Јулисиз Симпсон Грант
Из пројекта Википедија
Овај чланак или један његов део није преведен.
Ако сматрате да сте способни да га преведете, кликните на картицу уреди и преведите га обавезно водећи рачуна о стилу и правопису.
| Служба: | Председник Сједињених Америчких Држава |
| Трајање мандата: | 1869-1877 |
| Претходник: | Ендру Џонсон (Andrew Johnson) |
| Наследник: | Рутефорд Б. Хајес (Rutherford B. Hayes) |
| Датум рођења: | 27. април 1822. године |
| Место рођења: | Поинт Плезент, Охајо, САД |
| Датум смрти: | 23. јули 1885. године |
| Место смрти: | Маунт МекГрегор, Њујорк, САД |
| Националност: | Американац |
| Супруга: | Џулија Грант |
| Странка: | Републиканска странка |
Улисис Симпсон Грант (Поинт Плезент, 27. април 1822. - Маунт МекГрегор, 23. јули 1885.), је амерички војсковођа и писац познат као један од најзаслужнијих личности за победу Севера у Америчком грађанском рату, али и као 18. председник САД.
Садржај |
[уреди] Рани живот
Улисис Симпсон Грант се родио као Хајрам Улисис Грант (Hiram Ulysses Grant), син кожара Џесија Рута Гранта (Jesse Roota Granta)(1794-1873) и његове супруге Хане Симпсон (Hannah Simpson)(1798-1883). Његови родитељи су се били доселили у Охајо из Пенсилваније. Године 1823. су се из Поинт Плезента преселили у Џорџтаун (Georgetown), у округу Браун (Brown County), где ће млади Грант провести скоро цело детињство и рану младост.
Године 1839. Томас Л. Хамер (Thomas L. Hamer), адвокат из Џорџтауна и члан Заступничког дома Конгреса, препоручио је Гранта као питомца америчке војне академије у Вест Поинту (West Point). Његова службена препорука је примљена под именом Улисис Симпсон Грант, што је младом Гранту било велико олакшање када је коначно дошао у Вест Поинт. Наиме, Грант се бојао да би због иницијала Х.У.Г. - који су истоветни енглеској речи „hug“ (загрљај) - могао бити предмет задиркивања својих колега. Не знајући за Хамерову препоруку, покушао је да се упише под именом Улисис Хајрам Грант, али су школске власти то одбиле, инсистирајући на имену Улисис Симпсон Грант. На крају је Грант одлучио да до краја живота користи ново име, али као Улисис С. Грант, и никад није објашњавао шта „С.“ у његовом имену значи.
Грант се у академском смислу није нарочито истакао на Вест Поинту, па је 1843. године дипломирао као 21. од 39 питомаца у класи. Међутим, током школовања је стекао репутацију изврсног јахача. На Академији је развио склоност према вискију, која ће га прогањати током живота, као и склоност према цигарама, којима многи приписују његову смрт.
Након што је добио чин поручника, Грант је служио у гарнизонима на западним границама САД. Приликом путовања је посетио плантажу Вајт Хејвен (White Haven) у близини Сент Луиса (St. Louis) где је живела фамилија Фредерика Дента, његовог пријатеља са Академије. Тамо је упознао Фредерикову сестру Џулију, с којом се верио 1844. године.
Венчање је прекинула дипломатска криза узрокована прикључењем Тексаса САД-у. С обзиром да Мексико није признао независност Тексаса, као ни његове јужне границе, председник Џејмс Полк (James K. Polk) је послао опсервациони корпус под генералом Захаријем Тејлором (Zachary Taylor) на северну обалу Рио Грандеа. Те снаге, међу којима је био и Грант, су се сукобиле са Мексиканцима у пролеће 1846. године. То је касније прерасло у Мексичко-амерички рат. Грант је учествовао у многим значајним биткама тога рата, укључујући и освајање града Мексика што је довело до завршетка рата. Грант је два пута био похваљен и привремено унапређен због храбрости.
