Историја Новог Сада
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Рана историја Петроварадина
Још у каменом добу (око 4500 године пре нове ере), постојало је људско насеље на територији данашњег Новог Сада. Ово насеље се налазило на десној обали реке Дунав, на територији данашњег Петроварадина. Ово подручје су, касније, освојили Келти (у четвртом веку пре нове ере), а потом Римљани (у првом веку пре нове ере).
Прво утврђење на десној обали Дунава саградили су Келти. Касније, током римске владавине, саграђена је нова, већа тврђава у првом веку нове ере, а била је позната под именом Кузум. Тврђава је била укључена у римску покрајину Панонију, а разорили су је Хуни у петом веку.
Византинци су обновили град крајем петог века, а током византијске владавине град се помиње под два имена: Кузум и Петрикон. Град затим освајају Источни Готи, Гепиди, Авари, Франци, Бугари, и поново Византинци.
У дванаестом веку освојили су га Мађари, и град се од тада налазио под мађарском, турском и аустријском влашћу. Град се први пут помиње под именом Петроварадин 1237 године. Током турске владавине, град је био познат под именом Варадин.
[уреди] Оснивање Новог Сада
Насеље на левој обали Дунава основано је 1694. године. Ово насеље је првобитно било познато под именима: Рацка варош (Raitzenstadt, односно Српски град) и Петроварадински Шанац, а касније је добило име Нови Сад. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Нeмци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, o чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици.
1720. године Нови Сад је имао 112 пописаних српских домова, као и 15 мађарских и 14 немачких. 1748. постаје слободан краљевски град и добија данашње име, и то на следећи начин: богати грађани Рацке вароши одлазе у Беч, где за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Она тим поводом, 1. фебруара 1748. (који је од 1996. и службени Дан Града) издаје едикт који каже:
1771. и 1838. године град је страдао од поплаве. Током осамнаестог и деветнаестог века, Нови Сад је био највећи српски град (1820. године град је имао око 20,000 становника, од којих су две трећине били Срби). У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота целокупног српског народа. У Новом Саду су у то време стално боравили или се дуже задржавали Светозар Милетић, Полит-Десанчић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Илија Вучетић, Стефан Брановачки, С. Павловић, Теодор Мандић, Л. Станојевић, А. Хаџић, Коста Трифковић, Арса Пајевић, као и многи виђенији емигранти из Србије. Све ово били су разлози да Нови Сад буде прозван Српском Атином.
1848. новосадски Срби изабрали су на збору у Новом Саду депутацију, која је имала задатак, да се споразуме са Кошутом о односима између нове револуционарне мађарске владе и војвођанских Срба. Споразум није постигнут и тиме је на територији данашње Војводине отпочео крвави рат између Срба и Мађара. У рату је нарочито страдао Нови Сад, који је мађарска војска разорила, бомбардовањем са Петроварадинске тврђаве, а град је изгубио већину свог становништва.
Између 1849. и 1860. године, Град се налазио у оквиру Војводства Србије и Тамишког Баната. Матица Српска се преселила у Нови Сад 1864. године, а довршена је и српска гимназија. Такође је основано и друштво за српско народно позориште.
[уреди] Град у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца
9/11 1918 српска војска је ослободила Нови Сад и град је од тада део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
1929 године Нови Сад постаје главни град Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије. Мађарски фашисти су окупирали град 1941 године. Окупатори су починили бројне злочине над српским и јеврејским становништвом.
[уреди] Град после 1945
Град су ослободиле јединице Црвене Армије СССР у сарадњи са југословенским партизанским јединицама 1944 године. Од 1945 године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. После 1948. године, већина од малобројних преживелих Јевреја сели се у новоосновану државу Израел, а Немци одлазе, делом добровољно, а делом под присилом, у Аустрију, Немачку и Јужну Америку (углавном Бразил и Аргентину). Црвена Армија СССР, пак, крајем 1944. и током 1945. интернира неке од белогардејских руских избеглица и одводи их натраг у СССР, но град и даље остаје национално шаролик, јер се досељава велик број људи из разних крајева СРФЈ. Током многобројних урбанизацијских резова у доб социјализма, град губи неке од својих препознатљивих грађевина, као што су Јерменска црква или део Јеврејске улице, а граде се велики булевари и стамбени блокови. После насилне сецесије Словеније, Хрватске, БиХ и мирног одвајања Македоније, Нови Сад изненада постаје други најважнији град у Југославији, што му даје дотатни замајац у развоју, иако је то доба веома кризно и турбулентно.
Нови Сад је знатно оштећен у НАТО бомбардовању 1999 године; сва три моста на Дунаву су порушена, оштећене су комуникације, као и водоводни и електрични системи. Пафинерија нафте је готово свакодневно бомбардована, што је изазвало знатну еколошку штету и загађење животне средине.
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија (1927 г.)
- Ђорђе Рандељ, Нови Сад - слободан град, Нови Сад, 1997.
- Јован Миросављевић, Нови Сад - атлас улица, Нови Сад, 1998.
- Вељко Милковић, Петроварадин и Срем - мистерија прошлости, Нови Сад, 2003.
- Раденко Гајић, Петроварадинска тврђава - Гибралтар на Дунаву, Сремски Карловци, 1993.

