Анте Старчевић
Из пројекта Википедија
Анте Старчевић (Житник, Госпић, 1823. - Загреб, 1896.), хрватски политичар и публициста. Био је дете из мешовитог брака (мајка му је била Српкиња)[1].
Анте Старчевић, или „отац нације”, како су га Хрвати звали, јесте родоначелник организоване мржње према Србима. Она је постојала и прије њега јер су Срби као граничари имали одређене привилегије у Аустроугарској, за разлику од Хрвата који су били кметови. Само та мржња према Србима била је у хрватских сељака неартикулисана све до појаве Старчевића. Он је први организовано и систематски ширио мржњу према Србима и свему што је српско. Давио је Србе у бочици мастила. Нико прије њега и задуго после њега, све до Јосипа Франка и Анте Павелића, није уложио толики труд у распиривање антисрпских осјећања.
Садржај |
[уреди] Расиста и шовиниста
"Отац домовине", како Хрвати називају србофоба и родоначелника усташа, Анту Старчевића, био је толико опседнут мржњом према Србима, да није могуће тачно докучити да ли је био расиста или шовиниста. Био је аскета и живео је у малој собици с две столице и једним столом. Оно што је поразно за српски народ, мајка му је била Српкиња, Милица Богдан, а он потомак херцеговачких Старчевића. Његова дела, иако под утицајем расистичких теорија XIX века, што се види по његовој одредници "нације" коју је прихватио од Гобиноа ("венчање неједнаких раса"), опет нису доследна, јер их, наравно никада није могао доказати. Проблем у схватању Старчевића долази отуда, што на једном месту говори о Србима као о "нечистој пасмини", а на другом, како их ваља асимиловати. Каже он: "Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах." ("Неколике успомене", Дјела, Књига III, стр. 373.). Помало зачуђујуће, али ту реченицу изрекао је кад је Србија била већ слободна, а Хрватска аустро-мађарски слуга, из чега се види одакле фрустрациона мржња коју је ширио међу грађанством Хрватске.
Срби су за хрватског Оца "смеће", "накот", они смрде и чешу се јер су добили име по сврабежу, а хране се фекалијама, итд. Онда, на другом месту, за њега Срби уствари не постоје (теорија о "православним Хрватима"). Сем Срба, одбијао је и Аустријанце и Немце, те Мађаре посебно, док је високо уздизао Енглезе, Французе и Турке (!!?), као и Бугаре (!!?). Дакле, изгледа да је подсвесно начео огурску теорију о Хрватима, који су, по њему, ослободили Угарску, а Аустрију начинили великом (!). Грубо је писао о бану Јелачићу, бискупу Штросмајеру, Фрањи Рачком и Ивану Мажуранићу. На крају, у свом том болесном магновењу и невероватним сценаријима, ипак Срби постоје и за њега су они били Трибали, који су "ждерали остатке жртава". Истовремено су, као такви, били по њему "сужњи", а радили о "глави свима, па и суседима", што је, наравно опет контрадикторно. Срби су били по њему највише слуге Хрватима (!!??). Сви највећи србски јунаци су "Хервати", док су издајници "пасмине славосербске". Пише Старчевић: "У Стефану Душану угаси се последњи трак прејасне херватске династије Неманићах који кроз векове, и као краљи владаху..." (Пасмина Славосербска по Херватској, Дјела др Анте Старчевића, књига III, стр. 158.). По њему је и Милош Обилић "Херват" ("Милош Кобилић показа се Херватом..."), док то Вук Бранковић није (!). У косовском боју Срби за хрватског Оца немају скоро никакву улогу, јер су на челу снага антитурског савеза "Краљ Босне, и Кастриотић, са својими Херватима и Скипетари, и множина Булгарах и Румуњах."
[уреди] Старчевић и клерикализам
Анте Старчевић није био клерикалац, напротив. У Католичкој цркви Страчевић је видио великог противника независне хрватске државе, што није било нетачно обзиром на велику повезаност хабсбуршке династије и Ватикана. Аустроугарска монархија била је најкатоличкија земља у Европи тог времена. Страчевић је био и против Аустроугарске али је све то надмашивала његова мржња према Србима.
И Ватикан и Аустроугарска били су по мишљењу Старчевића „спољни непријатељи”, којих ће се Хрвати једном за свагда ослободити, али Срби... Срби су у то вријеме чинили 32% становништва Хрватске и Далмације. У самој Хрватској многи су се још увијек сјећали свог православног српског поријекла. На истоку је била нарастајућа Србија. Све је то Старчевића упућивало на мисао да ће у будућности Срби бити главни противници у остваривању његовог сна о Великој Хрватској, која се по њему простирала чак и у Шумадији. Одатле његов параноидни страх од Срба, одатле сва та мржња према Србима.
[уреди] Изливи беса
"Мислите ли ви" - писао је Старчевић "да се против тој грдоби не буде сложило све што је крепостно, све што је божје?..." "Вандали су", писао је даље, "много племенитији". Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића... А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба. "Нема", каже, "ни трага српској народности". Кнез Лазар је похрваћен, јер је он "нема двојбе, нечисте крви..."
Старчевић је први "научно" тражио истребљење Срба. Пишући на једном месту, како гордељеви Срби сматрају вешала као срамну смрт, он жали "што за ову њихову аверзију нису знали хрватски сељаци у Перушићу када су на ражњу испекли два Србина..."
[уреди] Старчевић и усташтво
Старчевић није дочекао стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, али је нову државу дочекала његову мржњу. Католичка црква ју је распиривала, Немачка, Мађарска и Италија такође. Усташко крвопролиће порушиће и задњи ентузијазам у јужних Словена. Југославија је од тада па надаље почивала на далеко већој принуди него раније.
Усташе, које су настале из ума Анте Старчевића написаће у својеврсним Начелима хрватског усташког покрета о свом Оцу Домовине: "Све што је хрватски народ несвјесно стољећима у себи носио, то је Старчевић изнио на дање свјетло, обликовао, образложио и ставио у темеље наше народне борбе."
[уреди] Библиографија
- Starčević, Ante. "Pasmina slavoserbska po Hervatskoj". (Zagreb, 1876.)
[уреди] Литература
- ^ Banac, Ivo. Nacionalno pitanje u Jugoslaviji. (Durieux: Zagreb, 1995.), str. 66