Грант се 1848. године вратио у Сент Луис где је коначно оженио Џулију. Она ће му касније родити три сина и кћер, и пратиће га по гарнизонима широм САД. Једини изузетак је био када је 1853. године послат у Форт Ванкувер (Fort Vancouver) у савезној држави Вашингтон и није могао сносити трошкове пута за породицу. Годину дана касније је унапређен у чин капетана и премештен у Форт Хумболт (Fort Humboldt) у Калифорнији. Дуготрајна раздвојеност од супруге га је окренула пићу, а алкохолизам потом учинио неспособним за вршење војних дужности. Његови претпостављени су му понудили да поднесе оставку како би избегао војни суд. Грант је пристао како би се придружио породици у Сент Луису.
Грант се тада привремено решио вискија, али његов цивилни живот није био обележен великим успесима. Покушао је да се бави земљорадњом око Сент Луиса, када је и купио једног роба. Затим је радио као продавац некретнина, да би се на крају нашао у Илиноису и запослио у очевој кожари у граду Галена.
Гранта, у то време, политика није превише занимала, за разлику од остатка САД. Није био члан ниједне странке, нити је гласао на изборима. Једини изузетак су били председнички избори 1856. године, када је дао глас демократском кандидату и будућем председнику Џејмсу Буканену (James Buchanan). За Буканена је гласао делом зато што је сматрао да ће Буканен спречити отцепљење јужних држава, а делом зато што је у Калифорнији био лично упознао републиканског кандидата Џона Фремонта (John C. Fremont). Четири године касније, на најважнијим изборима у историји САД, Грант је апстинирао, иако му је демократа Стивен Даглас (Stephen A. Douglas) био дражи од Абрахама Линколна.
[уреди] Грађански рат
Када је у априлу 1861. председник Линколн, након јужљачког напада на Форт Сумтер, упутио позив за 75.000 добровољаца, Грант је помогао при регрутовању једне чете, и довео је у Спрингфилд (Springfield), главни град Илиноиса. Грант је одбио команду над том четом, а гувернер Ричард Јејтс (Richard Yates) му је дао задатак да регрутује добровољце по држави. Грант је упорно захтевао команду на фронту, и Јејтс га је, сазнавши за диплому са Вест Поинта, именовао пуковником и 17. јуна 1861. доделио команду над недисциплинованим 21. пешадијским пуком Илиноиса.
Та јединица је послата у Мисури, робовласничку државу која је формално остала верна Унији, али у којој је било много присталица новостворене Конфедерације. Грант је тамо неколико месеци провео увежбавајући људство и уводећи дисциплину међу углавном неискусне добровољце. Седмог августа је именован за бригадног генерала, а након тога је стављен под команду свог познаника, а сада генерала, Фремонта.
Прва озбиљна Грантова акција је била окупација Падукаха (Paducah), града у држави Кентаки која се била прогласила неутралном у спору између Севера и Југа. То је био одговор на јужњачку окупацију Колумбуса (Columbus) којом је прекршена та неутралност. Први већи окршај с јужњацима је била битка код Белмонта у новембру 1861. године. Битка је завршена тактички неодлученом, али је Грант стекао вредно искуство и сазнање да су јужњачке снаге у најгорем случају по квалитету једнаке његовим трупама.
Грант је у фебруару 1862. године покренуо, уз помоћ речне ратне флотиле, офанзиву с циљем да се освоје важне јужњачке тврђаве Форт Хенри (Fort Henry) и Форт Донелсон (Fort Donelson). Након освајања Форт Хенрија, код опсаде Форт Донелсона су га напали јужњаци, покушавајући да разбију обруч. Грант их је поразио, а потом комаданту јужњачког гарнизона послао ултиматум којим тражи „безусловну предају“. Ултиматум је прихваћен. Тада се предало 14.000 јужњака што је представљало, до тада, највећу победу северњачких снага у Грађанском рату. Грант је због тога добио надимак „Безусловна предаја“ (енг. Unconditional Surrender), а популарност у северњачкој јавности му је нагло порасла.
