Стефан Твртко II Котроманић

Из пројекта Википедија

Стефан Твртко II Котроманић, је био краљ средњовековне краљевине Босне (1404-1408) и опет од (1421-1443). Твртко II је био син краља Твртка I и члан династије Котроманића.

[уреди] Прва владавина

Ради избора новог краља сазван је Велики Сабор, и на њему је изабран Твртко II, ванбрачни син краља Твртка I]. Твртко II је дао Дубровнику широку градску аутономију 24-VI-1405 године, коју је његов претходник био укинуо.

У намери да поврати престо, свргнуги краљ Остоја је направио савез са угарским краљем Сигисмундом и затражио његову помоћ. Изгледа да је Сигисмунд радо прихватио ову тражњу да би се умешао у унутрашње сукобе у Босни. У том циљу једна угарска војска је упала у Усору, а друга угарска војска је нападала преко реке Уне 1405. године. Српске војводе су потукле обе ове војске и бан угарске Хрватске, Павле, погинуо је код Бихаћа. Па и поред ових пораза краљ Сигисмунд спрема нови напад 1406 године, јер је Католичка црква то од њега тражила. Приликом овог новог напада Угари су поново били тучени и избачени из Босне.

Следеће године краљ Твртко II је дошао у сукоб са господаром Зете, Ђурђем II Стратимировићем, око градова: Котора, Будве и Бара. Како је Ђурађ био савезник Венеције то доведе и до сукоба између Србије и Венеције. Сукобљене стране су преговарале и постигле нагодбу 23-ХII-1407 године. По тој нагодби Стратимировић је добио Бар, војвода Сандаљ Будву, а војвода Хрвоје Котор. После двоструког пораза у Босни краљ Сигисмунд се жали папи да не може да изврши његов налог и тражи од њега помоћ. Папа Гргур XII проглашава крсташки рат против "јеретика" 9. ХI-1407 год.

Место крсташког похода назначена је Босна, а вођа крсташке војске краљ Сигисмунд уз помоћ краља Пољске. Тако је у лето 1408 године, на челу угарско-пољске војске од 60.000 ратника, Сигисмунд почео напад на Српско Краљевство, са ударом преко Саве у правцу града Сребре-ника. Није познато ко је још други од католичких владара послао помоћ за овај крсташки поход, али нису само Пољаци помагали Угаре, било је и других. Папа је у своме прогласу позвао "Западни свет" у крсташки рат против "патарена" и других "јеретика" у Босни, Далмацији и Хрватској.

Тада. је краљ Твртко II направио велику грешку, уместо да препусти вођење војске, као и обично, иску-сним и прослављеним војводама Сандаљу и Хрвоју, хтео је да он лично побере славу за победу над овом крсташком војском. Повео је војску против красташа без присуства и једног од војвода, а он није био рођен за војсковођу. Тако се десило да је он био заробљен са целом својом пратњом пре него што је до стварне битке и дошло. Сигисмунд је наредио да се, код тврђаве Добора, убију 126 заробљених српских великаша и њихова тела баце у реку Босну, а краља Твртка је одвео и заточио у Будиму. На глас о овој несрећи Хрвоје је похитао са једном војском из Далмације а Сандаљ са другом војском из Хума. Сигисмунд их није чекао, него се повукао у Угарску и позвао Хрвоја и Сандаља на преговоре. Сигисмунд је настојао да придобије српске војводе разним понудама и обећањима. Хрвоју је признавао власт над Далмацијом и Хрватском и тражио од њега да му потврди право на те земље које му је признао краљ Дабиша; уз то нудио му је и Пожегу у Славонији која је увек припадала Србима.

Пожешки крај је била српска територија која је у разним временима прелазила под угарску власт и поново враћана Србима. Са овом понудом Хрвоју Сигисмунд је желео да одстрани свога такмаца, напуљског краља Владислава. Хрвоје пак није ништа губио са овом понудом, него је још добивао Пожегу, а право што је Дабиша признао Сигисмунду на Хрватску и Далмацију било је само мртво слово на папиру. Хрвоје је прихватио понуду, али су му Срби за то јако замерили што је прихватио било какву понуду од овенчаног српског непријатеља. Сигисмунд је још много шта тражио и нудио, али ништа није прихваћено. Он је мислио да he моћи уценити Србе зато што држи у својим рукама краља Твртка. Али одмах по повратку са преговора војводе су предложиле да се прогласи свргнуће краља Твртка II и да се врати на престо Стефан Остоја, по друти пут. Немо-гавши више ништа постићи са једним свргнутим краљем, Сигисмунд је пустио Твртка из затвора.

