Јован Андрејевић
Из пројекта Википедија
Јован Андрејевић је један од најобразованијих и најученијих Срба деветнаестог века, који је, стицајем низа историјских и политичких околности, после своје смрти и смрти својих савременика пао у заборав. Иако се за време свог кратког и веома плодног живота дружио са најобразованијим и најученијим људима свога доба, који су прерану смрт Андрејевићеву доживели као велики губитак за свеколики српски род, постоји у вези са њим и његовом породицом низ нејасноћа и недоумица.Не само да је његово породично порекло непознато,за шта би се још и могло наћи оправдања,него је и његов датум рођења споран.Проучавајући живот и дело Јована Андрејевића,наилазила сам понекад на различите и понекада на савим супротне податке.У књизи ЗНАМЕНИТИ СРБИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА,чији је уредник Андра Гавриловић,а која је издата 1903.године,стоји да је Јован Андрејевић рођен 1832.године у Новом Саду,док у неким другим изворима стоји да је рођен 1833.године.Решење ове недоумице нашла сам на Алмашком гробљу,које је,као свако гробље,важан културно-историјски споменик града.На надгробној плочи и споменику ,који му је подигао отац,пише да је Јован Андрејевиц рођен 6.октобра 1833.године у Новом Саду.Отац Јована Андрејевића,Григорије-Глиша,рођен је 1798. године у Новом Саду.Био је учен човек.Гимназију је учио у Сремским Карловцима,препарандију у Сомбору,а богословију,опет,у Сремским Карловцима.Знао је латински и немачки.За време свог дугог живота био је једно време ђакон,а затим парох Алмашке цркве.Почетком пете деценије прошлог века,1842.године,унапређен је у пароха Саборне цркве.Мајка Јована Андрејевића,Персида,умрла је врло рано ,тако да је син није упамтио.Од малих ногу растао је у добростојећој средини која је омогућила младом,врло даровитом Јовану да добије одговарајуће образовање.
Школовање Јована Андрејевића започето је врло пажљиво.Основну школу и првих шест разреда гимназије завршио је у Новом Саду.Међутим,пожар који је избио 1848. године уништио је Нови Сад,а и многе његове житеље материјално,па и оца Јована Андрејевића.Све ове невоље нису обесхрабриле даровитог Јована који је,подучавајући своје материјално богатије другове,изучио седми и осми разред гимназије у Темишвару,1853.године.
После завршене гимназије одлази у Пешту,1853.године,где започиње учење медицине,затим у Праг и најзад у Беч,где је докторирао.За време студија бавио се научним радом,и дошао је до нових резултата које је,на понос свога учитеља,професора Ернеста Брикеа (Ернест Бруцке), саопштио стручњацима преко Извештаја Бечке академије наука под именом "Уебер ден феинерен Бау дер Лебер". Поред научног рада,у току студирања активно је учествовао у раду Уједињене омладине српске, због чега је имао и неприлика са Баховом полицијом. За време боравка у Бечу двапут је био у затвору. Био је члан уредништва Данице,сарадник Србског дневника, један је од оснивача,заједно са Јованом Ђорђевићем, Српског народног позоришта. Поред великог интересовања за науку,Андрејевић је стигао да напише и низ књижевних радова од трајне врености.Још 1858.године објавио је у Седмици врло темељну и стручну расправу о фотографији,а нешто касније , у Даници , и чланке из области уметности.Андрејевић је био и одличан преводилац.Преводио је са енглеског и немачког језика.Био је први у Срба који је покушао да преводи Шекспира са оригинала,те је део "Ричарда Трећег",у његовом преводу,био приказан у Новом Саду 1864.године о тристогодишњици рођења Виљема Шекспира.
У току свог кратког века дружио се са Светозаром Милетићем,Јованом Ђорђевићем,Јованом Јовановићем Змајем,Лазом Костићем... Али,младом Андрејевићу не беше дато да дуго поживи.Још као студент оболео је од туберкулозе,што га је навело да прекине своја научна истраживања и да се врати у Нови Сад.По повратку из Беча,16. маја 1861. године,подноси захтев Магистрату у Новом Саду у којем га моли за дозволу да отвори приватну праксу.Као лекар практичар,Андрејевић је врло брзо стекао добру репутацију,тако да се скоро веровало у његову свемоћност.
По доласку у Нови Сад,1863,оженио се Јелком Бајић ,али је брак остао без деце.Убрзо Јован Андрејевић поново почиње побољевати од туберкулозе,те је током 1864.године био везан за постељу све до смрти ,21.јула.Сахрањен је уз молитвено присуство владике Платона,на Алмашком гробљу у Новом Саду ,непосредно уз јужну страну капеле,где му се налази гроб,док је скроман споменик наслоњен на зид капеле.Његова заоставштина је износила свега 306 форинти.Према изјави његове супруге Јелке,уступљена је фонду Новосадске гимназије,чији је дародавац Андрејевић и за живота био.
На вест о Андрејевићевој смрти,ондашња штампа је,без изузетка,жалила за "човеком поштена и отворена срца,чврста и постојана карактера,племенита и узвишена духа,који је увек тежио истини и чистој користи народној",младог човека који је од свих младих људи Српске Војводине шездесетих година деветнаестог века,имао можда највише правог научног интересовања.
Доктор Јован Андрејевић ,један од најобразованијих и најумнијих Срба деветнаестог века,био је увек у центру научних,политичких и културних догађаја.Док су његовим познатим савременицима,у знак поштовања њихових дела,подизани споменици,давана њихова имена школама и улицама,дотле је рад Јована Андрејевића остао познат само уском кругу стручњака,а његово име само житељима једне мале и лепе улице на периферији Новог Сада, у коју по правилу,велики људи и не залазе.Тако је човек који је целог свог живота био у жижи свих културно-историјских збивања свога народа,нечијом вољом,или заблудом а мозда и нечијом жељом да се "одмори",враћен народу којем је и слузио 30-ог маја.2003.године постављањем спомен-плоче на кућу у којој је живео у Новом Саду,Грчкошколска бр.3 и одржавањем манифестације "Андрејевићеви дани " 29-ог и 30-ог маја 2003.
Проф.др Радмила Гудовић, Медицински факултет у Новом Саду