Грантов претпостављени, генерал Хенри Халек (Henry Halleck), му је завидио на популарности, па је покушао да га смени, али га је Линколнова интевенција вратила на положај. Грантова војска је почетком априла код Шилоа (Shiloh) била изненађена од стране јужњачке војске са Албертом Сиднијем Џонстоном (Albert Sidney Johnston) на челу. Испочетка су северњачке снаге потиснуте, али је Грант успео да стабилизује ситуацију до доласка појачања и да следећи дан организује велики и успешан противнапад. Иако је однео велику победу, а Џонстон погинуо, у америчкој јавности је до тада неѕамисливи број погинулих - 23.000 mrtvih i ranjenih na obje strane - izazvao bijes i zahtjeve za Grantovom smjenom. Grant je ovaj put sačuvao svoj položaj samo zahvaljujući intervenciji svog dobrog prijatelja Williama T. Shermana.
Slijedećih nekoliko mjeseci je Grant sudjelovao u operacijama snaga Unije u zapadnom Tennesseeju, a potom ga je zaokupio plan osvajanja Vicksburga - ključne južnjačke utvrde kojom se kontrolirala rijeka Mississippi. Nakon nekoliko bezuspješnih pokušaja u proljeće je lansirao složenu operaciju tokom koje je, suprotno dotadašnjim načelima ratovanja, operirao u neprijateljskom području bez vlastite logističke baze. Cilj je bio postići što je moguće veću mobilnost i spriječiti južnjake da protiv njega koncentriraju nadmoćne snage.
Grantova viksburška operacija - koju mnogi drže jednom od najblistavijih u historiji ratovanja - je prvo osvajanjem grada Jacksona u Mississipiju odsjekla Vicksburg od opskrbnih linija, a potom nakon bitke kod Champion Hilla stjerala južnjačke snage u zidine Vicksburga. Opsada grada je završila južnjačkom predajom 3.7. 1863. Njome je Konfederacija presječena napola, a Sjever stekao kontrolu nad ključnom prometnom arterijom. Uz bitku kod Gettysburga, koja je završila isti dan, taj se događaj drži prekretnicom nakon koje Jug više nije imao nikakve šanse dobiti rat.
Međutim, rat se nastavio. U septembru su južnjaci poduzeli ofenzivu u istočni Tennessee, porazili sjevernjake u bitci kod Chickamauge i blokirali sjevernjački garnizon u gradu Chattanooga. Grant je u oktobru uspio deblokirati garnizon, a u novembru u odlučnoj bitci kod Chattanooge teško poraziti južnjake te tako stvoriti bazu za budući prodor u Georgiju.
Sve je to Lincolna uvjerilo da je Grant prava ličnost za mjesto vrhovnog komandanta snaga Unije. Na to je mjesto imenovan u martu 1864. te je odmah razradio strategiju kojoj je cilj bio Konfederaciju napasti iz nekoliko pravaca istovremeno, razdvojiti na nekoliko dijelova te je lišiti sirovina i drugih resursa za dalje vođenje rata.
Sam Grant je lično preuzeo komandu nad Armijom Potomaca, čiji je cilj bio direktno napasti južnjačke snage u Virginiji i osvojiti glavni grad Konfederacije Richmond. U maju se tim snagama suprotstavila Armija Sjeverne Virginije na čelu s legendarnim generalom Leejem. Njihov prvi okršaj u Wildernessu završio je taktičkim porazom Sjevernjaka, ali je Grant, umjesto da se povuče i popuni gubitke, naredio nastavak napredovanja na jug i tako prisilio samog Leeja na povlačenje. To je dovelo do krvavih bitaka kod Spotslyvanije i Cold Harbora gdje Leejevi taktički uspjesi nisu uspjeli spriječiti sjevernjačko napredovanje i izbijanje pred Richmond gdje je u junu otpočeo pozicijski rat.
