479 до 1528 (Глас, 58—62, 1900—01).
- К. Јиречек, Историја Срба, II, 186—187.

