Аналитичка филозофија
Из пројекта Википедија
Аналитичка филозофија је скуп различитих методологија и филозофских тенденција. Није тешко идентификовати аналитичке филозофе, али није лако утврдити критеријуме који су довели до тог закључка. Аналитичка филозофија је понекад добијала етикете типа Оксфордска филозофија, или лингвистичка филозофија, али такве етикете су прилично неразумљиве. Аналитичка филозофија није изричито филозофска школа, па ни доктрина, па чак ни скуп јасно дефинисаних пропозиција. Аналитички филозофи су у великој мјери, иако не у потпуности, академици са енглеског говорног подручја, који упућују своја дјела и списе, првасходно, филозофима енглеског говорног подручја.
Савремени аналитички филозофи су углавном интелектуални насљедници Расела, Мура и Витгенштејна, групе филозофа, који су се свјесно бавили ”филозофском анализом”, почетком XX вијека. Анализа, онако како су је схватали Расел и Мур, се не бави језиком ”per se", него концептима и пропозицијама. С њихове тачке гледишта, анализа је инструмент од виталног значаја, за разоткривање структуре свијета. Витгенштејн, у дјелу Tractatus Logico-Philosophicus (1921), је индиректно тврдио, да структура језика разоткрива структуру свијета; по њему сваки значајан језички израз се може разложити на атомске састојке, који у свом крајњем облику представљају прочишћене састојке стварности. У свом каснијем дјелу, Витгенштејн је одбацио ову ”трактанијанску” визију, која је упркос томе имала значајан утицај на Бечки Круг, двадесетих година, као и на каснији развој логичког позитивизма, тридесетих и четрдесетих година XX вијека.
Карнап и Ајер, обојица представници позитивизма, били су става да задатак филозофије није разоткривање елузивних метафизичких истина, него анализа научних хипотеза и теорија.