Grantove snage su pretrpile teške gubitke, ali ih Grant, za razliku od Leeja, nije mogao nadoknaditi. U međuvremenu je Sherman uspješno probio južnjačke linije i u svojem maršu na more opustošio Georgiju i Južnu Karolinu, lišivši Jug hrane i drugih resursa.
Iscrpljeni južnjaci nisu više mogli pružati otpor ni Grantu. U martu su rovovi ispred Richmonda probijeni, a potom zauzet južnjački glavni grad. Leejeve snage su pokušali pobjeći, ali ih je Grant sustigao i natjerao na predaju kod Appomatoxa 9.4. 1865. Taj se dan obično uzima kao završetak građanskog rata.
Grant je prilikom predaje inzistirao da se prema poraženom neprijatelju dobro postupa, kako bi se što više očuvao njegov ponos i tako olakšalo nacionalno pomirenje nakon rata koji je i dan-danas najkrvaviji u američkoj historiji.
[уреди] Grant kao poratni general
U periodu neposredno nakon rata Grant je uživao zenit popularnosti. Novi predsjednik Andrew Johnson, zamjenik ubijenog Lincolna, imenovao ga je prvim generalom armije u američkoj historiji.
Sam Grant je ispočetka ostao vjeran svojoj tradiciji nemiješanja u politiku, ali je s vremenom došao u sukob, prvo s radikalnim republikancima u Kongresu koji su inzistirali na okupacijskom režimu koji bi uveo nužne reforme u južnim državama. Grant je 1866. pratio Johnsona na nacionalnoj turneji, kako bi svojim autoritetom pomogao predsjednikovu pomirljivu politiku prema poraženim južnjacima.
Međutim, kada je Johnson došao u sukob sa sekretarom rata Edwinom Stantonom, Grant se okrenuo republikancima i počeo podržavati njihov program Rekonstrukcije južnih država. Formalno je postao član stranke i u maju 1868. na republikanskoj konvenciji prihvatio kandidaturu za predsjednika. U novembru je relativno lako pobijedio demokratskog kandidata Horatija Seymoura.
[уреди] Predsjednik Grant
Po dolasku u Bijelu kuću, ispostavilo se da Grantu nedostaju političko iskustvo kako bi uspješno mogao obavljati svoj mandat. To su zloupotrijebili mnoge nečasne ličnosti, te je Grantova administracija već na samom početku stekla reputaciju legla korupcije. Sam Grant, frustriran nizom skandala koje nije mogao spriječiti, sve je više utjehe pronalazio u piću.
Ako se zanemari korupcija, njegov prvi mandat je, s druge strane, bio relativno uspješan. Grant je provodio program Rekonstrukcije na jugu te nastojao suzbiti Ku Klux Klan i očuvati građanska prava netom oslobođenih robova. Istovremeno su SAD doživjele ekonomski bum, pogotovo na ratom nepogođenom Sjeveru, kao i na Zapadu, odnedavno s ostatkom zemlje spojenim Transkontinentalnom željeznicom.
Zahvaljujući tome je Grant lako dobio drugu republikansku nominaciju 1872. godine. Iako se pred izbore 1872. godine frakcija republikanskih nezadovoljnika otcijepila, formirala Liberalnu republikansku stranku i zajedno s demokratima podržala Horacea Greeleya, Grant je dobio još veći broj glasova.
Međutim, 1873. godine je SAD zahvatila velika ekonomska kriza. Slijedeće godine su demokrati osvojili većinu u Zastupničkom domu Kongresa, prvi put nakon građanskog rata. Drugi mandat su obilježili još gori korupcijski skandali nego u prvom. Zbog toga je Grant, svjestan gubitka popularnosti, odlučio ne natjecati se za treći mandat.
