Солунски процес
Из пројекта Википедија
За време боравка главнине српске војске у Солуну, мали инцидент који се десио у Солуну је условио да се заталасају духови у војсци и да се војска још више ослаби. За време свог боравка у Солуну, регент Александар Карађорђевић је изјавио својим политичарима да је покушан атентат на њега за време док се возио у својим колима Солуном.
Одмах је сазван састанак политичких руководилаца, међу којима су били присутни Никола Пашић, Светозар Прибићевић и Љуба Јовановић. За инцидент је директно окривљена група „Уједињење или смрт“ коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис.
Закључено је да генерал Апис планира да изведе војни пуч, да збаци Регента и закључи сепаратни мир са Аустроугарском, да је при том водио тајне разговоре са Аустријским послаником Сајс Инкартом, да је од њега добио уверење да ће Аустроугарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом, под условом да се он обрачуна са Регентом Александром.
На седници је одлучено да се цела група, на челу са Димитријевићем ухапси и изведе пред војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника Штаба Треће Армије. Војска га је разоружала и ухапсила у Штабу Треће Армије 28. децембра 1916. године. Заједно са њим, ухапшени су и припадници „Младе Босне“ Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић.
Касније су још десеторица припадника организације "Уједињење или смрт" изведена пред судм. Солунски процес (суђење Драгутину Димитријевићу Апису и организацији „Уједињење или смрт“ је одржано пред Великим Војном судом у касарни Треће Армије у Солуну од 28. маја до 5. јуна 1917. године.
Суђење је водио генерал Мирко Милисављевић, а јавни тужилац је био генерал Љубомир Дабић. На суђење су као сведоци довођени многобројни војници, официри и подофицири који су потврдили налазе оптужнице. Занимљиво да су на процесу одбили да се појаве тадашњи официри, а касније и генерали: Милан Недић, Душан Симовић, Милутин Недић и Дража Михаиловић.
За време свог боравка у војном затвору, Апис је написао своју последњу вољу и тестамент 11. јуна 1917:
Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота... Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив, знам да сам једино радио за добробит Србије.
Пресуда Војног суда је донета 5. јуна 1917. године. Њоме су се на казну смрти стрељањем поред пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, војног баракера Радета Малобабића и артиљериског мајора Велимира Вуловића, осуђени и:
- пешадијски пуковник Радоје Лазић.
- генералштабни пуковник Милан Миловановић
- пешадијски пуковник Чедомир Поповић
- коњички потпуковник Владимир Туцовић
- коњички потпуковник Велимир Вемић (учествовао у убиству краља Александра и краљице Драге Обреновић)
- пешадијски пуковник Богдан Раденковић (Вицеконзул)
На временске казне осуђени су:
- поручник Дамијан Поповић
- потпоручник Мухамед Мехмедбашић (учествовао у атентату на Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године)
Пресуда није извршена одмах. Доста се разматрало о жалбама осуђених, чак је и Регент Александар у више наврата долазио да помилује неке осуђенике. Коначно, сви осуђени на смрт, осим Аписа, Малобабића и Вуловића су уместо смртне казне, добили казне затвора, а касније су били сви ослобођени.
Аписа су у рану зору 26. јуна 1917. пробудили стражари и показали му да крене са њима. Знао је где иде. Био је необично миран. Пролазећи поред ћелија својих пријатеља, он је кроз затворена врата поздрављао сваког по имену и узимао последње збогом.
Сво троје су везани одведени на Солунско поље где су већ биле ископане раке. Аписа су ставили у средину, а Малобабића и Вуловића са стране. Везали су им очи црним повезима. Пред самртни час, Апису је прочитана пресуда и то читање је трајало пуна два сата. Било је 4:45 изјутра, када је генерал Дабић дозволио команданту стрељачког вода да нареди егзекуцију. Апис је пред саму паљбу узвикнуо "Живела Југославија!".
После извршетка смртне казне, много се полемисало у војсци. Међутим, пошто се ближио почетак пробоја Солунског фронта, Регент Александар је наредио да се сви списи склоне док се не добије рат.
После проглашења државе Срба, Хрвата и Словенаца, први се јавио да каже неистине и заблуде у вези са Солунским процесом Љуба Јовановић, који је рекао да је Апис морао невин да страда јер је био исувише опасан човек по династију, а и да би се одржала потребна дисциплина у војсци.
Апис није рехабилитован од оних које је довео на престо. Доживео је да му баш они одузму живот. Али, зато је комунистичка власт повела рачуна о томе. Логично, да покажу своју одбојност према Монархији, комунисти сазивају ванредну ревизију суђења Солунских жртава.
Коначно, после презентовања многих писаних докумената са суђења, исказа сведока и монтираних пријава, од 2-13 јуна 1953. у Београду је одржана ревизија Солунског процеса и донета је одлука да се сви осуђеници рехабилитују као потпуно невини.