Када је краљ Владислав напуљски сазнао да га војвода Хрвоје више не подржава, изгубио је сваку наду да дође на угарски престо и продао је своје поседе у Далмацији Венецији за сто хиљада дуката, 9-VII-1409 године.

Стефан Остоја се вратио на престо захваљујући подршци војводе Ђурђа Радивојевића и његовог брата Вучића. Хрвоје није био за Остоју, а Сандаљ ни за ни против. Враћањем Остоје на престо краљ Сигисмунд није ништа добио заробљавањем краља Твртка, него је још изгубио. Зато Сигисмунд припрема нови напад и са једном јаком војском улази у Босну 1410 године. Хрвоје је само чувао Доње Крајеве и није хтео да помаже Остоји па се рат отегао и у 1411 годину. Сигисмунд је позивао неко-лико пута војводу Сандаља на преговоре, али овај није хтео са њим да преговара, него се ставио на чело Осто-јине војске, потукао и протерао Угаре из Босне. Тако је пропала Сигисмундова намера да се у Бобовцу крунише за краља Србије, како је то он већ био најавио. После потпуног неуспеха у својим ратним подухватима Сигисмунд је позвао српске представнике на мировне преговоре у Будим. На тим преговорима су учесгвовали са српске стране: краљ Остоја, Хрвоје, Сандаљ и кнез Павле Радено-вић.

Приликом тих преговора Угари су правили разне непристојне испаде према Србима. Један угарски великаш, иначе Хрват, Павле Чупор, хтео је да извргне руглу војводу Хрвоја, због његовог дебелог гласа, па је при Хрвојевом пролазу почео да буче као во, уз бурно смејање и добацивање присутних. Преговори су одржани 1412 године и склопљен је мир између Српског Краљевства и Угарске Краљевине. Међутим, тај мир, као што ћемо видети, нећe трајати ни пуну годину дана. Деспот Стеван Хребљановић је био нападнут, 1413 г., од Мусе Кесеџије, који је ратовао за свој рачун и са јаком војском опседао Ново Брдо у коме се налазио деспот Стеван. Војвода Сандаљ Хранић је отишао са једном јаком војском и потукао Мусу под Новим Брдом.

Исте године угарски краљ је прогласио војводу Хрвоја за издајника и одузео му сва звања и поседе. Ово је била само празна прича, јер угарски краљ није могао Хрвоја сменити нити му поседе одузети, јер је војвода према договору из 1408 године само начелно признавао права утарског краља на Далмацију и Хрватску не признавајући његову власт над собом. Уствари то је био покушај да се сломије војвода Хрвоје који тада није био у добрим односима са краљем Остојом нити са војводом Сандаљом. Са друге стране угарски краљ је на овај начин покушао да добије Далмацију и Хрватску. Под изговором да се збаци "издајник Хрвоје" Сигисмунд шаље 1415 године угарску војску у напад на Босну, а не на Хрвојеве поседе. Ту угарску војску су водили Павле Чупор, Јован Горјански и Јован Моравички. Правац напада био је долином реке Босне према Добоју. Пре преласка преко Саве Угари су запосели све Хрвојеве поседе у Славонији, осим тврђаве Пожеге која се са успехом бранила. Хрвоје се измири са краљем Остојом, стане на чело српске војске и пође пред Угаре.

Истовремено Хрвоје позове Турке да нападну на Угаре у Славонији. Он је пресрео Угаре код Добоја, у јуну месецу 1415 године, и ту их страшно поразио и заробио сва три војсковође. Павла Чупора је зашио у воловску кожу и бацио у реку Босну говорећи му: "Ти си онај што воли да буче као во, па ево ти сада воловске коже па бучи Босном док те вода носи." Јована Горјанског и Јована Моравичког откупио је из ропства деспот Стеван, јер су са њим били у некаквом пријатељству. Истовремено је турска војска, коју је на Хрвојево тражење послао султан Мехмед I, прошла харајући кроз Славонију, Хрватску и Словенију и стигла све до Карантиније.