Posljednji Grantov predsjednički akt od važnosti bilo je imenovanje posebne predsjedničke komisije koja je imala zadatak riješiti spor oko rezultata predsjedničkih izbora 1876. godine. Ta se komisija drži zaslužnom za tzv. Kompromis 1877. godine, kojim je za skoro cijeli jedan vijek cementirana rasna segregacija na Jugu.
Grantova predsjednička administracija uživa neslavnu reputaciju jedne od najkorumpiranijih, a samog Granta se dugo držalo jednim od najgorih predsjednika u američkoj historiji. Međutim, u posljednje vrijeme takvu Grantovu reputaciju američki historičari manje tumače stvarnim rezultatima, koliko posljedicom ogromnog razočaranja suvremenika koji su, s obzirom na Grantove ratne uspjehe, imali nerealna očekivanja o njegovim političkim i državničkim sposobnostima.
[уреди] Grant nakon Bijele kuće
Grant je nakon odlaska iz Bijele kuće odlučio putovati po svijetu, pa je tako postao prvi američki predsjednik koji je posjetio Japan, a 1879. je kao arbitar u teritorijalnom sporu Japana s Kinom oko Ryukyu otočja presudio u japansku korist.
Pri povratku u SAD, Grant se ponadao kako bi ponovno mogao biti izabran za predsjednika. Međutim, njegov pokušaj je 1880. godine na republikanskoj izbornoj konvenciji lako suzbio James A. Garfield, koji će poslije biti izabran za predsjednika.
Grant se poslije preselio u New York, gdje je svu svoju imovinu uložio u posao koji je vodio burzovni mešetar i samozvani "Napoleon financija" Ferdinand Ward. Godine 1884. Ward je bankrotirao tvrtku i pobjegao sa svim novcem. Tako su Grant i njegova porodica ostali bez ikakvih izvora prihoda, a iste je godine Grant saznao da boluje od raka grla, najvjerojatnije izazvanog njegovom strašću za cigarama.
Očajnički nastojeći prehraniti porodicu, Grant je pristao na ponudu časopisa The Century da za sitan honorar opiše svoje ratne doživljaje u nekoliko članaka. Kada ih je pročitao čuveni pisac i izdavač Mark Twain, kontaktirao je Granta i naručio cijelu knjigu memoara, ovaj put za daleko bolju cijenu. Grant je nakon toga svu svoju preostalu energiju uložio u projekt, dovršivši knjigu na samrtnoj postelji, nekoliko dana prije smrti.
U knjizi je opisao svoj rani život, vojničku karijeru, sudjelovanje u meksičko-američkom ratu, civilni život između ratova te završio s trijumfom kod Appomatoxa. Iako je iz svoje biografije izbacio neke kompromitirajuće detalje, kao što je alkoholizam i držanje robova, Memoari predstavljaju izuzetno kvalitetan prikaz SAD i Meksika sredinom 19. vijeka, isto kao i vrijedan izvor mnogih historijskih podataka. U Memoarima je Grant iskoristio priliku da iskaže svoje mišljenje o mnogim važnim događajima, pa je tako meksičko-američki rat natvao "zločinom radi kojeg je Bog Ameriku kaznio građanskim ratom". Međutim, memoare je završio u optimističnom tonu, držeći kako će SAD biti jedna od glavnih svjetskih sila u 20. vijeku.
Grantovi memoari su doživjeli veliki uspjeh i prehranili njegovu porodicu. Danas se smatraju jednim od najboljih vojničkih memoara u historiji, odnosno jednim od najvećih djela u američkoj i svjetskoj književnosti.
[уреди] Spoljašnje veze
- First Inaugural Address
- Second Inaugural Address
- Scott, Candace, U.S. Grant homepage article on anti-Semitism
- Scott, Candace, Grant and Slavery
- White House Biography
- Emerson, Col. John W., Grant's Life in the West and His Mississippi Valley Campaigns, U.S. Grant Association website.
- Complete Bibliography
Шаблон:Redoslijed
Шаблон:Predsjednici SAD-a


