Илијаш

Из пројекта Википедија

Илијаш је општина која се налази у Кантону Сарајево, сјевероисточно од града Сарајева. Површина општине је 309 km2, или 24,2% територије Кантона Сарајево. Лежи на надморској висни између 450 и 1500 m.

[уреди] Становништво

Насељена мјеста у општини Илијаш су Биоча, Доњи Чевљановићи, Драгоради, Гајеви, Илијаш, Стари Илијаш, Кадарићи, Каменица, Љешево, Љубина, Љубници, Малешићи, Мисоча, Мраково, Нишићи, Подлипник, Подлугови и Средње.

1991. године општина је имала 25.155 становника, од чега:

Према подацима из 2002. године у општини је живјело 15.277 становника. Према националности:

  • Бошњаци: 13.401. или 87,7%
  • Срби: 1.072 или 7%
  • Хрвати: 644 или 4,2%
  • Остали: 160 или 1%

Већински насељена српским становништвом, општина је од 1992. до 1996. својим највећим дијелом била под контролом Војске Републике Српске. Дејтонским споразумом општина је припала Федерацији БиХ, а српско становништво се у страху махом иселило и населило широм Републике Српске и других земаља.

Географске особине предјела који данас чине општину и њихов положај са повољном климом, подесност за земљорадњу и сточарство, рудна и шумска богатства условили су рано насељавање на овим подручјима.

[уреди] Историја

Најстарији трагови живота на овим просторима везани су за доба палеолита, о чему свједочи и комплекс Бијамбарских пећина на Црноријечкој висоравни.

Између Олова и Вареша, Средњег и Чевљановића, на просторном платоу Црноријечке висоравни налазе се богата рудишта жељеза, олова, мангана и живе. На том простору наплаћивана је царина још давне 1384. године, а руда је преношена у Дубровник.

Природна богатства шуме, руде, неискориштено земљиште и радна снага, постају нарочито интересантна у доба Аустро-Угарске владавине када се подижу и прва индустријска предузећа, отвара рудник, граде жељезничке пруге.

С првим годинама окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске приступа се отварању рудника, па је тако већ 1880. ступио у живот рудник мангана "Босна" у Чевљановићима који је цијели низ година подмиривао потребе Аустро-Угарске монархије.

Организовано школство општине везано је за посљедње године Аустро-Угарске владавине у БиХ. Прва школа почела је са радом 1908. у Чевљановићима, звала се "Werkhauss" коју су похађала дјеца рудара рудника мангана .

Осмогодишње школе у Илијашу и Иванчићима почињу са радом школске 1955/56 године, школа у Љубини је почела са радом 1960/61, а затим школе у Шићима, Сировинама, Вукасовићима, Биочи, Малешићима, Караули и Висојевици.

У школској 1991/92 години непосредно пред рат у БиХ настава основног образовања се изводила у сљедећим основним школама: О.Ш. "27. јул" Илијаш, ОШ "Владо Вуковић" Подлугови и ОШ "Евгеније Спахић Жељко" у Средњем и Подлипнику.

[уреди] Привреда

Шуме као природна богатства једне земље су од посебног значаја, јер су у питању ресурси који се како природно тако и вјештачки обнављају, представљајући материјалну основу за обнову и дугорочан развој.

На десној страни пута Сарајево-Олово, у насељу Подлипник, регистровано је лежиште термалне воде и љековитог блата. Извориште се налази у изванредном природном амбијенту на надморској висини око 900 m.

Комплекс Бијамбарских пећина се налази на Црноријечкој висоравни, на надморској висини од 950 m, и представља изузетну вриједност са становишта природних наука. Састоји се од три пећине различитих величина. Средња пећина је највећа и најатрактивнија. Пећина је састављена од четири засебне дворане. Горња пећина је много мања и састоји се од само једне дворане која је била насељена још у доба палеолитика. Пећински комплекс је окружен шумом смрче.

Стратешки сектори јачања економске основе општине Илијаш су: индустрија, туризам и комплементарне услуге, култура, спорт, рекреација, трговина, образовање - основно образовање. Индустрија је пажљиво економски и еколошки профилирана као одржива - прерада дрвета, производња пића, машинска индустрија, прерада пољопривредних производа, итд.

Други језици