Па и поред ових ратних успеха Српско Краљевство се налазило у врло тешком положају. Чести ратови и непријатељи са свих страна; на престолу су седели људи врло просечне вредности и на крају неслога међу водећим личностима, као последица тешког стања. У зиму 1415 године једна турска војска је похарала јужну Босну и северни Хум, а да нико није ни покушао да је протера. Ову војску је водио сердар Исак и пошто га нико није ни гонио он се настанио на горњем Подрињу и у Врхбосни као да је то султанова земља. Тако су се Турци у виду једног клина углавили у сред Српског Краљевства. Славни војвода Хрвоје Вукчић је умро у Котору 1416 године. Да би одржао јединство у Краљевству краљ Остоја се оженио Хрвојевом удовицом Јеленом. Одмах после Хрвојеве смрти настао је рат између Венеције и Угарске око Далмације. Краљ Остоја није имао могућности да брани Далмацију, а далматински Срби су стали на страну Венеције. Млетачки заповедник у Далмацији, Антоније Канта-рини, јавља својој влади, 28-ХII-1418 године, да је међу Србима дигао 5000 добрих војника који ће обезбедити коначну победу млетачког оружја над Угарима.

Краљ Остоја је умро 1418 године, баш када је био на путу да постигне унутрашње јединство и да окупи снаге за борбу протав Турака, који су отимали део по део његове краљевине.

[уреди] Друга владавина

Остоју је наследио његов син Стефан, 1418-1421 год. Овај краљ није ништа вредног за историју учинио. Када је Венеција заузела Котор 1420 године он није био у стању да било шта учини. Исте те године склопљен је мир између Венеције и Угарске и Венеција је добила примо-рске градове у Далмацији. Млетачка победа је у великој мери постигнута уз српску помоћ. Стање је у Српском Краљевству било врло лоше, и за то стање има да се захва-ли у првом реду неспособним владарима. Турци су још увек логоровали у Врхбосни а Млечани и Угари се погађају око поделе српске Далмације. У тим тешким време-нима војвода Сандаљ се заузима да се на престо врати Твртко II, као мање зло од онога који је био на престолу, и Твртко се враћа 1421 године. Од тога времена краљу Стефану се губи сваки траг.

Нови турски султан Мурат II напао је са великом војском Српско Краљевство 1424 г. Вођене су дуге и оштре борбе око више градова, па после једног прекида рат је обновљен 1426 г. Те године је закључено примирје између Срба и Турака по коме су ови добили неколико српских градова. Одмах потом један Србин по имену Никола убио је сердара Исака и Турци су протерани из Босне. Престолница краља Стефана Твртка II био је тврди град Бобовац. Сребреница, Зворник и Усора нису били под његовом управом, већ под управом деспота Ђурђа Бранковића. Српска Деспотовина је била вазална држава турског султана, али у разним временима деловала је различито, понекад као потпуно самостална држава. Срби из Краљевине и из Деспотовине желели су да се Деспотовина уједини са Краљевином и тако створи једна снажна српска држава, али то Турци нису дозвољавали.

Рашка је већим делом била у саставу Краљевине, цела данашња Косовска област. Турци су били освојили неколико градова у Рашкој, али Рас и Приштина су били под српском управом.

Турци су предузели нови напад на Босну и освојили градове Ходидед и Врхбосну 1434 године. Приликом овог турског напада показало се да је краљ Твртко II лоше припремљен за одбрану државе и неспособан. Зато је војвода Сандаљ, удружен са деспотом , хтео да збаци краља Твртка и да се изабере нови краљ. Твртка је спасила само брза смрт војводе Сандаља, који је умро 15-III-1435 г. Сандаља је наследио на положају бана Хума његов братић Стефан.

Када је угарски краљ Сигисмунд чуо да је умро велики војвода Сандаљ, наредио је својим великашима у Хрватској: Франгипану и Талоцу, да одмах крену са војском и освоје Хум. Они су на челу једне мађарско-хрватске војске прошли кроз Далмацију и напали на Хум. Нови војвода Стефан Хранић их је потукао и протерао. Војвода Стефан је предузео поход у Приморје 1440 год. и заузео: Омиш, Пољицу, предео на обали између Омиша и Сплита, и Приморје до реке Крке, осим градова Сплита, Трогира и Шибеника, који су били под млетачком управом. Исте године саграђен је познати мост и нови град на Неретви - Мостар, који је градио Радин Гост "мајордом" војводе Стефана.

Турци су били посели земљу деспота Бранковића и напали на Краљевину 1441 године. Краљ Твртко је поверио вођење рата против Турака војводи Стефану Хранићу и Срби су успели да у року од две године протерају Турке из Краљевине и из Деспотовине. Краљ Стефан Твртко II је умро 1443 године.

Други језици