Мајски преврат
Из пројекта Википедија
Мајским превратом су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, Краљица Драга, чиме се прекинула лоза династије Обреновић која је владала Србијом од средине XIX вијека. Након Мајског преврата на чело Србије се враћају Карађорђевићи.
Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је организација "Црна рука" на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између 28. маја и 29. маја 1903. године (по старом календару). На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку.
Разлози за овај чин су комплексни, најважнији међу њима су: по мишљењи неких краљ је желео да влада апсолутистички али за то није довољно способан. Други то оспоравају и тврде да је краљ само покушавао да својим ауторитетом помиири међусобно зарађенје политичке партије. Ситуација у држави није била најбоља са политичким странкама које су се бориле за доминацију. Поврх свега тога некима је сметала краљева женидба са Драгом Машин Обреновић, дворском дамом његове мајке, која је била удовица рударског инжењера Машина и од њега старија 12 година. Постојао је страх да краљица не може родити дете и да ће тако династија остати без наследника. Престоницу су потресали и скандали око њене лажне трудноће. Уз то Драга Машин није била племићког порекла што је било пожељно за краљицу.
Овај преврат је имао велики утицај на однос европских сила зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустро-угарску, а Карађорђевићи на Русију.
Женидба краља Александра Обреновића с удовицом Драгом Машин, чији (наводно) не беспрекоран живот није био тајна, уништио је и последње наде, да ће се династија Обреновића моћи одржати на престолу. Нероткиња, много старија од краља, свога мужа, Драга је већ самим тим изазивала бригу код једних, а очајање код других пријатеља Обреновића. Све дубље негодовање према краљу и све отворенија мржња према краљици појачавани су још више политичке кризе које су узорковале завађене политичке партије и краљ. Млади официри, који су хтели да официрски збор изрази краљу своје незадовољство још приликом краљеве веридбе, у чему су били спречени од својих старијих другова, револтирали су се још више краљичином лажном трудноћом и непрестаним испадима њенога млађег брата, кога је она хтела направити престолонаследником. Против двора и краља почело се отворено говорити. У августу 1901 коњички поручник Антоније Антић, капетани Радомир Аранђеловић и Милан Ф. Петровић и поручници Драгутин Димитријевић Апис и Драгутин Дулић сковали су заверу, да убију краља и краљицу. Први састанак био је 6. септембра 1901-у стану поручника Антића. Осим ових било је и нових присталица: поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић. По првом плану краљ и краљица су требали бити убијени на забави код Коларца о краљичином рођендану, 11/9, али је тај план пропао. Развијајући акцију у војним редовима, завереници официри одлучили су да упознају и грађане политичаре са својим намерама. Први је био упознат Ђорђе Генчић, члан владе, која је дала оставку у знак протеста против краљеве веридбе с Драгом Машин. Генчић је у разговорима са страним представницима у Београду и на својини путовањима у иностранству покушавао да сазна, како би се примио чин промене на престолу у Србији, ако би краљ умро без деце. Показало се, да Аустро Угарска не намерава истицати кандидатуру ни једног од својих принчева, јер је знала, на какве би тешкоће и препреке наишла од стране Русије. Из истих разлога, плашећи се отпора из Беча, ни Русија није била расположена, да истиче кандидатуру кога од својих принчева. Али се сазнало, да кандидатура принца Петра Карађорђевића, који је живео као обичан грађанин у Женеви, не би наишла на сметњу. Онда је београдски трговац Никола Хаџи Тома уведен у заверу, а затим послан у Швајцарску, да се састане с кнезом Петром, и упозна га са завером. Кнез Петар није хтио да пристане на убиство. Ослањајући се на такво његово расположење, једна група старијих завереника, којој је на челу био ђенерал Јован Атанацковић, покушала је онда да наметне своје мишљење: да краља Александра треба само натерати на абдикацију и протерати га, из земље. Али је најзад ипак превладало гледиште, да би то било најгоре решење, и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Рад. Аранђеловића и Анте Антића одлучено је, да краљ и краљица буду убијени. Завереници су се на то обвезали писменом заклетвом. Пошто је пропао и план, да краљ и краљица буду убијени на прослави педесетогодишњице Београдског Певачког Друштва, одлучено је, да се убиства изврше у самоме двору у ноћи између 28 и 29 маја.
Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима они су, подиељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском Дому. У 24 часа и 45 минута, капетан Драгутин Димитријевић командовао је полазак у двор. У том тренутку ђенералштабни пуковник у пензији Александар Машин, брат Драгиног првог мужа пок. инжинера Светозара Машина, пошао је већ био у касарну 12. пука, да прими команду над београдским трупама, а потпуковник Петар Мишић спремао се да са својим батаљоном из 11. пука пође пред двор. Одређени завереници били су већ опколили куће министара Цинцар Марковићеве владе и блокирали команде, које су се морала прво запосести. Било је тачно 2 сати, кад је гардијски поручник Петар Живковић отворио завереницима дворска врата. Тражење краљевског пара трајало је безуспешно близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, ордонанс краљев и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у заверу. Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом. Узбуњени неуспелим тражењем — већ је свитало — и нестанком капетана Димитријевића, који је био рањен и лежао је у сутурену Двора, завереници су сматрали, да је завера пропала. Тада су оставили првом краљевом ађутанту, ђенералу Лази Петровићу, кога су ухватили, чим су ушли у двор, да им у року од десет минута каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Он је мирно чекао, да истекне тај рок. Кад су у томе, тражећи, наишли поново у краљевску спаваћу собу, коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. И тек пошто су се, на позив да изађу, они појавили, артилеријски капетан Михајло Ристић Уча (познат у четничкој акцији под именом Ђервинац) испалио је на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Краљ је пао мртав још од првога метка. Одмах затим убијен је и ђенерал Лаза Петровић. Апис је тада још лежао у холу, па су га пронашли официри и изнели напоље. Он је, кад су динамитом разбијена врата, запазио како неко бежи низ степенице у двориште. Учинило му се, да је то краљ, који бежи и потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардист и тешко га ранио са три метка у груди.
Чланови нове привремене владе окупили су се ускоро, под председништвом Јована Авакумовића, а трупе, постројене пред двором, акламирале су кнеза Петра Карађорђевића као новог краља. Исте ноћи убијена су краљичина браћа Никодије и Никола Љуњевице у дивизији од војника, којима је командирао потпоручник Војислав Танкосић; председник владе ђенерал Цинцар-Марковић и министар војни ђенерал Милован Павловић убијени су код својих кућа. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар Унутрашњих послова Веља Тодоровић, који је исто тако требао бити убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922.
Народна Скупштина састала се 4. јуна 1903, изгласала је кнеза Петра Карађорђевића за краља Србије и изабрала депутацију, која ће ићи у Женеву, да га доведе.
[уреди] Последице
У самој Србији вест о преврату дочекана је са помешаним осећањима. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни. Они који су га подржавали су били разочарани. Однос ових страна је немогуће проценити услед непостојанња анкета у то време али је чињеница да је на парламентарним изборима само неколико дана пред атентат краљев кандидат добио потпуну већину. Револтирани елементи војске су се побунили у Нишу 1904. преузимајући контролу над Нишким округом у знак подршке погинулом краљу и захтевајући да се убицама суди за њихов злочин. Њихов циљ је такође био да се покаже да војска као целина није и не може бити одговорна за Мајски преврат.
Реагујући на атентат Русија и Аустро-Угарска су изразили најоштрији протест због "мучког убиства". Велика Британија и Холандија су повукли своје велепосланике-амбасадоре из Србије, ефективно замрзавајући дипломатске односе, и увеле санкције Србији које су укинуте тек 1905. након што је завршено "суђење" атентаторима који су у главном "кажњени" превременим пензионисањем уз адекватне премије. Неки никада нису кажњени за њихов злочин.
Светска штампа је у главном са грожењем пренела вест о Мајском преврату. Тако је на пример Британска штампа (Гардијан) писала да су оваквим понашањем Срби показали да су гори од Арнаута (данашњи Албанци). Ни остали у главном нису имали речи хвале за подухват српских официра.
Након преврата живот у Србији је настављен, са тим да се Краљ Петар минимално мешао у политику препуштајући политичким партијама да се боре за власт свим средствима, без жеље да се конфронтира са "Црном Руком" која је постајала све утицајнија. Србија је наставила кроз период криза и ратова тзв. "Ратом Свиња" или "Царинским Ратом" који је имао велике економске последице, па Балканским Ратовима и коначно Првим Светски Ратом, након чека се ситуација стабилизовала. Александров имењак Александар Карађорђевић је прекинуо утицај Црне руке, по многима монтираним процесом против Драгутин Димитријевић Апис. Иронијом судбине Апис је осуђен на смрт збоg покушаја атентата на Александра Карађорђевића, догаћај који се по многима никада није ни одиграо. Стрељан је 1917;
[уреди] Литература
- Драгиша Васић, Деветсто Трећа. Мајски преврат (1925). (Миомир Миленовић)


