Гравитационо поље
Из пројекта Википедија
| Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Гравитација. (Разговор) |
Гравитационо поље је материјални посредник преко којег се преноси гравитационо деловање (сила) са једног на друго тело. У складу са класичном (Њутновом) механиком јачина правац и смер гравитационог поља описани су векторском физичком величином G која носи назив јачина гравитационог поља и бројно је једнака јачини гравитационе силе која делује на тело јединичне масе које се налази у датој тачки гравитационог поља ( G=F/m ).
О самом механизму деловања гравитационе силе и гравитационог поља, откривач закона гравитације, Исак Њутн одбијао је да се изјасни, правдајући то својом познатом изреком да он "хипотезе не измишља него из из појава изводи". Овај проблем, међутим, са успехом ће, много касније, решити Алберт Ајнштајн, ослањајући се на тековине нове нееуклидске геометрије која је настала током 19. века, захваљујући напорима пре свега математичара Николаја Лобачевског, Герхарда Римана као и Жил Анрија Поенкареа. Ајнштајн је, дакле, механизам деловања гравитационе силе и гравитационог поља објаснио тако што је ову силу, како се обично каже, "геометризовао", односно довео је у везу са закључцима који следе из постулата и теорема нееуклидске геометрије. Укратко, масивна небеска тела својом масом мењају својства околног простора, који тада вишеније "раван" или еуклидски него "закривљен" или нееуклидски простор. У таквом, закривљеном, простору друга тела (као и светлост) морају да одступају од праволинијске путање простирања или да се праволинијски убрзавају у правцу извора гравитационог поља, што ми са наше стране опажамо као деловање гравитационе силе.
Поређења ради, нешто слично би се десило када би, на пример, на затегнути чаршав неког кревета поставили једну гвоздену куглу. Наиме, јасно је да би кугла тада удубила, односно закривила простор на чаршаву, тако да би неко друго тело, на пример један кликер, у његовој близини закривљивало путању свога кретања на сличан начин и из сличних разлога као што неко мање тело закривљује своју путању у гравитационом пољу другог масивнијег тела.
Ово Ајнштајново објашњење гравитације настало је, иначе, као плод његових напора да прошири принцип релативности са инерцијалних система референције и на неинерцијалне или убрзане системе, односно да уопшти резултате до којих је дошао стварајући своју Специјалну теорију релативности и тако створи једну Општу теорију релативности. Његова Општа теорија релативности не може се, међутим, сматрати завршеном теоријом, због неуспеха који је Ајнштајн доживео у покушају да свој нови метод "геометризације" са гравитационе прошири и на електромагнетну интеракцију. Због тога се ова Ајнштајнова теорија у научној јавности још увек сматра искључиво теоријом гравитације, успркос Ајнштајнове жеље и намере да од ње створи једну тоталну теорију поља, која би у себе осим гравитационог обухватила и објашњење осталих фундаменталних физичких поља и то пре свега електромагнетног.

