Закони дванаест таблица
Из пројекта Википедија
Закони дванаест таблица (лат. Leges duodecim tabularum) представљају јединствени закон који се налазио у темељима античког римског права.
Према аналистичкој историографској традицији, 452. год. ст. е. патрицији и плебејци договорили су се да се изабере комисија од десет људи која ће у писаном облику кодификовати важеће правне обичаје. Ова комисија је названа Децемвири легибус сцрибундис цонсулари империо (= "Десеторица са конзулском влашћу за писање закона"), при чему децемвир у латинском означава члана било које десеточлане комисије. Такође је договорено да се током рада на кодификацији суспендују сви други магистрати, те да на рад комисије не буду допуштене жалбе.
Прва десеточлана комисија, која је била састављена искључиво од патриција и на чијем се челу налазио Апије Клаудије Крас Инрегилски Сабински (лат. Аппиус Цлаудиус Црассус Инрегилленсис Сабинус), ступила је на дужност 451. год. ст. е. Децемвири су центуријатској скупштини поднели на усвајање кодекс закона уклесаних на 10 таблица.
Због успеха ове прве комисије, за 450. годину ст. е. била је изабрана нова комисија од десет чланова, која је додала још две таблице и тако завршила оно што је од тада познато као "Закони дванаест таблица". Међутим, ови други децемвири почели су се понашати као тирани и задржали су власт и после истека свог мандата. На крају су били свргнути када је један од њих покушао да лиши слободе невину девојку по имену Вергинију, што је изазвало такав бес народа да је дошло до друге сецесије плебејаца.
Закони су били урезани на 12 бронзаних плоча и јавно изложени на Римском форуму. Њихове су се одредбе тицале правне процедуре, поништавања дугова, очинске власти над децом, имовинских права, наслеђивања, погребних церемонија и различитих већих и мањих прекршаја. Мада су многе одребе ових закона временом превазиђене и касније биле модификоване или замењене, Закони дванаест таблица су представљали основу целокупног потоњег римског грађанског права.
С обзиром да ови закони, како се чини, нису имали никаквих посебних одредби које су се тицале конзулске власти, аналистичко објашњење за кодификацију изгледа сумњиво. Прича о другим децемвирима највероватније представља инвенцију аналиста моделовану према власти тридесеторице тирана у атинској историји. Прича о Вергинији је такође моделована према причи о Лукрецији и протеривању последњег римског краља. Стога се друга сецесија плебејаца, која је интегрални део те приче, не може сматрати историјском. На основи доступних података, не може се рећи да ли су узроци кодификовања закона били социјално-економске природе. Рим је био град у успону, и можда му је једноставно био потребан систематски кодекс закона.

