Дукља
Из пројекта Википедија
| Српске области на Балкану |
| У Приморју |
|
| У Залеђу |
|
Дукља, рушевина старог града у близини Подгорице, на ушћу Зете у Морачу. То су трагови римског града Doclea, који је некада био главни град провинције Превалитане. Најјужнији дио ове провинције се по том граду називао Диоклиција (Dioclitia). Не зна се како је и када Дукља опустјела. Константин Порфирогенит је спомиње као напуштене рушевине. Кад су Турци почели 1474. подизати Подгорицу, употријебили су за градске бедеме и куће камење са рушевина Дукље. О некадашњем њеном сјају свједоче остатци масивних зидова у облику паралелограма, трагови моста преко Мораче, многи стубови, рушевине једне палате или храма, који околни становници зову "царски двор", многи саркофази са басрељефом и многе надгробне плоче с латинским натписима. У њој је нађено много новца, понеки златни, већином из 2. и 3. вијека. У неким списима из каснијег средњег вијека спомиње се да је цар Диоклецијан, који је у ствари био из Солина, био родом из овог града, да га је он први основао и да се по њему и прозвао.
[уреди] Дукљанска држава (од 1034. до 1097.)
Након смрти Василија II Бугароубице 1025. године Византија се нашла у наглом опадању. Ово је покушао одмах да искористи и месни господар Дукље Стефан Војислав (с. 1034- с.1055), пореклом из Травуније кога византијски писци називају Србином,a на неким мјестима Скитом,Трибалом(Скилица,Зонара) и Дукљанином(Кекавмен),што указује на непоузданост етничких атрибуција код византијских хроничара. Подигао је побуну 1034-6, али је ова брзо угушена а он заробљен и одведен у Цариград. Ускоро се ослободио заточеништва и вратио у Дукљу те се поново подигао већ 1037/8. Успео је да се одбрани од Теофила Еротика, намесника Драча, а затим је нападао на српске области које су још увек признавале византијску власт. У зиму 1039/40. на Дукљанској обали насукао се један византијски брод са великим благом и злату које је 1040, Војислав одмах приграбио. Када је одбио Царев захтев да му га врати овај је 1040. на њега послао војску која је потучена негде у српским гудурама тако да јој се и заповедник једва спасао.
Дуго потискивано незадовољство због мењања натуралног система дажбина и злоупотреба византијских намесника испливало је на површину 1040. године када је у Београду избила побуна вођена Петром Одељаном који је за себе тврдио да је унук Самуилов а син Гаврила Радомира. Устанак се брзо проширио на југ преко Ниша и Скопља у Македонију а Одељан је извикан за цара. Тада је букнуо још један устанак, овога пута у Драчу. Предводио га је извесни Тихомир који га су следбеници такође ускоро изабрали за цара. Устаници су вероватно неко време наступали заједно а затим је Одељан ликвидирао такмаца. Међутим, тада се међу устаницима појавио још један, овога пута несумњиви Самуилов унук – Алусијан, син Јована Владислава, који је дошао да се придружи из Јерменије где је био византијски намесник. Као други унук он је постао Одељанов савладар. У неизбежном сукобу између двојице владара Алусијан је пред Солуном ослепео Одељана (1041) и пребегао Византинцима у потпуности обезглавивши устанике који су убрзо потучени.
|
Овај чланак је део серије о |
| Главни чланци |
|
| Категорија: Историја Црне Горе |
Сада се Византија поново окренула Војиславу пославши 1042. на њега велику војску али предвођену човеком без већег војног искуства. Војска је имала успеха у низини заузимајући градове и пљачкајући али им је Војислав затварао један по један кланац за леђима. Када су се Византинци упутили натраг он их је напао стењем и стрелама у једној сутесци и уништио већи део војске. Сада је имао слободне руке да своју власт не само учврсти у Дукљи и Травунији већ да је прошири и на Захумље и да напада Рашку, где су тамошњи жупани још увек признавали византијску врховну власт.
Војислава је пре 1055. наследио син Михаило (с. 1055 – с. 1081). Овај је са Византијом ступио у боље односе те је од Цара добио и титулу протостапара а 1077. Михаило се спомиње као «краљ Словена». У његово време Нормани су заузели јужну Италију а Рим и Цариград су коначно раскинули. Срби су у црквеном погледу остали подељени онако како су били и 1018. Залагао се и за црквено осамостаљење Дукље тако што би Бар уздигао (тј. потврдио) за надбискупију.
Након пораза код Манцикерта македонски Словени, незадовољни фискалном политиком Византије, почели су да прпремају побуну. Ступили су у везу са Михаилом тражећи од њега помоћ и предлажући му да његов син Константин Бодин постане владар нове државе. Михаило је пристао те је послао сина и 300 ратника предвођених војводом Петрилом у Призрен где су се скупиле вође устанка међу којима је најугледнији био Ђорђе Војтех из Скопља. Ту је Бодин 1072. проглашен за цара под именом Петар. Намесник теме Бугарске је потучен па је заузето Скопље а након тога Бодин/Петар је кренуо на Ниш а Петрило је освојио Охрид и Девол и опсео Костур. Но, Петрило је ту потучен па се околним путем једва вратио у Дукљу а Војтех је предао Скопље под условом да лично буде поштеђен. Упркос оваквом односу снага и већ поодмаклој зими Бодин се одлучио да заподене битку код места Пауни на Косову али је поражен. Затворен је чак у Антиохији али је Михаило потплатио неке Млетачке трговце који су успели да га одатле извуку.
После овога нема неких одређених вести о Михаилу али како му је сусед на месту драчког стратега постао вешти војсковођа Нићифор Вријеније можемо претпоставити да га је овај у својим енергетичним походима натерао на ближу послушност. 1081. Михаило је оженио сина ћерком виђеног норманског присталице из Барија Архирица.
У време Норманског напада на Драч 1081. Бодин (с. 1081 – с. 1097) је прво пратио царске чете наносећи Норманима мање ударце заједно са месним Албанцима. Али када је дошло до одлучујуће битке под зидинама града Драча Бодин је остао неутралан, а када је видео да је победа у рукама Нормана, покупио се и одлучио да искористи тешко стање Византије заузевши Босну и Рашку (по Барском родослову).
Искористивши сукоб између папа затражио је и добио 1089. потврду барске (дукљанске) надбискупије на уштрб Дубровника и Драча.
Између 1085. и 1090, у време док је драчки стратег био Јован Дука Бодин се поново сукобио са Византијом. Дука га је потукао и заробио, али се он већ 1091. налазио поново на власти. У зиму 1096/7. крсташи под Рајмондом Тулуским пролазили су обалом источног Јадрана а краљ Бодин их је пријатељски примио у Скадру, но ипак није могао да натера своје поданике да их не нападају.
[уреди] Види још
- Дукљан или цар Дуклијан
- Дукљанско барска надбискупија
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија (1927 г), чланак написао Петар Шобајић

